Specijalna policija Uprave grada Beograda
Specijalna policija je bila kvislinška formacija koja je delovala u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Specijalna policija je bila najverniji saradnik Nemaca tokom okupacije.[1] Glavne akcije Specijalne policije bile su usmerene protiv komunista i Jevreja. Na čelu Specijalne policije tokom najvećeg dela rata nalazio se Ilija Paranos.[2]
Beogradska Specijalna policija je od samog početka bila izuzeta iz nadležnosti Aćimovićevog komesarijata za unutrašnje poslove i podređena neposredno policijsko-bezbednosnim službama. Za sve vreme trajanja okupacije njen rad je kanalisao i nadzirao Gestapo. Prioritetni zadatak Specijalne policije bio je hapšenje, mučenje, saslušavanje i osuđivanje komunista. Nakon kapitulacije i početka okupacije, Specijalnoj policiji su proširena ovlašćenja čime je mogla da deluje na celoj teritoriji okupirane Srbije.[1] Sredinom maja 1941. u Beogradu bio je formiran jedan odred od 55 agenata, a u julu je radilo 858 agenata.[3] Zahvaljujući svom predratnom iskustvu u borbi protiv komunista, Specijalna policija je već u maju prikupila određene informacije o aktivnostima komunista,[4] ali tek u drugoj polovini juna Specijalna policija počinje da se priprema za hapšenja komunista, u isto vreme kada i Nemačka završava pripreme za rat sa Sovjetskim Savezom.
Prva veća akcija hapšenje komunista počela su istog dana po napadu Nemačke na Sovjetski Savez. Iako je u akciji uhapšen veliki broj osoba, među njima je bio mali broj komunista, jer su mnogi bili upozoreni na predstojeću akciju zahvaljujući Janku Jankoviću, šefu kartoteke Uprave grada Beograda.[5]
Osnivanje
uredi
Dana 21. aprila 1941. godine, nemački vojni komandant oblasti za Beograd, oberst Ernst Moric fon Kajzenberg, imenovao je Dragomira Jovanovića za rukovodioca gradske uprave. U sredini maja 1941. godine, Jovanović je osnovao poseban odred od 55 policijskih agenata koji su bili direktno zaduženi od strane nemačke policijsko-bezbednosne organizacije, Ajnzacgrupe Srbija, za pronalaženje, hapšenje i ispitivanje komunista u Beogradu. Specijalna policija nastala je na temeljima predratne beogradske Opšte policije, koja je još od zabrane delovanja Komunističke partije u Jugoslaviji 1920. godine imala ulogu političke policije. Četvrti odsek Opšte policije vodio je evidenciju poznatih komunista, vršio nadzor nad kulturnim i sportskim društvima i svim drugim organizacijama, a posebnu pažnju usmeravao je na Beogradski univerzitet kao žarište slobodarske misli u predratnoj Jugoslaviji.[6]
Predratni šef IV antikomunističkog odeljenja Opšte policije bio je Svetozar Vujković, a njegovi zamenici Stevan Šterić i Brana Božić. U to vreme, brzo je agentsku karijeru sticao Đorđe Kosmajac. Kasnije će Svetozar Vujković postati šef logora na Banjici, a Đorđe Kosmajac njegov pomoćnik. Obojica su svojim poznavanjem kadrova Komunističke partije Jugoslavije i SKOJ-a naneli veliku štetu narodnooslobodilačkom pokretu. Na kratko vreme, načelnik Specijalne policije bio je Mija Petrović, ali je nakon mesec dana zamenjen Ilijom Paranosom. Gestapo je Paranosa upoznao tokom posete Hermana Geringa Jugoslaviji 1936. godine, kada se sastao sa jugoslovenskim premijerom Milanom Stojadinovićem, i smatrao ga je iskusnim i odanim oficirom.
Dana 30. aprila 1941. godine, Nemci su postavili Milana Aćimovića, izrazitog antikomunistu koji je bio ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije tokom zime 1939–40, za rukovodioca srpske kolaboracionističke administracije. Međutim, Specijalna policija nije potpadala pod kontrolu Aćimovićeve Komesarske uprave i ostala je pod kontrolom Gestapoa.
Koncentracioni logor Banjica osnovan je 22. juna 1941. godine po nalogu šefa nemačke vojne okupacione uprave u Srbiji, Haralda Turnera, a u dogovoru sa Milanom Aćimovićem. Cilj logora bio je da drži komuniste koje su uhapsili Gestapo i Specijalna policija. Osoblje logora, predvođeno Vujkovićem, preuzelo je upravljanje logorom 5. jula, a prvi zatvorenici su stigli 9. jula.
Komunistički otpor započeo je početkom jula, ubrzo nakon invazije Sovjetskog Saveza, usmeravajući se protiv Nemaca i kolaboracionističkih vlasti. Do početka ustanka koji su vodili komunisti, Specijalna policija je dobijala pohvale od Kajzenberga, kao i noževe, gumene pendreke, puške i pištolje. Nakon početka ustanka, broj pripadnika Specijalne policije se brzo povećao.
Specijalna policija je upravljala mrežom doušnika koji su izveštavali o dolasku sumnjivih lica, sastancima i razgovorima, a redovno su vršili inspekcije kompanija, fabrika, institucija i bolnica. O tome govori traganje za Milošem Bajićem, učiteljem iz Gornje Toplice, koji je bio u partizanskim redovima, te ga je potraživao predstojnik policije u Valjevu. Pronađen je i uhapšen 23. oktobra 1942. godine na grudnom odeljenju Opšte državne bolnice.
Struktura i sedišta
urediUz manje izmene, Specijalna policija je zadržala raniju strukturu. Sastojala se od pet odeljenja:[2]
- Prvi odsek – administrativni, je vodio Bora Mirković
- Drugi odsek – nadzor stranaca, je vodio Josip Vučinić
- Treći odsek – kontrola pokreta Draže Mihajlovića, je vodio Nikola Gubarev
- Četvrti odsek – borba protiv komunizma, je vodio Boško Bećarević
- Peti odsek – Centralna prijavnica je vođena od strane Đorđa Đorđevića
Nadležnost drugi odsek bila je znatno ograničena, jer je Gestapo zadržao odgovornost za praćenje i postupanje sa svim strancima na okupiranoj teritoriji. Tokom okupacije, kroz četvrti odsek je samo iz Beograda prošlo preko 15.000 ljudi okrivljenih da su članovi ilegalnih organizacija KPJ, ili pak njeni pomagači. Preko osamdeset posto ukupno obavljenih zadataka Specijalne policije otpalo je na njen Antikomunistički odeljak. Đorđe Đorđević rukovodio je Centralnom prijavnicom, koja je ostala u prizemlju zgrade na Obilićevom vencu, dok su Krivična i Tehnička policija sa priručnim laboratorijama, kao sastavni delovi ukupnog policijskog aparata UGB, bile preseljene u zgradu na uglu Takovske i Dalmatinske ulice. Iako je Specijalna policija bila vezana za upravu Grada Beograda, počela je da šalje timove agenata u regionalne centre, kao što su Niš, Kragujevac, Šabac, Valjevo, Požarevac i Leskovac. Šterić je poslat da vodi kancelariju Specijalne policije u Kragujevcu. Oni su formalno bili podređeni okružnim načelnicima, a preko njih Nedićevom Ministarstvu unutrašnjih poslova. U gradovima u kojima su operisali bili su u stalnom kontaktu sa tamošnjim ispostavama Gestapoa, a redovno su slali izveštaje Specijalnoj policiji. Specijalna policija je čak pokušala da proširi svoje delovanje na jugoslovenske prinudne radnike i ratne zarobljenike u Nemačkoj.[7]
Operacije
urediSpecijalna policija je imala punu inicijativu u hapšenju, mučenju i ispitivanju komunista. Međutim, i u tom pogledu je ponekad morala da se povinuje naređenjima Gestapoa i da hapsi lica po spiskovima koje joj dostave nemačke vlasti. Na primer, novembra 1941. godine, šef Ajnzacgrupe Srbija uputio je Specijalnoj policiji dopis sa zahtevom da se sprovede istraga u elektrani "Snaga i svetlost", gde je prema obaveštenjima nemačkih informatora postojalo je jako uporište Komunističke partije. Specijalna policija je nakon toga uhapsila nekoliko osumnjičenih komunista i poslala ih u koncentracioni logor Banjica. Međutim, iako je Specijalna policija imala određeni stepen autonomije u hapšenju ljudi, nije imala takvu autonomiju kada je bilo u pitanju oslobađanje zatvorenika iz logora Banjica. Specijalna policija bi dala preporuku, često uz stavove marionetske vlasti, ali je samo Gestapo mogao odobriti oslobađanje. U nekim slučajevima, Gestapo je odbio takve zahteve bez objašnjenja.
Jovanović je 1942. osnovao Srpsku državnu bezbednost, a nakon njenog osnivanja, Specijalna policija je redovno razmenjivala informacije sa njom. Specijalna policija je takođe razmenjivala informacije sa kolaboracionističkim Srpskim dobrovoljačkim korpusom, nemačkim vojnim obaveštajnim biroom (Abver), ali i sa Mihailovićevim četnicima. Agentima Specijalne policije su dodeljivane novčane nagrade za njihove napore u borbi protiv komunista.
Jovanovićev uticaj na rad Specijalna policija bio je nesporan, posebno tokom pretresa i hapšenja u Beogradu, ali i u odlukama koje su se odnosile na kategorizaciju i streljanje zatvorenika u koncentracionom logoru Banjica, gde je mnogo komunista i drugih ljudi bilo poslato nakon ispitivanja. 1. septembra 1943. godine, Specijalna policija, uz pomoć Srpske državne straže i Posavskog četničkog bataljona, je opkolila propartizansko selo Vranić, blizu Beograda. Jedan meštanin je ubijen od strane četnika, a oko deset je uhapšeno, od kojih je četvoro odvedeno u zatvor Specijalne policije, gde su ispitivani i mučeni, a kasnije izolovani u koncentracionom logoru Banjica. Tokom rata, 31 meštanin iz Vranića je bio zatvoren u Banjici, a šestoro ih je streljano od strane Nemaca.[8] Od proleća 1944. godine, izvršni odsek Specijalne policije bio je uključen u nekoliko streljanja zatvorenika iz logora Banjica na dve lokacije u Beogradu.[9]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b Borković 1979a, str. 42.
- ^ a b Begović 1989a, str. 47.
- ^ Begović 1989a, str. 45.
- ^ Borković 1979a, str. 55.
- ^ Borković 1979a, str. 60.
- ^ Begović 1989a, str. 46.
- ^ Begović 1989a, str. 47-48.
- ^ Radanović 2016, str. 125.
- ^ Radanović 2016, str. 298.
Literatura
uredi- Božović, Branislav (2003). Specijalna policija u Beogradu: 1941-1944. Srpska školska knjiga.
- Borković, Milan (1979a). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd.
- Borković, Milan (1979b). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd.
- Begović, Sima (1989a). Logor Banjica : 1941-1944. 1. Beograd.
- Begović, Sima (1989b). Logor Banjica : 1941-1944. 2. Beograd.
- Radanović, Milan (2016). Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji. Beograd.
