Sarajevska operacija

Sarajevska operacija je naziv za seriju borbi između Jugoslovenske armije i nemačkih snaga od 28. marta do 10. aprila 1945. godine. Ova operacija bila je deo operacija Jugoslovenske armije za konačno oslobođenje Jugoslavije.

Sarajevska operacija
Deo Drugog svetskog rata
Jedinice 3. korpusa JA ulaze u oslobođeno Sarajevo 6. aprila 1945. godine.
Vreme 28. mart – 10. april 1945. Mesto Sarajevo i šira okolica Ishod Pobeda Jugoslovenske armije, nemačke snage nastavljaju povlačenje prema Nemačkoj
Sukobljene strane
Jugoslovenska armija	Nemački Vermaht Hrvatske oružane snage Četnici
Komandanti i vođe
Radovan Vukanović Pero Kosorić Slavko Rodić	Ernest fon Lejzer
Uključene jedinice
2. korpus JA 3. korpus JA 5. korpus JA 11. krajiška brigada 13. krajiška brigada 18. srednjobosanska brigada	181. divizija 369. divizija 7. SS divizija 909. brigada 904. brigada 969. brigada 1. ustaška brigada 9. ustaška brigada 11. ustaška brigada 18. ustaška brigada ostaci Romanijskog, Zeničkog i Hercegovačkog korpusa
Jačina
oko 38.000 vojnika	oko 38.000 vojnika
Žrtve i gubici
637 poginulih, 2.020 ranjenih, 27 nestalih	5.700 poginulih, 6.000 zarobljenih, veći broj ranjenih

Stanje pred početak operacije

Krajem 1944. godine, po uspostavljanju Sremskog fronta, Sarajevo je za okupatora imalo poseban značaj, jer je služilo kao prihvatna baza i oslonac glavnih snaga Grupe armija „E“ koje su se povlačile dolinom Zapadne Morave i preko Sandžaka ka dolini Bosne i dalje na sever. Početkom 1945. godine, kada su se sve snage Grupe armija „E“ povukle iz zapadne Srbije i Crne Gore, a naročito posle pada Mostara, Sarajevo je za Nemce izgubilo važnost, te je komandant Jugoistoka predlagao Vrhovnoj komandi oružanih snaga da se ovo područje napusti. Međutim, Hitler je odbacio ove predloge i naredio da se Sarajevo brani po svaku cenu. On se verovatno nadao da će u velikoj prolećnoj ofanzivi u Mađarskoj uspeti ponovo da ovlada trouglom Balaton—Dunav—Drava i prostorom između Dunava i Tise i na taj način tesno povezati desno krilo Grupe armija „Jug“ sa levim krilom Grupe armija „E“ u Sremu. Dobro utvrđeno Sarajevo, sa svojim uporištima duž doline Bosne, ne samo da je štitilo savski pravac, nego je služilo i kao oslonac za vezu sa levim krilom Grupe armija „E“ na prostoru Banja Luka, Bihać, jadranska obala. Posle neuspeha nemačke protivofanzive u Mađarskoj, Hitler je 20. marta odobrio da se Sarajevo napusti, ali je ovo odobrenje došlo u nezgodno vreme kada su se jedinice nemačkog 21. brdskog armijskog korpusa nalazile u teškoj situaciji, pritisnute sa svih strana od Drugog, Trećeg i Petog korpusa JA. Osim toga, iz Sarajeva je trebalo da se prebaci na sever oko 3.000 ranjenika i velika količina ratnog materijala. Ove okolnosti primorale su 21. brdski armijski korpus da dobije na vremenu i upornom odbranom Sarajeva.

Raspored nemačkih i kvislinških snaga

U to vreme su se u sastavu nemačkog 21. brdskog armijskog korpusa nalazile sledeće jedinice:

• 181. divizija ojačana pukom „Bergman“
• ostaci 369. legionarske divizije
• 7. SS divizija „Princ Eugen“
• Štab 964. i 969. tvrđavske brigade
• SS policijski puk Nagel
• delovi 5. ruskog belogardijskog korpusa
• 696. poljski žandarmerijski bataljon
• Štab 81. puka za obezbeđenje
• 1025. bataljon za obezbeđenje
• 803, 834, 935, 592. i 920. landesšicen bataljon

Od ustaško-domobranskih snaga 21. brdskom armijskom korpusu su bili potčinjeni 8. i 15. divizija, ostaci 9. divizije, kao i brojne snage ustaške seoske milicije i nešto četnika po selima, naročito severno od Sarajeva. Raspored ovih snaga je bio uglavnom sledeći:

• 181. divizija duž komunikacija Sarajevo—Podromanija (363. puk) i Sarajevo—Pale—Stambulčić (334. puk)
• 964. tvrđavska i 1. ustaška brigada duž komunikacije Vojkovići—Jablanica
• 369. divizija i 2. brdska brigada na prostoriji Pazarić, Tarčin, Ivan Sedlo
• 9. ustaška brigada duž komunikacije Rajlovac—Semizovac—Ilijaš
• SS policijski puk „Nagel“ (bez 2 bataljona)
• 11. ustaška brigada duž komunikacije Kiseljak—Busovača
• 935. landesšicen bataljon u rejonu Visokog
• delovi 969. tvrđavske brigade, 803. i 834. landesšicen bataljon i delovi 5. ruskog dobrovoljačkog korpusa duž komunikacija Zenica—Busovača i Zenica—Kakanj—Doboj

U samoj Zenici su bili 359. puk nemačke 181. divizije i 920. landesšicen bataljon. Oko Sarajeva i u Sarajevu su bili 2. bataljon puka „Nagel“, 3. ustaška dopunska brigada i druge manje jedinice.

Odbrana grada je bila poverena komandantu 1034. feldkomandanture. Sedma SS divizija „Princ Eugen“, na prostoriji zapadno od grada, uglavnom je služila kao manevarska grupa 21. korpusa na pravcima gde se ukaže potreba. Prema tome, neprijatelj je za odbranu grada poseo u prvom redu dalje prilaze gradu, prvenstveno u rejonu Podromanija—Pale—Jablanica—Ivan Sedlo, grupišući glavne snage oko komunikacija. Solidnim fortifikacionim uređenjem ovih rejona, oni su na daljim prilazima Sarajevu organizovali liniju spoljne odbrane. Iza nje je za odbranu organizovano više linija, kao i unutrašnjost samog grada. Upornom odbranom ovih uporišta i pothranjivanjem ugroženih pravaca svežim snagama iz dubine neprijatelj je imao nameru da na daljim prilazima gradu veže naše što jače snage i ne dozvoli im neposredan pritisak na grad. Ujedno, on je takvim rasporedom uspešno štitio odstupne pravce dolinom Bosne.

Raspored jedinica Jugoslovenske armije i pripreme za operaciju

U periodu opštih priprema Jugoslovenske armije za konačno oslobođenje zemlje, bili su povoljni i uslovi za oslobođenje Sarajeva. Zbog toga je početkom marta 1945. godine Generalštab JA naredio 2, 3. i 5. korpusu da ovladaju svim neprijateljskim uporištima na daljim prilazima Sarajevu i zauzmu povoljne polazne položaje za direktan napad na grad, uglavnom na liniji Vučja Luka, Mokro, Pale, Pazarić. Sukladno ovom naređenju, po završetku borbi u rejonu Zvornika i Drinjače, te čišćenja Papraće od četnika, ka Sarajevu je bio upućen Treći korpus radi ovlađivanja uporištima Rogatica, Sokolac i Podromanija. U istom cilju je ka Sarajevu bio orijentisan sa juga 2. korpus, uglavnom dolinama Prače i Železnice i od Konjica ka Ivan Sedlu. Sa zapada je još od jeseni 1944. godine prema Sarajevu bio angažovan 5. korpus sa 4. i 10. divizijom, vršeći neposredan pritisak na Zenicu i komunikaciju Busovača—Kiseljak i ka Tarčinu. U veoma teškim borbama do polovine marta, 2. i 3. korpus, dejstvujući pod neposrednim rukovodstvom Generalštaba JA uspeli su da izbiju do linije Podromanija—Pale—Jablanica—Ivan Sedlo. Upornom odbranom sa ove linije, neprijatelj je sprečio njihovo dalje nadiranje ka Sarajevu. Zapadno od Sarajeva, na frontu 5. korpusa, vodile su se skoro frontalne, neprekidne borbe na domaku Zenice i duž komunikacije Kiseljak—Busovača, gde je neprijatelj krajnjim zalaganjem onemogućavao delovima 5. korpusa da izbiju u dolinu Bosne.

U takvoj situaciji, po naređenju Generalštaba JA od 17. marta, određen je Operativni štab za oslobođenje Sarajeva sa zadatkom da koordinira dalja dejstva ove grupe korpusa i rukovodi predstojećom operacijom. Za ostvarenje tog zadatka Operativnom štabu za oslobođenje Sarajeva stavljeni su na raspoloženje 2. korpus (3, 29. i 37. divizija), 3. korpus (27. i 38. divizija), delovi 5. korpusa (4. i 10. divizija) i Grupa brigada Zeničkog sektora (11. brigada 4. divizije, 13. brigada 39. divizije, 18. brigada 53. divizije, Artiljerijska brigada i tenkovska četa 5. korpusa), ukupno oko 38.000 ljudi i 96 artiljerijskih oruđa. Osnovna zamisao operacije bila je da se neprijateljske snage koje su branile Sarajevo napadnu koncentrično.

Do 28. marta su uglavnom vršene pripreme za predstojeće zadatke. U toku ovih priprema grupisane su 4. i 10. divizija zapadno od druma Kiseljak—Busovača, na prostoriji Velika Sotnica, Pobrđe (10. divizija) i Rizvići, Mehurići, Zivčići (4. divizija). Za to vreme je Zenička grupa brigada posela položaje zapadno od komunikacije Busovača—Zenica. Jedanaesta brigada se nalazila zapadno od Busovače, prema neprijatelju raspoređenom na liniji Buselje—Bukva—Granice—železnička stanica Busovača. Levo od nje se nalazila 13. brigada, prema liniji Gola Kosa—Počulica—Lađice—Paljika—Dabovac, dok je 18. brigada po dolasku na ovaj sektor bila orijentisana na levo krilo 13. brigade, prema selima Obrenovići i Stranjani. Osim ovih snaga, duž komunikacije Kiseljak—Busovača nalazio se i 1. bataljon 17. brigade 10. divizije na prostoriji Brezova Kosa, Krčevine, severozapadno od Kiseljaka. Sarajevska operacija je izvedena u dve etape: pripremna (u cilju izbijanja na bliže prilaze gradu), i izvršna (napad na grad).

Borbe na Ivan Sedlu

U vezi naređenja Operativnog štaba 29. divizija je do 28. marta izvršila pripreme za napad na Ivan Sedlo. Po zamisli Štaba divizije u napadu su imale učestvovati tri brigade: 11. brigada, pravcem Zeljkov Do—Gornja Bioča i Borča—Odžak, 13. brigada na Rudno Brdo i Ivan Sedlo, a 10. brigada, ojačana jednom protivtenkovskom baterijom, na Vihor i kotu 1174. Brigadama je naređeno da po ovlađivanju prednjim krajem neprijateljske odbrane energično prodiru ka Tarčinu i Pazariću. Osim toga, 11. brigadi je naređeno da delom snaga obezbedi desni divizijski bok u rejonu Devojačke Stene i Mali Lupoglav, dok je 14. brigada dobila zadatak da po pristizanju u rejon Kreševo-reka Lepenica ispolji dejstvo sa jednim bataljonom pravcem Ševik—Tarčin, a glavninu orijentiše ka Zabrđu i Kiseljaku, radi užeg sadejstva sa delovima Petog korpusa (Zenička grupa).

Napad je počeo 28. marta u 8 časova. Ovog dana je samo 13. brigada uspela da privremeno zauzme Mali Ivan, dok su napadi ostalih brigada bili odbijeni. Borbe za Ivan Sedlo produžene su bez rezultata sve do 1. aprila, zbog čega je, kao i zbog nestašice artiljerijske municije, Operativni štab obustavio dalje napade, a glavninu 29. divizije (10. i 11. brigada) 1. aprila prebacio na prostoriju Kreševo-Lepenica-Zabrđe sa zadatkom da ofanzivno dejstvuje prema komunikacijama Blažuj—Kiseljak i Raštelica—Pazarić. Njihovim dejstvom na toj prostoriji Operativni štab je (saznavši za akciju 7. SS divizije u rejonu Vareša) imao nameru da što više veže neprijatelja na tom sektoru i time olakša nastupanje jedinicama Petog korpusa ka Sarajevu.

Na položajima prema Ivan Sedlu 29. divizija je zadržala 12. i 13. brigadu. Međutim, neprijatelj je, verovatno noću 3/4. aprila, pod zaštitom mraka uspeo neopaženo da izvuče glavninu snaga sa Ivan Sedla, ostavivši na ovim položajima samo zaštitničke delove. Dvanaesta i 13. brigada nisu uočile izvlačenje neprijatelja, te su tek po dobijenom naređenju, 4. aprila u 16 časova, prešle u napad u kome je 12. brigada oko 20 časova zauzela Mali Ivan, Ivan Sedlo i Vihor, a 13. brigada do 22 časa Rudno Brdo, Korča i Dragolj. Po zauzeću Ivan Sedla odmah je nastavljeno gonjenje neprijatelja, u toku kojeg je zauzeto selo Raštelica, a zatim, u sadejstvu sa 10. brigadom, Tarčin i Pazarić. Po zauzeću Pazarića prednji divizijski delovi izbili su na liniju Kasatići-Tinovo Brdo-Gradac. Radi obezbeđenja levog boka, Štab divizije je 10. brigadu uputio preko Borove Glave ka Hadžićima, a zatim je produženo nastupanje ka Blažuju. Do 5. aprila su 11. i 14. brigada iz rejona Kreševa takođe izbile prema komunikaciji Blažuj—Kiseljak. Time je 29. divizija počela borbe za ovu komunikaciju.

Oslobođenje Sarajeva

Snažan pritisak 2, 3. i 5. korpusa na svim pravcima ka Sarajevu, a naročito na Podromaniji, Ivan Sedlu i sa pravca Vareša, prinudio je neprijatelja na izvlačenje, prvo iz rejona Podromanije, a zatim, postepeno, i sa svih ostalih pravaca. Ovaj momenat, međutim, nije bio uočen a ni tako procenjen od Operativnog štaba. Kako izgleda, on je još uvek mislio da će neprijatelj odsudno braniti Sarajevo na bližim prilazima gradu. Zbog toga je izgubljeno dragoceno vreme da se nemačkom 21. brdskom armijskom korpusu zada odlučan udarac. Ovaj propust Operativnog štaba bio je nešto umanjen samoinicijativom pojedinih jedinica. Tako je Štab 3. korpusa u ovoj situaciji rotirao još više udesno svoju 38. diviziju, na liniju Crepolsko Brdo - Ravni Čair, dok je 27. diviziju prebacio severno od komunikacije, sa naslonom na levo krilo 38. divizije. Iako zamorene danonoćnim borbama i pokretima još od 28. marta, obe divizije su, po naređenju Štaba korpusa, preduzele bočne napade i gonjenje neprijatelja. Odbacujući njegove zaštitničke delove, Korpus je levim krilom, u sadejstvu sa 37. divizijom, 4. aprila do 13 časova zauzeo dominirajuće tačke na prilazima Sarajevu: Crvenu Stijenu i Orlovu Stijenu i 5. aprila izbio na liniju Pustopolje - Sumbulovac - Brezovice - Gnjilo Brdo - Mali Glog.

Za to vreme su ostale snage 37. divizije zauzele Pale 4. aprila i produžile napad na Kalovito Brdo. Delovi 4. brigade su uspeli, još oko 2 časa toga dana, da izbiju na Trebević, u visinu mesta Brus, odbijajući u prvi mah sve protivnapade neprijatelja. Međutim, usled pritiska nadmoćnijih snaga oni su bili odbačeni. U nastavku borbe 37. divizija je 5. aprila izbila na liniju Sokolina-Zmijina Glava-Orlovac-Hudež.

Motorizovane jedinice 5. korpusa NOVJ prolaze kroz Sarajevo.

Partizani marširaju kroz Sarajevo.

Pri ovakvom razvoju situacije, a po odobrenju Generalštaba JA, Operativni štab je 5. aprila naredio napad na grad. Međutim, radi dobitka u vremenu i obezbeđenja odstupnice glavnini, neprijateljske jedinice nisu ni branile samu varoš, sem zaštitničkim delovima. U toku preduzetog napada jedinice 3. korpusa su razbile neprijateljske zaštitničke delove i do mraka doprle do ivice grada, zaobilazeći neprijateljske utvrđene tačke Veliki Glog i Šiljato Brdo. Uz slabiji otpor neprijatelja one su zauzele centar grada i Marin Dvor. Tek je u rejonu 530 električne centrale 38. divizija naišla na jak otpor neprijatelja, podržanog sa pet tenkova. U oštroj borbi neprijatelj je bio razbijen, pa je tokom noći 5/6. aprila produženo čišćenje grada u kome je jedino još 334. puk nemačke 181. divizije, kome je upadom 38. divizije u grad bila presečena odstupnica, pružao snažan otpor. U borbama koje su trajale do zore 334. puk je uspeo uz osetne gubitke da se probije iz grada. Za to vreme je 37. divizija zauzela Brus, Trebević i Palež, a potom s juga izbila na ivicu grada i u toku noći ovladala levom obalom Miljacke.

Na frontu 3. divizije u toku 4. aprila je preduzet ponovo napad na sektor sela Jablanice. Njeno desno krilo je u toku noći izbilo do mesta Slapovi i Klek, a levo do Vojkovića, dok su rejoni Gubak, Jablanica i Očadželo bili i dalje uporno branjeni od strane neprijatelja. Sutradan, 5. aprila, produžena je borba, u toku koje je dobijeno naređenje za napad na Sarajevo. Toga dana je 3. divizija, posle teških borbi, zauzela Crvenu Stijenu, Očadželo, Bjelovac i Jablanicu i dostigla liniju Crveni Klanac-Vrela-Vojkovići. Sa ove linije, uz manji otpor neprijatelja, 3. divizija je 6. aprila ujutro ušla u grad, dok je njena 7. brigada, u cilju gonjenja odstupajućeg neprijatelja, bila orijentisana pravcem Ilidža—Blažuj. Na taj način je 6. aprila ujutru čitav grad bio zauzet i očišćen od neprijatelja.

Dok su se ovako odvijali događaji oko Sarajeva, 4. i 10. divizija 5. korpusa su tek 3. aprila, posle borbi sa 13. SS pukom, izvršile pokret i prešle komunikaciju Breza—Visoko. Tom prilikom je 6. brigada 4. divizije delom snaga zauzela Vareš. Sporo produžujući nastupanje ka Sarajevu, one su tek 6. aprila izbile u rejon Sarajeva i time zadocnile da uzmu učešća u borbama za grad. Jedino su se delovi 10. divizije, koji su bili orijentisani ka Semizovcu, našli u situaciji da nastave borbu sa zaštitničkim delovima neprijatelja.

Vidi još

• Proboj Grupe armija E kroz istočnu Bosnu
• Završne operacije za oslobođenje Jugoslavije 1945.
• Bitka za Doboj 1945.
• Mostarska operacija 1945.

Literatura

• Vojno istorijski institut: Završne operacije ѕa oslobođenje Jugoslavije 1944—1945.
• Sarajevska operacija: učesnici govore (edicija: Za pobedu i slobodu)
• Hronologija Narodnooslobodilačkog rata 1944—1945. (april i maj 1945)
• Nikola Anić, Sekula Joksimović, Mirko Gutić: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije
• Enciklopedija Jugoslavije (knjiga osma). „Jugoslavenski leksikografski zavod“ Zagreb 1971. godina.