Sahrana
Sahrana ili pogreb je proces odlaganja posmrtnih ljudskih ostataka — leševa (u pojedinim slučajevima leševa životinja) ili pepela pokojnika. Ova procedura je obično praćena obrednim ili religijskim ritualom.
Tipovi sahranjivanja uredi
Ovde navedeni oblici sahranjivanja se praktikuju danas u Evropi, Americi i Aziji.
- Ukopavanje zemnih ostataka, po pravilu u kovčegu, u grobove na grobljima.
- Sahranjivanje u individualne grobove.
- Kolektivni grob (pripada određenoj zajednici).
- U kriznim situacijama, leševi se pokopavaju u masovne grobnice.
- Do skora je postojao običaj da se samoubice sahranjuju bez crkvenog obreda na posebnim parcelama.
- Anonimne sahrane van groblja, gde se na grobu ili urni ne navodi ime pokojnika.
- Odlaganje kovčega ili urne sa pepelom u kripte, koje su obično porodične.
- Spaljivanje pokojnika, pri čemu se pepeo obično smešta u urnu.
- Pepeo se smešta pod zemljom.
- Urne se smeštaju u zid (kolumbarijum).
- Pepeo se razbaca na travnjak, ispod drveta, u reku, more i slično. Postoje i obredi razbacivanja pepela iz balona, aviona, pa i lansiranja u kosmos.
- Danas postoji tehnologija da se pepeo pokojnika pretvori u veštački dijamant.
- Donacija tela u naučne svrhe, recimo za demonstriranje anatomije. Nakon upotrebe, ova tela se najčešće kremiraju.
- Izlaganje tela pokojnika pticama i životinjama, recimo izlaganje pokojnika na tornjevima tišine kod Parsa (Iran, Indija).
- Promesija - pretvaranje tela mrtvaca u prah sušenjem na niskim temperaturama.
- Postoji i tehnika kojom se pepeo pokojnika meša sa bojama od kojih se slika portret preminulog tako da je nastali portret i mesto u kojme pokojnik počiva i umetničko delo
Pogrebni obredi uredi
Ovi obredi se još nazivaju sepulkarni (od lat. sepulcrum, grob).
Načini sahranjivanja kao i izgled nadgrobnog obeležja ili spomenika određeni su sepulkarnim zakonitostima zajednice ljudi i predstavljaju najintimniju karateristiku jedne kulture. Uglavnom su zasnovani na religijskim shvatanjima i shvatanju samog čina smrti i zagrobnog života. Ostali faktori koji ga određuju su mesto na kome se živi, geografski i klimatski uslovi, a takođe su važne i ekonomske prilike i položaj u društvu. Dirkem je zastupao stanovište da je teško prebrodivu misao o nestanku potiskivala ideja o životu posle smrti, pa je pojam besmrtne duše nastao kao posledica shvatanja da je moguća individualizacija supstance koja se posle smrti prenosi u novorođeno telo.[1] Drevni ljudi nisu imali ideju o bogu, pa je verovanje u besmrtnost bilo objašnjenje duhovnog kontinuiteta.
Obredi i verovanja se razvijaju kao deo zajedničke celine, a radnje vezane za njih su simbolički izrazi osećanja i utiču i određuju verovanja.
U prvobitnim zajednicama religija nije bila sistem verovanja sa praktičnim primenama, nego skup utvrđenih postupaka kojih su se članovi pridržavali.
Osnovne i najčešće forme sahranjivanja koje je čovek primenjivao u prošlosti su:
Osim ovih, primenjivane su i eksplikacija (i njoj slična dekarnacija), akvatičko sahranjivanje i sekundarno (odnosno parcijalno) sahranjivanje.
Inhumacija uredi
Inhumacija (lat. humus — zemlja, tlo) najstariji i najrasprostranjeniji način sahranjivanja, koji se sreće od praistorijskih zajednica do danas, a podrazumeva ukopavanje ljudskog tela u tlo. Često se upotrebljava i sinonim skeletno sahranjivanje, koji nije preterno precizan, jer može asocirati na sekundarno sahranjivanje dekarniranog skeleta.
Inflamacija uredi
Inflamacija je jedan od naziva za spaljivanje pokojnika, osim koga se upotrebljava i incineracija, kao i termini bustuarija i bustuarijalno sahranjivanje. Često se u savremenom govoru upotrebljava i termin kremacija.[2]
Mumificiranje uredi
Mumificiranje je čuvanje tela pokojnika čiji su koža i organi sačuvani namerno ili slučajnim izlagnjem hemikalijama, velikoj hladnoći, vrlo maloj vlažnosti ili nedostatku vazduha kada tela potonu u blatište. U Starom Egiptu postojalo je nekoliko načina mumificiranja, najjednostavniji metod bilo je obmotavanje tela debelim slojem lanenih zavoja, da bi se kasnije zavoji potapali smolom. U drugom milenijumu počeli su da se uklanjaju unutrašnji organi, koji su stavljani u posebne posude. Najskuplji način u još mlađem periodu, koji je Herodot opisao, bio je ispiranje palminim vinom i mirisima, posle čega su u utrobu vraćani unutrašnji organi, zajedno sa cimetom i eteričnim smesama. Telo bi bilo u soli 17 dana posle čega je obmotavano lanenim trakama i lepljeno gumom. Tako mumificirano telo polagano je u drveni kip u ljudskom obliku.
Načini sahranjivanja kroz istoriju uredi
Paleolit uredi
O sahranjivanju tokom paleolita nemamo mnogo podataka. Šalozijenska, šelska i ašelska kultura, koje se datuju na prelaz između donjeu u srednji paleolit i koje odgovaraju geološkoj epohi dilivijuma, ne donose dokaze o organizovanim ljudskim zajednicama, a sahranjivanje se tumači kao nagonska radnja sklanjanja ili sakrivanja mrtvog saplemenika. Pretpostavlja se da u ovom periodu čovek nije imao ideju o zagrobnom životu.
Materijalni ostaci razvoja duhovne koncepcije javljaju se u Musterijerskoj kulturi tokom perioda srednjeg paleolita. Periodu srednjeg i gornjeg paleolita pripadaju skeleti pronađeni u francuskoj pećini La Ferasi. Ovde je pronađeno kamenje, koje je pokrivalo pokojnika, preko koga je poređano musterijersko oruđe, ostaci životinja i pepeo. Slična sahrana otkrivena je na lokalitetu Tešik Taš u Uzbekistanu, gde je lobanja neandertalskog dečaka bila okružena kostima kozoroga. Neandertalac menja tradicionalnu kulturu i uspostavlja kult mrtvih i verovanja o zagrobnom životu. Neandertalac je sahranjivao svoje mrtve i da je to, bar u nekim slučajevma, radio sa pietetom (primer je »Cvetna sahrana« u pećini Šanidar u Iraku, gde je pronađen polenov prah od cvetnog bilja koji ukazuje da je pokojnih bio prekriven cvećem). U bilizini La Šapel o Sena u Francuskoj otriven je sličan nalazU Regurduu (Francuska) pokojnik je položen na veliku gomilu kamena, pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda. Jednostavnija ali slična konstrukcija otkrivena je u pećini Monte Čirčeo (Italija). U Krapini (Hrvatska) pronađene su plomljene kosti pokojnika, tragovi kanibalizma upućuju na ritualno konzumiranje mesa umrlih srodnika. Izuzetno je zanimljiva nekropola Grimaldi, gde je otriven skelet u potpunosti obojeno okerom.
Poštovanje mrtvih je izraženo kod homo sapiens sapiensa, otkriveni su grobovi iz mlađeg paleolita, u kojima su pokojnici sahranjeni sa bogatim prilozima, najčešće nakitom.
Mezolit uredi
Tokom mezolit dešavale su se velike ekonomske i društvene promene, koje su se kao posledicu donele kontinuirano formalno sahranjivanje. Veoma značajne podatke donelo je istraživanje lokaliteta na Đerdapu. Pokojnici su bili sahranjivani u različitim položajima, grobovi su imali oblik rake sa kamenim platformama.
Neolit uredi
U neolitu je inhumacija bila jedini oblik sahranjivanja, pretežno unutar naselja, mahom u pojedinačnim grobovima u zgrčenom položaju. Na teritoriji Balkana takođe se pretežno praktikovala inhumacija, iako se sreći i primeri incineracije. U oblasti Panonije se javljaju i prve nekropole. Tokom ovog perioda grobovi nisu obeleženi.
U oblasti Izraela i Jordana iz doba neolita većina grobova nije obeležena, u manjem broju mrtvi su sahranjivani ispot poda u kućama.
U Egiptu, tokom mlađeg neolita sačuvan je veliki broj grobova, koji se datuju u oko 3500. godinu p. n. e. Prilog je bilo oružje, pribor za rad i posude sa jelom i pićem. U dolini Nila pronađeni su i mumificirani pokojnici.
Metalno doba uredi
Na teritoriji Evrope, tokom brozanog doba, u Unjetičkoj kulturi prisutni su plitki ravni grobovi sa zgrčencima, u Mokrinu je otrivena Lalina humka sa preko 400 idividua. Tokom srednjeg bronzanog doba karakteristični su tumuli. Običaj da se ljudi posle smrti spaljuju je počeo da se praktikuje u ovom periodu. Pojedine kulture su čak imenovane načinom ovakvog sahranjivanja, poptu Kulture polja sa urnama.[3] Tokom gvozdenog doba u oblastima naseljenim Ilirima uglavnom se praktikovala inhumacija, kod Tračana je prisutno i spaljivanje i ukopavanje, a kod Dardanaca i srodnih naroda, Tribala i Meza, karakteristične su nekropole sa spaljenim pokojnicima.[4] Biritualno sahranjivanje karakteristično je za Halštatsku kulturu.
Antički period uredi
U staroj Grčkoj praktikovana je uporedo inhumacija i incineracija (tokom arhajskog perioda manje je zastupljena inhumacija). U klasičnm periodu mrtvi se polažu u okna ili jame čiji su zidovi ponekad obloženi gipsom i prekrivani su pločama. Iz ovog perioda potiču i glineni ili kameni sarkofazi.
Drevni kralj Karije (u Maloj Aziji) Mauzol pokopan je sredinom 4. veka p. n. e. u raskošnoj građevini, po njemu nazvanom mauzoleju u Halikarnasu. Ovaj spomenik je bio jedan od sedam svetskih čuda starog sveta. Od tada postoji tradicija da se značajne ličnosti sahranjuju u reprezentativnim mauzolejima.
Rimljani su takođe praktikovali biritualno sahranjivanje, način je zavisio od porodične ili regionalne tradicije. Oblici grobova su raznovrsni. U najstarijem periodu javljaju se sarkofazi ili izdubljeno deblo. Kasnije se nad grobom grade spomenici.
Sahranjivanje u novijem dobu uredi
U kasnijim istorijskim epohama običaji se kodifikuju u skladu sa religijskom tradicijom.
Tokom Opsade Carigrada 626. godine nastali su zapisi da su stari Sloveni spaljivali svoje mrtve.[5] Među pokrštenim Slovenima zadržale su se inflamacija i inhumacija duži vremenski period. Hrišćanska crkva je spaljivanje smatrala paganskim običajem, pa je tako Karlo Veliki 785. godine ovaj običaj zabranio.
Vikinzi su svoje umrle stavljali u čamce, koje bi spuštali u vodu ili bi ga zapalili na pučini. Za najvažnije članove zajednice bio bi napravljen izuzetno raskošni brod za »poslednje putovanje«.
U vreme Srednjeg veka u zapadnoj Evropi spaljivanje je bilo kazna za jeretike, a pošto su krupne kosti ipak ostajale cele, ostaci bi po sudskom nalogu bili usitnjavani i razbacivani.
Na američkom kontinentu otkriveni su najpoznatiji primeri eksplikacije pokojnika. Indijanci iz plemena Irokeza, umrle članove su izlagali na platformama, da bi posle 12 godina uklanjali ostatke tkiva i kosti u zajedničku grobnicu. Slični običaji zabeleženi su i u Australiji, među članovima plemena Varamunga, koji su pre sekundarnog sahranjivanja podizali telo umrlog na krošnje drveta. Dekarnacija se praktijuje i na Tibetu.
Hrišćanska sahrana uredi
Uloga hrišćanske crkve kada je pojedinac na samrti je da njemu i njegovim najbližim pruži podršku i utehu.
Po pravilu se telo mrtvog čoveka izlaže u kovčegu jedan ili dva dana pre sahrane. Tu ga posećuju i od njega se opraštaju porodica i prijatelji. Na sam dan sahrane kovčeg je zatvoren, mada među pravoslavcima postoji praksa ponovnog opraštanja od pokojnika na samom groblju.[6][7]
Muslimanska sahrana uredi
U islamu postoje detaljna uputstva kako postupati sa umirućim, koje su prigodne molitve i kako treba oprati mrtvaca i pripremini sahranu. Između ostalog, kaže se da bi čovek na samrti trebalo da ponavlja kredo:„ Nema drugih Bogova osim Alaha, a Muhamed je njegov prorok“. Ukoliko nije u stanju da recituje ovaj stih, to za njega radi rođak, lekar musliman ili imam.
Posle smrti, muškarca bi trebalo da opere muškarac, a ženu žena, i da ih potom zamota u čaršav. Telo se pokopava bez kovčega, na desnom boku ili na leđima, sa očima usmerenim prema Meki. Sahrana bi trebalo da se obavi na isti dan kada je pokojnik preminuo, što se smatra činom pažnje prema njemu, odnosno pokazuje da nijedan drugi posao nije preči. Islamska vera smatra da mrtvi treba da počivaju u miru i bez poštovanja kulta ličnosti, tako da muslimani ne ukrašavaju i ne dekorišu grobna mesta. Religiozni muslimani ne praktikuju kremaciju smatrajući je protivnom religiji.
Jevrejska sahrana uredi
Po jevrejskom običaju, čovek koji umire ne treba da je usamljen. Dva sata posle smrti, telo se stavlja na zemlju, sa nogama okrenutim ka vratima, a sveća se stavlja pored njegove glave ili nogu. Tada se obavlja ritual očišćenja (tahara), koji se sastoji od čitanja odlomaka iz Biblije. Posle toga, telo se prekriva lanenim pokrovom i smešta na slamu u kovčeg. Ako je pokojnik umro u dijaspori, običaj je da se u kovčeg sipa i šaka peska iz Izraela, jer će se po predanju odatle pojaviti mesija koji će vaskrsnuti mrtve. Zatim se kovčeg zatvara, a rođaci se simbolično opraštaju od pokojnika uz izvinjenja za svoje prestupe.
U Izraelu se praktikuje da se telo sahranjuje istog dana kada je izvršeno pročišćenje, dok van Izraela telo pokojnika ostaje preko noći uz nekoga ko nad njim bdije (obično neko ko nije blizak rod). Ta osoba provodi noć recitujući psalme o vaskrsenju. Ovo bdenje se naziva šemira.
Na dan sahrane rabin isčitava psalme iz Biblije u prisustvu porodice i prijatelja preminulog.
Sahrana (levaja) po jevrejskom verovanju nije sahrana, već ispraćaj. Na njoj nema cveća, venaca ni muzike. Rabin i drugi prisutni bacaju po tri lopate zemlje na kovčeg pokojnika. Molitve koje se isčitavaju govore o vaskrsnuću.
Budistička sahrana uredi
U budizmu, smrt se smatra prelaskom iz jednog života u drugi. Taj čin ima veliki religijski značaj i za pokojnika i za njegovu porodicu. Za pokojnika se smatra da smrću počinje novu egzistenciju i da se tada koncentriše sva njegova karmička energija iz prethodnog života koja određuje njegovo ponovno rođenje.
Ceremonije se razlikuju od zemlje do zemlje, ali kao zajedničko imaju period od 49 dana molitvi i rituala, i deljenje darova ili milostinje.
U budizmu se praktikuje i kremacija i skeletno sahranjivanje.
Hinduistička sahrana uredi
Hinduističke pogrebne ceremonije su poznate pod imenom antješti. Postoje velike varijacije između pisanih opisa ovih rituala i načina na koji se oni praktikuju u raznim regijama i društvenim grupama.
Ove ceremonije imaju 4 komponente:
- rituali vezani za osobu na samrti
- rituali vezani za odlaganje tela pokojnika
- rituali koji pomažu duši pokojnika da pređe iz sveta duhova u svet predaka (pitrs)
- rituali u čast sveta predaka
Telo pokojnika se uvek spaljuje na lomači, a njegov pepeo se posle dan-dva sakuplja u urnu koja se polaže u reku. Porodica preminulog posle sahrane obavlja ritual svog očišćenja i poštuje period od 13 dana žalosti.
Reference uredi
- ^ Durkheim E. Les Formes elementaries de la vie relgieuse, Felic Alcan, Paris, 1912.
- ^ Marija Đurić Srejić, Uvod u fizičku antropologiju drevnih populacija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995. pp. 101.
- ^ Živko Mikić, O mogućnostima arheološke obrade spaljenih grobnih sadržaja, Arheoloija i prirodne nauke, SANU, Naučni skupovi, Beograd, 1992.
- ^ Dragoslav Srejović, Pokušaj etničkog i kulturnog razgraničenja starobalskanskih plemena na osnovu načina sahranjivanja, SANU, Beograd 1979. pp. 79–87
- ^ K. Jirček, Istorija Srba, 1. pp. 2 Thodoros Synkellos, cap .18
- ^ „Pravilo registracije groba”.
- ^ „Načini ukrašavanja grobova”.
Spoljašnje veze uredi
Mediji vezani za članak Sahrana na Vikimedijinoj ostavi