Википедија

Сви председникови људи (film)

амерички биографски политички трилер филм

Svi predsednikovi ljudi (engl. All the President’s Men) je američki biografski politički triler film, sa elementima misterije, iz 1976. godine u režiji Alana Pakule. Film je napisao i adaptirao Vilijam Goldman iz istoimene nefikcijske knjige novinara Vašington Posta Karla Bernstina i Boba Vudvorda. Radnja filma pokriva istraživanje Vudvorda (Robert Redford) i Bernstina (Dastin Hofman) o aferi Votergejt, koji je doveo do kraja vlasti američkog republikanskog predsednika Ričarda Niksona. Zajedno sa ranijim filmovima Detektiv Klut (1971) i Ubice i svedoci (1974), film čini „Paranoja trilogiju” režisera Alana Pakule.[1][2]

Svi predsednikovi ljudi
Jugoslovenski filmski poster
Izvorni naslovAll the President’s Men
Žanrdrama
triler film
TvoracRobert Redford
RežijaAlan Pakula
ScenarioVilijam Goldman
ProducentVolter Koblens
Temelji se naknjizi Svi predsednikovi ljudi, autori Bob Vudvord i Karl Bernstin
Glavne ulogeDastin Hofman
Robert Redford
Džek Vorden
Martin Bolsam
Hal Holbruk
Džejson Robards
MuzikaDejvid Šir
SnimateljGordon Vilis
MontažaRobert L. Volf
Producentska
kuća		Wildwood EnterprisesWarner Bros.
Godina1976.
Trajanje138 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet8,5 miliona dolara
Zarada70,6 miliona dolara
IMDb veza

Ideju da se snimi film o, u tom trenutku tekućoj aferi Votergejt, prvo je dobio glumac Robert Reford koji je čitao Bernstinova i Vudvordova izveštavanja za Vašington Post tokom snimanja filma The Way We Were.[3] Redford je otkupio prava na adaptaciju knjige od Bernstina i Vudvorda 1974. godine, preko svoje produkcijske kuće Wildwood Enterprises (transk. Vajldvud Enterprajzez) za četiristo pedeset hiljada dolara. Kada je saznao da je glumac Dastin Hofman takođe želeo da otkupi prava na adaptaciju knjige, Reford mu je ponudio ulogu u filmu.[4] Za scenaristu Redford je odabrao Vilijama Goldmana, s kim je ranije sarađivao na filmu Buč Kasidi i Sandens Kid; a za režisera, Alana Pakulu, s kim je ranije sarađivao na filmu Sve o Dejzi Klover. Snimanje filma je započeto u maju 1975. godine, a film je imao svoju premijeru 9. aprila 1976. godine u Vašingtonu.[5] U SFR Jugoslaviji, film je imao svoju premijeru na sedmom godišnjem FEST-u održanom u februaru 1977. godine, nakon čega je distribuiran u jugoslovenske bioskope od strane Kroacija filma iz Zagreba.[6]

Svi predsednikovi ljudi je nominovan za nekoliko Oskara, Zlatnih globusa i BAFTA nagrada, i bio je veliki kritički i komercijalni uspeh. Džejson Robards je dobio Oskara za svoju ulogu urednika Bena Bredlija. Popularnost filma se ogledala i u američkoj političkoj sceni. Ronald Regan, tadašnji guverner Kalifornije, a kasnije predsednik Sjedinjenih Američkih Država, smatrao je da je popularnost filma pomogla kandidaturi Džimija Kartera protiv Džeralda Forda, kandidata Republikanske stranke, za titulu predsednika.[7]

Kongresna biblioteka Sjedinjenih Američkih Država je 2010. godine odabrala ovaj film za Nacionalni registar filmova kao „kulturološki, istorijski ili estetski značajan”[8]

Radnja

uredi
  Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Materijali koji svedoče o tome da su predstavnici Niksonove administracije organizovali tajno prisluškivanje u štabovima svojih političkih protivnika, dospevaju u ruke zaposlenih u listu Vašington Post što dovodi do velikog političkog skandala.[9] Skandal je počeo kada su uhapšena petorica provalnika koji su provalili u kancelariju Demokratskog nacionalnog komiteta (inače vladajućeg tela Demokratske stranke) u hotelu Votergejt u Vašingtonu 17. juna 1972. godine. Glavni deo filma zauzima prilično rutinski rad na pronalaženju svedoka i upornim pokušajima da ih navedu na razgovor. U trenutku kada se činilo da je istraga zašla u ćorsokak, novinare podržava glavni urednik lista Hauard Simons. Kao rezultat toga, najvredniji iskaz dao je tajni svedok, čije pravo ime nije otkriveno, ali upravo njegovo svedočenje dovodi do objavljivanja skandaloznih materijala na stranicama lista.

Na kraju filma prikazan je televizijski ekran na kome se prenosi zakletva predsednika Niksona i novinari Vudvord i Bernstin koji sede pored njega, ne obraćajući pažnju na to, entuzijastično rade na novom materijalu. Poslednji snimak odražava priznanja krivice Niksonovih ljudi, njihova svedočenja, Niksonovu ostavku i inauguraciju novog predsednika Džeralda Forda.

Dana 8. septembra 1974. Niksonov naslednik Džerald Ford ga je pomilovao.

Uloge

uredi

Glavne uloge

uredi

Sporedne uloge

uredi

Kasting

uredi

Kada je Alan Pakula, okupljao postavu, on i glumci su odlučili da su želeli da Bena Bredlija glumi Džejson Robards. Rekao je da će ga platiti pedeset hiljada dolara, mnogo para za Robardsa u to vreme, i dali su mu scenario. I Robards je bio oduševljen. Otišao je kući i pročitao ga, i onda se vratio i rekao Pakuli i glumcima: "Ne mogu da glumim. Je l' ste pročitali scenario?" I oni su rekli da jesu. I on je rekao "Ben Bredli, on u scenariju samo trči i viče 'Gde je jebena priča?'" I oni su mu rekli "Pa ti ćeš morati da smisliš petnaest načina da to kažeš da zvuči drugačije, i elegantno." I on je to stvarno uspeo da uradi.

Bob Vudvord, 24. oktobar 2008.

Pri kupovini prava na adaptaciju knjige, Robert Redford je namenio sebi ulogu Boba Vudvorda. Redford u početku nije želeo da glumi u filmu, već samo da ga producira, ali je smatrao da bi njegova popularnost pomogla filmu da se lakše proda distributerima. Redford je kasnije opisao tu ulogu kao „žrtvu” koju je morao da učini da bi film bio snimljen.[12] Da bi se posvetio filmu, Redford je odbio ulogu Rendala Mekmarfija u filmu Let iznad kukavičjeg gnezda. Tu ulogu je kasnije ispunio Džek Nikolson, i za nju osvojio Oskara.[13][14]

Al Pačino je bio prvi izbor za ulogu Karla Bernstina, delom zbog njihove fizičke sličnosti.[15] Redford je odabrao Dastina Hofmana za ulogu Karla Bernstina kada je saznao da je Hofman takođe pokušao da otkupi prava na adaptaciju knjige Svi predsednikovi ljudi. Hofman je želeo da glumi „dobrog Jevrejina”, jer je prethodno glumio „nevaljalog Jevrejina” stendap komičara Lenija Brusa u biografskom filmu o njegovom životu.[16] On je počeo da se interesuje za aferu Votergejt kada je, zbog konekcije njegovog brata Ronalda sa predsednikom Niksonom, njegova porodica bila ispitivana od strane FBI-ja. Kada je saznao da je Redford otkupio prava na film pre njega, želeo je da ga upita za ulogu u filmu, ali je bio previše ponosit da to učini. Kada ga je Redford pozvao tokom pripreme za Brodvejsku predstavu All Over Town i ponudio mu ulogu Bernstina, Hofman mu je odgovorio: „Mislio sam da nikad nećeš pitati.”[17][16][18] O svom mišljenju o filmu pre snimanja Hofman je u razgovoru sa novinarom nedeljnika Sunday News (transk. Sandej Njuz) rekao: „Nadam se da će [film] biti novinarska priča kojoj je Votergejt pozadinski element.”[19]

Izvršnog urednika Vašington Posta Bena Bredlija, koji je bio zadužen za nadgledanje Vudvardovog i Bernstinovog rada o Votergejtu, glumio je Džejson Robards. Robards je bio Redfordov prvi i jedini izbor za ulogu Bredlija, ali se on nije dopao Benu Bredliju ili Alanu Pakuli. Pakula je smatrao da Robards ne bi mogao da prenese Bredlijev autoritet i elegantnost, dok je Bredli radije želeo da ga tumači Džordž K. Skot. Kada ga je upoznao, Bredli je rekao Robardsu: „Samo nemoj da ispadnem seronja.” Robards i Bredli su se kasnije sprijateljili oko zajedničkih iskustava u mornarici.[20] Među ostalima koje je Pakula razmatrao za ulogu bili su Robert Mičam, Karl Malden, Hal Holbruk, Teli Savalas, Henri Fonda i Bert Lankaster.[21] Robards je bio plaćen pedeset hiljada dolara za ovu ulogu.[22]

Redford i Hofman su delili „top biling”, navođenjem Redfordovog imena iznad Hofmanovog u trejleru i posteru filma, a navodeći Hofmanovo ime znad Redfordovog u samom filmu. Ovakav metod deljenja bilinga su ranije uradili Džon Vejn i Džejms Stjuart u filmu Čovek koji je ubio Libertija Valansa iz 1962. godine.

Nastanak

uredi

Robert Redford je počeo da čita o provali u kancelariju Demokratskog nacionalnog komiteta Demokratske stranke u hotelu Votergejt u aprilu 1972. godine tokom turneje za promovisanje političko-satiričnog filma Kandidat.[23][24] Zbog političke poruke filma i političkog ugla provale, Redford je diskutovao zločin sa novinarima tokom turneje, i bio zgrožen njihovim stavom da je provala samo „deo poslova Vašingtona”.[25] Redford je bio dugogodišnji oponent Niksona i njegovih polisa i nije razumeo zašto mediji nisu aktivno izveštavali o mogućoj konekciji između Niksona i provale. O Niksonu je rekao:

„Kao dete bez ikakvog razumevanja u politiku, osetio sam jaku vibraciju neiskrenosti čak i kad sam [Niksona] video na televiziji, nisam mogao da razumem kako drugi ljudi, pogotovo novinari, nisu mogli to da vide. Dakle kad sam čuo da gomila političkih novinara priča o mogućoj konekciji između Votergejta i Niksona, ne samo da sam poverovao u to, nego sam i želeo da verujem u to. I kada se ništa nije dešavalo, pobesneo sam. Polovično sam bio besan zbog sebe, zbog svojih osećanja, a polovično zbog sistema, zbog pravde.”[26][27]

Redford je prvi put stupio u kontakt sa Bobom Vudvordom i Karlom Bernstinom u novembru 1972. godine dok je snimao film The Way We Were.[28] Njegovom pozivu je prethodio lični neuspeh za Vudvorda i Bernstina kada su na stranicama Vašington Posta netačno izvestili da je Hju Sloun svedočio protiv Herija Robinsa Haldemana pred porotom za slučaj Votergejt. Vudvord i Bernstin nisu imali uspeha pri formatiranju knjige koju su planirali da napišu o aferi Votergejt i kada im se Redford javio sa predlogom da adaptira njihovo izveštavanje u film, oni su smatrali da je u pitanju neka šala. Kada ih je konačno upoznao, Redford je opisao Vudvorda i Bernstina kao: „par koji je udario dno dna.”[26][29] Nakon razgovora sa parom, Redford je odlučio da bazira svoj film o Votergejtu na njima, zamislivši film kao mešavinu njegovih ranijih filmova Kandidat, Buč Kasidi i Sandens Kid i Žaoka. Film je zamišljen kao „buddy-cop” drama, bazirana pretežno na odnosu između Vudvorda i Bernstina koji se, po rečima Roberta Redforda, „uopšte nisu podnosili.”[30]

Pre nego što su stupili u kontakt sa Redfordom, Vudvard i Bernstin su zamislili planiranu knjigu (objavljenu kao Svi predsednikovi ljudi 1974. godine) kao objektivan izveštaj činjenica o aferi, ispričan iz perpspektive Gordona Lidija, Hauarda Hanta i Džona Mičela, najznačajnijih aktera u prikrivanju provale. Na Redfordov predlog, Vudvord i Bernstin su izmenili sadržaj knjige da bude o njima i njihovom istraživanju za Vašington Post. Bernstin u početku nije želeo ovo da učini smatrajući da će knjiga davati utisak prepotentnosti autora, ali je popustio kada je uvideo da je Redfordov predlog pomogao pri strukturisanju priče. O tome je kasnije rekao: „Sadržaj je bio tako bizaran i komplikovan da mu je trebala neka priča da ga vodi, i novinari su mogli da budu ta priča vodilja. Redford je bio faktor da nas pogura da napišemo knjigu kakvu smo napisali.”[18] Redford je otkupio prava na adaptaciju knjige za četiristo pedeset hiljada dolara, nadmašivši time ponudu glumca Dastina Hofmana koji je za adaptaciju ponudio četiristo hiljada dolara.[31]

Pisanje scenarija

uredi

Za scenaristu koji bi adaptirao roman, Robert Redford je unajmio Vilijama Goldmana, sa kojim je sarađivao na filmu Buč Kasidi i Sandens Kid za koji je osvojio Oskara za najbolji originalni scenario, a kasnije ponovo ali sa manje kritičkog uspeha na filmovima Veliki Valdo Peper i Vreli dijamant. Goldman je u početku imao problema sa formatiranjem scenarija, problem koji je rešio obrađivanjem samo prvih 170 stranica knjige, ne knjige u celini. O adaptaciji je u svojoj knjizi Adventures in the Screen Trade rekao: „Kad sam počeo da istražujem Vudvardovu-Bernstinovu knjigu, pre nego što je bila objavljena, činila se u najboljem slučaju, kao nesiguran projekat. Politika je bila anatema za uspešne filmove, sadržaj je bio brbljiv, nije bilo akcije itd. itd. Ali pre svega ljudima se smučilo da slušaju o Votergejtu.”[32] Scenario je prošao kroz nekoliko revizija da bi udovoljio Redfordu, Pakuli, Vudvordu i Bernstinu; i najpre, urednicima Vašington Posta Ketrin Grejam i Benu Bredliju. Bredli je brinuo da u filmu ne ispadne „seronja”, rekavši Redfordu tokom pisanja scenarija: „Samo upamti, prika, da ti odjašeš na konju ili uskočiš u krevet sa nekom lepom devojkom u sledećem filmu — a ja sam zauvek seronja”, dok je Grejamova rekla: „Interesi filma nisu naši interesi. Ja sam zabrinuta o nemanju kontrole oko stvari koje će se naći u filmu.”[33][34]

Goldman je predao prvi draft svog scenarija u avgustu 1974. godine, nakon čega je studio Vorner bros. prihvatio da finansira film. Redfordu, Pakuli i novinarima Vašington Posta se nije dopao scenario, i pogotovo, prijateljski odnos pun prepucavanja između Vudvorda i Bernstina.[35] Bernstin je opisao scenario kao: „knjiga šala Henrija Jangmena[b]”, dok su ostali novinari Posta, uključujući Bredlija, film šaljivo prozvali Buč i Sandens obaraju vladu. Režiser filma Pakula je o prvom draftu scenarija rekao:

„Svi predsednikovi ljudi je istinita priča o bitnom delu američke istorije i mislio sam da to ne bi trebalo da se ulepšava ili da se "filmizuje" i popravlja za zabavnu vrednost [ili] da se [Vudvord i Bernstin] pretvore u konvencijalne, filmske pametnjakoviće.”[36]

Bernstin je bio protiv Goldmanovog pridruživanja projektu od kada je Goldman, na večeri gde se upoznao sa novinarima, rekao da je afera Votergejt bila „komična opera”, što je Bernstin shvatio kao omalovažavanje njihovog rada, umanjivanjem ozbiljnosti političke situacije o kojoj su izveštavali.[37] On je, nakon neuspeha Goldmanovog prvog drafta scenarija napisao svoj scenario zajedno sa svojom tadašnjom devojkom, novinarkom Norom Efron.[38][39] Scenario koji su napisali Bernstin i Efronova je odbijen od strane producenata iz Vorner bradersa, ali je scena iz scenarija, u kojoj Bernstin uspeva da dospe na sastanak sa Martinom Dardisom prevarivši njegovu sekretaricu, integrisana u konačni scenario filma.[40] Vilijam Goldman je u svojoj knjizi Adventures in the Screen Trade nazvao Refordovu voljnost da pročita Bernstinov scenario: „bezkičmenom izdajom”, dok je Vudvord o Bernstinovom scenariju rekao: „Ne znam šta su šest najgorih stvari koje sam uradio tokom svog životnog luka, ali to što sam ih pustio da urade to, da napišu to, to je jedna od tih stvari.”[41]

Konačni scenario filma, Goldman je napisao na proleće 1975. godine. U svom dokumentarcu iz 2013. godine, All the President's Men Revisited, Redford je tvrdio da su on i Pakula ekstenzivno radili na scenariju pre snimanja, i da je Pakula intervjuisao urednike i novinare Vašington posta radi tačnosti scenarija. U članku za magazin Written By (dosl. Napisano od) Ričard Stajton je uporedio različite verzije scenarija filma i došao do zaključka da je Redfordov i Pakulin doprinos bio zanemarljiv.[42][43]

Snimanje

uredi

Redford je prišao režiseru Alanu Pakuli sa predlogom da režira film, impresioniran Pakulinim radom na filmovima Klut i Ubice i svedoci. Pakula i Redford su pre Svi predsednikovi ljudi sarađivali na filmu Sve o Dejzi Klover, 1965. godine, u kojem je Redford tumačio ulogu Vejda Luisa. O odabiru Pakule kao režisera, Redford je rekao: „U to vreme sam poštovao [Pakulin] intelekt u gradu koji se činio kao da je bio pun filistejaca.[v] [...] Gledao sam njegove radove i bio sam posebno impresioniran Klutom. Po meni je taj film imao psihološku analizu svega što se dešava, i odlično je koristio strah: to su bili kvaliteti koje sam jako želeo za Sve predsednikove ljude.”[30] U intervjuu za časopis Britanskog filmskog instituta Pakula je o odluci da se pridruži projektu rekao: „Bilo je moguće napraviti Ubice i svedoci pre Svi predsednikovi ljudi. Ne znam da li bi bilo moguće uraditi Ubice i svedoci posle Svi predsednikovi ljudi. Jedan predstavlja određeno očajanje i strah u društvu; a drugi predstavlja nadu. [...] I činjenica da su takve suprotnosti je razlog što sam bio privučen [filmom Svi predsednikovi ljudi].”[44]

Prvobitno, Redford i Pakula su želeli da snimaju film u kancelarijama Vašington Posta, ali Ketrin Grejam i Ben Bredli nisu to dozvolili, smatrajući da bi snimanje ometalo rad novinara.

Napomene

uredi
  1. ^ Mark Felt, agent Ef-Bi-Aja i čovek koji je služio kao doušnik Vudvordu i Bernstinu je u izvornoj knjizi nazvan "Duboko grlo" kako bi mu se sačuvala anonimnost. Kako je njegov identitet ostao skriven do 2005. godine, u filmu je njegova uloga takođe kreditovana Duboko grlo.[10]
  2. ^ Američki stend-ap komičar poznat po svojim vicevima i "da pukneš od smeha" krilaticama
  3. ^ Filistejac u značenju "osoba koja ima neutralan ili negativan stav prema umetnosti" prema Oksfordovom rečniku

Reference

uredi
  1. ^ „All the Way to the Top: Why a trilogy of 1970s paranoid thrillers still resonates 50 years later”. EW.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-09-07. 
  2. ^ „The Parallax View and the Golden Age of Paranoia | Features | Roger Ebert”. www.rogerebert.com (na jeziku: engleski). 2021-02-22. Pristupljeno 2024-09-07. 
  3. ^ Robert Redford Interview, Pristupljeno 2024-09-19 
  4. ^ Clinch 1989, str. 145.
  5. ^ Clinch 1989, str. 150 - 151.
  6. ^ Radojković, Zorka (7. mart 1977). „KUDA TO IDE OVAJ SVET?”. Film. 14: 34 — 35. 
  7. ^ Goldman 1985.
  8. ^ „Complete National Film Registry Listing | Film Registry | National Film Preservation Board | Programs | Library of Congress”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Pristupljeno 2024-09-07. 
  9. ^ Perkins, Writer Will; Albinson, Interviewer Ian; Published July 29, 2014. „All The President's Men”. www.artofthetitle.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-11-12. 
  10. ^ Cavna, Michael (2021-3-2). [https:https://www.washingtonpost.com/arts-entertainment/2021/02/03/hal-holbrook-deep-throat-all-presidents-men-bob-woodward/ „Bob Woodward on Hal Holbrook in ‘All the President’s Men’: ‘He captured the intensity’”]. The Washington Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-09-19.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  11. ^ „Newsroom reality a gift: Tension threatened by tedium”. reelingback.com. 14. jul 2013. Pristupljeno 19. 9. 2024. 
  12. ^ Downing 1982, str. 168.
  13. ^ Clinch 1989, str. 144 - 145.
  14. ^ Spada 1978, str. 230.
  15. ^ Havill 1993, str. 94.
  16. ^ a b Bregan 1992, str. 182.
  17. ^ Johnstone 1984, str. 62.
  18. ^ a b Spada 1978, str. 229.
  19. ^ „Dustin Hoffman”. Sunday News. 19. januar 1975. 
  20. ^ Bradlee, Benjamin C. (1996). A Good Life: Newspapering and Other Adventures. Sjedinjene Američke Države: Touchstone. str. 403. ISBN 0684808943. 
  21. ^ Himmelman 2012, str. 285.
  22. ^ Himmelman 2012, str. n12.
  23. ^ Clinch 1989, str. 140 - 141.
  24. ^ „All the President’s Men: An Oral History - Washingtonian” (na jeziku: engleski). 2016-04-03. Pristupljeno 2024-09-20. 
  25. ^ Spada 1978, str. 228.
  26. ^ a b Clinch 1989, str. 141.
  27. ^ Downing 1982, str. 165.
  28. ^ Havill 1993, str. 80.
  29. ^ Shepard 2007, str. 115 - 119.
  30. ^ a b Castelli 1978, str. 35.
  31. ^ Johnstone 1984, str. 61 - 62.
  32. ^ Goldman 1985, str. 85.
  33. ^ Spada 1978, str. 231.
  34. ^ Toplin, Robert Brent (1996). History by Hollywood : The Use and Abuse of the American Past. Sjedinjene Američke Države: University of Illinois Press. str. 184. 
  35. ^ Shales, Tom; Zito, Tom; Smyth, Jeanette (24. jul 2008). „When Worlds Collide: Lights! Camera! Egos!”. Washington Post. Arhivirano iz originala 31. 07. 2024. g. Pristupljeno 10. 11. 2024. 
  36. ^ Brown 2005, str. 155.
  37. ^ Goldman 1985, str. 162.
  38. ^ Brockes, Emma (2007-03-03). „Everything is copy”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2024-11-21. 
  39. ^ Himmelman 2012, str. 152.
  40. ^ Goldman 1985, str. 165.
  41. ^ Goldman 1985, str. 166.
  42. ^ „Written By February March 2018 Page 54”. www.mydigitalpublication.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-12-03. 
  43. ^ „Written By April/May 2011 Page 4”. bluetoad.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-12-03. 
  44. ^ Combs, Richard (jun 1976). „World Without Shadows”. Sight and Sound: 28. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сви_председникови_људи_(филм)&oldid=29010104”