Romantizam

Romantizam je kulturni i politički pokret koji je nastao u Britaniji i Nemačkoj krajem 18. veka, kao reakcija na racionalizam i neoklasicizam u kom se potenciraju osećanja i sloboda individue u suprotnosti sa tradicijom neoklasicizma koji potencira podvrgavanje osećanja i sloboda stereotipima. Budući da je romantizam poseban način osećanja i shvatanja prirode, javljaju se različite tendencije u svakoj od zemalja na koju se pokret širio i u kojoj se razvijao. Umetnički izraz romantizma je obuhvatao praktično sve umetnosti. Počeci romantizma se nalaze već u delima Julija ili Nova Heloiza i Ispovesti Žan Žak Rusoa (1712—1778). Nova Heloiza predstavlja izrazit primer ljubavnog romana čija je glavna odlika osećajnost. Za srpsku romantičarsku književnost karakteristično je da je ona izrasla na temeljima bogate usmene tradicije. To je vidljivo u Gorskom vijencu Petra P. Njegoša, iako je on napisan u vidu drame i kod Branka Radičevića koji je u svojoj lirskoj poeziji i u poemi Đački rastanak blizak narodnom stvaraocu.

Kaspar David Fridrih, Lutalica iznad mora magle, 1818.

Javlja se problem jedinstvene definicije pojma romantičarskog fenomena - romantizam nije nastao istovremeno u svim zemljama, niti iz istih pobuda; nije bio isključivo književni ili kulturni fenomen; niti je društvena, politička, kulturna i književna situacija u svim zemljama u vreme njegovog nastanka bila istovetna. Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali nije doneo gotov program

• ne javlja se kao formulisana književna i estetička samosvest, koja publici saopštava samo rezultate svog laboratorijskog eksperimentisanja, već neposredno iznosi u javnost sam proces eksperimentisanja pesničkim fenomenom i njegovom samosvešću. Takođe, romantizam je prošao kroz niz promena i u subjektivnoj svesti svojih predstavnika.

Romantizam u književnosti

Glavni članak: Romantizam (književnost)

Romantizam u književnosti (prema francuskom ‘le romantisme’) ili romantika (prema nemačkom ‘die Romantik’) kao književnoistorijski tipološki pojam u nauci o književnosti označava književni metod, pravac i stilsku formaciju.

Romantizam kao književni metod (vanvremena kategorija koju čini kompleks postupaka, izražajnih sredstava i umetničkih afiniteta) koji se javlja u svim književnostima od antike do danas kao suprotnost klasicističkom metodu, označava književnost koja svojim predmetom smatra svet čovekovih osećanja, daje prednost iracionalnom u odnosno na racionalno, nadahnuće traži u dalekoj prošlosti, posebno u srednjem veku, i razvija interesovanje za usmeno stvaralaštvo vlastitog i drugih naroda koji su bili van zapadnoevropskog kulturnog kruga.

Ovakva shvatanja književnosti dovela su do stvaranja književnog pravca najpre u zapadnoevropskim književnostima (nemačka, francuska, engleska književnost), postepeno zahvatajući književnosti naroda koji su u to vreme razvijali nacionalnu svest.

Romantizam kao književni pravac javlja se u zapadnoevropskoj književnosti krajem 18. veka i preovlađuje tokom prve tri decenije 19. veka. Razvijao se kao suprotnost klasicizmu.

Odlike romantizma

Streljanje 3. maja- Francisko Goja

Romantizam je pre svega lirska književnost u kojoj pesnik izražava sebe, svoju ličnost i svoja osećanja. Ona je u funkciji izražavanja lirskog subjekta. Izražavanju pesnikove ličnosti podređen je i pejzaž. Slike prirode prate, odnosno u funkciji su ekspresije osećanja lirskog subjekta. Pored toga romantičarsko stvaralaštvo odlikuje muzikalnost stihova, hiperbolizacija osećanja, nemotivisanost zbivanja, fragmentarnost strukture, romantičarska ironija, hibridnost književnih vrsta. Za romantizam je karakterističan žanrovski sinkretizam.

Klasicizam insistira na strogo propisanim žanrovskim kanonima i nezamislivo je odstupanje od njih.

Romantizam označava pobunu protiv takvih stega stvarajući nove oblike i narušavajući ustaljenu strukturu književnih rodova i žanrova. Drama se oslobađa od klasicističkih normi (pravilo o tri jedinstva), razvija se lirsko-epski spev. Dominiraju kratke pesničke forme. U prozi se podstiče stvaranje novog tipa romana – sentimentalističkog, čija je osnovna tema ljubav. U dramskim žanrovima dolazi do modifikacija u pravcu nacionalno-romantičnih drama koje su po osnovnom tonu kazivanja tragedije. U njima se prepliću dve teme - patriotizam i ljubav.

Romantičarski pesnik gaji iluziju da je titan i da može promeniti svet, ali kad sazna koliko je svet oko njega običan i ne može da ga prati u njegovoj titanskoj nadmoći, romantičarski pesnik poredi svoju sudbinu sa Prometejevom, a svoju misiju sa prometejskom. Romantičarski pesnik želi da ljudima podari novi princip nade. Iz doživljaja romantičarskog pesnika kao boga na zemlji javlja se još jedan bitan poetički princip romantičarska ironija.

Predstavnici: Johan Volfgang fon Gete, Novalis, Vilijam Blejk, Džordž Gordon Bajron, Viktor Igo.

Kod južnoslovenskih naroda pojam romantično se dovodi u vezu sa programima buđenja nacionalne i političke svesti u prvoj polovini 19. veka, i sa orijentacijom na usmenu književnost koja se vezuje za pojam narodnog i narodnosti.

U tipološke odlike srpskog romantizma spadaju: konstituisanje književnog jezika, okrenutost narodnoj književnosti, naglašeno nacionalno i istorijsko osećanje, anahrono mešanje stilskih pravaca, inovativnost književnih žanrova.

Prema periodizaciji Istorije nove srpske književnosti Jovana Skerlića, romantizam u srpskoj književnosti obuhvata period od 1848. do 1870.

U Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića, romantizam u srpskoj književnosti prolazi kroz dva perioda:

• Brankovo doba – srpski romantizam četrdesetih godina;
• Omladinsko doba – srpski romantizam šezdesetih godina, Zmaj, Jakšić, Laza Kostić.

Miodrag Popović smatra da u srpskoj književnosti postoje dva tipa romantizma:

• patrijarhalno-herojski i
• građansko-demokratski.

Predstavnici srpskog romantizma: Branko Radičević, Petar II Petrović Njegoš, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić.

Teorije i definicije romantizma

Fridrih Šlegel ističe da je Danteova proročka poema - sistem transcendentalne poezije, još uvek najviši u svojoj vrsti. Šekspirov univerzalitet - pravo središte romantične umetnosti. Geteova poetična poezija - najsavršenija poezija poezije.

Šlegel još uvek ne definiše romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego kao kombinaciju već postojećeg - kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na izvesne kvalitete romantičarskog pristupa pesničkom fenomenu, kao što su sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da se pojedinačno shvati kao projekcija opšteg (Šekspir). Šlegel je dao jednu od najvažnijih definicija romantike, ističući njenu dinamičnu suštinu i težnju za totalnom formom: Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba da pomeša i stopi poeziju sa prozom, tvoračku snagu sa kritičkom, umetničku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim, i da forme umetnosti ispuni i zaštiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oživljavajući ga trepetanjem humora.

Avgust Vilhelm Šlegel tome dodaje i emotivnu ustremljenost romantike ka nečemu nedokučivom i neuhvatljivom: Poezija starih je bila poezija posedovanja, naša poezija je poezija čežnje. Dok njihova stoji čvrsto na tlu sadašnjice, naša se njiše između sećanja i slutnji.

Romantika se tako definiše kao proces večite i nezaustavljive kreacije. Ističe se sloboda imaginacije kao osnovna komponenta stvaranja, izbegava se mogućnost neposrednog pritiska objektivne materijalne stvarnosti na subjekat, koji postaje središte neprekidne stvaralačke emanacije.

Žan Pol Rihter doživljava poeziju kao neprekidni stvaralački proces: Romantično je lepo bez ograničenja... lepo beskrajno... talasavo odbrojavanje struje ili zvona. Predstava pesničkog fenomena koja sprečava njegovo omeđivanje i u odnosu na samu stvarnost; pesnički fenomen se neprestano utkiva u stvarnost, i ukazuje se na subjekat kao na izvor poetizacije.

Novalis kaže da - Romantizovati znači banalnom dati uzvišen smisao; uobičajenom nepoznati izgled; poznatom dostojanstvo nepoznatog; konačnom privid beskonačnog. Zahtev za isključenjem iz sredine koja ugrožava poetične i idealno ustremljene duhove, i potreba da se potre surova i nesavladiva stvarnost, preobraženi u poetsku čežnju ka jednom fluidnom, rastapajućem stanju.

Žan Pol Rihter je sa tom čežnjom spojio muzički doživljaj kao njen najsigurniji i najadekvatniji medijum.

Puškin smatra da se pod opštim pojmom romantizma podrazumevaju dela koja na sebi nose pečat sete ili sanjalaštva.

Kažmir Brodinski ističe prošlost, sve što podseća na nevinost, slobodu, zanos viteških vremena; a kao odliku romantike podvlači prijatnu tugu koja može da probudi samo osećanje uspomena i čežnje.

P. B. Šeli: Pesništvo podiže koprenu sa skrivene lepote sveta i čini da obične stvari postaju kao da nisu obične.

Šatobrijan ističe neobičnost, tajanstvenost, nepoznatost kao estetski element dopadljivosti, i smatra da je priroda u svom totalitetu, kao vasiona, model zakonitosti koje važe i za umetničku kreaciju.

U ovom romantičarskom elementu postoji trostruka tendencija:

1. poništavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odnosno pretvaranje poezije u stalni dinamički proces;
2. potreba za slivanjem prošlog, sadašnjeg i budućeg u jedno, odnosno poništavanje vremena;
3. težnja za beskrajnim, beskonačnim.

Fridrih Šlegel ističe i da je romantična poezija još u postajanju; zapravo, njena prava suština je u tome što ona večno može samo da postaje a nikada ne može da se svrši.

Iz tog pojma beskrajnog, kao najvažnije, suštinske kvalifikacije, rađa se i uobličava pojam slobode poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca: jednino je ona beskrajna, kao što je jedino ona slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom.

Šlegel je poeziju, od određene estetičke kategorije, pretvorio u dinamično stanje duha, u raspoloženje koje se beskrajno uzdiže iznad svega uslovljenog, pa i iznad sopstvene umetnosti. Umetnički akt je uzdignut iznad subjekta kao svog kreativnog nosioca. Poezija kao stanje duha negira svoju sopstvenu sublimaciju kao ograničenu tvorevinu svoje neograničene produktivne moći. Stvaranje je beskonačna i nezaustavljiva delatnost koja može da se ispolji jedino u završenim, zaustavljenim, konačnim ili okončanim oblicima.

Romantičarska teorija fragmenata je savršena zatvorenost u nezatvorenom. Potiče od romantičarske koncepcije o beskrajnosti kreacije kao takve. Fragment je istovremeno i zatvoren u sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen nad celinom smisla, ali istovremeno otvoren za dalja stvaralačka dograđivanja i asocijacije.

P. B. Šeli definiše poeziju kao nezaustavljiv kreativan proces - element ekstemporalnosti, ili vremenitog sažimanja kategorija u jedinstven temporalni doživljaj: Mi gledamo svet ispred i iza sebe/i čeznemo za onim što još nije...

Svrha pesničke dinamičnosti je u prevazilaženju čulnih ograničenja stvarnosti. Novo shvatanje modela i kreacije, koje odbacuje vulgarno-imitativnu projekciju, a maštu čini vrhovnim inspiratorom i modelatorom utisaka koje subjekat prima od stvar.

Romantičarska poetika je definisana kao jedinstvo dve suprotnosti - Novalis: Umetnost na prijatan način učiniti čudnom, jedan predmet učiniti stvarnim, a ipak poznatim i privlačnim - to je romantičarska poetika.

Muzika u romantizmu

Muzički romantizam se najčešće deli na dva perioda: rani i pozni, međutim pojedini autori navode i tzv. srednji period, najčešće nazivan „zrelim romantizmom“.

Uplivi romantizma u muziku naziru se već u Betovenovom srednjem opusu, iako ga smatramo jednim od „Bečkih klasičara“, dok se većina istoričara muzike slaže da su kompozicije njegovog završnog opusa već apsolutno romantičarske: primeri za to su njegova Deveta simfonija, koja je kvantitativno obimnija, ne samo od bilo koje simfonije preostale dvojice Bečkih klasičara (Hajdn i Mocart), već je Betoven time nadmašio i sve prethodne sopstvene simfonije. Sa kvalitativne strane, svi oblici su već kod ovog kompozitora počeli da evoluiraju: sonatni oblik se de facto uvek javlja sa određenim izuzecima: uvod, do tada jako retka pojava ispred prve teme, dobio je značajne dimenzije, te se razvio u značajan oblik, koji vrlo često nadmašuje čak i ceo ostatak ekspozicije. Razvojni deo, koji se kod Mocarta, a naročito kod Hajdna nekada sastojao i od svega nekoliko taktova, postao je izuzetno dug. Mnogobrojni izuzeci, naročito na tonalnom planu, postali su česti i u reprizi. Načini promene tonaliteta su postali veoma rašireni: do tada klasična dijatonska modulacija, sve češće ustupa mesto hromatskoj, enharmonskoj, pa i tonalnom skoku.

Simfonijske transformacije, koje je otpočeo Betoven, nastavljaju i rani romantičarski kompozitori. Stavovi često odstupaju od uobičajenih konvencija: dešava se da prvi stav bude u laganom tempu, drugi u sonatnom obliku, neretko čak i da su svi sonatni oblici, „ataka“ spojeni u jednu dugu celinu.

Klasičarski simfonijski orkestar nastavlja da evoluira: od dvojnog sastava (drvenih duvačkih instrumenata), on najpre postaje prošireni dvojni, tromboni i horne se ustaljuju kao stalni orkestarski instrumenti, takođe i timpani, a često i harfa ulazi iz operskog u simfonijski orkestar. Hronološki prvi potpuno romantičarski kompozitor jeste Franc Šubert, koji se, ipak, još dosta oslanja na klasičarsku tradiciju, te tek pred kraj života sustiže Betovenov doprinos. Trebalo bi, ipak, znati da je Šubert umro svega godinu dana nakon Betovena- 1828. godine. Zahvaljujući njegovim savremenicima, a potom i naslednicima- Mendelsonu i Šumanu, njegov, za života neprimetan, opus doživljava revitalizaciju deceniju nakon njegove smrti. Feliks Mendelson, nemački kompozitor, čiji doprinos muzici se pre svega ogleda u otkriću potpuno zaboravljenog Bahovog, produbljuje oblik romantičarske simfonije („Škotska“, „Italijanska“), a iako pijanista, ostavlja značajan trag i u muzici za druge instrumente (Koncert za violinu i orkestar e-mol). Robert Šuman, takođe Nemac, Mendelsonov savremenik i prijatelj, takođe ostavlja značajan trag u simfonijskoj muzici, ali i u klavirskom stvaralaštvu. Daje podstrek mladom Bramsu za dalje bavljenje komponovanjem. Hektor Berlioz, francuski kompozitor, ostavlja trag u orkestarskoj muzici, pre svega svojim simfonijama („Fantastična“), programskim simfonijama i simfonijskim poemama. Prvi uvodi „fiks ideju“ kao motivski element koji prožima sve stavove. Sredina veka pripada velikim klavirskim kompozitorima i izvođačima: Poljaku Frederiku Šopenu i Mađaru Francu Listu, koji su se proslavili veoma virtuoznim koncertiranjem na klaviru, te velikim brojem isto tako virtuoznih kompozicija za ovaj instrument. Frederik Šopen, nakon neuspelog ustanka u Poljskoj, seli se u Pariz, gde nastavlja svoje muzičko obrazovanje. Ako izuzmemo nekolicinu solo-pesama, i simboličan broj transkripcija za druge instrumente, ovaj kompozitor je svoj život posvetio klavirskoj muzici: veliki broj nokturna, etida, empromptija, mazurki... samo su neke od kompozicija, ali treba pomenuti i dva, ne toliko uspešna, klavirska koncerta. Franc List, Šopenov veliki prijatelj, ali i konkurencija, prvi deo svog stvaralaštva je posvetio isključivo klavirskoj muzici, kada nastaju „Mađarske rapsodije“, sonate i koncerti; međutim nakon lomova u uvek nemirnom privatnom životu, prestaje da komponuje za klavir, i posvećuje se horu i orkestru. Nakon decenijske pauze 60-ih godina, kada je bio monah, List se vratio muzici pišući i muziku za klavir, i muziku za orkestar, kao i koncertirajući. Najznačajnije delo iz ovog perioda je Klavirski koncert u h-mol-u. Savremenik svih ranih romantičara, ali i njihov sledbenik, jeste italijanski operski kompozitor Đuzepe Verdi. Nakon što je propao kao pijanista i orguljaš, Verdi se posvetio izučavanju operske tehnike, te je sa preko trideset opera, izbacivši zaostale negativne elemente iz nje, konačno rešio veliku krizu opere serije, koja je otpočela još u baroku. Neke od najznačajnijih opera jesu „Travijata“, „Nabuko“, „Rigoleto“, „Trubadur“ i „Aida“. Nije prihvatio Vagnerovu reformu, ali je usvojio neke njene elemente. Verdijev savremenik, Listov istomišljenik, a kasnije i zet, veliki nemački operski kompozitor Rihard Vagner od rane mladosti proučava operu i pozorište uopšte. Svojim operama, ponudio je do tada nezamislivo rešenje: spajanje svih numera (prizora) u jednu celinu, te pretvaranje opere u „muzičku dramu“, najsavršenije umetničko delo koje u sebe uključuje sve umetnosti. Sam je pisao libreta. Pored nekoliko ranijih, pre-reformskih, Vagner je najznačajniji po operskoj kvatrologiji „Prsten Nibelunga“, u kojoj je spojio elemente svoje reforme sa germanskom mitologijom. Pored ovoga, Vagner je svoj harmonski jezik toliko razvio, da se konačno, po prvi put, gubio osećaj tonalnosti. Razvija „berliozovsku“ fiks ideju, koja sada postaje izraženija, te se naziva lajt motiv. Sa Vagnerom, konačno se okončava period ranog (i zrelog) muzičkog romantizma, te otpočinje dalji razvoj i razgranavanje stila: na jednoj strani, pojavljuju se predstavnici apsolutne muzike, uglavnom vezani za Beč: Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Francuz Sezar Frank, te Nemac Rihard Štraus. Johanes Brams je ostavio dubok trag, pre svega, u klavirskoj muzici, međutim, za razliku od ranih romantičara, on više od poletnog virtuoziteta praktikuje jasnu akordiku. Napisao je i nekoliko vokalno-instrumentalnih dela. Anton Brukner je značajan kao simfonijski i kamerni kompozitor. Gustav Maler je značajan, pre svega, po radu na simfonijama. Iako ih je napisao samo devet, njima, u nekim elementima, udara temelje ekspresionizma, dok se u nekima, niko ne nadovezuje na njega. Jedina tipična romantičarska simfonija jeste prva, dok u ostalima postoje enormni izuzeci. Treba navesti samo Petu, koju mnogi smatraju prvom ikada ambijentalnom kompozicijom, kao i „Simfoniju hiljada“, gde orkestar dobija enormne razmere, te se ovo delo može izvoditi samo u malom broju velikih sala: korpus čini prošireni četvorni sastav orkestra, sa harfom, dva klavira, orguljama, čembalom, poštanskim rogom, gitarama, dva hora i jednim dečjim horom! Sezar Frank je takođe značajan po simfonijama, ali i po jednoj invenciji, koju će kasnije mnogi nastaviti: jasno motivsko povezivanje različitih stavova, što znači da je jedan motiv zajednički svim stavovima, kao fiks ideja. Rihard Štraus, po mnogim komentarima, poslednji romantičarski kompozitor, zbog toga što je umro tek 1949. godine, u mnogim elementima zakoračivši u ekspresionizam, istakao se radom na simfonijama („Alpska“), operama („Saloma“) i kamernim delima („metamorfoze“).

Istovremeno, pa čak i pre ove grupe kompozitora, u umetnički i politički nesamostalnim zemljama, dolazi do formiranja nacionalnih škola: to se pre svega odnosi na Rusiju, Češku, Skandinaviju, pa i Srbiju. Razvoj nacionalne škole u Rusiji počinje još u prvoj polovini 19. veka, sa Mihailom Ivanovičem Glinkom, koji je prvi ubacio nacionalne elemente u muziku. Najznačajniji je po operi „Život za Cara“. Njega slede članovi tzv. „Ruske petorke“, mahom amateri, Cezar Kjuj, Milij Balakirjev, Aleksandar Borodin, Modest Musorgski i Nikolaj Rimski-Korsakov. Prva dvojica su se više bavili teorijom i idejama. Borodin se istakao kao veliki hemičar, a napisao je operu „Knez Igor“. Po mnogima najveći genije u grupi, Modest Musorgski, nikada nije savladao neke tehničke prepreke u kompozicionoj tehnici. Ipak, to ga nije sprečilo da napiše širok spektar mahom programskih dela, među kojima ciklus „Slike sa izložbe“ i poemu „Noć na golom brdu“. Nikolaj Rimski Korsakov se jedini docnije obrazovao, a istakao se po simfonijama, simfonijske poeme i klavirske minijature („Bumbarov let“). Paralelno sa ovom grupom, retko sarađujući sa njima, a opet koristeći i elemente ruske narodne muzike i apsolutnih kompozicija, stvara najveći ruski romantičarski kompozitor Petar Iljič Čajkovski. Značajan po ogromnom opusu, sa šest simfonija, nekoliko baleta, ciklusu „Godišnja doba“ za klavir i mnogim drugim. Češki romantizam reprezentuju dvojica kompozitora: Bedžih Smetana i Antonjin Dvoržak. Smetana je prvi upotrebio elemente češke narodne muzike u svojim mnogobrojnim orkestarskim kompozicijama, među kojima se ističe poema „Vltava“. Antonjin Dvoržak se nije toliko bavio poemama i programskom muzikom, ali se kroz harmonski jezik njegovih simfonija, primećuje prizvuk češkog melosa. U skandinavskim zemljama, muzičari 19. veka su se mahom obrazovali u Nemačkoj. Iako takođe tamo obrazovan, Norvežanin Edvard Grig komponuje isključivo koristeći folklorne melodije svoje zemlje. Najznačajnije delo koje je napisao je mitologijom inspirisana orkestarska svita „Per Gint“. Finac Žan Sibelijus nikada nije koristio narodne elemente, ali je ipak začetnik finske nacionalne škole. Njegovo značajno delo je svita „Finlandija“. Romantizam u muzici počeo je da se razvodnjava krajem 19. veka pojavom impresionizma kod Kloda Debisija i njegovih sledbenika. Mnogi drugi kompozitori su vremenom utonuli u modernističke stilove, koristeći još kao romantičari njihove elemente (ekspresionizam). Shvatanje romantizma na jedan drugačiji, savremeniji način, javlja se sredinom 20. veka i naziva se neo-romantizam.

Slikarstvo romantizma

Brod Smeli vuku na dok, V. Tarner

Romantizam se u većoj meri pojavljuje u slikarstvu i grafici a manje u skulpturi i arhitekturi. Izrazito novatorski je bio u slikarstvu i svoje puteve vodi u negaciju klasicizma vredno studiranje svetla i boje i upravo na to nadovezuje se slikarstvo kasnijih epoha realizma i impresionizma.

Slikarstvo romantizma je nejedinstveno ali se mogu odrediti neki zajednički činioci:

• Bogati kolorit
• Kontrastna upotreba svetla i senke
• Mekane modulacije
• Dinamičke kompozicije

Ističe se momenat značaja buržoazije i njenog stremljenja za slobodom i kao suprotno kretanju u klasicizmu kada se ne daje značaj plastici, proporciji i čistoti obrade, već u jednoj dinamici kretanjima i kontrastima boja. Čitav se niz umetnika izražava na ovaj način.

Za prethodnika romantizma smatramo Hajnrih Fislija (1741—1825. ). Španija je dala jednog, ali vrlo značajnog predstavnika ove umetnosti - Francisko Goja (1741—1828. ), bio je umetnik velikog zamaha i anticipirao je slikarske pravce koji su se kasnije javili, prvenstveno realizam. U Engleskoj rade veliki slikari pejzažisti Ričard Parks Bonington (1802—1828), Semjuel Palmer (1805—1881. ), Džon Konstebl (1776—1837) i Vilijam Tarner (1775—1851. ) a u Francuskoj Teodor Žeriko (1791—1824. ) i Ežen Delakroa (1798—1863. ) u Nemačkoj Fridrih Overbek (1785—1881. ). Slikarska epoha romantizma je imala značajan uticaj na savremeno slikarstvo 20. veka i prvenstveno na impresionizam.

Arhitektura romantizma

Nije nastala arhitektura koja bi bila karakteristična za doba romantizma i u ovom dobu kao i skulptura ona se zavodi za preuzimanjem stilova iz prošlosti i pliva u vodama eklekticizma- istorizujućim stilovima neogotike i neorenesanse i grade se zamkovi vile i palate.

Literatura

• Zoran Gluščević, Romantizam, Obod, Cetinje, 1967
• Miodrag Popović, Istorija srpske književnosti, knjiga 2
• Dragiša Živković, Evropski okviri srpske književnosti
• Aleksandar Flaker, Stilske formacije
• Opšta istorija umetnosti Đina Piskel, Beograd 1974.
• Srećko Kalinić, Iz dubine duše