Simonija

Simonija je izraz koji označava kupovanje dužnosti u nekoj službi (pre svega crkvenoj) za novac. Nazvan je po Simonu Magu, koji je opisan u Delima apostolskim da je ponudio dvojici Isusovih učenika isplatu u zamenu za to što su ga ovlastili da prenese moć Svetog Duha svakome na koga bi položio svoje ruke. Termin se proširuje i na druge oblike trgovine za novac „duhovnim stvarima“.

Dante razgovara sa papom Nikolajem III, posvećenim Infernu zbog svoje simonije, na drvenoj gravuri Gistava Dorea iz 1861. (portret Treće Bolgije iz Osmog kruga pakla).

Etimologija

Naziv „simonija“ dolazi od imena novozavetnog lika Simona Vrača, koji je od apostola tražio da mu daju svoje moći, za koje je bio spreman i platiti (Dela a. 8,18-19).

Istorija

Pojava simonije posebno je bila raširena u srednjem veku na Zapadu, gde su se svetovni vladari i vlastelini prema crkvenim službama odnosili kao prema upravnim položajima pod njihovom vlašću, jedan o primera takve zloupotrebe je i Aleksandar VI. Takve su postupke u Katoličkoj crkvi osudile mnoge pape, među kojima su se istakli Grgur Veliki u 6. veku i Inoćentije XI u 16. veku.

Ipak, simonija je nanela velike štete Katoličkoj crkvi a snažno ju je kritikovao Martin Luter u svojih 95 teza iz 1517. godine. Danas je sve što bi se moglo povezati sa simonijom, kao što je prodavanje crkvenih službi, blagoslova i sl. najstrože zabranjeno kanonima crkve.

Poreklo

Kupovina ili prodaja crkvenih kancelarija osuđivana je od petog veka, ali je tek u šestom veku povezana sa likom Simona Maga u Delima apostolskim. Uzročnik za stvaranje ove asocijacije bio je papa Grgur I, koji je takve razmene označio kao „simonijsku jeres“.

Simonija u srednjem veku

Iako se smatra ozbiljnim prekršajem kanonskog prava, smatra se da je simonija postala široko rasprostranjena u katoličkoj crkvi tokom 9. i 10. veka. U jedanaestom veku, to je bilo u fokusu velike debate. Centralno u ovoj raspravi bila je validnost simonijalskih naredbi: to jest, da li je sveštenoslužitelj koji je svoju službu stekao putem simonije bio valjano rukopoložen.

U Corpus Juris Canonici, Decretum i Dekretima Gregora IX raspravlja se o ovoj temi. Prestupnik, bilo da je simoniacus (izvršilac simonijačke transakcije) ili simoniace promotus (korisnik simonijačke transakcije), bio je podležan lišavanju od svojih beneficija i odricanju od reda ako je svetovni sveštenik, ili zatvaranju u strožiji manastir ako je redovni sveštenik. Smatra se da nije napravljena nikakva razlika između prodaje trenutnog i povratnog interesa. Nevini simoniace promotus je, osim dispenzacije, bio podložan istim kaznama kao da je kriv.

Godine 1494., član karmelićanskog reda, Adam iz Đenove, pronađen je ubijen u svom krevetu sa dvadeset rana nakon što je propovedao protiv praktikovanja simonije.

• 
  Iguman praktikuje simoniju (Francuska, 12. vek)
• 
  Đirolamo i kardinal Marko Korner podučavaju Marka, opata od Karare, Ticijana, oko 1520.

U književnosti

U 14. veku Dante Aligijeri je opisao kažnjavanje mnogih „sveštenika, papa i kardinala“ u paklu zbog pohlepe ili škrtosti. Takođe je kritikovao pojedine pape i druge simonijake.

Rimokatolička crkva

Simonija je i dalje zabranjena u rimokatoličkom kanonskom pravu. U Kodeksu kanonskog prava, Kanon 149.3 napominje da je „Obezbeđivanje službe napravljene kao rezultat simonije nevažeće po samom zakonu.“

Engleska crkva

Engleska crkva se borila sa tom praksom nakon odvajanja od Rima. Za potrebe engleskog prava, Vilijam Blekston definiše simoniju kao „dobivanje naređenja ili dozvole za propovedanje novcem ili koruptivnim postupcima“ ili, uže, „korumpirano predstavljanje bilo koga pred crkveni beneficijumom za dar ili nagradu“. Dok je engleski zakon priznavao simoniju kao prekršaj, tretirao ju je samo kao crkvenu stvar, a ne kao zločin, za koji bi kazna bila oduzimanje službe ili bilo koje prednosti od prekršaja i prekid svakog pokroviteljskog odnosa sa osobom koja je dodelila službu. Edvard VI i Elizabeta I su proglasili statute protiv simonije, u potonjem slučaju kroz Simonijski zakon iz 1588. Slučajevi biskupa Svetog Davida Tomasa Votsona 1699. i dekana Jorka Vilijama Kokberna 1841. bili su posebno značajni.

Prema Zakonu o beneficijumima iz 1892. godine, osoba koja je kriva za simoniju je kriva za prekršaj za koji se može pokrenuti postupak prema Zakonu o disciplini sveštenstva iz 1892. Nedužni službenik nije ugrožen, kao što bi mogao biti po kanonskom pravu. Simonija se može počiniti na tri načina – u unapređenju u reda, u predstavljanju beneficijuma i u odustajanju od beneficijuma. Uobičajeno pravo (sa kojim je inkorporirano kanonsko pravo, ukoliko nije u suprotnosti sa uobičajenim ili statutarnim pravom ili prerogativom krune) statutom je znatno izmenjeno. Tamo gde se nijedan statut ne primenjuje na slučaj, doktrine kanonskog prava mogu i dalje biti od značaja.

Prema podacima iz 2011. godine, simonija ostaje prekršaj. Nezakonito dodeljena funkcija može biti proglašena nevažećom od strane krune, a prekršiocu može biti onemogućeno podnošenje budućih zahteva, kao i novčana kazna do 1000 funti. Od sveštenstva se više ne traži da daju izjavu o simoniji prilikom hirotonije, ali će se prekršaji sada najverovatnije rešavati u skladu sa Disciplinskom merama sveštenstva 2003, r.8.Halsbury 2002, 1359

Literatura

• Handley, S. (2004). „Watson, Thomas (1637–1717)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/28868.  (Subscription or UK public library membership required.)
• Clashfern, Lord Mackay of, ur. (2002), Halsbury's Laws of England, 14 (4th izd.)  "Ecclesiastical Law", 832 'Penalties and disability on simony'; 1359 'Simony' (see also current updates)
• Smith, W. (1880). „Simony”. A Dictionary of Christian Antiquities: Being a Continuation of the 'Dictionary of the Bible'. J.B. Burr Pub. Co. 
• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Simony”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 25 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 133—134. 
• Anderson, C. C. (2016). „Reforming Priests and the Diverse Rhetorics of Ordination and Office from 1123–1418”. Ur.: Peters, G.; Anderson, C. C. A Companion to Priesthood and Holy Orders in the Middle Ages. Brill's Companions to the Christian Tradition. 62. Leiden: Brill. str. 281—305. ISBN 978-90-04-30586-1. 
• Benson, R. L. (1968). The Bishop-elect: A Study in Medieval Ecclesiastical Office. Princeton: Princeton University Press. OCLC 462721312. 
• Bettenson, H., ur. (1973). Documents of the Christian Church (repr. izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19501-293-4. 
• Blumenthal, Uta-Renate (1991). The Investiture Controversy: Church and Monarchy from the Ninth to the Twelfth Century. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-0016-4. ProQuest 2130888007. 
• Cantor, N. F. (1958). Church, Kingship, and Lay Investiture in England: 1089-1135. Princeton: Princeton University Press. OCLC 459662873. 
• Ehler, S. Z.; Morrall, J. B. (1967). Church and State Through the Centuries: A Collection of Historic Documents with Commentaries. New York: Biblo & Tannen. OCLC 1073236. 
• Fliche, A. (1946). La Réforme Grégorienne et la Reconquête Chrétienne, 1057-1123 (na jeziku: francuski). Paris: Bloud & Gay. OCLC 222652. 
• Fuhrmann, H. (1986). Germany in the High Middle Ages: C.1050-1200. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31980-5. 
• Hicks, S. B. (1973). „The Investiture Controversy of the Middle Ages, 1075-1122: Agreement and Disagreement Among Historians”. Journal of Church and State. 15: 5—20. OCLC 60673268. doi:10.1093/jcs/15.1.5. 
• Hoffmann, H. (1959). „Ivo von Chartres und die Losung des Investiturproblems”. Deutsches Archiv für Erforschung des Mittelalters (na jeziku: nemački). 15: 393—440. OCLC 633203688. 
• Huffman, J. P. (2000). The Social Politics of Medieval Diplomacy: Anglo-German Relations, 1066-1307. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-47202-418-6. 
• Jordan, W. C. (2003). Europe in the High Middle Ages. New York City: Viking Press. ISBN 978-0-14-016664-4. 
• McCarthy, T. J. H., ur. (2013). Chronicles of the Investiture Contest: Frutolf of Michelsberg and his Continuators. Manchester: Manchester University Press. ISBN 978-1-52611-286-6. 
• Melve, L. (2007). Inventing the Public Sphere: The Public Debate during the Investiture Contest, c. 1030–1122. I. Leiden: Brill. ISBN 978-9-04742-275-4. 
• Mesquita, B. B. de (2002). Predicting Politics. Columbus, OH: Ohio State University Press. ISBN 978-0-8142-0898-4. 
• Morris, C. (1989). The Papal Monarchy: The Western Church from 1050 to 1250. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19826-907-6. 
• Morrison, K. F. (1969). Tradition and Authority in the Western Church, 300-1140. Princeton: Princeton University Press. OCLC 807367240. 
• O'Malley, J. W. (2011). A History of the Popes: From Peter to the Present. London: Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-58051-228-2. 
• Robinson, I. S. (1990). The Papacy, 1073-1198: Continuity and Innovation. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52131-922-5. 
• Robinson, I. S. (2004). „The Papacy, 1122-1198”. Ur.: McKitterick, R.; Fouracre, P.; Luscombe, D.; Reuter, T.; Abulafia, D.; Riley-Smith, J.; Allmand, C. T.; Jones, M. The New Cambridge Medieval History. IV, C.1024-c.1198, Part 2. Cambridge: Cambridge University Press. str. 317—383. ISBN 978-0-52141-411-1. 
• Robert, Ulysse (1979). Bullaire du Pape Calixte II (na jeziku: latinski). Georg Olms Verlag. ISBN 978-3-487-41092-0. 
• Stroll, M. (1991). Symbols As Power: The Papacy Following the Investiture Contest. Leiden: Brill. ISBN 978-9-00409-374-4. 
• Stroll, Mary (2004). Callixtus II (1119-1124): A Pope Born to Rule. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-13987-9. 
• Tellenbach, Gerd (1993). The Church in Western Europe from the Tenth to the Early Twelfth Century (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43711-0. 
• Walter, C. (1993). Prayer and Power in Byzantine and Papal Imagery. Aldershot: Variorum. ISBN 978-0-86078-363-3. 

Spoljašnje veze

•  Macdonell, George Paul (1885). „Ayliffe, John”. Ur.: Stephen, Leslie. Rečnik nacionalne biografije. 2. London: Smith, Elder & Co. str. 279—281. 
•  Weber, N.A. (1912). „Simony”. Catholic Encyclopedia. 14. 
• Thomas Aquinas. „Summa Theologica: Simony (Secunda Secundae Partis, Q. 100)”. New Advent. Pristupljeno 21. 6. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza)