Svetoandrejska skupština

Svetoandrejska skupština je bilo zasedanje skupštine Kneževine Srbije koje je počelo na Svetog Andreja 30. novembra/12. decembra 1858. i završilo se 31. januara/12. februara 1859. godine.

Svečano uniformisani Stanojlo Petrović uručuje pismo Narodne Skupštine nekadašnjem i budućem knezu Milošu (Bukurešt, 3. jan. 1859)

Spomenica Svetoandrejske skupštine dodeljivana je u zlatnoj i srebrnoj klasi povodom ovog istorijskog događaja. Na slici: avers i revers (iz zbirke Narodnog Muzeja u Beogradu)

Knez Aleksandar Karađorđević je sazvao skupštinu pod pritiskom opozicije. Na skupštini su ustavobranitelji i grupa liberala, podržala dinastiju Obrenović i Miloša Obrenovića, i knezu Aleksandru Karađorđeviću oduzela mandat kneza, i predala ga knezu Milošu Obrenoviću.

Od tada je počela druga vladavina kneza Miloša Obrenovića, koja je trajala do 1860. i završila se njegovom smrću. Njega je nasledio njegov sin Mihailo Obrenović, koji je nasledio kneževsku titulu.

Predradnje za Svetoandrejsku skupštinu 1858.

Donošenje zakona o narodnoj skupštini

Od 1848—1858. godine u Srbiji nije sazivana narodna skupština. Razloga je bilo više: ustavobranitelji su počeli da se međusobno sve više razilaze; odnosi između Kneza i Saveta nisu više bili kao na početku ustavobraniteljske vladavine; Knez je težio da ograniči vlast Saveta, a posle zavere koju je organizovao savetnik Stefan Stefanović-Tenka zajedno sa nekoliko savetnika protiv Kneževa života, Knez je izmenio lični sastav Saveta i još više ograničio prava Saveta. Ponovo su nastupili dani puni unutrašnjih i spoljnopolitičkih trzavica, a pojačalo ih je to što je u narodnim masama dobro organizovana akcija u korist povratka na presto dinastije Obrenovića. Krajem 1857. ta agitacija bila je vrlo živa. Obrenovićevci su tražili držanje skupštine, jer su pomoću nje hteli da izmene postojeći red stvari. Skupštinu su tražili i mlađi ljudi, prvi u inostranstvu dobro školovani novi naraštaj, koji je vodio javnu reč i bio na prvim činovničkim položajima. Iz te grupe mladih ljudi formiraće se poznije liberalna stranka y koju će stupiti i svi Obrenovićevci. Za skupštinu je bio i Ilija Garašanin, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, koji je bio rešen da aktivno radi na uklanjanju Kneza Aleksandra. Naposletku, skupštinu je tražio i Toma Vučić Perišić iz istih motiva koji su rukovodili i Garašanina. Pod pritiskom tih činilaca, iako s teškom mukom, pristao je na saziv skupštine i Savet, pa je odlučeno da se najpre donese zakon o narodnoj skupštini i da ce, odmah po tome, sazove i sama skupština.

Knez Aleksandar, od koga je zavisilo da li će se taj zakon doneti i da li će se sazvati skupština, dao je takođe svoj pristanak, Zakon je ubrzo redigovan, potvrđen i objavljen, a bio je zakazan i dan kada će se izvršiti izbor narodnih poslanika u celoj zemlji.

Kneževim ukazom određeno je da se izbori izvrše 16. septembra 1858. Izborna agitacija bila je vrlo živa, a y njoj su se naročito isticale pristalice Obrenovića.

Zakon o narodnoj skupštini od 28. oktobra 1858.

Zakon o narodnoj skupštini, na osnovu koga je sazvana Svetoandrejska skupština 1858. godine motiviše saziv skupštine „običajem narodnim koji od starina postoji, da se naš narod s vremena na vreme sakuplja na skupštinu poradi savetovanja o opštenarodnim delima".

U skupštinu ulaze po položaju predsednici Kasacije, oba odeljenja Apelacije, Beogradskog varoškog suda i svih okružnih sudova, svi okružni načelnici i upravnik Beograda, svi okružni protojereji a iz svake eparhije po jedan poslanik, bez obzira na broj poreskih glava. Svaki srez, svaka varoš (ma i ne bila okružna) kao i Beograd biraju po jednog poslanika na pet stotina poreskih glava. Na svakih daljih 250 poreskih glava dolazi još jedan poslanik. Članovi skupštine smatraju se i kao poslanici svoga sreza (varoši) a i kao predstavnici celoga naroda. Skupština sama sebi bira (u prisustvu kneževog predstavnika) predsednika, potpredsednika i dva sekretara. Ovi poslednji mogu biti uzeti i van skupštine, iz činovničkog reda, ali tada nemaju pravo glasa.

Zadatak je skupštine da pred državnom upravom bude veran i tačan izražaj narodnog stanja i osećanja, i po tome ona:

• 1) daje svoje mišljenje o predmetima za koje Knez sa Savetom nađe za dobro da se preko ministra predlože skupštini;
• 2) ima prava da iznese pred vladu tegobe koje bi narod imao i da predloži sredstva da se one otklone;
• 3) da iznosi želje koje bi narod imao za podizanje državnog blagostanja, i način na koji bi se te želje izvršile i zadovoljile.

Predlozi narodne skupštine nemaju obavezne sile dok ih Knez i Savet, shodno ustavu, ne ozakone.

Dan i mesto sastanka skupštine određuje Knez sa Savetom. Poslanici su dužni na vreme doći u skupštinu i uredno pohađati sednice. Punomoćja se predaju komisiji od tri savetnika i dva ministra (unutrašnjih dela i pravde). Po izveštaju komisijskom, Savet odlučuje o zakonitosti izbora. Pošto Savet bude izvešten o konstituisanju skupštine, Knez je otvara u prisustvu Saveta i ministara. Za rad skupštine potrebno je prisustvo dve trećine svih poslanika, a odluke se donose apsolutnom većinom prisutnih. Sloboda govora i mišljenja obezbeđena je. Glas se daje javno. Rešenja skupštinska šalju se Savetu, a rad se saopštava u službenim novinama po sekretarskim zabeleškama, koje odobrava predsednik. Izvod iz toga štampa se i dostavlja narodu.

Birači moraju biti punoletni, rođeni ili prirođeni Srbi, koji nisu kažnjavani za zločin. Sluge ne mogu biti birači, iako plaćaju bećarski danak. Činovnici ne mogu biti birani u okruzima u kojima neposredno vrše vlast. Svaki bira u mestu gde živi ili gde ima neokretnog dobra. Kandidati za poslanike, sem pogodaba za birače, moraju imati trideset godina. Ne mogu biti birani za poslanike: ministri, arhijereji, i uopšte činovnici i sveštenici oba reda.

U varošima izbor je neposredan, y srezovima posredan. Na svakih 50 poreskih glava biraju se u srezovima po dva poverenika, i oni biraju poslanika. Dan izbora poslanika određuju Knez i Savet. Okružni načelnici i upravnik Beograda oldučuju kada će se vršiti izbor poverenika. Predsednici biračkih odbora su predsednici Primiritelnih sudova iz mesta u kome se vrši izbor poslanika. Policija ima samo da objasni pravila o biranju, pa se odmah udaljuje sa birališta i nikakvim načinom neće se mešati u izborne poslove. Delovođe biračkih odbora su opštinski pisari, a gde ih nema sreski pisari. Bira se većinom glasova, a pri jednakoj podeli glasova postaje poslanik onaj koji je po godinama stariji. Punomoćje se čita pred skupštinom koja je birala poslanika, a potpisuju ga predsednik i delovođa.

Ko pretnjom, poklonom ili obećanjem poklona ili ma kojim nedopuštenim načinom radi da neko postane poslanik kazni su zatvorom od šest nedelja do jedne godine dana.

Svetoandrejska narodna skupština u Beogradu

„Velika pivara", u kojoj je održana Svetoandrejska narodna skupština
30. novembra 1858 — 31. januara 1859.

Na osnovu zakona o narodnoj skupštini, izbori narodnih poslanika izvršeni su u celoj zemlji 16. septembra 1858. Izbori su u svim mestima provedeni u najboljem redu, ali je među izabranim poslanicima bilo dosta privrženika dinastije Obrenovića. U Jagodini je bio izabran Stefan-Stevča Mihajlović, veliki privrženik te dinastije i po svojoj prvoj ženi njen srodnik. Sem toga u varošima izabrano je i nekoliko mlađih inteligenata, liberala, koji su bili rešeni da rade na tome da se dotadašnji red stvari menja, i udružili se sa grupom obrenovićevskih privrženika koji su činili većinu. Poslanika narodom izabranih na ovoj skupštini bilo je 377, a onih koji su u skupštinu ulazili po položaju bilo je 60. Skupštinske sednice održavane su u zgradi t. zv. „Velike pivare", y jednom odeljenju toga velikog zdanja, y velikoj ovalnoj sali gde su povremeno davane pozorišne predstave.

Poslanici su u Beograd počeli da stižu nekoliko dana pre otvaranja skupštinskih sednica. Dolazili su po okruzima i odsedali u lokalima koji su im unapred bili određeni. 1. decembra 1858 poslanici su došli u skupštinsku zgradu da predadu svoja punomoćstva, koja je na licu mesta pregledala jedna komisija u kojoj su bili ministri Ilija Garašanin i Dimitrije Crnobarac, članovi Saveta Gaja Jeremić, Dobrosav Resavac i Filip Hristić, i sekretar Saveta Jefrem Grujić. Pregledana su sva punomoćstva pa je nađeno da je sve ispravno, samo je osporen izbor jednog deputata koji je ranije bio osuđivan.

Otvaranje skupštinskih sednica bilo je vrlo svečano. Poslanici okruga kragujevačkog zauzeli su prvi red klupa u dvorani. Za njima su, po okruzima, sedeli poslanici okruga smederevskog, beogradskog, valjevskog, kruševačkog, užičkog, itd. Na galeriji zauzeli su mesta poslanici ćuprijskog i crnorečkog okruga. Po okruzima se sedalo radi toga, da bi se poslanici jednoga kraja mogli lakše da sporazumevaju. Po smeštanju poslanika sekretari su zauzeli mesta u vrhu sale, ispod stolova za predsedništvo. U isto vreme tri sveštenika-poslanika osvetila su salu. Za predsednika skupštine izabran je major Miša Anastasijević, za potpredsednika Stefan-Stevča Mihajlović, a za sekretare izabrani su Jefrem Grujić i Jovan Ilić, profesor u Beogradu. Mitropolit Petar, praćen arhijerejima, došao je u dvoranu y 10 i po časova. Malo za tim ušli su u skupštinu članovi Saveta, na čelu sa Tomom Vučićem Perišićem. Knez Aleksandar došao je u pratnji ministara i svoje svite. Knez je skupštinu oslovio sa „Pomozi Bog, braćo" a skupština mu je odgovorila sa „Bog ti pomogao, Gospodaru". Knez je zatim saopštio skupštini da će joj njegov načelnik pročitati spremljenu besedu. Besedu je čitao načelnik ministarstva inostranih dela Ljubomir Petrović. Po pročitanju besede Knez je izjavio da skupštinu proglašava otvorenom, i povukao se u pratnji ministara i svite. Članovi Saveta takođe su napustili sednicu, pošto je bilo rešeno da savetnici ne mogu učestvovati y njenom radu, kao što je bivalo ranijih godina.

Poslanici su, posle toga, počeli da podnose razne predloge. Raspoloženje skupštine bilo je razdraženo i buntovno; pod pritiskom agitacije za Obrenoviće koju su vršile pristalice te dinastije, i savetnika koji su bili rešeni da pomoću te iste skupštine zbace Kneza Aleksandra da bi se po njegovom zbacivanju uvelo namesništvo i na taj način produžio ustavobraniteljski režim, skupština je bila rešena da pristupi pretresu toga pitanja, ali je prešla na raspravu novog zakona o narodnoj skupštini, koji je bio izrađen prema jednom ranijem sporazumu između liberala (Grujić), obrenovićevaca (Stevča Mihajlović) i ustavobranitelja (Garašanin). Projekt zakona o narodnoj skupštini pretresan je na nekoliko uzastopnih sednica i, kad je u skupštini bio izglasan, predat Savetu na potvrdu.

Kad je svršen pretres toga zakona, Narodna skupština je prešla na pretres dveju adresa, garantnim silama i Porti. Obe te adrese primljene su prema ranijem sporazumu. Ove adrese bile su skupštini potrebne da njima naglasi da neće dozvoljavati tuđe i ničije mešanje u stvari koje se tiču Srbije.

Dana 10. decembra skupština je saslušala „slovo" svoga predsednika Miše Anastasijevića. Posle toga događaji su se ređali velikom brzinom: otpočela je debata o teškom stanju u narodu i iznesen niz optužbi protiv uprave u zemlji. Kad je i to iscrpeno, prešlo se i na optužbe protiv Kneza. Sav taj materijal bio je već unapred pripremljen. Poslanik Barlovac posle toga postavio je pitanje ko je za to kriv i, y isto vreme, sam dao odgovor: kriv je Knez.

U „Zapisima" (sv. 2) Jefrem Grujić, jedan od glavnih organizatora Svetoandrejske skupštine 1858. godine, opisuje taj trenutak ovako:

„Tad neki poslanici, koje nisam zapamtio, viknuše: pa ko je tome uzrok? A kad Barlovac, produžujući besedu, i sam viknu: Ko je tome kriv? pa brzo i odgovori: ja mislim, braćo, da je Knjaz uzrok, što narod ovoliko zla trpi, tad ceo narod u glas odgovori: „on je, on je kriv". Ovaj straoviti glas narodni čisto me i sad potresa... Predsedatelj tri put reče: velite li svi, braćo, da je on kriv? I u tri ma prolamaše se vazduh od užasne vike: svi velimo, on je kriv..." Tada povika Barlovac „pa oćemo li i dalje trpiti ta zla i bezakonija njegova" i narod opet u glas odgovori: „nećemo!" Zatim Barlovac reče: pa šta treba da radimo, šta da ištemo od njega? Tad se poče užasna vika razlegati: Ostavku, ostavku!..."

Zatim je skupština rešila da se od Kneza traži ostavka. Knezu je napisano pismo u kome skupština, y ime naroda, traži da Knez podnese ostavku na dostojanstvo Kneza Srbije, a da vlast svoju preda narodnoj skupštini. „ . . . Narodna skupština se nada", kaže se u tome pismu, „da će Vaša Svetlost uvažiti ovaj glas naroda svog i za ljubav sreće, mira i spokojstva otečestva našeg i Vašeg svojevoljno se odreći vlade, pa kao što vam je 1842 skupština narodna vladu predala, tako da je i vi sad, Svetli Knjaže, skupštini i črez nju narodu povratite..."

Uz ovo pismo bila je priložena i ostavka koju je Knez trebalo da potpiše, a oba akta odnela je u dvor jedna skupštinska deputacija kojoj je na čelu bio potpredsednik narodne skupštine Stevča Mihajlović.

Knez je primio deputaciju i zamolio je da po ostavku dođe sutra ujutru. Međutim, toga dana uveče, Knez je u pratnji Ilije Garašanina otišao u beogradski grad a skupština ga je, ne čekajući da dobije pismenu ostavku, jednom svojom odlukom zbacila sa kneževskog dostojanstva.

Čim je taj akt izvršen i ne čekajući nikakva dogovora sa Savetom skupština je, po predlogu poslanika Sime Protića, za Kneza Srbije izabrala Kneza Miloša Obrenovića, a kneževsku vlast uzela na sebe. Sve prema ranijem dogovoru obrenovićevaca i liberala, skupština je izabrala za komandanta Stevču Mihajlovića, sa odredbom da ima da izvršava samo njezine naredbe. Skupštinari su rešili da skupština permanentno zaseda. Stražu oko skupštine čuvali su Beograđani, koji su stvarno već nekoliko dana bili pod oružjem.

Skupština je, zatim, preduzela dalje mere Knez Miloš je hitno izvešten o izboru, pa su takva obaveštenja data i garantnim silama, njihovim konsulima, beogradskom paši, a sem toga je o događaju obavešten i ceo upravni aparat u zemlji jednom proklamacijom. Određeno je da ministri prema skupštini ostanu u istom odnosu u kome su bili prema Knezu, a za ministra unutrašnjih poslova postavljen je Ilija Garašanin. Skupština je rešila da će vlast predati samo Knezu Milošu kad dođe u Beograd. Sa svoje strane, y svojstvu svoga mestozastupnika, Knez Miloš postavio je potpredsednika narodne skupštine Stevču Mihajlovića.

Nekoliko dana po tome prošlo je u očekivanju dolaska Kneza Miloša, po koga je bila izaslana jedna skupštinska delegacija. Savet je, udružen s ministrima, pokušao da u poslednjem trenutku osujeti glavne skupštinske odluke, ali u tome nije uspeo. 22. decembra Knez Aleksandar napustio je beogradski grad i prevezao se u Austriju. Porta je preko beogradskog vezira pristala na izbor Kneza Miloša, i uputila mu kneževski berat. 25. januara 1859 Knez Miloš doputovao je u Beograd. Odmah po dolasku njegovu održana je svečana sednica narodne skupštine, koja je pozdravila Kneza i saslušala njegovu besedu. 31. januara 1859, posle dvomesečnog rada, Knez Miloš je lično raspustio skupštinu s tim da se ona ponovo sastane o Maloj Gospođi iste godine, y roku koji je bio predviđen zakonom o narodnoj skupštini koji je ta skupština donela pre odluke o zbacivanju Kneza Aleksandra.

Svetoandrejska narodna skupština održala je 46 plenarnih sednica a trajala je 60 radnih dana. Ona je imala svoj protokol u koji su zavođeni svi predlozi i sve odluke, koji su overavali članovi predsedništva. Imala je i svoj pečat i svoju arhivu. Donela je 385 odluka, a svaka od njih dobila je u tome protokolu i svoju numeru. Za vreme rada poslanici su skupštini podneli na rešavanje veliki broj predloga koji uopšte nisu mogli da budu uzeti u razmatranje. Radi toga je rešeno da jedna uža skupštinska komisija pregleda sve podnesene predloge i da one, koji su važni i izvodljivi, dostavi Savetu i vladi na dalji rad.

Zakon o narodnoj skupštini izglasan na Svetoandrejskoj narodnoj skupštini u Beogradu 1858.

Zakon o Narodnoj skupštini izglasan na Svetoandrejskoj skupštini

Prva stranica

Zadnja stranica

• (čl. 1) Narodna skupština je jedna od najstarijih i najsvetijih ustanova y Knjaževstvu Srpskom. Ona je zakonita volja sveg naroda srpskog;
• (čl. 2) Ko se držanju i slobodnoj zakonitoj radnji narodne skupštine protivi, taj je neprijatelj narodu;
• (čl. 3) Skupštinu narodnu niti ko može uništiti, niti je u pravu njenom ograničavati;
• (čl. 4) Narodna skupština može činiti predloge o svemu onome što korist zemaljska iziskuje;
• (čl. 5) Nikakvi zakoni o Knjazu, Savetu, popečiteljima i narodnoj skupštini ne mogu se izdati niti promeniti bez prethodnog saslušanja narodne skupštine;
• (čl. 6) Narodna skupština može u ime naroda činiti korake kod zakonodavne vlasti, da se svaki necelishodan zakon i svaka administrativna, interesima naroda protivna naredba, uništi ili izmeni;
• (čl. 7) Srbija se ne može ni zadužiti niti na što obavezati, dok se ta potreba pred narodnom skupštinom ne dokaže;
• (čl. 8) Nikakav prirez u korist državne kase koji bi posredno ili neposredno bio na teretu narodu, ne može se ustanoviti, i nikakvo izdavanje iz narodne kase ne može se učiniti, dokle se najpre ne dokaže potreba toga pred narodnom skupštinom, ili zasebno ili prilikom pretresanja godišnjeg budžeta;
• (čl. 9) Narodna skupština može da pretresa sve državne poslove i da iskazuje svoje mišljenje o njima;
• (čl. 10) Narodna skupština može u ime naroda da optuži pred sudom popečitelje, činovnike i uopšte zvaničnike, bez razlike zvanja i položaja, za njihova protuzakonita dokazana dela, i sud mora da primi žalbu za isleđenje i izreče svoju presudu;
• (čl. 11) Narodna skupština je sastavljena iz lica koja narod izabere;
• (čl. 12) Narodna skupština saziva se svake godine u prestolnici Srbije, oko Male Gospođe (8. septembra);
• (čl. 13) Praviteljstvo će narediti da se do Velike Gospođe izbor izvrši;
• (čl. 14) Ako se novi poslanici do Velike Gospođe ne izberu, onda će se poslanici poslednje skupštine smatrati kao da su nanovo izabrani i dužni su, ne čekajući na poziv vlasti, sami na određeno mesto doći i skupštinu o Maloj Gospođi otvoriti;
• (čl. 15) Popečitelji, pod kojima se propusti sazvati i držati redovnu narodnu skupštinu do rečenoga dana, smatraće se i kazniti kao najveći prestupnici zakona;
• (čl. 16) Svaki punoletan građanin srpski, pa bio ma iz koga staleža, čina ili zvanja i zanimanja, i ako nije osuđen za prestup učinjen iz koristoljublja, može izabirati deputate iz onoga mesta gde stanuje, ili gde ima nepokretnog imanja ili srestava za življenje;
• (čl. 17) Ko može birati poslanike može svuda i izabran biti za poslanika, ako ima 30 godina, ne obzirući se na to, je li on tu gde se bira ili nije;
• (čl. 18) Izbor poslanika za narodnu skupštinu biće savršeno slobodan, bez ikakvog mešanja vlasti;
• (čl. 19) Ko bi pretnjom, poklonom, ili ma kojim drugim nedozvoljenim načinom radio za sebe ili za drugoga, da izabran bude za narodnog poslanika, tog će sudovi kazniti zatvorom od jednog meseca do godinu dana;
• (čl. 20) Svaki srez i svaka okružna varoš bira za sebe poslanike; tako i svaka varoš u srezu koja ima 500 poreskih glava, bira za sebe poslanike;
• (čl. 21) Po srezovima bira izborna skupština, koju sastavljaju izbirači iz svakog sela, ili svake varoši. Svako selo ili varoš, koja ne bira za sebe poslanike, a ima manje od 50 poreskih glava, izabraće na seoskom sastanku dva čoveka, a sela koja imaju preko 50 poreskih glava izabraće na svakih 50 poreskih glava još po dva čoveka. Ovi izabrani ljudi sastaće se određenog dana u označeno mesto na sresku izbornu skupštinu, koja će birati poslanike za narodnu skupštinu;
• (čl. 22) U okružnim varošima i u varoši Beogradu, kao i u varošima koje nisu okružne a po čl. 21 mogu za sebe birati poslanike, bira izborna skupština koju sastavljaju svi koji imaju pravo birati;
• (čl. 23) Na izbornoj skupštini predsedava predsednik Primiritelnog suda gde se skupština drži. Ko ima najviše glasova, onaj će se proglasiti za poslanika;
• (čl. 24) Svaki srez i svaka varoš koja po čl. 21 za sebe bira, izabraće na svakih 500 poreskih glava jednog poslanika Ako bi ono što u kome srezu ili varoši prelazi 500 poreskih glava iznosilo više od 250 poreskih glava, to će se tamo izabrati još jedan poslanik. Ako li onaj višak ne prelazi 250 poreskih glava, to se neće računati. Popečiteljstvo unutrašnjih dela obnarodovaće tablicu u kojoj će stajati koliko koja okružna varoš, srez ili varoš koja nije okružna a može izabrati poslanika, ima poreskih glava uzimajući u ove i činovnike i sveštenike, pa po tome će se označiti i koliko će se gdi poslanika za skupštinu izabrati;
• (čl. 25) Skupština će pod upravom najstarijeg poslanika po godinama izabrati iz sredine svoje sebi predsednika, potpredsednika i dva sekretara. No skupština može izabrati sekretare i sa strane;
• (čl. 26) Punomoćja poslanika koja će biti snabdevena pečatom opštine i potpisom predsedatelja i delovođe izborne skupštine u varošima i od opštinara, a y srezu od po jednog iz svakog sela, prima i pregleda jedna komisija skupštinska sastavljena iz 18 poslanika, a skupština sama rešava jesu li punomoćja i izbori zakoniti;
• (čl. 27) Pošto zvaničnici skupštine budu izabrani, i pošto skupština punomoćja pregleda ona će izvestiti Savet a ovaj Knjaza koji će sam sobom ili preko svoga predstavnika skupštinu otvoriti. Skupština traje najviše mesec dana. Ho y slučaju izvanredne potrebe može se i nadalje produžiti;
• (čl. 29) Zasedanja skupštine mogu se početi kad ima dve trećine poslanika;
• (čl. 30) Svako zaključenje skupštine biće punovažno kada za njega da glas najmanje polovina u zasedanju nalazećih se članova i jedan više;
• (čl. 31) Zaključenje narodne skupštine potpisuje predsednik, po jedan poslanik iz svakog okruga, sa sekretarima
• (čl. 32) Svoje predloge o izdavanju ma kakvog zakona, skupština predlaže Savetu;
• (čl. 33) Na podnesene predloge skupštinske imaće joj se blagovremeno odgovoriti;
• (čl. 34) Protokoli zasedanja narodne skupštine štampaće se u zvaničnim i drugim zemaljskim novinama;
• (čl. 35) U slučaju kakve velike potrebe, može Knjaz u saglasiju sa Savetom i vanrednu skupštinu sazvati, koja na broju sme biti veća, ali nikako manja od redovne, i za koju se poslanici moraju izabirati na onaj isti način kao i za redovnu. No ovo držanje vanredne skupštine ne sme ni u čemu na putu stajati sazivanju i održavanju redovne skupštine;
• (čl. 36) Narodni poslanici nisu dužni nikome i nikada odgovarati za ono što na skupštini budu govorili;
• (čl. 37) Narodni poslanik ne može ni za što biti zatvoren za vreme skupštine, dok ona najpre to ne odobri. No kada bi ga vlast na samom delu zločinstva uhvatila, može ga zatvoriti, ali je dužna odmah odobrenje od skupštine iskati da ga u zatvoru zadrži;
• (čl. 38) Na pečatu narodne skupštine stajaće grb srpski sa natpisom unaokolo: „Srpska narodna skupština";
• (čl. 39) Pod staranjem predsednika i sekretara skupštine vodiće se dosta tačan izvod sviju dela skupštine koji će se koncem poslednjeg zasedanja običnim potpisom skupštine (čl. 30) snabdeven dati pečatati tako da se svakom poslaniku dade po jedan egzemplar od istoga, a tako isto i svima zemaljskim vlastima i opštinama dostaviti. Sreske i okružne vlasti sazvaće sreske i varoške skupštine i tu će im ovaj izvod delanja narodne skupštine pročitati da tako ceo narod dobije verno i tačno izvestije o svemu što je na skupštini rađeno;
• (čl. 40) Po saslušanju predloga kojima se narodna skupština zanimala, Knjaz u saglasnosti sa Savetom saslušav prethodno o tome mnjenje skupštine, izdaće ukaz da delanje skupštine prestane. Ukaz ovaj Savet će skupštini dostaviti i po tome će Knjaz ili sam ili srestvom svog predstavnika jednim govorom skupštinu zaključiti.

Vidi još

• Parlamentarni izbori u Kneževini Srbiji 1858.

Литература

• Mitrinović, Čedomil; Miloš N. Brašić (1937). Југословенске народне скупштине и сабори. Narodne skupštine. URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Mitrinović, Čedomil; Miloš N. Brašić (1937). Југословенске народне скупштине и сабори. Narodne skupštine. стр. 57 — 61. URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O. 
• Od Svetoandrejske skupštine do Namesničkog ustava (1858—1869)

Spoljašnje veze

• Povodom stopedesetogodišnjice Svetoandrejske skupštine - Jedan neobeležen jubilej (NSPM, Miroslav Svirčević, 30. jul 2009)
• Svetoandrejska skupština u izveštajima engleskih diplomatskih predstavnika u Beogradu (Balkanološki institut,Ljubodrag P. Ristić, 1991) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. jul 2021)
• Čedomir Antić: Britanske vesti o Svetoandrejskoj skupštini, Zbornik Matice srpske za istoriju, broj 63-64, 2001. godine