Sreten Žujović

Sreten Žujović Crni (Mala Vrbica, kod Mladenovca, 24. jun 1899 — Beograd, 28. novembar 1976) bio je učesnik Prvog svetskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, pravnik i društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije.

sreten žujović
Sreten Žujović Crni, 1941.
Lični podaci
Datum rođenja	(1899-06-24)24. jun 1899.
Mesto rođenja	Mala Vrbica, kod Mladenovca, Kraljevina Srbija
Datum smrti	28. novembar 1976.(1976-11-28) (77 god.)
Mesto smrti	Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesija	pravnik društveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od	1924.
Učešće u ratovima	Prvi svetski rat Narodnooslobodilačka borba
Služba	Legija stranaca NOV i PO Jugoslavije 1914 — 1918. 1941 — 1947.
Čin	general-pukovnik u rezervi
U toku NOB	komandant Glavnog štaba NOV i PO Srbije član Vrhovnog štaba NOV i POJ
Ministar finansija FNRJ
Period	7. mart 1945 — 5. maj 1948.
Prethodnik	funkcija ustanovljena
Naslednik	Dobrivoje Radosavljević
Odlikovanja

Sreten Žujović (treći zdesna) sa članovima Glavnog štaba NOP odreda Srbije sa predstavnicima stranih misija na planini Radan, 1944.

Sreten Žujović (iza Josipa Broza Tita) u Drvaru, 1944.

Biografija

Rođen je 24. juna 1899. godine u selu Mala Vrbica, kod Mladenovca, u imućnoj porodici. U ranom detinjstvu se preselio u Beograd, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Tu ga je zatekao Prvi svetski rat. Po izbijanju rata, otišao je u Legiju stranaca i borio se na Zapadnom (francuskom) frontu protiv Kajzerove Nemačke.

Po završetku rata se vraća u zemlju i počinje da se orijentiše prema radničkom pokretu. U Kraljevini SHS je učestvovao u klasnoj borbi preko sindikata i to odmah po formiranju KPJ, 1919. godine.

U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) je primljen 1924. godine. Tokom 1931. godine živeo je u Beogradu, zatim u Jagodini gde je živeo sa porodicom ali i izbegao hapšenje sklanjajući se u Aranđelovac. Nekoliko puta je dolazio u sukobe sa vladajućim režimom, koji ga je progonio kao opasnog komunističkog ideologa. U takvim okolnostima, ilegalnim putevima napušta zemlju 1933. godine i odlazi u Pariz, gde je završio prava na Sorboni. Zatim odlazi u Sovjetski Savez i dolazi u prve kontakte sa predstavnicima Kominterne.

Kao iskusan komunista, primljen je za člana Zagraničkog biroa Centralnog komiteta KPJ za vreme Milana Gorkića. Na tom položaju odlazi više puta u Pariz, gde se upoznao sa budućim generalnim sekretarom KPJ, Josipom Brozom Titom.

I pored toga što je bio veliki pristalica Milana Gorkića, Tito ga je uvrstio u članstvo CK KPJ 1938. godine u Šmartnoj Gori. Tu je radio na obnavljanju partijskih organizacija u Srbiji, koje su bile razbijene u vreme Šestojanuarske diktature. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, oktobra 1940. godine u Zagrebu, izabran je za člana Centralnog komiteta na predlog Tita.

Narodnooslobodilačka borba

Za vreme okupacije Kraljevine Jugoslavije, Sreten Žujović se stalno nalazio u partijskom aktivu, gde je, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem, Ivanom Milutinovićem, Blagojem Neškovićem i Spasenijom Canom Babović, radio na konsolidaciji partijskih organizacija, da bi im se početkom maja 1941. godine u Beogradu pridružio i sam Josip Broz Tito.

U vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, Žujović je zajedno sa Josipom Brozom Titom, Aleksandrom Rankovićem, Ivom Lolom Ribarom, Milovanom Đilasom i Svetozarom Vukmanovićem Tempom, 4. jula 1941. učestvovao na sednici Politbiroa CK KPJ, na kojoj je odlučeno da se pređe na opšti narodni ustanak naroda Jugoslavije umesto do tada vršenih sabotaža i diverzija. Po formiranju Glavnog štaba NOPOJ-a nekoliko dana ranije, 27. juna 1941. godine, Žujović ulazi kao član Glavnog štaba, a po formiranju Glavnog štaba NOP odreda Srbije, određen je za komandanta Glavnog štaba, zajedno sa Filipom Kljajićem, Rodoljubom Čolakovićem, Brankom Krsmanovićem i Nikolom Grulovićem.

Učestvovao je na vojnom savetovanju u Dulenima i Stolicama u septembru 1941. godine. Za vreme Užičke Republike, bio je poverenik Narodnog odbora za finansije i bio je prisutan u pregovorima između Tita i Draže Mihailovića u Struganiku i Brajićima, oktobra 1941. godine.

Po povlačenju glavnine partizanskih snaga iz Srbije, bio je lakše ranjen i prešao je na teritoriju Sandžaka zajedno sa Filipom Kljajićem, da bi se od tada pa sve do polovine 1944. godine nalazio sa Vrhovnim štabom NOV i POJ.

Na Prvom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1942. godine, izabran je za člana njegovog Predsedništva, a na Drugom, novembra 1943. godine, za poverenika za saobraćaj u Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije (NKOJ).

U vreme nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Žujović se nalazio sa Vrhovnim štabom NOV i POJ u drvarskoj pećini. Zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Arsom Jovanovićem organizovao je odbranu pećine, uz pomoć boraca dve čete Pratećeg bataljona, kojima su u pomoć pritekli slušaoci Oficirske škole, a potom i borci Treće ličke proleterske udarne brigade. Kad se Ranković probio do terena koji još uvek nije bio na udaru neprijateljskih jedinica, po kuriru je poslao Žujoviću poruku koji put slediti do bezbednog terena. Žujović je tada organizovao evakuaciju Vrhovnog štaba i po Rankovićevim uputstvima ih izveo iz pećine na greben Gradina, odakle su potom otišli u selo Potoci.

U Beograd ponovo dolazi 23. oktobra 1944. godine i učestvuje u prvim organima vlasti po oslobođenju grada. Posle oslobođenja Srbije, učestvovao je u stvaranju Narodnog oslobodilačkog fronta Srbije i sindikalnih organizacija.

Na konstituisanju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta (JNOF) Srbije, 14. novembra 1944. godine u Beogradu, ušao je u njegov sastav kao potpredsednik Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

Učestvovao je i u konstituisanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS) od 9. do 12. novembra 1944. godine u Beogradu, kada je izabran u njeno Predsedništvo. Po formiranju privremene vlade DFJ, marta 1945. godine u Beogradu, Žujović je vršio funkciju ministra finansija.

Na prvim izborima za narodne poslanike Ustavotvorne skupštine DFJ, kandidovan je za poslanika iz Drugog Beogradskog rejona i po pobedi snaga Narodnog fronta, postao je narodni poslanik nove Skupštine i član prvog saziva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. U prvoj Vladi FNRJ, vršio je funkciju Saveznog ministra za finansije.

Informbiro

Po izbijanju prvih nesuglasica između Informbiroa i KPJ, stao je protiv stavova jugoslovenskog Centralnog komiteta i podržavao liniju Informbiroa. Na sednici CK KPJ, koja je održana na Dedinju, 12. aprila 1948. godine, ustao je odlučno protiv slanja pisma CK KPSS, kao odgovor na optužbe koje su iznesene u ranijem pismu protiv CK KPJ. Idućeg dana, ponovo se sastao CK KPJ i diskutovao o Žujovićem ispadu.

Sreten Žujović je isključen iz Politbiroa CK KPJ i udaljen sa svih funkcija na Petom kongresu KPJ, jula 1948. godine. Nalazio se kratkotrajno u kućnom pritvoru, a potom u ostacima zatvora Glavnjača u Beogradu. Bio je strogo izolovan — nije dobijao nikakvu štampu i to je sprovođeno toliko striktno da su skidane i nalepnice sa šibica. U izolaciji je radi `slamanja` zadržan dve i po godine, a da protiv njega nije vršena nikakva istraga. U vreme najtežih sukoba sa Informbiroom, pristupilo se rešavanju njegovog slučaja, koji je sovjetska propaganda neprekidno oživljavala. Po Đilasovoj i Kardeljevoj preporuci mu je data dokumentacija o sudskom procesu protiv mađarskog revolucionara Lasla Rajka, da bi se posle toga izašlo u susret i njegovoj želji da dobije sve komplete „Borbe” od dana njegovog hapšenja, na osnovu čega je uvideo prirodu sovjetske politike kao imperijalističke i po sopstvenoj želji, 11. novembra 1950. dao izjavu Centralnom komitetu KPJ, a zatim slično uputio i listu „Borba”, gde je govorio o svojim zabludama i greškama koje je počinio prema KPJ. Na javnoj konferenciji za štampu 25. novembra 1950. u prisustvu mnogobrojnih inostranih novinara, Žujović je pričao o svojim zabludama, govoreći da je dobio zasluženu kaznu.

Tada je pušten iz zatvora, a nakon pada Rankovića, koji se tome protivio, ponovo je primljen u Savez komunista Jugoslavije (SKJ), ali samo kao član. Na proslavi 50-godišnjice SKJ, na centralnoj svečanosti koja je održana u Beogradu aprila 1969, sedeo je u redu sa starim borcima i istaknutim revolucionarima. Do svog penzionisanja, Žujović je bio komercijalni direktor lista „Borba” i direktor Privrednog instituta. Povukao se iz političkog života 1971. i živeo je sve do svoje smrti u Beogradu.

Umro je 28. novembra 1976. u Beogradu.

Sreten Žujović je imao čin general-pukovnika JA u rezervi, koji mu je oduzet presudom Vojnog suda časti grada Beograda zbog antipartijske delatnosti za vreme Informbiroa.

Pored toga, odlikovan je — Ordenom partizanske zvezde prvog reda, Ordenom zasluga za narod prvog reda, Ordenom za hrabrost i Partizanskom spomenicom 1941. Vojni sud časti mu je pored čina oduzeo i sva pomenuta odlikovanja.

Njegov sin je bio Zoran Žujović (1924—1988) novinar Politike.

Literatura

• Petranović, Branko (1964). Političke i pravne prilike za vreme privremene vlade DFJ. Beograd: Institut društvenih nauka. 
• Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031
• Vojna enciklopedija tom X. Beograd. 1975.  COBISS.SR 73016839
• Mala enciklopedija Prosveta tom I. Beograd: Prosveta. 1978.  COBISS.SR 445703
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU.