Sofija ili žena

Sofija ili žena je knjiga Ž. Ž Rusoa koja objašnjava Rusoove poglede na ženu. Plan Emila poseduje pet knjiga, od kojih je Sofija ili žena peta, ili takoreći zadnja. U ovom poslednjem činu mladosti, kaže se da nije dobro da bude čovek sam, a Emil je čovek.

“Obećali smo mu drugaricu i moramo mu je dati. Ta drugarica je Sofija”. Sofija je Emilova saputnica, o kojoj i govori ova knjiga.

1.Sofijino vaspitanje

a) umetnost, muzika, ples- više prijatne, a manje korisne lekcije

b) upoznaje svet i život u porodici

2.Sofijin portret sa petnaest godina

3.susret Emila i Sofije (digresija o putovanjima pešice)

4.pre venčanja, tokom dve godine, Emil putuje:

a)da bi iskušao svoje vrline i snagu volje

b) da bi upoznao političko ustrojstvo glavnih naroda Evrope

Sofija ili žena

Žan Žak Ruso je mislilac koji polazi od prirodne, reproduktivno-funkcionalne razlike među polovima, da bi opravdao njihove različite uloge i karaktere. Za samo određenje žene, Rusou je potreban muškarac, Sofija je žena, kao što je Emil čovek i stvorena je da mu se svidi. Muškarac je samo prividno gospodar, u suštini je žena ta koja gospodari nad njime svojom blagošću, lepotom, vrlinom i lukavošću. Žene su na vlasti zato što priroda tako hoće, samo što one ne vladaju direktno, već indirektno. Ruso zamišlja komplementaran odnos dopunjavanja između žene i muškarca, ali ne i ravnopravan, žena je inferiorno, zavisno biće, čak i u svojoj nadmoći nad muškarcem, koju ne stiče pravičnim načinom, već služeći se manipulacijom.

U skladu sa njegovim uverenjem o ženskoj prirodi u delu Sofija ili žena daje predloge o ženskom vaspitanju. Sofija je predstavljena kao Emilova drugarica. Opisuje Sofiju kao model idealne žene kako bi trebalo da izgleda i u pogledu osobina koje bi trebalo da poseduje.

Rusoovi pogledi na ženu

Ruso inače smatra da postoje razlike među muškarcima i ženama u pogledu sposobnosti i životnog poziva. Za ženu nisu intelektualna zanimanja, jer žena ima um prijemčiv ali bez bleska, temeljan, ali bez dubine. Ženi nije potreban umni rad i zbog toga što su neke nauke protiv njene psihičke i telesne konstitucije, a opet druge nauke su joj po prirodi tuđe. Nju treba vaspitavati takoda bude spremna i sosobna da se bavi domaćinstvom i da vodi računa o  udobnosti i sreći muža. Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i umerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora da bude stalno podređena autoritetu, u prvom redu majke, zatim oca, i najzad, autoritetu muža. Ruso u svom delu Emil ili o vaspitanju savetuje da se devojčicama već u ranom detinjstvu daje religiozno vaspitanje," jer kad bi smohteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo".

Ruso govori o različitosti polova. “Sofija mora biti žena, kao što je Emil čovek. Ona, naime, mora imati sve što spada u sastav njene vrste i njenog pola”. U svemu što nije u vezi sa polom, žena je jednaka čoveku. Snabdeva se istim potrebama, istim sposobnostima. Takođe, telo muškaraca i žene je sastavljeno na potpuno isti način. Pored svega toga, Ruso dolazi do činjenice da postoje suprotnosti, odnosno razlike. Ta podudaranja i te razlike moraju uticati na moral. U udruženju oba pola, i jedan i drugi doprinose zajednici, ali ne na isti način. Iz toga proizilazi i prva razlika koja se odnosi na moral. Jedan mora biti jak i snažan, a drugi pasivan i slab. Kada uzmemo u obzir to načelo, žena je stvorena da se svidi čoveku. Ako je žena stvorena da se svidi čoveku, i da mu se potčinjava, ona mu se mora učiniti prijatnom, umesto da ga izaziva. U svojim čarima, ona ima naročitu moć nad njim. Vlast se nalazi u rukama žena i ne može im se oteti čak ni onda, kad bi je one zloupotrebljavale. Ne mogu je nikad ni izgubiti, inače bi je već odavno izgubile. Ruso takođe smatra da muškarci i žene nemaju isti temperament i zato ne mogu primiti ni isto vaspitanje. Kaže on “žene imaju tu manu koju mi nemamo” ili “žena ima veću vrenost kao žena, a manju kao čovek”. Od dobrog sastava majki zavisi najpre sastav dece, a od staranja žena zavisi prvo vaspitanje ljudi. Od žena zavise njihovi naravi, strasti, naklonosti i uživanja, pa čak i njihova sreća. Besposlenost i neposlužnost su po Rusou dve najopasnije mane kod žena koje je najteže iskoreniti. Devojke moraju biti oprezne i radne. Moraju se navikavati na primoravanje da bi se mogle lako snaći u njemu. Treba se sprečiti i da devojkama budu dosadna njihova zanimanja, i da se strasno predaju svojim zabavama. Ćerke moraju biti poslušne, ali majke ne smeju biti neumoljive. Čovek može blistati nakitom, ali se može dopasti samo svojom osobom. Odelo nije čovek sam. Strastvena ljubav prema modi je znak lošeg ukusa.

Vaspitanje žena

Postavljeno je pitanje, da li vaspitanjem devojaka treba da rukuju učitelji ili učiteljice. Ruso je odgovorio- “Ja ne znam. Moja bi želja bila da one budu poštećene i jednih i drugih, da budu slobodne i da uče ono za šta imaju sklonosti..”. Smatrao je da ljudi ne smeju da se sami nude da podučavaju devojke, nego treba one da ih mole za to. Marljivošću i sposobnostima formira se ukus. Kao što on kaže, žene imaju gibak jezik. One govore pre, prijatnije i lakše nego ljudi. Optužujemo ih da govore više. Dok čovek kaže ono što zna, žena kaže ono što se dopada. Po Rusou, žene su brbljivije od muškaraca. Već stoga, što je vladanje žene podvrgnuto javnom mnenju, mora se i njihova vera podvrgnuti autoritetu. Svaka ćerka mora ispovedati veru svoje majke, a svaka žena veru svoga muža. Kako žene ne moguda same sobom stvore pravilo vere, one ne mogu ni da ga drže u granicama očevidnoga i razumnoga. Kod žena se nikada ne mogu naći sjedinjene mudrost i pobožnost. Religiju žena mora određivati autoritet, kako je to istakao Ruso. Od manje je važnosti da mlade devojke rano upoznaju svoju religiju, negoli da je upoznaju temeljito i da je nadasve ljube.

Razum koji vodi čoveka poznavanju njegovih dužnosti, nije jako složen. Razum pak, koji vodi ženu poznavanju njenih dužnosti, je još mnogo prostiji. Navodi, takođe i da se dužnosti suprotnog pola, lakše mogu videti nego ispuniti. Žena, koja je svesna svoje nemoći, i koja slabo išta vidi od spoljašnjeg sveta, ceni i prosuđuje samo pokretne sile koje može upotrebiti, da bi nadoknadila svoju nemoć, a te su pokretne sile čovekove strasti. Ženski mehanizam je jači od mučkog. Svet je knjiga žena-ako je rđavo čitaju, ili do kakve strasti koja ih zaslepljuje. Takođe, ako hoćete mlade devojke da ispunite ljubavlju prema prirodnosti, ulijte im želju da budu smerne.

Sofija

Sofija je vaspitavana sa više brige nego truda, i na taj način se više popuštalo njenoj sklonosti nego što joj se opiralo. Ona je dobro obdarena i ima dobru narav- ima vrlo osećajno srce. Sofija nije lepa, ali uz nju, ljudi zaboravljaju lepe žene, i lepe žene su nezadovoljne sobom. Rado se gizda i u tome se razume. Takođe, ona ima prirodne talente kojih je svesna i nikada ih nije zanemarila. Međutim, u čemu je ona najbolja i u čemu se najbolje razume, to su ženski ručni radovi. Pre bi dopustila da joj zagori ručak, nego da uplja narukvicu, a za taj nedostatak je kriva njena majka. Po mišljenju majke, čistoća spada u prve dužnosti žene. Moramo napomenuti da je Sofija bila oblapolarna. Bila je to od prirode, ali usled navike postala je trezvena, a sad je to iz smernosti. Ima ugodan duh, ali ne blistav. On je jak, ali nije dubok. Ima isuviše dobrote u sebi, ali i tvrdoglavosti. Sofija ima veru, ali razumnu i jednostavnu veru koja se da obuhvatiti u malo dogma koja zahteva još manje pobožnih vežbi.Njoj su poznate dužnosti i prava oba pola, poznaje greške ljudi i poroke žena. Njena malaksalost uzimala je sve veći mah, a njeno zdravlje je počelo stradati.

Kritika prosvetiteljstva

Objašnjavajući svoje stanovište o Emilu, Ruso dokazuje originalnost i domet svoje kritike prosvetiteljstva. Sa metodološke tačke gledišta, Ruso se nalazi u graničnoj oblasti preistpitivanja samog smisla, tj. funkcije društva. Rusoova rasprava, naime, počiva na apstrakciji one forme društvenosti kakvu poznaje XVIII vek. Rusoova misao se i pored toga, ili upravo zahvaljujući tome, kreće izvan sfere utopijskog. Njen temelj se ostvaruje, štaviše, razlaganjem pretpostavki one forme društvenosti koja sebe ustanovljava putem represije. Ceo Rusoov poduhvat se može sagledati kao kritički program reforme društva, a model ove reforme je alternativno, tj. nepresivno društvo. Problem kojim se bavi Ruso u toj meri je presudan za zapadnoevropsku civilizaciju da u njemu prepoznajemo upravo one društvene dileme i potrese kojima se suočava čovečanstvo s kraja XX veka.

Prosvetiteljstvo je deo ove civilizacije. Ono je utoliko formativno i određujuće, kako za Rusoovo, tako i za naše vreme. Ako prihvatimo pretpostavku da je pozitivizam savremeni oblik ideologije prosvetiteljstva, tada će nam se prosvetiteljstvo prikazati u svojoj širini-kao ideologija industrijskog društva. U tom kontekstu, Rusoova misao dobija jedan sasvim novi smisao koji je čini savremenom, a to u ovom slučaju znači- postmodernom.

Literatura

• Ruso, Žan Žak (1990). Sofija ili žena. Valjevo-Beograd: Estetika.