Википедија

Savest

Ne poistovećivati sa Svest.

Savest je sklonost, intuicija ili sud koja pomaže u razlikovanju dobrog od lošeg. Moralni sud može se izvesti iz vrednosti i normi (principa i pravila). U psihološkom smislu savest se često opisuje kao faktor koji dovodi do osećanja griže savesti kada čovek učini radnje koje idu protiv njegovih/njenih moralnih vrednosti i osećanja poštenja ili integriteta kada su postupci u skladu sa takvim normama [1] Mera u kojoj savest utiče na moralni sud pred akciju i da li takvi moralni sudovi jesu, ili treba da se zasnivaju na razumu, predmet je debate koja se proteže kroz veći deo istorije zapadne filozofije. [2]

Vinsent van Gog, 1890. Kröller-Müller Museum. The Good Samaritan (after Delacroix).

Religijski pogledi na savest obično tretiraju istu, kao povezanu ili sa inherentnim moralom utkanim u svako ljudsko biće, sa dobroćudniom univerzumom i/ili sa božanstvom. Različiti ritualne, mitske, doktrinarne, pravne, institucionalne i materijalne karakteristike religije ne moraju nužno biti povezana sa iskustvenim, emotivnim, duhovnim ili kontemplativnim razmatranjima o poreklu i funkcionisanju savesti.[3] Uobičajeni sekularni ili naučni pogledi vide poreklo ljudskog kapaciteta za savest, kao verovatno genetski određenog, dok je sadržaj savesti najverovatnije predmet učenja, i biva internalizovan kroz proces socijalizacije. [4]

Najčešće korišćene metafore za savest, jesu: "unutrašnji glas" i "unutrašnja svetlost" [5] Savest, je usto i značajan koncept u nacionalnom i međunarodnom pravu, [6] koji se sve više shvata i primenjuje na svet u celosti. [7] Savest nije samo predmet interesovanja nauke, filozofije, religije, prava, već i umetnosti i umetnika, a ima mnogih istaknutih primera u domenu književnosti, muzike i filma. [8]

Verski, sekularni i filozofski pogledi na savest uredi

Iako čovečanstvo nije iznedrilo opšteprihvaćenu definiciju savesti ili postiglo univerzalni dogovor o njenoj ulozi u etičkom odlučivanju, tri pristupa se mogu razlikovati u pristupu ovoj problematici: [2]

  • Verski pogledi
  • Sekularni pogledi
  • Filozofski pogledi

Verski pogledi uredi

U književnim tradicijama Upanišade, Bramasutri i Bhagavad Giti, savest je oznaka dodeljena osobinama koje predstavljaju znanja o vrlinama i porocima, ali i o dobru i zlu, koje duša stiče po delanju i posledičnom gomilanju karme kroz mnoge živote. [9] Prema Adi Šankaru, moralno ispravno delanje (okarakterisano kao skromno i saosećajno obavljanje primarne dužnosti činjenja dobra drugima bez očekivanja materijalne ili duhovne nagrade) pomaže "očišćenju srca" i obezbeđuje mentalni mir, ali ona sama ne obezbeđuje direktnu percepciju "stvarnosti“. [10]. Ovo saznanje zahteva diskriminaciju između večnog i ne-večnog, i na kraju, realizaciju kroz kontemplaciju da se pravo sopstvo objedinjuje u univerzumu čiste svesti. [11]

U zoroastrijanskoj veri, posle smrti duša se mora suočiti sa presudom na mostu separatoru, tamo su zli ljudi mučeni prethodnim poricanjem sopstvene više prirode ili savesti, i "sve vreme će biti gosti za dom laži."[12] Kineski koncept Ren, ukazuje da savest, zajedno sa društvenom etiketom i korektnim odnosima, pomože ljudima da slede Put, (Tao) način života koji odražava implicitni ljudski kapacitet za dobrotu i harmoniju. [13]

Savest takođe ima značajnu ulogu u budizmu [14] U pali tekstovima, na primer, Buda povezuje pozitivan aspekt savesti sa čistim srcem i mirnim, dobro usmerenim umom: "Kada je um licem u lice sa istinom, samosvetleća iskra misli se otkriva u unutrašnjem jezgru nas samih, i po analogiji, sva realnost. "[15] Buda takođe asocira savest sa saosećanjem, za one koji moraju da izdrže sve svoje želje i patnje u svetu dok pravo ponašanje ne kulminira u ispravnu sabranost i ispravnu kontemplaciju. [16]

Santideva (685–763) pisao je o duhovnom značaju usavršavanja vrlina kao što su velikodušnost, strpljivost i treniranja svesti da bude kao "cepanica" onda kada je privučena porocima kao što su ponos ili požuda; tako da pojedinac može neometano nastaviti svoje napredovanje ka pravom razumevanju u meditativnoj apsorpciji [17] Savest se time manifestuje u budizmu kao nesebična ljubav za sva živa bića koja se postepeno pojačava i budi u čistije stanje svesti [18], gde se um povlači od zainteresovanosti za čulne podražaje i postaje svestan sebe kao jedinstvene celine [19].


Islamski koncept Takve je tesno povezan sa konceptom savesti. U stihovima Kur'ana 2:197 i 22:37, Takva se odnosi na "ispravno ponašanje" ili "pobožnost", "čuvanje sebe" ili "čuvanje od zla“. [20] Kur'an, stih 47:17, kaže da je Bog krajnji izvor Takve vernika, koja nije samo proizvod individualne volje, već zahteva inspiraciju od Boga. [21] U Kur'anu stihovi 91:7-8, govore o tome kako je Bog svemogući, usavršio dušu, savest i da ju je naučio pogrešnom i dobru. Dakle, svest o poroku i vrlini je inherentna duši, što omogućava da bude pravično testirana u životu ovog sveta i iskušana, te držana odgovornom za dela i odgovornost prema Bogu i svim ljudima [22].


Kur'an, 49:11-13 stihovi o državi: "O čovečanstvo, stvorismo vas od muškog i ženskog i konstituisali vas u različite grupe i društva, kako biste upoznali jedni druge-najplemenitiji od vas, pred Bogom, su oni koji poseduju Takvu. " U islamu, prema eminentnim teolozima kakav je Al-Gazali, iako su događaji rukopoloženi (i napisani od strane boga), ljudi poseduju slobodnu volju da biraju između ispravnog i pogrešnog, i na taj način su odgovorni za svoje postupke. Savest je dinamična lična veza sa Bogom, unapređena kroz znanja i praktikovanje pet stubova islama, dela pobožnosti, pokajanja, samodiscipline i molitvi, ili uništena i metaforički prekrivena crnilom kroz grešna dela [23]

U tradiciji protestantske hrišćanske crkve, Žan Kalvin razumeo je savest kao bojno polje:"[...] Neprijatelji koji ustaju u našoj savesti protiv njegovog Kraljevstva i ometaju njegove dekrete pokazuju da božiji tron nije čvrsto uspostavljena u nama." [24] Mnogi hrišćani smatraju sleđenje individuane savesti kao važan kao, ili čak važniji od, poštovanje ljudskih autoriteta. [25] Fundamentalistički hrišćanski pogled na savest može biti:. "Bog nam je dao našu savest da bismo znali kada smo prekršili njegov zakon, a krivica koju osećamo kada uradimo nešto loše nam govori da moramo da se pokajemo "[26] Ovo ponekad, može dovesti do moralnih nedoumica:" Da li da bezrezervno slušam svoju Crkvu/ sveštenika/vojnog/političkog lidera ili da pratim svoj unutrašnji osećaj za dobro i loše po nalogu molitve i ličnog čitanja Pisma? "[27] Neke savremene hrišćanske crkve i verske grupe drže do moralnih pouka Deset zapovesti ili do Isusa kao do najvišeg autoriteta u svakoj situaciji, bez obzira u kojoj meri to podrazumeva pravne odgovornosti. [28] U Jevanđelju po Jovanu (7:53-8:11) Isus izaziva one koji optužuju ženu za preljubu navodeći: "Onaj koji je bez greha među vama, neka prvi baci kamen na nju.". U Jevanđelju po Luki (10: 25-37) Isus priča priču o tome kako se prezreni i jeretički Samarićanin (vidi paraboli o dobrom Samarićaninu) koji (iz saosećanja i savesti) pomaže povređenom strancu pored puta, bolje kvalifikuje za večni život voleći svog bližnjeg, nego sveštenik koji prolazi na drugoj strani puta[29].

Ova dilema poslušnosti u savesti, božanskom ili državnom zakonu, je dramatično pokazala Antigona svojim prkošenjem naredbi kralja Kreonta, protiv sahranjivanja njenog brata navodno izdajnika, oslanjajući se na "nepisani zakon" i na "dužu odanost mrtvima nego da živima ". [30]

Katolička teologija vidi savest kao poslednji praktični "sud razuma koji u odgovarajućem trenutku nalaže [licu] da uradi dobro i da izbegne zlo." [31]Dakle, savest nije kao volja, niti navika poput razboritosti, već "unutrašnji prostor u kojem možemo slušati i čuti istinu, dobro, glas Boga. To je unutrašnje mesto našeg odnosa sa Njim, koji govori našem srcu i pomaže nam prepoznati, razumeti put koji treba da preduzmemo, a kada se donese odluka, da se kreće napred, da ostane veran."[32]U pogledu logike, savest se može posmatrati kao praktično zaključenje moralnog silogizma čija je glavna premisa (major)objektivna norma, a minor premisa poseban slučaj ili situacija u kojoj se primenjuje norma. Tako, katolici su naučeni da se pažljivo obrazuju kako u pogledu otkrivenih normi, normi izvedenih iz njih, tako i u pogledu formiranja ispravne savesti. Katolici takođe svakodnevno i sa posebnom pažnjom pre ispovesti ispitaju svoju savest. Njihovo učenje nalazi da, "Čovek ima pravo da deluje u skladu sa svojom savešću i slobodom, i da donosi moralne odluke. On ne sme biti primoran da deluje protivno sopstvenoj savesti. Niti on sme biti sprečen da postupa prema svojoj savesti, naročito u verskim stvarima. " [33] Ovo pravo savesti ne dozvoljava da se neko proizvljno ne slaže sa učenjima Crkve, tvrdeći pritom, da postupa u skladu sa savešću. Iskrena savest pretpostavlja da pojedinac marljivo traga za moralnom istinom od autentičnih izvora, to jest, teži da uskladi sebe sa tom moralnom istinom slušajući autoritete postavljene od strane Hrista da ga nauče tome. Ipak, uprkos nečijim najboljim naporima, "može se desiti da moralna savest ostane u neznanju i donosi pogrešne sudove o aktima koji se vrše ili su već počinjeni... Ovo neznanje se često može pripisati ličnoj odgovornosti... U takvim slučajevima, osoba je kriva za zlo koje je učinila."[34] Neki katolici oslanjaju se na savest da bi opravdala neslaganje, ne na nivou savesti, već na nivou principa i normi koje bi trebalo da informišu savest. Na primer, neki sveštenici služe se rešenjima, takozvanog, unutrašnjeg foruma (koji nije sankcionisan od strane Magisterijuma) da bi opravdali postupke ili način života koji su nesaglasni sa učenjima Crkve, kao što je Hristova zabrana ponovnog braka posle razvoda ili seksualne aktivnosti van braka.

Judaizam ne zahteva beskompromisnu poslušnost verskom autoritetu; postoje dokazi da su tokom jevrejske istorije rabini zaobilazili zakone koje su smatrali za nesavesne, poput smrtne kazne [35] Slično, mada je zainteresovanost za nacionalnu sudbinu, centralni deo jevrejske vere (vidi cionizam) mnogi naučnici izjavili su da je savest kao lično razotkrivanje istine bila važna dopuna talmudovske tradicije. [36][37]

Sekularni pogledi uredi

Sekularni pristup savesti uključuje psihološke, fiziološke, sociološke, humanitarne i autoritarne pristupe konceptu savesti. [1] Lorens Kolberg smatra kritičku savest za veoma važnu psihološku fazu u pravilnom moralnom razvoju ljudi, povezanu sa sposobnošću da se racionalno odmeri principi odgovornosti. Najbolji podsticaj za ovakav razvoj, vidi u povezivanju sa duhovitim personifikacijama u mladalačkoj dobi (kao što recimo Džimini Kriket) a kasnije u adolescentskom dobu preko raspravama i razgovora o individualnim moralnim dilemama. [38] Erik Erikson postavlja razvoj savesti u "pred-školsku" fazu razvoja, na njegovoj osmodelnoj lestvici normalnog razvoja ljudske ličnosti. [39] Psiholog Marta Stout definiše savest kao "intervenitrajući osećaj obaveze zasnovan na našim emocionalnim vezama." [40]Tako dobra savest je povezana sa osećanjima integriteta, celovitosti i posebno psihološke celovitosti i miroljubivosti, i obično se opisuje pridevima kao što su "tiho", "jasno" i "lako“. [41]

Zigmund Frojd smatra da je savest kao psihološka karakteristika svojim poreklom povezana za rast i razvoj civilizacije, koji periodično frustrira spoljašnji izraz agresije: kako su destruktivni impulsi primorani da traže alternativu, zdrav način, usmeravaju svoju energiju kroz Super-ego protiv sopstvenog "Ega", ili sebičnosti (često preuzimajući obrasce od roditelja tokom detinjstva) [42] Prema Frojdu, posledica nepoštovanja naše savesti je krivica, što može biti faktor u razvoju neuroze;. Frojd je tvrdio da i kulturni i individualni Super-ego postavljaju stroge idealističke zahteve u vezi sa moralnim aspektima određenih odluka, prema kojima biti neposlušan izaziva strah "savesti“. [43]

Savest kao instinkt koji formira društva uredi

Mišel Glotjer tvrdi da je savest jedan od instinkta i nagona koji omogućavaju ljudima da formiraju društva: grupe ljudi bez ovih nagona ili među kojima su oni nedovoljno razvijeni, ne mogu formirati društva i ne reprodukuju svoju vrstu uspešno kao oni kod kojih ovo nije slučaj [44].

Čarls Darvin je smatrao da je savest evoluirala u ljudima kako bi rešili konflikte između konkurentnih prirodnih impulsa- od kojih se neki tiču samoodržanja a drugi bezbednosti porodice ili zajednice, podređivanje savesti moralnom autoritetu u ovom slučaju rezultuje "dužim trajanjem utisaka socijalnih instinkata" u borbi za opstanak. [45]U takvim kontestu, ponašanje destruktivno po društvo u kojem pojedinac živi, bilo po društvene strukture bilo po ljude koji ga čine) je loše ili "zlo" [46] Tako, savest može da se posmatra kao ishod tih bioloških nagona koji sprečavaju ljude da izazivaju i provociraju strah ili prezir u drugima; doživljavanjem osećaja krivice i srama na različite načine, zavisno od društva do društva i osobe do osobe. [47] Osnovni preduslov savesti u ovom pogledu jeste sposobnost da sami sebe vidimo sa stanovišta drugog lica. [48] Osobe koje ne mogu da urade ovo (psihopate, sociopate, narcisi) stoga se često ponašaju na načine koji se doživljavaju kao "zlo“. [49]

Fundamentalno u ovom prikazu savesti, jeste da ljudi uvide da se sa nekim "drugim" nalaze u društvenom odnosu. Tako, nacionalizam se poziva na savest da uguši plemenske sukobe a koncept bratstva svih ljudi, poziva na gušenje nacionalnih sukoba. Ipak, takvi grupni nagoni mogu, ne samo da zaguše već i da redefinišu individualnu savest. Fridrih Niče je izjavio: " komunalna solidarnost je uništena od strane najviših i najsnažnijih nagona koji kada izbijaju strasno, odnose pojedinca daleko iznad prosečno niskog nivoa „savesti krda“ [50] Džeremi Bentam je primetio da: "fanatizam nikad ne spava ... nikada nije zaustavljen savešću, jer prisiljuje savest u svoju službu "[51] Hana Arent u svojoj studiji "suđenja" Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu, konstatuje da je optuženi, kao i skoro sve njegove kolege Nemci, izgubio pojam o svojoj savesti do tačke da su je se jedva sećali, što smatra nije izazvano zverstvima sa kojima su imali veze ili putem psihološkog preusmeravanja prirodno nastalog sažaljenja prema sebi zbog podnošenja takve neprijatne dužnosti, koliko činjenicom da bilo ko, čija je savest razvila sumnju, nije video nikoga sa kime deli svoje sumnje: "Ajhman nije morao da se ogluši o glas svoje savesti ... ne zato što je nije imao, već zato što je njegova savest govorila"uglednim glasom“, glasom uglednog društva koje ga je okruživalo".[52] Interesantno područje istraživanja u ovom kontekstu odnosi se na sličnosti između naših odnosa i onih među životinjama, bez obzira da li su životinje u ljudskom društvu (ljubimci, radne životinje, čak i životinje uzgajane za hranu) ili u divljini [53] Jedna ideja je da kada ljudi ili životinje doživljavaju neki društveni odnos kao važan za očuvanje, njihova savest počinje da poštuje to nekadašnje "drugo", i podstiče akcije koje ga štite. [54][55] Slično, u složenim teritorijalnim i kooperativnim zajednicama ptica (kao što je australijska svraka) koji imaju visok stepen etiketa, pravila, hijerarhija, igre, pesme i pregovora, kršenje pravila se izgleda toleriše u prilikama koje nisu direktno povezane sa preživljavnjem jedinke ili grupe, ; usto u ponašanju se često manifestuje dirljiva nežnost i osetljivost [56]

Evoluciona biologija i fizika uredi

Savremeni naučnici u domenu etologije i evolutivne psihologije nastoje da objasne savest kao funkciju mozga koja se razvila da olakša altruizam unutar društava. [57] U svojoj knjizi Iluzija Boga, Ričard Dokins navodi da, se naš osećaj za dobro i loše može izvesti iz naše „darvinovske“ prošlosti. [58] 215}}</ref> Kristofer Hičens u svojoj knjizi Bog nije veliki tvrdi da: "moderni narodni jezik ne opisuje pojam savesti previše loše-dakle, kao ono što nas tera da se ponašamo dobro onda kada niko ne gleda... Oni koji veruju da je postojanje savesti dokaz o postoajnju dizajna koriste argument koji jednostavno ne može da se opovrgne jer nema dokaza za ili protiv njega. "[59] Biolog Džeremi Grifit je definisao savest kao glas instinktivnog moralnog osećanja svojstvenog našoj vrsti, koji je stečen pre psihološki problematičnog ljudskog stanja. [60]

Savest je međutim, danas takođe i pitanje moderne fizike a tretira se kao manifestacija naše fundamentalne prirode (možda šire od dimenzija svedenih na tri dimenzije prostora i jedne vremna - vidi teorija struna) koji nas poziva da stvaramo simetriju i koherentnost u univerzumu idealizovanjem geometrijskih i matematički elegantnih zakona u upravljanju, umetnosti i tehnološkim inovacijama, dakle, baš kao što materija i fotoni istovremeno postoje i kao čestica i kao talas prema kvantnoj mehanici, tako smo i mi u dualnom stanju, na liniji između ; sopstvenog interesa ("šta ja želim? ") i savesti (" šta je moja dužnost? "). [61]

Filozofski pogledi uredi

Reč "savest" etimološki vodi poreklo od latinske reči conscientia, što znači "poverljivost znanja." [62] ili "sa-znanjem“. Engleska reč podrazumeva unutrašnju svest o moralnom standardu u umu koji se tiče kvaliteta nečijeg motiva, kao i svest o sopstvenim akcijama. [63] Tako savest posmatrano filozofski može biti naš prvi, a možda i najčešće, uglavnom neistraženi " osećaj u stomaku (gut feeling)" ili "nejasni osećaj krivice" o tome šta bi trebalo da bude, ili bi trebalo da se uradi. Savest u tom smislu nije nužno proizvod procesa racionalnog sagledavanja moralnih karakteristika situacije (ili važećih normativnih principima, pravilima i zakona) i može da vodi poreklo od roditelja, vršnjačke grupe, verske, države ili korporativne indoktrinacije, koja može ili ne mora biti trenutno svesno prihvatljiva za lice ("tradicionalna savest"). [64] Savest se može definisati kao praktični razum koji se angažuje kada je potrebno primeniti moralna uverenja na situaciju ("kritična savest") [65] U navodno moralno, sazrelim mističnim ljudima koji su razvilijali ovaj kapacitet kroz svakodnevnu kontemplaciju ili meditaciju, u kombinaciji sa nesebičnim služenjem drugima, kritična savest može biti potpomognuta varnicama intuitivnih uvida ili otkrovenja (Marifa u islamskoj sufi filozofiji i sindersis u srednjovekovnoj hrišćanskoj sholastičkoj moralnoj filozofiji ). [66][67]

Srednjovekovni filozofski pogledi uredi

Srednjovekovni islamski učenjak i mistik Al-Gazali je podelio koncept duše ili sopstva (duhovnosti) u tri kategorije [68] bazirano na Kur'anu:


1.Nafs Ammarah (12:53) - "podstiče čoveka da se slobodno prepustiti strastima, zadovoljavajući ih i podstičući na činjenje zla" 2.Nafs Lawammah (75:2)- "savest koja usmerava čoveka prema dobru ili zlu" 3.Nafs Mutmainnah(89:27)- "sopstvo koje je dostiglo krajnji mir"

Srednjovekovni persijski filozof i lekar Muhamed ibn Zakarija al Razi verovao je u blizak odnos između savesti ili duhovnog integriteta i fizičkog zdravlja; umesto da bude samo-popustljiv, čovek bi trebalo da nastavi znanje, koristi svoj intelekt i primenjuju pravdu u svom životu [69]Srednjovekovni islamski filozof Avicena, dok je bio zatvoren u dvorcu Fardajan, zapisao je svoj čuveni misaoni eksperiment "Plutajući čovek" baziran na čulnoj deprivaciji zarad istražiavanja ideja ljudske samosvesti i supstancijaliteta duše; njegova hipoteza je da kroz inteligenciju, posebno aktivni razum, Bog prenosi istinu ljudskom umu ili svesti [70]

Neki srednjovekovni hrišćanski sholastici poput Bonaventure pravili su razliku između savesti kao racionalnog kapaciteta uma (praktičan razum) i unutrašnje svesnosti, intuitivne iskre da se čini dobro, pod nazivom syndersis koja proizilazi iz uvažavanja apsolutnog dobra koje kada je svesno negirano (na primer, vršenje zlog dela), postaje izvor unutrašnjeg mučenja. [67] Rani moderni teolozi poput Vilijama Perkinsa i Vilijam Amesa razvili su silogističko razumevanje savesti, gde je Božiji zakon prva premisa, akt suđenja druga, i na kraju delovanjem savesti (kao racionalnog kapaciteta) proizvodi se presuda kao konačni zaključak. Raspravljanjem oko različitih slučajeva i primenjivanjem ovog koncepta savest se vežba i rafinira. [71]


U 13. veku, Sveti Toma Akvinski smatra savest kao primenu moralnog znanja na konkretne slučaje. Tako, savest se smatra aktom ili presudom praktičnog razuma, koja se razvija počev od strukturiranog razvoja naše urođene svesti o apsolutnom dobru, ka razvoju stečene navike ka primeni moralnih načela. [72] Prema Singeru, Toma Akvinski je držao do toga da je savest, nesavršeni proces presude primenjen na određenu aktivnost jer je znanje o prirodnom zakonu (i svih implicitnih akata prirodne vrline) pomračeno u većini ljudi, obrazovanjem i običajima koji promovišu sebičnost pre nego kolegijalna osećanja. [73] Akvinski je raspravljao o savesti s obzirom na vrlinu razboritosti u pokušaju da objasni zašto su neki ljudi izgleda manje "moralno prosvetljeni" nego drugi, jer ih njihova slaba volja čini nesposobnim da adekvatno balansiraju i usklađuju svoje potrebe sa drugima [74].

Akvinski je smatrao da je postupanje suprotno savesti, zlodelo, ali da je lutajuća savest kriva samo onda ako je ovakvo ponašanje rezultat ignorisanja faktora i činjenica koje je pojedinac u obavezi da poznaje. [73] Akvinski je takođe tvrdio da se savest treba obrazovati tako da deluje u pravcu pravog dobra (od Boga) koje podstiče ljudski procvat, nego očiglednog dobra kakva donose čulna zadovoljstva [73] U svom komentaru Aristotelove Nikomahove etike, Akvinski tvrdi da je slaba volja ta koja je omogućila čoveku niske vrline da postavi principe koji omogućavaju zadovoljstvo ispred onih koji zahtevaju moralna ograničenja [75].

Moderne filozofske ideje uredi

Benedikt de Spinoza u svojoj etici, objavljenoj posle njegove smrti 1677. godine, tvrdi da većina ljudi, čak i onih koji smatraju da ostvaruju slobodnu volju, grade moralne odluke na osnovu nesavršenih senzornih informacija, neadekvatnog razumevanja sopstvenog uma i volje, podjednako kao i svojih emocija koje su rezultati njihovog fizičkog postojanja, i oblika misli oštećenih time što su uglavnom prisiljene od strane nagona i zakona samoodržanja. [76] Rešenje, prema Spinozi, bilo je da se postepeno povećava kapacitet našeg razuma za promenu oblika misli proizvodenih od strane emocija i da se umesto toga zaljubimo u posmatranje problema koji zahtevaju donošenje moralne odluke sa stanovišta večnosti. [77] Prema tome, živeti život mirne savesti znači po Spinozi da se razum koristi za generisanje odgovarajućih ideja gde um sve više posmatra svet i njegove sukobe, naše želje i strasti, ne uzimajući u obzir vreme. [78] Hegelova nejasna i mistična Filozofija duha smatra, da apsolutno pravo na slobodu savesti olakšava ljudsko razumevanje sveobuhvatnog jedinstva, apsolutnog, koje je racionalno, realno i istinito. [79] Ipak, Hegel je smatrao da će funkcionalna država uvek biti u iskušenju da ne priznaje savest u svom obliku subjektivnog znanja, baš kao što su slični oblici ne-objektivnog mišljenja generalno odbačeni u nauci [80].

Kako su sveti tekstovi drevne hinduističke i budističke filozofije postali dostupni na nemačkim prevodima u periodu 18. i 19. veku, oni su ostavili traga u misli filozofa poput Šopenhauera, navodeći ih na stav da u zdravom umu samo dela ugnjetavaju našu savest, ali ne i želje i misli, "jer samo su naša dela ta koja nas drže ispred ogledala naše volje "; dobru savest, mislio je Šopenhauer, doživljavamo nakon svakog nesebičnog dela koje nastaje iz direktnog priznanja našeg unutrašnjeg bića u fenomenu drugog, ona nam daje verifikaciju" da naše istinsko Ja postoji ne samo u našoj sopstvenoj ličnosti, toj specifičnoj manifestaciji, već u svemu što živi. Ovime srce raste, uvećava se, dok ga egoizam grči i guši.. "[81]

Imanuel Kant, centralna figura u doba prosvetiteljstva, takođe je tvrdio da samo dve stvari ispunjavaju njegov um sa novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem- što je više i češće usmeren na : "zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni ... drugi počinje od mog nevidljivog sopstva, moje ličnosti, i izlaže me svetu koji ima istinsku beskonačnost, ali gde sam sebe prepoznajem kao biće koje egzistira u univerzalnoj i neophodnog konekciji. [82] 'Univerzalna veza' na koju se ovde misli je Kantov kategorički imperativ koji glasi:"postupaj samo prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da postane univerzalni zakon "[83] Kant smatra da je kritična savest naš interni sud u kome naše misli ili optužuju jedne druge ili opravdavaju. Moralno zreli ljudi često opisuju zadovoljstvo ili mir u duši nakon što su sledili savest u obavljanju dužnosti, ali je tvrdio da, da bi takva dela proizvela vrlinu njihova primarna motivacija treba da bude jednostavno dužnost, a ne očekivanje jednog takvog blaženstva. [84]

Ruso je izrazio sličan stav, da savest nekako povezuje čoveka u veće metafizičko jedinstvo. Savest je ovde definisana kao osećanje koje nas nagoni, uprkos suprotnim strastima, prema dveju harmonija: jedna u našim umovima i između naših strasti, a druga unutar društva i među njegovim članovima; "najslabiji može apelovati na savest u najjačima, a apel, iako često neuspešan, uvek je uznemirujuć. Koliko god korumpirani od strane vlasti ili bogatstva možemo biti, bilo kao držioci vlasti njih ili kao žrtve, postoji nešto u nama što služi tome da nas podseti da je ova korupcija protiv prirode. "[85]

Drugi filozofi izrazili su skeptičniji i pragmatičniji pogled na rad "savesti" u društvu [86] Džon Lok je u svojim esejima tvrdio da rasprostranjena činjenica ljudske savesti dozvoljava filozofima da zaključi o neophodnosti postojanja objektivnih moralnih zakona koji se povremeno mogu suprotstavljati državi. [87] Lok je istakao da problem metaetike, da li prihvati izjavu poput "prati svoju savest" podržava subjektivističko ili objektivističko koncipiranje savesti kao vodiča u konkretnoj moralnosti, ili kao spontanog otkrovenja večnih i nepromenljivh principa u pojedincu: ". ako je savest dokaz urođenih principa, njena suprotnost može takođe biti deo urođenih principa; jer neki ljudi sa istim ubeđenjem savesti jure za onim što drugi izbegavaju" [88]

Tomas Hobs je takođe pragmatično primetio da formirana mišljenja na osnovu savesti i sa punim i iskrenim uverenjem, ipak uvek treba prihvatiti sa rezervom kao potencijalno pogrešna i kao mišljenja koja nužno ne ukazuju na apsolutna znanje ili istinu. [89]

Adam Smit je smatrao da samo ukoliko razvijemo kritičku savest možemo zaista videti šta se odnosi na nas same u pravom obliku i dimenzijama; i samo tada možemo napraviti bilo kakvo pravilno poređenje između naših interesa i onih drugih ljudi. [90] Džon Stjuart Mil je verovao da idealizam o ulozi savesti u vladi treba biti ublažen sa praktičnom realizacijom da je malo ljudi u društvu u stanju da usmerava svoje umove ili namere prema udaljenim ili neočiglednim interesima, bez obzira da li su utemeljeni na simpatijama ili na osećanju savesti. [91]

Hana Arent istakla je, sledeći utilitarističku logiku Džona Stjuarta Mila, da loša savest ne mora nužno da znači i loš karakter, u stvari, samo oni koji izraze čvrstu posvećenost primeni moralnih standarda imaće problem sa osećajem krivice i kajanjem, i imaće potrebu da povrate integritet i celovitost sopstva [92][93]. Poredeći našu dušu ili istinsko Ja, sa našom kućom, Arent piše da je "savest anticipacija partnera koji te čeka, ako i kada dođeš kući. "[94] Arent veruje da ljudima koji nisu upoznati sa procesom tihe kritičke refleksije na temu onoga što rade i govore, neće smetati da, kontradiktujući sebi, čine nemoralna ili kriminalna dela, jer oni mogu da" računaju na to da će sve biti zaboravljeno već sledećeg momenta, "loši ljudi nisu puni kajanja [94] Arentova je takođe pisala rečito i o problemu jezika koji razlikuju reč svest od reči savest. Jedan od razloga je, smatra ona, bio taj što je savest, onako kako je razumemo u moralnim ili pravnim pitanjima, pretpostavlja se, uvek prisutna u nama, baš kao i svest: "i ova savest bi, pretpostavlja se, trebalo da nam kaže šta da radimo i zašta da se pokajemo; pre nego što je postala lumen naturale ili Kantov praktični razum, bila je glas Boga."[95]

Albert Ajnštajn, kao sledbenik humanizma i racionalizma, takođe je video prosvetljenu, verujuću osobu kao pojedinca, čija savest odražava da je on "koliko mu to sposobnosti dozvoljavaju oslobodio sebe okova svojih sebičnih želja i preokupiran je mislima, osećanjima i težnjama do kojih drži zbog njihove super-lične vrednosti "[96] Ajnštajn je često referisao na " unutrašnji glas "kao izvor kako moralnog tako i fizičkog znanja:"kvantna mehanika je veoma impresivna, ali unutrašnji glas mi govori da to nije realna stvar, teorija dobro radi posao, ali teško da pojedinca priibližava tajnama Starog...ja sam u svim događajima ubeđen da se on ne igra kockicama. "[97]

Majkl Valcer je tvrdio da je rast verske tolerancije u zapadnim zemljama, nastao između ostalog, zbog opšteg priznanja da lična savest označava neko unutrašnje prisustvo božanstva, bez obzira na veru i opšte poštovanje, pobožnost, samo-ograničenje, i sektašku disciplinu koji je obeležavala većinu ljudi koji su se pozivali na prava savesti. [98] Valcer je takođe tvrdio, da svi pokušaji sudova da definišu savest samo kao lični moralni kod ili kao iskreno verovanje, rizikuju da podstaknu anarhiju moralnih egoizama, osim ako je takav kod i motiv nužno ublažen zajedničkim moralnim znanjem: izvedenim bilo iz veze pojedinca za univerzalnim duhovnim poretkom, ili iz zajedničkih načela i zajedničkog angažmana nesebičnih ljudi. [99]

Ronald Dvorkin smatra da je ustavna zaštita slobode savesti od centralnog značaja za demokratiju, ali stvara lične obaveze po kojima treba voditi život: "Sloboda savesti pretpostavlja ličnu odgovornost refleksije, i gubi mnogo od svoga značenja kada se ta odgovornost zanemaruje. Dobar život ne mora nužno da bude posebno reflektivan, većina najboljih života je jednostavno proživljena a ne studirana. Ali postoje trenuci koji vape za samopotvrđivanjem, kada je pasivno pokoravanje sudbini ili mehaničko rešenje iz poštovanja ili pogodnosti, izdaja, jer se gubi dostojanstvo u zamenu za jednostavnost. "[100]

Edvard Konze izjavio je da je od važnosti za individualni i kolektivni moralni rast prepoznati iluziju da je naša savesti u potpunosti u našem telu; zaista i naša savest i naša mudrost proširiće se kada delujemo na nesebičan način i obrnuto "potisnuto saosećanje rezultovaće nesvesnim osećanjem krivice.[101]

Reference uredi

  1. ^ a b {May, L. (1983). "On Conscience". American Philosophical Quarterly 20: 57–67.
  2. ^ a b Langston 2001, str. 176
  3. ^ Smart 1989, str. 10–21.
  4. ^ Peter Winch. Moral Integrity. Basil Blackwell. Oxford. 1968
  5. ^ Rosemary Moore. The Light in Their Consciences: The Early Quakers in Britain 1646– Pennsylvania State University Press. University Park, PA. 2000. 1666. ISBN 978-0-271-01988-8.
  6. ^ United Nations. Universal Declaration of Human Rights, G.A. res. 217A (III), U.N. Doc A/810 at 71 (1948). http://www.un.org/en/documents/udhr/ accessed 22 October 2009.
  7. ^ Booth K, Dunne T and Cox M (eds). How Might We Live? Global Ethics in the New Century. . Cambridge: Cambridge University Press. 2001. pp. 1. 
  8. ^ Wayne C Booth. . The Company We Keep: An Ethics of Fiction. University of California Press. Berkeley. 1988. pp. 11.  and Ch2.
  9. ^ Smart 1989, str. 382.
  10. ^ Shankara. Crest-Jewel of Discrimination (Viveka-Chudamani) (trans Prabhavananda S and Isherwood C). Vedanta Press, Hollywood. 1978. str. 34–36. and 136–137
  11. ^ Shankara. Crest-Jewel of Discrimination (Viveka-Chudamani) (trans Prabhavananda S and Isherwood C). Vedanta Press, Hollywood. 1978. str. 119.
  12. ^ John B Noss. Man's Religions. Macmillan. New York. (1968). str. 477.
  13. ^ AS Cua. Moral Vision and Tradition: Essays in Chinese Ethics. Catholic University of America Press. Washington. 1998.
  14. ^ Jayne Hoose (ed) Conscience in World Religions. . University of Notre Dame Press. 1990. 
  15. ^ Edward Conze. Buddhism: Its Essence and Development. Harper Torchbooks. . New York. 1959. pp. 162. 
  16. ^ Smart 1971, str. 118.
  17. ^ Santideva. The Bodhicaryavatara. trans Crosby K and Skilton A. . Oxford: Oxford University Press. 1995. pp. 38, 98. 
  18. ^ Lama Anagarika Govinda in Jeffery Paine (ed) Adventures with the Buddha: A Buddhism Reader. WW Norton. London. стр. 92-93.
  19. ^ Steps Along the Path
  20. ^ Sachiko Murata and William C. Chittick. The Vision of Islam. I. B. Tauris. 2000. ISBN 978-1-86064-022-3. str. 282–285.
  21. ^ Ambros & Procházka 2004, str. 294.
  22. ^ Azim Nanji. 'Islamic Ethics' in Singer P (ed). A Companion to Ethics. Blackwell, Oxford (1995). str. 108.
  23. ^ [25.] John B Noss. Man's Religions. The Macmillan Company, New York. 1968 Ch 16. str. 758-759
  24. ^ Calvin, Institutes of the Christian religion, Book 2, chapter 8, quoted in:Wogaman, J. Pilip . Christian ethics: a historical introduction. . Louisville, Kentucky: Westminster/John Knox Press. 1993. pp. 119,340. ISBN 978-0-664-25163-5. . "[...] the enemies who rise up in our conscience against his Kingdom and hinder his decrees prove that God's throne is not firmly established therein."
  25. ^ Smart 1989, str. 376.
  26. ^ Smart 1989, str. 364.
  27. ^ Brian Moynahan. William Tyndale: If God Spare My Life. Abacus. . London. 2003. pp. 249–250. 
  28. ^ Smart 1989, стр. 353.
  29. ^ Guthrie D, Motyer JA, Stibbs AM, Wiseman DLJ (eds). New Bible Commentary 3rd ed. Inter-Varsity Press, Leicester. 1989. стр. 905.
  30. ^ Robert Graves. The Greek Myths: 2 (London: Penguin, ). (1960). стр. 380.
  31. ^ Catechism of the Catholic Church – English translation (U.S.A., 2nd edition) (English translation of the Catechism of the Catholic Church: Modifications from the Editio Typica, copyright 1997, United States Catholic Conference, Inc. — Libreria Editrice Vaticana) (Glossary and Index Analyticus, copyright 2000, U.S. Catholic Conference, Inc.). ISBN 978-1-57455-110-5. paragraph 1778
  32. ^ Pope Francis "Jesus Always Invites Us. He Does Not Impose." Sunday, June 30, 2013 Whispers From The Loggia http://whispersintheloggia.blogspot.com.au/2013/06/jesus-always-invites-us-he-does-not.html (accessed 11 Dec 2013)
  33. ^ Catechism of the Catholic Church, paragraph 1782
  34. ^ Catechism of the Catholic Church, paragraph 1790–1791
  35. ^ Harold H Schulweis. Conscience: The Duty to Obey and the Duty to Disobey. Jewish Lights Publishing.
  36. ^ Smart 1969, str. 395–400.
  37. ^ Levi Meier (Ed.) Conscience and Autonomy within Judaism: A Special Issue of the Journal of Psychology and Judaism. Springer-Verlag. . New York. 2008. ISBN 978-0-89885-364-3. 
  38. ^ Lawrence Kohlberg. "Conscience as principled responsibility: on the philosophy of stage six" in Zecha G and Weingartner P (Eds). . Conscience: An Interdisciplinary View. D. Reidel, Dordrecht. 1987. pp. 3–15. ISBN 978-90-277-2452-6. 
  39. ^ Wurgaft, L. D. (1976). „Erik Erikson: From Luther to Gandhi”. Psychoanalytic Review. 63 (2): 209—233. PMID 788015. 
  40. ^ Stout 2005.
  41. ^ Childress JF. Appeals to Conscience. Ethics 1979; 89: 315–335.
  42. ^ Erich Fromm. Greatness and Limitations of Freud's Thought. Jonathan Cape, London. (1980). str. 126-127.
  43. ^ Sigmund Freud. "The Cultural Super-Ego" in P Singer (ed). Ethics. Oxford University Press. NY 1994
  44. ^ Michel Glautier. The Social Conscience. Shepheard-Walwyn, London. 2007.
  45. ^ Compare Rachels, James . Created from animals: the moral implications of Darwinism. Oxford paperbacks. . Oxford: Oxford University Press. 1990. pp. 160–162,245. ISBN 978-0-19-217775-9. 
  46. ^ Milton Wessel. Science and Conscience. Columbia University Press, New York 1980
  47. ^ D'Arcy, Eric. Conscience and Its Right to Freedom. Sheed and Ward, New York 1961.
  48. ^ Eva Fogelman. Conscience & courage: rescuers of Jews during the Holocaust. New York: Anchor Books, c1994
  49. ^ George Kateb. Hannah Arendt: politics, conscience, evil. Martin Robertson, Oxford. 1984.
  50. ^ Friedrich Neitzsche "The Origins of Herd Morality" in P Singer (ed). Ethics. Oxford University Press. NY 1994
  51. ^ Jeremy Bentham. Introduction to the Principles of Morals and Legislation. (Burns JH and Hart HLA eds), Athlone Press. London. 1970 Ch 12. str. 156n.
  52. ^ Arendt 1994, str. 95, 103, 106, 116, 126
  53. ^ Anonymous. "Wild Justice and Fair Play: Animal Origins of Social Morality" (PDF). Pristupljeno 16 January 2007.
  54. ^ Linden, Eugene . The Parrot's Lament: And Other True Tales of Animal Intrigue, Intelligence, and Ingenuity. . New York: Plume. 2000. ISBN 978-0-452-28068-7. 
  55. ^ Von Kreisler, Kristin . The Compassion of Animals: True Stories of Animal Courage and Kindness. . Rocklin, Calif.: Prima. 1999. ISBN 978-0-7615-1808-2. 
  56. ^ Gisela Kaplan. Australian Magpie: Biology and Behaviour of an Unusual Songbird. CSIRO Publishing, Collingwood. (2004). str. 83, 124.
  57. ^ Susan Greenfield. The Quest For Identity in the 21st Century. Sceptre. London. (2008). str. 223.
  58. ^ Dawkins 2006
  59. ^ Hitchens, Christoper (2007). God is Not Great. NY: Allen & Unwin. str. 309. ISBN 9781741752229. 
  60. ^ Griffith, Jeremy (2011). „Conscience”. In The Book of Real Answers to Everything. 
  61. ^ Faunce 2012, str. 44, 97, 194
  62. ^ Oxford English Dictionary, second edition, 1989.
  63. ^ Little, W, Fowler HW, Coulson J, Onions CT. The Shorter Oxford English Dictionary On Historical Principles. 3rd ed. Vol 1 Clarendon Pres. Oxford. (1992). str. 402-403.
  64. ^ Peter Singer. Practical Ethics. (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 1993. pp. 292–295. 
  65. ^ Peter Singer. Democracy and Disobedience. . Oxford: Clarendon Press. 1973. pp. 94. 
  66. ^ Smart 1969, str. 511–512.
  67. ^ a b Langston 2001, str. 34
  68. ^ Najm, Sami M. (1966). "The Place and Function of Doubt in the Philosophies of Descartes and Al-Ghazali". Philosophy East and West 16 (3–4): 133–41.
  69. ^ A.J. Arberry (transl.). The spiritual Physik of Rhazes (London, John Murray 1950).
  70. ^ Nader El-Bizri. "Avicenna's De Anima between Aristotle and Husserl" in Anna-Teresa Tymieniecka (ed) The Passions of the Soul in the Metamorphosis of Becoming. Kluwer Academic Publishers. Dordrecht (2003). str. 67-89.
  71. ^ Ceri Sullivan. The Rhetoric of the Conscience in Donne, Herbert, and Vaughan. Oxford University Press, Oxford. 2008
  72. ^ Nenry Sidgwick. Outlines of the History of Ethics. Macmillan. London. (1960). str. 145 and 150.
  73. ^ a b v Thomas Aquinas (1994). „Of the Natural Law”. Ur.: P. Singer. Ethics. Oxford University Press. str. 247—249. 
  74. ^ Saarinen, R. Weakness of the Will in Medieval Thought From Augustine to Buridan. Brill, Leiden. 1994
  75. ^ Brain Davies (1992). The Thought of Thomas Aquinas. Oxford: Clarendon Press. 
  76. ^ Spinoza. Ethics. Everyman's Library JM Dent, London. 1948. Part 2 proposition 35. Part 3 proposition 11.
  77. ^ Spinoza. Ethics. Everyman's Library JM Dent, London. 1948. Part 4 proposition 59, Part 5 proposition 30
  78. ^ Roger Scruton. "Spinoza" in Raphael F and Monk R (eds). The Great Philosophers. Weidenfeld & Nicholson. London. (2000). str. 141.
  79. ^ Richard L Gregory. The Oxford Companion to the Mind. . Oxford: Oxford University Press. 1987. pp. 308. 
  80. ^ Georg Hegel. Philosophy of Right. Knox TM trans, Clarendon Press, Oxford. 1942. para137.
  81. ^ Arthur Schopenhauer. The World as Will and Idea. Vol 1. Routledge and Kegan Paul. London. (1948). str. 387, 482. "I believe that the influence of the Sanskrit literature will penetrate not less deeply than did the revival of Greek literature in the 15th century." p xiii.
  82. ^ Kant I. "The Noble Descent of Duty" in P Singer (ed). Ethics. Oxford University Press. NY. 1994. str. 41.
  83. ^ Kant I. "The Categorical Imperative" in P Singer (ed). Ethics. Oxford University Press. NY. 1994. str. 274.
  84. ^ Kant I. "The Doctrine of Virtue" in Metaphyics and Morals. . Cambridge: Cambridge University Press. 1991. pp. 183.  and 233–234.
  85. ^ John Plamenatz. Man and Society. Vol 1. Longmans. London. (1963). str. 383.
  86. ^ Hill T Jr "Four Conceptions of Conscience" in Shapiro I and Adams R. Integrity and Conscience. . New York: New York University Press. 1998. pp. 31. 
  87. ^ Roger Woolhouse. Locke: A Biography. Cambridge University Press, Cambridge. pp. 53.
  88. ^ ohn Locke. An Essay Concerning Human Understanding. Dover Publications. New York. 1959. 2007. ISBN 978-0-486-20530-4. Vol 1. ch II. str. 71-72fn1.
  89. ^ Thomas Hobbes. Leviathan (Molesworth W ed) J Bohn. London, 1837 Pt 2. Ch 29. str. 311.
  90. ^ Adam Smith. The Theory of Moral Sentiments. Part III, section ii, Ch III in Rogers K (ed) Self Interest: An Anthology of Philosophical Perspectives. Routledge. London. (1997). str. 151.
  91. ^ [ 118] John Stuart Mill. "Considerations on Representative Government". Ch VI. In Rogers K (ed) Self Interest: An Anthology of Philosophical Perspectives. Routledge. London. (1997). str. 193-194
  92. ^ Hannah Arendt. Crises of the Republic. Harcourt, Brace, Jovanovich. New York. (1972). str. 62.
  93. ^ ohn Stuart Mill. "Utilitarianism" and "On Liberty" in Collected Works. University of Toronto Press. Toronto. 1969 Vols 10 and 18. Ch 3. str. 228-229 and 263.
  94. ^ a b [125]Hannah Arendt. The Life of the Mind. Harcourt Brace Jovanovich. . New York. 1978. pp. 191. 
  95. ^ Hannah Arendt. The Life of the Mind. Harcourt Brace Jovanovich. . New York. 1978. pp. 190. 
  96. ^ Einstein, Albert (1940). „Science and Religion”. Nature. 146 (3706): 605—607. Bibcode:1940Natur.146..605E. S2CID 9421843. doi:10.1038/146605a0. 
  97. ^ Quoted in Gino Segre. Faust in Copenhagen: A Struggle for the Soul of Physics and the Birth of the Nuclear Age. Pimlico. London (2007). str. 144.
  98. ^ Michael Walzer. Obligations: Essays on Disobedience, War and Citizenship. Clarion-Simon and Schuster. New York. (1970). str. 124.
  99. ^ Michael Walzer. Obligations: Essays on Disobedience, War and Citizenship. Clarion-Simon and Schuster. New York. (1970). str. 131.
  100. ^ Ronald Dworkin. Life's Dominion. Harper Collins, London (1995). str. 239-240
  101. ^ Conze, Edward (1959). Buddhism: Its Essence and development. New York: Harper Torchbooks. str. 20, 46. 

Literatura uredi

Spoljašnje vezea uredi

 
Savest na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савест&oldid=27552067”