Silueta

Siluet(a) je naziv za obris nekog lika u profilu, figure ili objekta (grupe objekata). Katkad se isti izraz upotrebljava da označi grafički znak (npr. piktogram, logotip, ili slovni znak), simbol, senku, odraz u vodi, preneti obris. Istorijski gledano, to se najpre odnosi na crnu sliku na beloj pozadini. Siluet, kao oblik umetničkog izražavanja, bio je poznat u staroj Kini (pozorište senki), zatim u antici (geme i kameje, npr). Savremena umetnost takođe koristi siluet, npr. u dekorativnom slikarstvu, a u fotografiji je jedan od čestih oblika izražavanja.

Adela Šopenhauer, Autoportret, oko 1790.

Ukoliko ste tražili osobu sa ovim prezimenom, pogledajte članak Etjen de Siluet.

Poreklo naziva

Reč siluet je eponim od imena Etjena de Silueta (Étienne de Silhouette, 1709-1767). Ustalilo se objašnjenje da je sredinom 18. veka francuski kralj Luj XV imenovao De Silueta za Vrhovnog sakupljača poreza i finansijskog savetnika. Da bi popunio državnu blagajnu on je razrezao visoke poreze, i tako stekao loš glas u narodu. Uskoro je njegov škrtički stav inspirisao novu modu, tesno pripijenu odeću bez džepova – koji bi ionako bili prazni. U isto vreme nastao je i novi način izrezivanja konturnih linija lika na tamnom papiru, koji je po škrtom ministru nazvan – siluet. Iako nije mogao da zameni minijaturni slikarski portret, jer je bio isuviše jednostran a često i sasvim proizvoljno izrezan, bliži karikaturi nego stvarnom profilu – siluet je bio vrlo popularan, a i jeftin. Pokazao se i korisnom, jer je podstakao rađanje novih crtačkih pomagala, npr. fizionotrasa, a kasnije i fotografije. Istorija je sačuvala sećanja na ličnost Etjena de Silueta, ali ne i na sve detalje tog otkrića koje je nastalo daleko pre 18. veka.

Siluetni portreti

Siluetni portret Johana Kaspara Lavatera

Tradicionalno shvaćen naziv siluet odnosi se na portret, to jest na profil čoveka, objekat ili prizor, a sastoji se od skice koja odslikava spoljne linije, dok je unutrašnjost jednobojna, obično crna. Siluet je najčešće izrezan od papira, kao oblik jednostavnog portretisanja, obično u obliku tanke crne kartice zalepljene za belu ili sivu pozadinu, katkad i obojenu, ukrašenu floralnim ornamentima.

Veliki majstori umetnosti silueta

Švajcarski pisac o umetnosti Johan Kasper Lavater (Johanna Casper Lavater), koji je naučio da radi profile u papiru uglavnom da bi sam rezao i sakupljao portrete svojih savremenika, ostavio je i mnogo portreta svog lika. Njegov Esej o fizionomiji (|Essays on Physiognomy, 1770) umnogome je podstakao zanimanje za umetnost silueta. Istoričari umetnosti su saglasni da je najbolji, najuspešniji i najveći od svih siluetista bio Džon Miers (John Miers, 1756-1821). Ovaj umetnik je veoma fino oslikavao detalje na crnoj kartici ali su mu najlepši profili oni na gips-crnim pozadinama sa svim detaljima kose, muslinskih velova na odeći, i sivim prozračnim detaljima na crnoj pozadini. On je, kako opisuju savremenici, posedovao neobičnu veštinu u dobijanju veoma finih valerskih prelaza u svojim portretima. Radio je u Njukastlu, Mančesteru, Liverpulu i Edinburgu.

Silueta Ferhadije, Banja Luka

Druge teme i motivi

Tokom vremena, osim za portrete u profilu, taj način izražavanja je primenjivan i u drugim temama i motivima, a i u raznim tehnikama. Pored toga, dolazilo je i do variranja glavnog motiva u odnosu na pozadinu, npr. umesto crnog, svetli siluet na tamnoj pozadini. Krajem 19. veka, i početkom narednog crtači su koristili stil siluet da istaknu liniju ženskog tela na modnim crtežima, prilikom predstavljanja pojedinih stilova odeće. Kasnije su, umesto samo crnog ili belog, uneti i drugi tonovi, na primer modroplavi, tamnozeleni, tamnosmeđi na pastelnoj pozadini, ili obrnuto. Povećano je i bogatstvo motiva: u tehnici siluet prikazivani su udvojeni profili, figure bračnih parova, obrisi gradova, životinja, cveća, simboli u grafičarskom označavanju i putnoj signalizaciji... Siluetne slike mogu biti izrađene u bilo kom umetničkom mediju ili materijalu, ali je i tradicionalni oblik, isecanje portreta iz crne kartica, nastavljen u 21. veku.

Siluet u fotografiji

Donatelo, Spomenik Gatamelati u Padovi, fotografija u tehnici silueta

Pre nego što se pojavio izum fotografije, slike isečene iz crnog papira bile su najjeftiniji način prikazivanja profila ili figure jedne osobe. Istoričari fotografije smatraju da je primena tehnike silueta doprinela otkriću fotografije, jer je podsticajno delovala na iznalažanje sredstva koje će proizvesti jeftine minijaturne portrete, kao zamenu za skupe slikarske portretne minijature. Nakon izumevanja fotografije, siluet nije više toliko prisutan kao pre, ali nije ni nestao sa scene. Uz to, nastajao je i u tom umetničkom medijumu: mnogi fotografi su se svesno tako izražavali snimajući pejzaže, drveće, vedute gradova, krovove kuća, ili spomenike naspram svetle površine neba da bi dobili samo siluetnu liniju jednog prizora ili objekta. U crno-beloj fotografiji namenski je korišćen noskoosetljivi kontrastni film i plavi filter da bi nebo postalo krečno belo, a slika bila litografski kontrastna, tvrda. Postupak silueta dobijan je i pomoću naročitih siluetnih maski, ili pomoću nekih svetlosno-hemijskih fenomena, npr. Sabatijeovog efekta, zatim višestrukim fotografičkim kopiranjem, itd.

Vidi još

• Etjen de Siluet

Literatura

1. Biesalski: Scherenschnitt und Schattenrisse. Kleine Geschichte der Silhouettenkunst, Verlag Georg D.W.Callwey, München 1964
2. Fred Dubery, John Willats, Perspective and other drawing system, Van Nostrand Reinhold Company, New York, 1983.
3. Goran Malić, Slike u srebru : Predistorija i tehničko-tehnološka evolucija fotografije u 19. veku i prvoj polovini 20. veka, Beograd : Fotogram, 2001.

Spoljašnje veze

• Siluet kao slikarska tehnika
• Američka organizacija umetnika „rezača“ papira Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jul 2013)
• Savremeni primeri silueta