Skupština u Kragujevcu (1829)
Skupština u Kragujevcu je održana 1. februara 1829.
Narodna skupština u Kragujevcu uredi
Kako su tužbe iz naroda sve više stizale na pojedine starešine, uprkos strogih odredaba koje su postojale, trebalo je preduzeti mere da se to spreči. Sem toga i reforma unutrašnje uprave bila je na redu. Knez Miloš našao je stoga da je potrebno da se 1. februara 1829. sastane skupština da je obavesti o merama koje namerava preduzeti, i da traži od nje mišljenje povodom tih novih mera.
U besedi, držanoj tom prilikom, Miloš je skupštini naglasio da je odredio da narodni sud pošalje u sve nahije komisiju, da izviđa prestupe pojedinih starešina i sudova, kao i da ispita narod da li mu je šta teško i da li vlasti postupaju po zakonima. Ta komisija će obilaziti sve nahije svako pola godine. Niko ne sme da vrši zloupotrebu na taj način što, kad nešto nezakonito traži, kaže: to Gospodar zahteva. Sem toga, Miloš predaje Narodnom sudu na upravu sva dobra beglučka i mukadska, s tim da prihodi od njih idu u narodnu kasu.
Miloš je obavestio skupštinu da namerava „spisati“ zakone, da bi sudovi imali na osnovu čega jednoobrazno da sude. Jedan deo „Zakona kaznitelni“ već je pripravljen i ima samo još da se pregleda i štampa, pa će biti dostavljen svima sudovima da se po njemu upravljaju. Postepeno će se izdati i ostali zakoni za celu zemlju.
Finansijske prilike u zemlji, kazao je Miloš, posle drugog ustanka i nekoliko godina po tome, bile su teške, pa se jedva vezao kraj s krajem. Mudrom upravom postiglo se za poslednjih nekoliko godina toliko, da u narodnoj kasi stoji gotovina koja iznosi oko tri miliona groša koji se, u slučaju nužde, mogu korisno upotrebiti.
„Ono što vam govorim, to nek ostane među nama“, naglašavao je Miloš u besedi. „Narodni sud neka uzme podupravu mukade i begluke koji i dalje treba da ostanu na imenu kneževu, jer pitanje je da li bi ih Porta kome drugom dala. A kada na snagu stupi hatišerif koji se očekuje, onda neka svako zna da su ta dobra narodna i da pripadaju državi. Dužnost Narodnog suda neka bude da zemlju po varošima i kasabama, koju Turci prodaju a niko drugi ne može da kupi, otkupe za račun države „. .. jer — jedamput valja nam je otkupljivati, badava nam neće doći!"
I jedno svoje porodinno pitanje i samo delimično pitanje cele zemlje, izneo je Knez Miloš pred skupštinu. Kneževići Milan i Mihailo poodrasli su, uče čitati i pisati, „jer ako sada ne nauče što dok su mladi, kad odrastu — neće. Kod nas nema škola da bi se u zemlji mogla školovati, treba ih dakle poslati tamo gde ima škola." Gde da ih pošalje? U Zemun, Peštu ili Beč? I skupštinarima Miloš savetuje da, koliko god mogu, daju decu na nauke „budući da zemlja naša takožde treba da se prosveštava, prosvješčenije od vaše dece da se započne i na narod preseljava. Ostavljajte nauku, a ne zlato i krčevine!"
Miloš, na kraju, traži da skupštinari razmisle o svemu što im je rekao i da mu „otkriveno“ kažu svoja mišljenja kako pojedine stvari treba da se izvedu i urede.