Википедија

Segedinski mir

Segedinski mir (tur. Edirne-Segedin Antlaşması, mađ. Váradi béke) mirovni je sporazum koji su na ljeto 1444. potpisali ugarski kralj Vladislav III i osmanski sultan Murat II. Još jedna strana u sporazumu bio je srpski despot Đurađ Branković, bivši posrednik. Sporazum je bio rezultat teškog stanja u kojem se Murat našao primoran da se bori sa učesnicima Varninskog krstaškog pohoda u Rumeliji i sa vladarom begluka Karamanid Ibrahim-begom u Anadoliji.

Segedinski mir
Izrađen10. jun — 14. avgusta 1444.
Potpisan15. avgust 1444.
UslovOsmanlije:
  • da plate odštetu od 100.000 zlatnih forinti
  • povlačenje iz Srbije i Albanije
  • oslobađanje zarobljenika
Istek10 godina poslije potpisivanja
Prvobitni
potpisnici
Strane
Jezicilatinski, osmanski turski

Sporazum dobio naziv po Segedinu, jer ga je Vladislav trebao potpisati u Segedinu, a Vladislavovi pregovori sa Muratovim izaslanicima vođenjni su u Segedinu. Međutim, sporazum su u stvari potpisan u dva različita mjesta, Murat u Jedrenu, a Vladislav u Varadinu. Kasnije, sve do kraja 18. vijeka, osmanski sultani su smatrali da je samo njihov potpis dovoljan da sporazum sa drugom državom stupi na snagu.

Tokom mirovnih pregovora sa sultanom, kralj Vladislav je obećao papi Evgeniju IV da će nastaviti krstaški pohod. Vladislav je 1. avgusta položio zakletvu na Jevanđelju da će se 10 godina pridržavati uslova sporazuma, a 4. avgusta je poništio sporazum i obećao da će suprotstaviti Osmanlijama. To ga je dovelo do strašnog poraza i sopstvene smrti. Zbog činjenice da ni latinski ni osmanski originalni sporazuma nisu opstali, bilo je pokušaja skrivanja Vladislavovog potpisa sporazuma kako bi se sa kralja skinula optužba za krivokletstvo.

Predistorija uredi

Na Feraro-Florentinskom saboru od 1437. do 1439. papa Evgenije IV najavio je krstaški pohod protiv Osmanlija.[1] Osmanska vojska pod sultanom Muratom II napala je Beograd 1440. godine.[2] Petomjesečna opsada grada, iako je nije dovela do osmanskog zauzimanja, primorala je Ugarsku i njene saveznike da odlučnije djeluju. U narednim godinama Janoš Hunjadi, vojvoda Transilvanije (1441—1456), ostvario je nekoliko pobjeda nad osmanskim trupama, što je hrišćanima ulilo vjeru i nad, a i pomoglo da ubrza organizacija krstaškog pohoda. Janoš je pobijedio smederevskog sandžak-bega 1441,[1] u proljeće 1442. u blizini Hermanštata pobijedio je vojsku vidinskog sandžak-bega Mezida, a u ljeto iste godine u Đerdapskoj klisuri savladao je trupe od 80.000 osmanskih vojnika, koju je predvodio rumejlijski beglerbeg Šehabedin.[3] U konačnom savezu protiv Osmanlija bili su car Svetog rimskog carstva Žigmund, kralj Poljske i Ugarske Vladislav III, transilvanijski vojvoda Janoš Hunjadi, vlaški gospodar Vlad II Drakul i srpski despot Đurađ Branković. Muslimanski vladar Ibrahim-beg II Karamanid, takođe je bio saveznik krstaša. Vojska, sa kojom je bio i papin predstavnik kardinal Julijan Cezarini,[4] prešla je 22. jula 1443. iz Budina u Smederevo na Dunavu. Usput su se vojsci pridružile bugarske, bosanske i albanske trupe.[5] Prvi veliki sukob, okončan osmanskim porazom, odvio se u oktobru 1443. na rijeci Moravi kod Niša, a 24. decembra Osmanlije su poražene kod Jalovca između Sofije i Filipolja.[6] Kao rezultat druge bitke, kod Kunovice je zarobljen bolski sandžakbeg Čandarli Mahmut (brat velikog vezira Halil-paše, a oženjen sestrom Murata Hafse-hatuna).[7]

Jaki mrazevi nisu dozvolili krstašima da učvrste svoje uspjehe, ali i Murata II nisu zanimala dalja neprijateljstva u Evropi. Prema vizantijskom istoričaru Duki, sultan je pokušavao da sukoba u Evropi kako bi se pozabavio Anadolijom, gdje mu se suprotstavljao njegov zet Ibrahim-beg Karamadin. Pored toga, Muratova sestra se molila sultana da oslobodi njenog muža, koji je zarobljen kod Kunovice.[8]

Mir uredi

Početak pregovora uredi

U januaru 1444, kada je kralj Vladislav još bio s vojskom u Srbiji, sultanov izaslanik došao je kod njega kako bi se dogovorili oko ključnih tačaka mirovnog ugovora i vremena pregovora.[9] Moguće je da je prvo poslanstvo pokušalo ne toliko da sklopi mir, koliko da postigne oslobađanja Muratovog zeta.[10] Muratova inicijativa ponudila je Ugarskoj izbor između rata i mira. Kako je sam Vladislav napisao u pismu Skenderbegu, pozivajući ga da se pridruži pohodu, izvan Balkana kralja Vladislava u ratu protiv Osmanlija podržavali su samo papa Evgenije i burgundski vojvoda Filip III.[11]

Kroz Dubrovnik je prošao grčki monah 6. marta sa pismom Mare Branković, koja ga je tajno poslala svom ocu, despotu Đurađu, tražeći pomoć u pregovorima.[12][a] Sultan je preko svoje supruge ponudio svom tastu obnovu uništenih srpskih utvrđenja, uključujući i Smederevo, radi posredovanja u mirovnim pregovorima. Đurađ je odlučio iskoristiti priliku da obnovi svoju državu i stupio je u kontakt s kraljev Vladislavom.[8] Njegovo posredovanje pokrenulo je nova pitanja za krstaše. Bilo je očigledno da bi, ako bi mir koji je Branković tražio, odbila Ugarska, despot bi ili prešao na Muratovu stranu ili bi ostao neutralan, ali bi u oba slučaja gubitaka takvog saveznika oslabio ugarsku vojsku do te mjere da bi rat s Muratom bio nemoguć.[15]

U prisustvu Đulijana Ćesarija, kralj je 15. aprila 1444. svečano obećao da će rat s Osmanlijama biti nastavljen na ljeto, nekoliko dana ne dajući naredbu svom poslaniku Stojku Gizdaniću da ode kod sultana na pregovore.[16] Međutim, Vladislav je 24. aprila poslao pismo sultanu u kome je najavio skori dolazak svog izaslanika, ovlašćenog za pregovore o miru.[8] Stojko Gizdanić je zajedno sa predstavnikom Janoša Hunjadija Vitislavom otputovao 25. aprila za Jedrene u pratnji straže od šezdeset vitezova.[17] Istovremeno, u osmansku prijestonicu doputovao je papin špijun, Kirnijak Ankonski i dva predstavnika Đurađa Brankovića:[18] mitropolit smederevski Atanasije Frasak i despotov kancelar Bogdan.[8] Sultan je više puta primao izaslanike sljedećim redoslijedom: Stojko Gizdanić, zatim dva despotova ambasadora i na kraju izaslanik Janoša Hunjadija.[19] U prvoj etapi pregovora oslobođen je Mahmut-beg, koji je u Jedrene stigao krajem maja ili početkom juna 1444. godine.[8] Pitanje o kojem se najviše razgovaralo tokom pregovora bila je kontrola dunavskih utvrđenja, naročito Golupca i Smedereva, koje su Osmanlije željele da zadrže.[20]

Muratovo potpisivanje mira uredi

Nakon trodnevne rasprave, Murat je 12. jula 1444. žurno potpisao ugovor jer je Ibrahim-beg napao osmanske posjede u Anadoliji.[21] Prema Kirijakovom pismu od 12. juna, Murat je primio izaslanike koji su sultanu predali dokument sa prijedlozima, koji je 25. aprila potpisao kralj Vladislav.[22] U prisustvu Stojka, Murat je položio zakletvu na Kuran da će se pridržavati ugovora, a zatim je posao Sulejmana Baltaoglua sa tekstom ugovora u Segedin u pratnji Grka Vranasa, tako da će Sulejman predati zakletvu ugarskom kralju.[23]

Vladislavovo kolebanje uredi

Značaj uredi

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Napomene uredi

  1. ^ Postoji verzija koju je prvi predstavio ugarski istoričar Mihalj Horvat, po kojoj se negira da je sultan bio taj koji je preko Brankovića napravio prve korake ka miru i da je ovaj učestvovao u tajnim pregovorima sa Muratom, kako to prenosi Jan Dlugoš. Istoričar Huber je citirao memoare običnog bohemskog vojnika, koji je učestvovao u pohodu. Prema istoričaru D. Anđalu, ovaj izvor je od najveće važnosti. Sultan je poslao poruku Vladislavu, koji je još bio u Srbiji, da je spreman sklopiti mir s njim na dvadeset ili trideset godina; da će Smederevo, Golubac i svu zemlju Srbiju dati despotu i osloboditi zarobljene sinove. Despot je tada preklinjao kralja Vladislava da mjesec dana ostane u Srbiji zbog njegovih sinova, koji su bili sultanovi zatočenici. Ponudio je kralju 4.000 dukata ako svoju vojsku ostavi na srpskoj teritoriji.[13] Huber je vjerovao da vojnikove riječi opovrgavaju Dlugoševu poruku o tajnim pregovorima između sultana i kralja: ti pregovori su se odvijali u javnosti, pa su čak i obični vojnici znali za Muratove mirovne pregovore.[14]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Ágoston 2009.
  2. ^ Kramers 1993.
  3. ^ Kapanşahin 2016, str. 19.
  4. ^ Babinger 1992, str. 25.
  5. ^ Kapanşahin 2016, str. 19—20.
  6. ^ Kramers 1993; Kapanşahin 2016, str. 20.
  7. ^ Kapanşahin 2016, str. 20; Imber 2006, str. 22; Papp 2001, str. 75—76.
  8. ^ a b v g d Imber 2006, str. 23; Engel 1994, str. 248—249.
  9. ^ Papp 2001, str. 75—76; Babinger 1950, str. 232.
  10. ^ Papp 2001, str. 75—76.
  11. ^ Szilágyi 1896, str. 44—45.
  12. ^ Papp 2001, str. 75—76; Imber 2006, str. 23; Engel 1994, str. 248—249; Babinger 1950, str. 232.
  13. ^ Angyal 1911, str. 265.
  14. ^ Angyal 1911, str. 267.
  15. ^ Szilágyi 1896, str. 45.
  16. ^ Babinger 1950, str. 241.
  17. ^ Papp 2001, str. 75—76; Babinger 1950, str. 235.
  18. ^ Imber 2006, str. 23; Engel 1994, str. 248—249; Babinger 1950, str. 235.
  19. ^ Babinger 1950, str. 236.
  20. ^ Imber 2006, str. 26.
  21. ^ Kołodziejczyk 1998; Ágoston 2009; Kramers 1993.
  22. ^ Babinger 1950, str. 235.
  23. ^ Babinger 1950, str. 236; Imber 2006, str. 25—26; Engel 1994, str. 246; Ágoston 2009; Kramers 1993; Paganel 1855, str. 55—56.

Literatura uredi

  • V. Ćorović, Istorija Srba, Dom i škola, Beograd 2006. p. 322—323
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сегедински_мир&oldid=25752166”