Википедија

Соја

Za lično ime pogledajte stranicu Soja (ime).

Soja (Glycine max (L.) Merr.)[2] biljna je vrsta koja pripada porodici Fabaceae. Mesto porekla ove biljne vrste je Kina. Prvi istorijski, pisani, navodi o soji potiču iz 3000. godine p. n. e. Pored pirinča, pšenice, ječma i prosa, soja je jedan od glavnih useva koji su značajno doprineli opstanku kineske civilizacije.

Soja
Naučna klasifikacija uredi
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Rosids
Red: Fabales
Porodica: Fabaceae
Rod: Glycine
Vrsta:
G. max
Binomno ime
Glycine max
Sinonimi[1]
  • Dolichos soja L.
  • Glycine angustifolia Miq.
  • Glycine gracilis Skvortsov
  • Glycine hispida (Moench) Maxim.
  • Glycine soja sensu auct.
  • Phaseolus max L.
  • Soja angustifolia Miq.
  • Soja hispida Moench
  • Soja japonica Savi
  • Soja max (L.) Piper
  • Soja soja H. Karst.
  • Soja viridis Savi

Prvih 3.000 godina, soja se nije puno udaljila od svog mesta porekla. Početkom nove ere, soja se širi na teritorije današnje južne Kine, Koreje i Japana koji se smatraju sekundarnim centrima porekla. Razvojem pomorskog saobraćaja u 18. veku nove ere, soju polako upoznaju druge civilizacije i pojavljuje se u botaničkim baštama u Evropi i Americi. Smatra se da je soju u Ameriku doneo Bendžamin Frenklin. Novija istorija soje počinje u 19. veku u Americi odakle započinje širenje po celom svetu i soja zauzima značajno mesto u modernoj poljoprivredi. U modernoj istorije soje važna su još dva događaja. 1996. godine na tržištu se pojavila prva genetički modifikovana soja (otporna na totalni herbicid glifosat) i 2002. godine soja po prvi put napušta planetu zemlju — na međunarodnoj svemirskoj stanici proizvedene su eksperimentalne količine soje kao potencijalne hrane na svemirskim putovanjima.

Osnovni razlog gajenja soje jeste povoljan hemijski sastav zrna. Naime, u zrnu soje nalazi se između 35 i 40% proteina i oko 20% ulja što ga čini veoma povoljnom sirovinom za ishranu ljudi i životinja. Proteini soje sadrže sve esencijalne aminokiseline u dovoljnoj količini tako da prerađevine od soje predstavljaju kvalitetnu hranu. Sojino ulje ne spada u grupu visokokvalitetnih ulja (kao maslinovo i suncokretovo) zbog veće količine polinezasićenih masnih kiselina i manjeg udela oleinske kiseline. Pored ulja i proteina u zrnu soje nalaze i druga fiziološki aktivna jedinjenja kao što su izoflavoni, fitosteroli, saponini, fitinska kiselina koji imaju povoljan uticaj na zdravlje ljudi. Takođe u zrnu soje nalaze se i neke antinutritivene materije kao što su inhibitori proteaza (termičkom obradom zrna soje ove materije se neutrališu) i nesvarljivi oligosaharidi. Hemaglutinin je sastojak semena soje koji u krvi podstiče stvaranje mase koja slepljuje crvena krvna zrnca, što onemogućuje ispravnu apsorpciju kiseonika i njegovu distribuciju ćelijama organizma. Najkontroverzniji sastojci semena soje su neki izoflavoni (fitoestrogeni), poput genisteina i daidzeina. Genistein se pokazao kao inhibitor tirozin kinaze, enzima bitnog u procesu korišćenja esencijalne aminokiseline tirozina u mozgu, čiji je uticaj izuzetno važan za funkciju tiroidnih hormona i mnoge druge funkcije organizma. Uticaj izoflavona na smanjenje funkcije tiroidne žlijezde izaziva razvoj hipotireoze.

Spisak proizvoda koji se dobijaju od soje je dugačak i pored raznih prehrambenih proizvoda i aditiva, soja je sirovina u industriji gume, boja, lakova, lepkova, farmaceutskoj industriji, i sve popularnija sirovina za biodizel. Proteini soje čine oko 2/3 svetske proizvodnje biljnih proteina dok 1/3 biljnih ulja potiče od soje.

Obroci od sojnog semena sa neutralisanim mastima su značajan i jeftin izvor belančevina u ishrani životinja i mnogim gotovim jelima. Sojino ulje je drugi važan proizvod u preradi soje. Na primer, proizvodi od soje poput teskturiranih biljnih belančevina (TVP) su zamenska namirnica za mnoge mesne i mlečne proizvode.[3] Soja daje više belančevina po hektaru od većine drugih poljoprivrednih proizvoda.[4]

Tradicionalni načini korištenja nefermentisanog semena soje uključuje i sojino mleko, od kojeg se pravi tofu. Među fermentisanim namirnicama od soje nalaze se, između ostalih, i sojin sos, fermentisana pasta od semena, japanski nattō (納豆) i javanski tempeh. Njeno ulje se koristi u mnogim industrijskim aplikacijama. Najveći svetski proizvođači soje su SAD (36%), Brazil (36%), Argentina (18%), Kina (5%) i Indija (4%).[5][6] Seme soje sadrži značajne količine fitinske kiseline, alfa-linoleinske kiseline i izoflavona.

Ime uredi

Ova biljka je poznata kao veliko seme na kineskom i japanskom jeziku (kin: 大豆 — daizu) ili žuto seme (kin: 黄豆 — huángdòu). Nezrela soja kao i jelo koje se od nje spravlja nazivaju se edamame u Japanu,[7][8] ali se u engleskom i drugim jezicima, edamame naziva samo specifično jelo. Latinsko ime roda, Glycine, isto je kao i jedna jednostavna aminokiselina (glicin).

Od početka 20. veka soja se u Americi nazivala zlatno ili čudotvorno seme (golden bean, miracle bean).[9] Međunarodni naziv soja je najzad izveden iz japanskog izgovora kinesko-japanske riječi 醤油 (shōyu) kojom se označava sojin sos, kroz nemačku adaptaciju iste reči, soja.[10]

Klasifikacija uredi

 
Mali, ružičasti cvetovi soje
 
Razne sorte soje se koriste na različite načine

Rod Glycine (Willd.) podeljen je na dva podroda, Glycine i Soja. Podrod Soja ((Moench) F.J. Herm.) uključuje kultiviranu soju Glycine max (L.) Merr., kao i divlju soju Glycine soja Sieb. & Zucc. Obe biljke su jednogodišnje. Glycine soja je divlji predak kultivirane soje, a u divljni raste u Kini, Japanu, Koreji, Tajvanu i Rusiji.[11] Podrod Glycine sastoji se od najmanje 25 divljih, jednogodišnjih vrsta: na primer Glycine canescens (F.J. Herm.) i G. tomentella (Hayata) rastu u Australiji i Papui Novoj Gvineji.[12][13] Višegodišnja soja (Neonotonia wightii) poreklom je iz Afrike, a danas je dosta raširena biljka u tropskim područjima, a služi za ishranu domaćih životinja.[14][15][16]

Poput nekih drugih biljaka koje su davno odomaćene, odnos moderne soje i vrsta koje rastu u divljini ne može se pratiti uz potpunu sigurnost i tačnost. Ona je odomaćeni varijetet sa izuzetno velikim brojem sorti.

Opis uredi

Razne sorte soje različito narastu u različitim okruženjima. Visina biljke se kreće od 20 cm do 2 metra. Mahune, stabljika i listovi prekriveni su finim, smeđim ili sivim dlačicama. Listovi su troprsti, imaju tri ili četiri listića na listu, a svaki od listića je 6 do 15 cm dug a 2 do 7 cm širok. Listovi opadaju pre nego što seme sazri. Neugledni, samooprašujući cvetovi smešteni su u pazuhu lista, najčešće su beli, ružičasti ili ljubičasti. Plod je dlakava mahuna koja raste u grozdovima od po tri do pet, svaka je duga od 3 do 8 cm, a obično sadrži dva do četiri (retko više) semena, promera 5 do 11 mm.

Seme soje se javlja u raznim veličinama, sa raznim bojama mahuna ili semenjače, uključujući crnu, smeđu, plavu, žutu, zelenu ili šarenu. Mahuna zrele soje je tvrda, otporna na vodu, te štiti kotiledone i hipokotile (ili „klice”) od oštećenja. Ako je opna napukne, semenje neće proklijati. Ožiljak, vidljiv na semenjači, naziva se hilus (hilum, obično crn, smeđ, kožnat, siv i žut) a na jednom kraju hilusa je mikropila odnosno mali otvor u semenjači koji omogućava apsorpciju vode neophodne za klijanje.

Seme poput soje koje sadrži veoma visoke nivoe belančevina, je ortodoksno. A. Karl Leopold, sin Alda Leopolda, započeo je proučavanje ove sojine osobine na Institutu za istraživanje biljaka pri univerzitetu Kornel sredinom 1980-ih. Otkrio je da soja i kukuruz imaju ceo niz rastvorljivih ugljenih hidrata koji pružaju održivost ćelijama semena.[17] Početkom 1990-ih uspeo je da registruje patente o tehnikama za zaštitu „bioloških membrana” i belančevina u suvom stanju.

Fiksiranje azota uredi

Soja, sirova, zrelo seme
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija1.866 kJ (446 kcal)
30,16 g
Šećeri7,33 g
Prehrambena vlakna9,3 g
19,94 g
Zasićene2,884 g
Mononezasićene4,404 g
Polinezasićene11.255 g
1,330 g
9,925 g
36,49 g
Triptofan0,591 g
Treonin1,766 g
Izoleucin1,971 g
Leucin3,309 g
Lizin2,706 g
Metionin0,547 g
Cistin0,655 g
Fenilalanin2,122 g
Tirozin1,539 g
Valin2,029 g
Arginin3,153 g
Histidin1,097 g
Alanin1,915 g
Asparaginska kiselina5,112 g
Glutaminska kiselina7,874 g
Glicin1,880 g
Prolin2,379 g
Serin2,357 g
Vitamini
Vitamin A ekv.
(0%)
1 μg
Tiamin (B1)
(76%)
0,874 mg
Riboflavin (B2)
(73%)
0,87 mg
Niacin (B3)
(11%)
1,623 mg
Vitamin B5
(16%)
0,793 mg
Vitamin B6
(29%)
0,377 mg
Folat (B9)
(94%)
375 μg
Vitamin B12
(0%)
0 μg
Holin
(24%)
115,9 mg
Vitamin C
(7%)
6 mg
Vitamin E
(6%)
0,85 mg
Vitamin K
(45%)
47 μg
Minerali
Kalcijum
(28%)
277 mg
Bakar
(83%)
1,658 mg
Gvožđe
(121%)
15,7 mg
Magnezijum
(79%)
280 mg
Mangan
(120%)
2,517 mg
Fosfor
(101%)
704 mg
Kalijum
(38%)
1.797 mg
Natrijum
(0%)
2 mg
Cink
(51%)
4,89 mg
Ostali konstituenti
Voda8,54 g
Holesterol0 mg
Link prema USDA bazi podataka
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.

Mnoge leguminoze (lucerka, detelina, grašak, pasulj, soja, kikiriki i druge) sadrže simbiotske bakterije zvane Rhizobia koje žive unutar korenskih kvržica. Te bakterije imaju posebne sposobnosti fiksiranja molekularnog azota (N2) iz atmosfere i njegovo pretvaranje u amonijak (NH3).[18] Hemijska reakcija je sledeća:

N2 + 8 H+ + 8 e− → 2 NH3 + H2

Nakon toga, amonijak se pretvara u sledeći oblik, amonijum jona (NH4+), koji neke biljke mogu koristiti, putem sledeće reakcije:

NH3 + H+ → NH4+

Ovaj raspored znači da su korenske kvržice soje (i drugih leguminoza) izvori azota za te biljke, što ih čini relativno bogatim biljnim belančevinama.

Sastav uredi

Zajedno, belančevine i sojino ulje čine oko 56% suvog sojinog semena po masi (36% belančevine i 20% masti). Ostatak se sastoji od 30% ugljenih hidrata, 9% vode i 5% pepela. Seme soje sastoji se iz približno 8% semenjače, 90% kotiledona i 2% ose embriona.

Soja je izuzetno izdašan izvor nezamenjivih sastojaka. Tako na primer 100 grama (sirove) soje zadovoljava dnevne potrebe za 36% belančevina, 37% vlakana, 121% gvožđa, 120% mangana, 101% fosfora i nekoliko vitamina iz grupe B, uključujući folate (94% dnevnih potreba). Također postoji veoma visoka koncentracija vitamina K, magnezijuma, cinka i kalijuma. Ista količina soje daje 446 kalorija i 11 grama polinezasićenih masnoća.

Da bi se mogla koristiti za ljudsku ishranu, soja mora biti pripremana „vlažnom” toplotom kako bi se uništili inhibitori tripsina (inhibitori serinske proteaze). Sirova soja, uključujući i nezrele zelene oblike, je otrovna za sve monogastrične životinje.[19]

Belančevine uredi

Većina sojinih belančevina je relativno otporna na toplotu. Ova otpornost omogućava proizvodima od soje da podnesu neophodnu visoku temperaturu kuvanja, kako bi se dobili proizvodi poput tofua, sojinog mleka i sojinog brašna.

Mnoge svetske organizacije i agencije smatraju soju izvorom kompletnih belančevina.[20] Kompletne belančevine su one koje sadrže značajnu količinu svih esencijalnih aminokiselina koje se moraju unositi u ljudski organizam, jer telo nema sposobnost da ih sintetiše. Iz tog razloga, soja je dobar izvor belančevina, između ostalih, za vegetarijance i vegane ili za osobe koje žele da smanje količinu mesa koju jedu.

Ugljeni hidrati uredi

Osnovni rastvorljivi ugljeni hidrati zrelog semena soje su disaharid saharoza (udeo od 2,5% do 8,2%), trisaharid rafinoza (0,1% do 1%) sastavljena iz jednog molekula saharoze spojenog sa jednim molekulom galaktoze, te tetrasaharid stahioza (1,4% do 4,1%) sastavljen od jednog molekula saharoze spojenog sa dva molekula galaktoze.[21] Dok oligosaharidi rafinoza i stahioza štite opstanak semena soje od sušenja, oni nisu jestivi šećeri, tako da pri njihovom unosu u organizam doprinose nadutosti i tegobama u crevima kod ljudi i drugih monogastričnih životinja, slično kao i disaharid trehaloza. Nesvareni oligosaharidi se u crevima razlažu delovanjem prirodnih mikroba, dajući gasove poput ugljen-dioksida, molekularnog vodonika i metana.

Pošto su rastvorljivi sojini ugljeni hidrati pronađeni i u pšenici a razlažu se tokom fermentacije, sojin koncentrat, izolovani proteini iz soje, tofu, sojin sos i klijavci nemaju flatusnu aktivnost. Na drugoj strani, postoje i određeni pozitivni efekti od unosa oligosaharida poput rafinoze i stahioze, a to je da one potpomažu razvoj i „borbu” bifidobakterija u crevima protiv putrefaktivnih bakterija. Nerastvorljivi ugljeni hidrati soje sastoje se iz kompleksnih polisaharida celuloze, hemiceluloze i pektina. Većina ugljenih hidrata soje se može klasifikovati u dijetarna vlakna.

Masti uredi

Sirova soja ima oko 20% masti, uključujući zasićene masnoće (3%), jednostruko nezasićene (4%) i višestruko nezasićene masti, uglavnom u vidu linoleinske kiseline.

U sastavu sojinog ulja odnosno lipidnog dela semena, ono ima četiri fitosterola: stigmasterol, sitosterol, kampesterol i brasikasterol, čineći oko 2,5% ukupne sadržine lipida, a mogu se i prevesti u steroidne hormone.[22]

Proizvodnja uredi

Soja je vrlo važna industrijska biljka u svetskim okvirima, jer daje ulje i belančevine. U SAD, najveći deo soje se ekstrahuje pomoću rastvarača, poput heksana, te se „prži” da bi se dobila odmašćena sojina prerađevina (sa 50% belančevina), što omogućava prehranu domaćih životinja (npr. pilića, ćuraka i sl.) u industrijskim razmerama, što nikad u ljudskoj istoriji ranije nije bilo moguće. Veoma mali deo ubrane soje direktno se koristi u ljudskoj ishrani. Ipak, proizvodi od soje javljaju se u širokom spektru varijacija u prerađenoj hrani.

Tokom Drugog svetskog rata, soja je postala vrlo važna i u Severnoj Americi, kao i u Evropi, prvenstveno kao zamena za drugu proteinsku hranu te kao izvor jestivih masnoća. Tokom rata, Američko ministarstvo poljoprivrede započelo je primenu soje kao đubrivo. U Dilonovoj rundi Opštog dogovora o trgovini i carinama (GATT) održanoj 1960. i 1961, SAD je omogućila bescarinski pristup svojim proizvođačima soje na evropsko tržište. Tokom 1960-ih, SAD je izvezla preko 90% ukupne svetske proizvodnje soje.[23][24] Godine 2005. najveći izvoznici soje bili su Argentina (39% udela u svetskom izvozu), SAD (37%) i Brazil (16%), dok su najveći uvoznici bili Kina (41% svetskog uvoza), Evropska unija (22%), Japan (6%) i Meksiko (6%).[25]

Prema podacima Nemačkog društva za međunarodnu saradnju (GIZ) u Bosni i Hercegovini je 2013. bilo zasađeno oko 5.000 hektara soje.[26] Procenjuje se da Bosna i Hercegovina godišnje uveze oko 100 hiljada tona soje, pretežno iz Brazila. U Hrvatskoj je iste godine bilo zasađeno 55.000 hektara soje, sa prosečnim prinosom od 2 tone po hektaru.[27]

Uzgoj soje je najuspješniji u klimatskim područjima gde vladaju vrela leta, sa optimalnim uslovima rasta sa prosečnim temperaturama od 20 do 30 °C. Temperature ispod 20 °C i iznad 40 °C znatno ograničavaju rast. Soja može rasti na širokom spektru tipova zemljišta, a optimalni rast je na vlažnim aluvijalnim zemljištima sa dobrim organskim sadržajem. Optimalno vreme sjetve je druga polovina aprila. Kao i većina leguminoza, soja također vrši fiksaciju azota tako što gradi simbiotičke veze sa bakterijama Bradyrhizobium japonicum'' (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). Za najbolje rezultate uzgoja, inokulum ispravnog soja bakterija bi trebalo da se pomeša sa semenom soje (ili bilo koje druge leguminoze) pre sejanja. Moderne sorte soje generalno dostižu oko 1 m visine, a potrebno im je od 80 do 120 dana od setve do berbe.

SAD, Argentina, Brazil, Kina i Indija su najveći svetski proizvođači soje i predstavljaju više od 90% njene globalne proizvodnje.[28] SAD je 2000. godine proizvela 75 miliona tona soje, od čega je više od trećine izvezeno. U proizvodnoj 2010/2011. ova količina je bila preko 90 miliona tona.[6] Prosečni svetski prinos soje u 2010. bio je 2,5 tone po hektaru. Tri najveća proizvođača imaju prosečni prinos od oko 3 tone po hektaru. Farma sa najvećim prinosom soje u svetu 2010. godine nalazila se u Turskoj, gde je zabeležen prinos od 3,7 tona po hektaru.[29] Svetski rekord zabeležen je na farmi u američkom gradu Pardi, Misuri 2010. godine od 10,8 tona soje po hektaru.[30]

Reference uredi

  1. ^ „Glycine max”. Encyclopedia of Life. Pristupljeno 16. 2. 2012. 
  2. ^ „Glycine max”. Multilingual Multiscript Plant Name Database. Pristupljeno 16. 2. 2012. 
  3. ^ Riaz Mian N. (2006). Soy Applications in Food. Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-2981-4. 
  4. ^ „Soy Benefits”. National Soybean Research Laboratory. Arhivirano iz originala 4. 3. 2012. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  5. ^ „World Soybean Production 2010”. Soy stats. 2011. 
  6. ^ a b „Growing Crush Limits India's Soy Oil Imports” (PDF). Oilseeds: World Markets and Trade. United States Department of Agriculture. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 2. 2012. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  7. ^ „枝豆”. ALC Networks Inc. Pristupljeno 17. 2. 2012. 
  8. ^ „History of Edamame, Green Vegetable Soybeans, and Vegetable-Type Soybeans”. Soyinfo Center. Arhivirano iz originala 14. 09. 2013. g. Pristupljeno 17. 2. 2012. 
  9. ^ „Soybean, The Miracle Bean”. soyatech.com. Arhivirano iz originala 1. 8. 2016. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  10. ^ „History of Soy Sauce, Shoyu, and Tamari – Page 1”. soyinfocenter.com. 
  11. ^ Singh, Ram J.; Nelson, Randall L.; Chung, Gyuhwa (2. 11. 2006). Genetic Resources, Chromosome Engineering, and Crop Improvement: Oilseed Crops, Volume 4. London: Taylor & Francis. str. 15. ISBN 978-0-8493-3639-3. 
  12. ^ Hymowitz, Theodore (9. 8. 1995). „Evaluation of Wild Perennial Glycine Species and Crosses For Resistance to Phakopsora”. Ur.: J.B. Sinclair; G.L. Hartman. Proceedings of the Soybean Rust Workshop. Urbana, IL: National Soybean Research Laboratory. str. 33—37. 
  13. ^ Newell, C. A.; Hymowitz, T. (1. 3. 1983). „Hybridization in the Genus Glycine Subgenus Glycine Willd. (Leguminosae, Papilionoideae)”. American Journal of Botany. Botanical Society of America. 70 (3): 334—348. JSTOR 2443241. doi:10.2307/2443241. 
  14. ^ „Perennial soybean (Neonotonia wightii)”. feedipedia.org. 
  15. ^ „Neonotonia wightii in Global Plants on JSTOR”. jstor.org. 
  16. ^ „Factsheet – Neonotonia wightii”. tropicalforages.info. Arhivirano iz originala 1. 6. 2017. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  17. ^ Blackman, A. S..; Obendorf, L. R..; Leopold, C. A.. (1992). „Maturation Proteins and Sugars in Desiccation Tolerance of Developing Soybean Seeds”. Plant Physiology. American Society of Plant Biologists. 100 (1): 225—30. PMC 1075542  . PMID 16652951. doi:10.1104/pp.100.1.225. 
  18. ^ Deacon, Jim (5. 4. 2023). „The Nitrogen cycle and Nitrogen fixation”. Institute of Cell and Molecular Biology, The University of Edinburgh. 
  19. ^ Circle, Sidney Joseph; Smith, Allan H. (1972). Soybeans: Chemistry and Technology. Westport, CT: Avi Publishing. str. 104,163. ISBN 978-0-87055-111-6. 
  20. ^ Henkel, John (1. 6. 2000). „Soy:Health Claims for Soy Protein, Question About Other Components”. FDA Consumer. Food and Drug Administration. 34 (3): 18—20. PMID 11521249. 
  21. ^ Obendorf; L., Ralph; Suzanne, Kosina (2011). Soluble Carbohydrates in Soybean. intechopen.com. ISBN 978-953-307-219-7. doi:10.5772/15110. 
  22. ^ Wang, Feng-Qing; Yao, Kang; Wei, Dong-Zhi (2011). From Soybean Phytosterols to Steroid Hormones. intechopen.com. ISBN 978-953-307-535-8. doi:10.5772/18808. 
  23. ^ Raj, Patel (2008). Stuffed & Starved From Farm to Fork, the Hidden Battle for the World Food System. London: Portobello Books Ltd. str. 169-173. ISBN 978-1-933633-49-7. 
  24. ^ Millard, Wik Reynold (1. 7. 1962). „Henry Ford's Science and Technology for Rural America”. Technology and Culture. The Johns Hopkins University Press on behalf of the Society for the History of Technology. 3 (3): 247—258. JSTOR 3100818. doi:10.2307/3100818. 
  25. ^ Song, Baohui; Marchant, Mary A.; Xu, Shuang (2006). „Competitive Analysis of Chinese Soybean Import Suppliers—U.S., Brazil, and Argentina” (PDF). American Agricultural Economics Association Annual Meetings. Research in Agricultural & Applied Economics, University of Minnesota. Arhivirano (PDF) iz originala 5. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  26. ^ Rosmarie Metz: Genetski nemodificirana kvalitetna soja iz Dunavske regije, pristupljeno 27. januara 2016.
  27. ^ Lj. Ranogajec, J. Kanisek, J. Deže: Ekonomski rezultati proizvodnje soje u Hrvatskoj, pristupljeno 27. januara 2016. (jezik: hrvatski)
  28. ^ „How the Global Oil Seed and Grain Trade Works” (PDF). Soyatech. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  29. ^ „FAOSTAT: Production, Crops, Cassava, 2010 data”. Food and Agriculture Organization. 2011. Pristupljeno 18. 2. 2012. 
  30. ^ „World Soybean Record Holder Teaches Top Yields”. Farm Progress. 17. 2. 2011. Arhivirano iz originala 16. 01. 2013. g. Pristupljeno 18. 2. 2012. 

Spoljašnje veze uredi

 
Soja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Соја&oldid=27437144”