Svećica
Svećica je mali električni uređaj, koji struju visokog napona, proizvedenu u sistemu za paljenje, pretvara u električnu varnicu i na taj način vrši paljenje smeše goriva i vazduha.
Istorija uredi
Za pronalazak svećice zaslužan je belgijski inženjer Etjen Lenoar, iskoristivši je za svoj benzinski motor iz 1860. godine, kao prvi komercijalno uspešni klipni motor s unutrašnjim sagorevanjem. Prvi patenti za svećicu idu na račun Nikole Tesle (U.S. Patent 609.250 za sistem sinhronizovanog paljenja iz 1898), Frederika Ričarda Simsa (GB 24859/1898 iz 1898) i Roberta Boša (GB 26907/1898 iz 1898).
Međutim, jedino je pronalazak prvog komercijalno održivog rešenja visokonaponske svećice, koji je bio deo sistema paljenja baziranog na induktoru, inženjera iz kompanije Boš, Gotloba Honolda 1902. godine, omogućio razvoj motora sa sistemom paljenja uz pomoć svećica. Za unapređenja koja su kasnije usledila, zaslužni su Albert Čempion, braća Lodž, Kenelm Li Ginis, dok je Helen Bler Bartlet odigrala vitalnu ulogu u kreiranju izolatora 1930. godine.[1]
Primena uredi
Zadatak svećice je da kod oto motora energiju paljenja sprovede do prostora za sagorevanje i pomoću električne varnice inicira paljenje radne smeše pod velikim pritiskom. Podešena je da zajedno sa ostalim komponentama obezbedi siguran hladan start motora, siguran i neometan rad motora tokom čitavog veka trajanja i da tokom dužeg rada na području visokih obrtaja ne dođe do pregrevanja.
Svećica se koristi kod svih oto motora, bez obzira da li se radi o dvotaktnim ili četvorotaktnim motorima, na putničkim ili teretnim vozilima. Koristi se i na motociklima, čamcima, brodovima, poljoprivrednim i građevinskim mašinama, alatima na motorni pogon i drugo. Najviše se ugrađuju u putnička vozila, čiji motori imaju više cilindara. Manje se koriste kod teretnih vozila jer se za teretna vozila uglavnom koriste dizel motori. Dizel motori rade pomoću sistema samopaljenja, odnosno ubrizgano gorivo se pali kada smeša vazduha i goriva dostigne temperaturu samopaljenja.
Konstrukcija svećice uredi
Svećica se sastoji od školjke, izolatora i centralnog provodnika. Prolazi kroz zid komore za sagorevanje, što znači da je ujedno i zaptiva, što je neophodno zbog visokog pritiska i visokih temperatura. Takođe, važno je da ne dođe do propadanja tokom dugih vremenskih perioda i produžene eksploatacije.[2]
Delovi svećice su:[2]
- metalno kućište/školjka svećice
- terminal/konektor kabla
- izolator
- vrh izolatora
- rebra
- zaptivci
- centralna elektroda
- bočna elektroda
- zazor svećica
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Svećice – tako male a tako važne” (na jeziku: srpski). autorepublika.com. Pristupljeno 8. 6. 2020.
- ^ a b „Svećice za auto, kako rade i na koliko se menjaju” (na jeziku: srpski). mdautodelovi.rs. Pristupljeno 8. 6. 2020.
Literatura uredi
- Duraković, Ljutvija (2005). Motori sa unutrašnjim sagorevanjem (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd. str. 232. ISBN 978-86-17-12108-0.
- Dekanj, Jožef (2005). Električni sistem paljenja i ubrizgavanja (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd. str. 416. ISBN 978-86-17-12802-7.
