Svetosavski nacionalizam

Svetosavski nacionalizam je teološko-politički termin koji Sveti Nikolaj Velimirović koristi kako bi opisao srpski pravoslavni hrišćanski nacionalizam, on predstavlja spoj srpskog nacionalizma i pravoslavne teodulije. Njemu je tuđ svaki klerikalizam.

Sveti Sava i znameniti Srbi

Ovaj pojam je nastao 1930-ih godina u Kraljevini Jugoslaviji. Njeni najveći zagovornici su pravoslavni episkop Nikolaj Velimirović i ava Justin Popović. Pobedom komunizma nakon Drugog svetskog rata Svetosavski nacionalizam je potisnut iz javnog života.

Svetosavski nacionalizam nije politička ideologija.

Osnove svetosavskog nacionalizma

U svom predavanju "Nacionalizam Svetog Save" 1935. godine Nikolaj Velimirović je izjavio šest načela svetosavskog nacionalizma:

"Ovaj Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Osnovu i centar Svetosavskog nacionalizma čini narodna crkva"

Takođe je izjavio da su tri najveće vrednosti srpskog naroda:

1. Bog, koji je iznad svega i svakoga, nesravnjiv ni s kim, neophodan svakom živom biću. Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima.
2. Kralj, gospodar carstva zemaljskog po molitvi Božjoj. Prvo po milosti Božjoj pa onda po volji narodnoj. Kralja moramo svi poštovati.
3. Dom, glavna i osnovna škola, koja sprema ljude za građane i zemaljskog i nebeskog carstva. Dom, srpski dom moramo svi čuvati.

Takođe Nikolaj Velimirović daje sledeći citat vezan za najveće vrednosti srpskog naroda:

A zdrava duša našeg naroda znala je i zna, da nema života ni reda ni sreće bez Boga, bez doma i bez kralja.

Bez Boga – ni preko praga.

Bez Kralja – ništa ne valja.

Bez doma – sudba Sodoma.

Teodulija

Teodulija je teološko-politički termin kojim je Nikolaj Velimirović, u svom delu "Srbski narod kao Teodul", opisao željeni odnos crkve i države po uzoru na Vizantiju. Nikolaj Velimirović opisuje teoduliju kao "slagasje Crkve i Države u služenju Boga“ i kao vladarevo služenje Bogu.

Koncept Teodulije je zasnovan na srednjovekovnoj Srbiji. Velimirović opisuje sve srpske srednjovekovne vladare kao sluge Hrista Boga, kako ih je Sveti Sava uputio. On je smatrao Teoduliju kao "put i način života srbskog naroda" i kao protivnika teokratije, autokratije i zapadnjačke demokratije.

Nikolaj Velimirović je smatrao da je srpski narod Teodulijom, svojim služenjem Hristu, saznao o smislu, putu i cilju života čovekova na zemlji, i do jasne i posvedočene vizije carstva nebesnoga.

U ovom delu Sveti Nikolaj Velimirović takođe opisuje svetosavski nacionalizam:

Nacionalizam srbski je univerzalno hrišćanski, nikad uski i glupi šovinizam. Ovako bi se mogao definisati srbski svetosavski nacionalizam: Uređivati svoju kuću i suviškom svoje snage i svoga blaga pomagati svakom narodu da uredi svoju kuću. Ili: Služiti Hristu Bogu na svojoj zemlji i u svojoj otadžbini, i po mogućstvu i sa pretekom služiti Hristu Bogu po drugim zemljama, bliskim i dalekim, tja do Rusije i do Gore sinajske, čak i do krajeva vaseljene. Hrišćanski nacionalizam u univerzalizmu i univerzalizam u hrišćanskom nacionalizmu. Srbi su jedini nosioci ovoga ideala, velikim delom i do sada ostvarivanog, a uz Srbe još jedino Rusi od članova pravoslavne familije naroda Božjih na zemlji. Ima li što spasonosnije za sav svet?

Antifašizam

Drugi glavni zagovornik Svetosavskog nacionalizma (Svetosavlja) Sveti Justin Ćelijski u svojim besedama je iskazivao jake antifašističke stavove, kako pre tako i nakon završetka Drugog svetskog rata. Najbolji primer je njegova beseda „O borbi svetosavskog pokreta nekad i sad” za vreme Konkordatske krize:

Samo vođeni i predvođeni svetim Savom, Srbi su i nedavno odneli pobedu nad konkordatskom nemani. Pobedivši ovu neman, Srbi su pobedili glavnog neprijatelja svoje duše: crnu internacionalu. Pobedivši pak crnu internacionalu, oni su pokazali da imaju duhovne svetosavske sile da mogu pobediti i druge dve internacionale: crvenu – komunističku, i žutu – kapitalističko-fašističku. Jer, ne treba se varati: papizam je otac i fašizma i komunizma i svih organizacija i pokreta koji hoće da urede i usreće čovečanstvo putem nasilnih ili mehaničkih sredstava. Fašizam je idolatrija naroda; komunizam je idolatrija klase. I jedan i drugi hoće da urede i usreće čovečanstvo mačem i ognjem; i jedan i drugi izjednačuju greh sa grešnikom, i zbog greha ubijaju čoveka. A znate li ko ih je tome naučio? – Njihov rođeni otac: papizam. Jer je srednjevekovni papizam to prvi pronašao i prvi ostvario kroz „svetu“ inkviziciju : grešnici su ubijani zbog greha, jeretici su spaljivani zbog jeresi, i sve to – ad majorem Dei gloriam. Sa jednim ciljem: da se izgradi svesvetska papska monarhija. No treba biti pravičan : papizam je gori i od fašizma i od komunizma, jer dok fašizam uništava svoje protivnike u ime naroda, a komunizam u ime klase, dotle papizam uništava svoje protivnike u ime krotkoga i blagoga Gospoda Isusa.

U besedi na Cveti 1965. godine u manastiru Ćelije, Ava Justin Ćelijski je Adolfa Hitlera i Napoleona Bonapartu svrstao među najveće zločince, osvajače i masovne ubice u ljudskoj istoriji, i naglasio kako su ništavni u odnosu na Isusa Hrista:

Nikada nijedan grad na ovome zemaljskom svetu nije sreo takvog Pobednika kakvog je danas sreo i dočekao grad Jerusalim. Pobednik smrti! Eto jedinstvenog Pobednika u svima svetovima, u svima ljudskim svetovima. Šta su pobednici na ratnim bojištima, šta su razni Temerlani, Džingiskani, Hitleri, Napoleoni? Sve prah i pepeo, sve bespomoćni komarac, sve bespomoćna stenica. Hvale ih kao velikane, a iza njih veliki zločini, bezbroj leševa.

U prazničnoj besedi na Vavedenje Svete Djeve Marije 1966. godine u manastiru Ćelije, Sveti Justin je Adolfa Hitlera svrstao među najveće neprijatelje pravoslavne crkve i pravoslavlja:

Rođen od Presvete Bogorodice Gospod je osnovao Crkvu da se u njoj spasavaju ljudi od svakoga zla, od svakoga greha, od svake smrti, od svakoga đavola. I ona stoji nepokolebljiva, ona neoboriva, Crkva Sveta nerazrušiva; nerazrušiva ni od kakvih Dioklecijana, Tamerlana, Hitlera, Nerona i svih ondašnjih i današnjih gonilaca Crkve Hristove u ovome svetu. Gle, ona jača, jača od svih njih, Čudesnim Gospodom Hristom, Pobediteljem smrti, Pobediteljem greha, Pobediteljem pakla, Pobediteljem Satane i svih njegovih đavola. Da!

Na besedi u Valjevu 26.septembra 1937. Godine Nikolaj Velimirović je uporedio Katoličku crkvu sa Fašistima:

…Zakunimo se da ćemo raditi protivu svega što služi internacionalnoj fašističkoj crkvi i da ćemo biti verni svemu onome što rekosmo. Zakunimo se ne dizanjem ruke, to je fašistički pozdrav, ne pesnicom, to je španjolski pozdrav, nego ovako: Tri prsta u vis Srbine! Svi Valjevci, Župljani, Planinci, svi rođaci ovih poginulih junaka, potomci Svetog Save kažite: “Kako rekosmo, tako nam Bog pomogao!“ /Ogromna masa od nekoliko desetina hiljada diže desnu ruku sa skupljena tri prsta i kliče: Tako nam Bog pomogao!/ Amin! Blagoslov Božiji da bude sa vama i na vama!

Patrijarh Gavrilo Dožić je blagoslovio anti-fašistički Vojni puč 27. marta 1941. godine:

Pred našu naciju u ove dana sudba je ponovo bila postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu Nebeskom, to jest carstvu Božijem istine i pravde, narodne sloge i slobode...Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu kao i mnogo miliona proslavljenih predaka naših.

Nikolaj je u svojim delima iz sredine 1930-ih ukazivao na političko devijacije dobrog nacionalizma. U svom članku „Između leve i desnice” od 1935. Nikolaj najviše kritikuje internacionalizam i fašizam moćnih pokreta i političkih poredaka u Evropi toga vremena. Internacionalizam je za Nikolaja bio negacija nacije i nacionalnog opredeljenja, a fašizam idolopoklonstvo sopstvenoj naciji.

U Velimirovićevim pismima bilo je mnogo primera napisanih tokom 1950-ih, u kojima je želeo da distancira sebe od delovanja profašističkog pokreta Zbor u emigraciji, koju je označio kao „nacionalno bezbožništvo“. Velimirovićeve simpatije za religioznost Dimitrija Ljotića, vođa pokreta Zbor, podsticao je Ljotićeve pristalice da tumačiti Velimirovićeve reči kao podršku Zboraškim političkim ciljeva, ne samo posle Prvog svetskog rata, već i u međuratnom periodu. U više navrata je i sam Velimirović pokušavao da spreči Ljotićeve političke pristalice da uzurpiraju i eksploatišu izdavaštvo kuća „Svečanik” u Minhenu koju je osnovao Velimirović za svoje političke ciljeve. Stoga ne bi bilo teško zamisliti da su neki od njih interpolacijom kovali Velimirovićeve spise politička agenda pokreta Zbor.

Antišovinizam

U svom predavanju u Sremski Karlovcima 1935. godine izjavio da svetosavski nacionalizam nije uzak i isključiv:

Istina je, da je Sveti Sava živeo pre 700 godina, ali njegov nacionalizam živeo je i korenio se i rastao u Savinom narodu kroz svih sedam stoleća do danas. Mi smo rođeni u tom nacionalizmu, i taj nacionalizam je još neprestano živa sila u nama.Primer Svetoga Save najbolje svedoči, da njegov nacionalizam niti je uzak ni isključiv. Pre svega naš svetitelj je proveo više od dve decenije u jednoj internacionalnoj sredini, ili bar interpravoslavnoj. To je Svetogorska sredina, monaška republika, sastavljena od Grka i Rusa i Rumuna i Bugara i Arnauta i Đurđijanaca i Arapa. U toj i tako raznorodnoj sredini Sava se naučio voleti ljude raznih narodnosti i bio je neizmerno voljen od sviju. Pa iako je proveo svoje najimpresivnije mladićske godine u takvoj internacionalnoj sredini, Sava nije postao internacionalist, no žarki jevanđelski nacionalist. I docnije kao staracon nije dao da se do njegovog srca dohvati šovinizam ili isključivost prema drugim narodima, bližim i daljnim, nego je pružao svoju pomoć svakome narodu Božjem na zemlji gde god je dolazio i gde god je mogao. Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svima narodima nasledio je srpski narod od svog svetitelja i održao ga je na visini i u časti kroz duge, Svetosavske, vekove. Mi često čitamo u narodnim pesmama, kako naši prvi junaci nazivaju braćom ljude druge krvi i jezika i vere. Tako na primer Marko Kraljević govori ciganinu:

„ "Bogom brate, Suljo ciganine!"

A Strahinić ban opet derviša turskog oslovljava bratom: "Bogom brate, starišu dervišu!"

”

Vi koji ste ratovali u poslednjem Svetskom Ratu vi možete dati lično svedočanstvo jednog retkog prizora, kako su se naši vojnici ponašali prema vojnicima iz Afrike i Azije, prema ljudima crne i žute rase, koje su Evropljani doveli na bojište iz svojih kolonija. Dok su se sami Evropljani tuđili tih svojih podanika, crnaca i žutokožaca, ne hoteći s njima ni jesti ni piti ni pod istim šatorima boraviti, dotle su naši vojnici s njima drugovali, jeli, pili, u bolesti obilazili ih, u nevolji pomagali, na svojim slavama častili i gostili, razgovarajući sa njima prstima i rukama. Srbi su na crnce gledali kao na ljude i ponašali se prema njima kao prema ljudima. Ne može, dakle biti nikakva opravdana prigovora Svetosavskom nacionalizmu, da je on uzak i isključiv."

Antiimperijalizam

Pored toga što je Sveti Nikolaj u svom predavanju "Nacionalizam Svetog Save" zaključio da se Svetosavski nacionalizam protiv šovinizma, on takođe zaključuje da je i protiv imperijalizma:

Narodna država za Svetoga Savu značila je otadžbinu, zemlju otaca naših, u kojojživi jedan i isti narod. Ne ide narodna država dokle mač može ići, nego mač smeići samo do granica jedne narodne države, to jest otadžbine. Ako se dozvoli da sedržava prostre dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna,prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom. U tom slučaju država dobijateritorijalno ali gubi moralno; dobija u materijalnim dimenzijama ali gubi uintezivnosti duhovne i moralne snage; jer postaje mešavinom krvi, jezika i raspoloženja, a takva mešavina proizvodi strah, nemir, sebičnost, grabež, iosećanje stalne nesigurnosti. Od Svetoga Save do Dušana srpski narod je imaonarodnu državu. Dušan se udaljio od Svetosavskog ideala, stvorio je imperiju, itime pripremio propast otadžbini, to jest narodnoj državi. Imperija je i kod nasupropastila otadžbinu, narodnu državu, kao što je bio često slučaj u istoriji.Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za ncionalnu državu.

Vidi još

• Sveti Sava
• Svetosavlje
• Nebeska Srbija
• Srpski nacionalizam
• Nikolaj Velimirović
• Justin Popović

Literatura

• Jerotić, Vladeta (1995). Vera i nacija (1. izd.). Beograd: Tersit. 
• Kostić, Nemanja (2017). „Upotreba Svetog Save u postavljanju etnoreligijskih granica: Sociološko-istorijski pristup” (PDF). Sociologija. 59 (3): 314—338. 
• Perica, Vjekoslav (2002). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. New York: Oxford University Press. 
• Stefanović, Mladen (1984). Zbor Dimitrija Ljotića 1934-1945 (PDF). Beograd: Narodna knjiga. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 07. 2014. g. Pristupljeno 03. 11. 2014.