Srpska revolucija

Termin Srpska revolucija se odnosi na period istorije Srbije od 1804. do 1835. godine, a prvi ga je upotrebio Leopold fon Ranke u svojoj knjizi Die Serbische Revolution. Od njega ga je kasnije prihvatio i Vuk Stefanović Karadžić.

Srpska revolucija
Flag of Revolutionary Serbia.svg
Zastava Srpske revolucije
Vreme:14. februar 180426. jul 1817.
Mesto:Centralna Srbija, Bosna
Uzrok:Turski zulum i nasilje
Ishod: Srpska pobeda, nastanak Kneževine Srbije.
Sukobljene strane
Srpski ustanici
Podrška:
Rusija Ruska Imperija (1807—1812)
 Osmansko carstvo (od 1805)
Dahije (1804)
Francuska Prvo francusko carstvo (nije učestvovalo u revoluciji, samo zaustavilo prinudilo Rusiju indirektno da se posveti samo Napoleonu a ne i Srpskoj revoluciji)
Komandanti i vođe
Karađorđe Petrović
Miloš Obrenović
Prota Mateja Nenadović
Hajduk Veljko
Stanoje Glavaš
Osmansko carstvo Selim III
Osmansko carstvo Mahmud II
Francuska Napoleon I Bonaparta
Jačina
80.000 Srba 300.000 Turaka
Žrtve i gubici
oko 50.000 mrtvih preko 200.000 mrtvih

Period na koji se termin odnosi obuhvata:

Kao posledice ovih događaja smatraju se se oslobođenje Srbije od turske vlasti, i preporod u srpskom društvu koji je doneo Sretenjski ustav, mada je on ubrzo po donošenju bio ukinut.

UvodUredi

 
Beogradski pašaluk pre Prvog srpskog ustanka

Buduća srpska država je nastala na teritoriji Beogradskog pašaluka (zvanični turski naziv je bio Smederevski sandžak). Na čelu ovog pašaluka nalazio se beogradski vezir. Beogradski pašaluk je bio podeljen na 12 nahija, a svaka nahija se sastojala iz nekoliko knežina. Početkom 19. veka, na ovoj teritoriji je živelo oko 400.000 Srba, zatim Turci i nešto Rumuna, Roma i Jevreja. Turci su uglavnom živeli u gradovima sa utvrđenjima, a Srbi na selu.

Poslednji austrijsko-turski rat (1788—1791) je vođen najviše na teritoriji Beogradskog pašaluka. Srbi su masovno pristupali u dobrovoljačke odrede (frajkore) i ratovali su na strani Austrije. Ovaj period srpske istorije je poznat kao Kočina krajina, po Koči Anđelkoviću, vođi ustanika. Mnogi Srbi, među njima i Karađorđe, su tada sticali ratno iskustvo. Rat je završen Svištovskim mirom, koji Srbima nije doneo ništa osim amnestije.

Kada je u 18. veku ukinuta najvažnija srpska ustanova pod Turcima, Pećka patrijaršija, Srbi su se organizovali u knežinskoj samoupravi. Ona je postala značajna tek u drugoj polovini 18. veka. Turci su dozvolili Srbima da se organizuju u nahiji, knežini i selu. Starešine sela, knežine i nahije su bili kmet, knez i obor-knez. Oni su u ime turske vlasti sakupljali porez, održavali puteve i gonili hajduke. Knežinska samouprava je došla do izražaja u vreme vezira hadži Mustafa-paše, kojeg su Srbi zbog blage uprave zvali „srpska majka“. Posebnim pravnim aktima (fermanima) sa kraja 18. veka je konačno uobličena knežinska samouprava.

Međutim grupa janičara-uzurpatora, poznatih kao dahije, 1801. je ubila hadži Mustafa-pašu i preuzela svu vlast u Beogradskom pašaluku. Četvorica dahija - Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić - podelile su Beogradski pašaluk na četiri dela i zavele strahovladu. Kada je turski zulum dosegao granice neizdrživosti, Srbi su tajno počeli da se spremaju za bunu. Doznavši namere Srba, dahije su organizovale pogubljenja viđenijih Srba, poznata kao "Seča knezova".

Prvi srpski ustanakUredi

 
Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka

Karađorđe je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda“. Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale.

Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš.

 
Karađorđeva Srbija 1809. godine
 
Karađorđeva Srbija 1813. godine

Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka.

Godina 1808. je prošla bez većih okrašaja, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom).

Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jedinog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. 1812. Rusija je sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikm vezirom Hursid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena do kraja oktobra 1813. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije.

 
Podizanje ustanka u Orašcu 1804
 
Boj na Mišaru 1806
 
Opsada Beograda 1806
 
Pogibija Vase Čarapića kod Stambol kapije, Opsada Beograda 1806
 
Pogibija Hajduk Veljka 1813
 
Boj na Ravnju 1813

Uređenje ustaničke državeUredi

 
General Ivan Ivanovič Isajev, komandant ruskih trupa u bitkama kod Malajnice i Štubika 1807 godine
 
Josif Kornilijevič Orurk komandant ruskih trupa u bitci kod Varvarina 1810 godine
 
Nekadašnja zgrada Velike škole, danas Muzej Vuka i Dositeja
 
Beogradski pašaluk i ustanička država

Uporedo sa borbom protiv turske vlasti, ustanici su organizovali sopstvenu vlast. Prvo su uređeni sudovi, svetovni i crkveni. Najvažnija ustanova ustaničke Srbije je bila Narodna skupština, koju su činili najistaknutiji narodni prvaci, vojskovođe i sveštenici. Na Skupštini su donošene najvažnije odluke: kupovina oružja i municije, sakupljanje poreza, usvajanje ratnih planova, pregovori sa Turcima i slično. Ustanici su 1805. godine osnovali Praviteljstvujušči sovjet, čija delatnost u početku nije bila jasno određena. Od 1811, Sovjet je postao izvršni organ vlasti, sa 5 ministarstava (popečiteljstava). Predsednici Sovjeta su bili Prota Mateja Nenadović, Mladen Milovanović i Jakov Nenadović.

Sve ovo vreme Karađorđe je imao vrhovnu neograničenu vlast. Pokušaj da se njegova vlast ograniči je završio neuspehom. 1811. Karađorđe je proterao iz zemlje svoje najveće neprijatelje, Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca.

Zbog stalnog ratovanja ustanici nisu mogli da posvete neophodnu pažnju obrazovanju. O otvaranju osnovnih škola i radu učitelja pobrinuo se Dositej Obradović, posle prelaska u Srbiju. Osim njega, školi se posvetio i Ivan Jugović, koji je 1808. osnovao Veliku školu u Beogradu.

Tokom Prvog srpskog ustanka su ukinuti feudalni odnosi, a zemlja je pripala seljacima.

Hadži Prodanova bunaUredi

Nakon pada Srbije, za beogradskog vezira je postavljen Sulejman-paša Skopljak, koji je dopustio osvetu nad pokorenim Srbima. On je zaveo strahovladu, koja je u nečemu bila i teža od dahijske.

U Srbiji su ostale tri značajne ličnosti iz Prvog ustanka - Stanoje Glavaš, hadži Prodan Gligorijević i Miloš Obrenović. Stanoja Glavaša Turci su imenovali za nadzornika carigradskog druma, ali su ga brzo pogubili, jer im je bio sumnjiv. Hadži Prodan Gligorijević nije dozvolio Turcima da ga iznenade, pa je podigao bunu. Hadži Prodanova buna (1814) je izbila spontano kod manastira Trnave, u Požeškoj nahiji, a potom se proširila na Kragujevačku nahiju. Miloš Obrenović je smatrao da buna nije podignuta u pravo vreme i nije učestvovao u njoj. On je čak pomogao vojsku beogradskog vezira u glavnoj bici kod Knića. Iako su odneli pobedu, pobunjenici su se povukli, a hadži Prodan je pobegao u Austriju. Pobuna je lako ugušena, a vezir je pojačao teror.

Drugi srpski ustanakUredi

 
Miloš Obrenović

Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. 23. aprila 1815. u Takovu je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv legalne turske vlasti. Ustanici su imali sreće da sve bitke vode protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju.

Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirok Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza.

Kneževina SrbijaUredi

 
Kneževina Srbija 1817. godine
 
Kneževina Srbija 1833. godine

U Beogradskom pašaluku je paralelno uspostavljena i srpska i turska vlast. Turci su imali svoje organe vlasti: vezira, divan (vezirov savet), alaj-bega (starešina spahija), muselima (vojvoda) i kadiju (sudija). Vezir je bio odgovoran Porti, a posredstvom kneza Miloša i srpskih organa vlasti je upravljao Srbima u Beogradskom pašaluku. Turska vlast se osećala sve do 1830, a tada je naglo oslabila.

Knez Miloš se upustio i pregovore sa Portom na osnovu odredaba Ičkovog i Bukureškog mira, uz podršku Rusije. Rezultati višegodišnjeg ratovanja, kneževa diplomatska umešnost i ruska podrška su bili presudni za sticanje autonomije. Na Narodnim skupštinama (1817. i 1827) narod ga je izabrao za naslednog kneza. Da bi ojačao srpsku vlast, Miloš je 1820. molbom zatražio od Porte samoupravna prava za Srbe.

Kako je Rusija nakon poraza Napoleona imala dobar položaj u Evropi, nije joj bilo teško da uključi Srbiju u sve ugovore koje je sklapala sa Osmanskim carstvom. Podržavan od strane Rusije, uz podmićivanje, turskih državnika, knez Miloš se izborio za tri temeljna dokumenta o autonomiji: Hatišerif iz 1830, Berat iz 1830. i Hatišerif iz 1833. Ovim aktima Srbija je stekla prava na: slobodu veroispovesti, izbor starešina, nezavisnu unutrašnju upravu, povratak šest nahija koje je Karađorđe oslobodio tokom Prvog srpskog ustanka, a koje nisu bile deo Beogradskog pašaluka, slobodu trgovine, podizanje škola, bolnica i štamparija, zabranu naseljavanja Turaka u Srbiju i pravo na iseljavanje Turaka iz Srbije, osim u gradovima sa utvrđenjima. Porta je Beratom potvrdila kneza Miloša za naslednog kneza. Poreske obaveze koje su Srbi imali prema spahijama, veziru i Porti su procenjene na 2.350.000 groša. Ova sumu knez je isplaćivao Porti svake godine na Đurđevdan i Mitrovdan.

Prva vladavina kneza Miloša (1815—1839) je bila apsolutistička, pošto je sva vlast bila u njegovim rukama. Uz kneza su radile narodne skupštine, ali su one uglavnom korišćene za sakupljanje poreza i podnošenje zahteva Porti. Knez je imao svoju Kneževsku kancelariju, a od 1835. postao je Državni savet.

Kneževom apsolutističkom vladavinom bili su nezadovoljni i njegovi protivnici i njegovi prijatelji. Knez je oštro slamao sve otpore. Pogubio je Simu Markovića, Karađorđa, Petra Nikolajevića Molera, Mladena Milovanovića i mnoge druge istaknute ličnosti. Ugušio je mnoge buna kao što su bile buna Stevana Dobrnjca (1821) i buna Miloja Đaka, u kojoj su izneti i socijalni zahtevi. Najveću bunu je predvodio Mileta Radojković (1835). Pobunjenici su ustali sa namerom da ustavom ograniče kneževu vlast. Knez je bio primoran da u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Srbije, donese Sretenjski ustav. Ustav je napisao Dimitrije Davidović, koji se posebno istakao u radu na donošenju hatišerifa. Ustavom su kneževa prava ograničena i delimično preneta na Državni savet. Pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije, koje nisu imale ustave, knez je rado stavio van snage Sretenjski ustav, posle samo dva meseca njegove primene.

Od 1815. do 1835. u Srbiji je postojao feudalni poredak. Spahije su i dalje naplaćivale feudalne namete od srpske raje. Za razliku od ranijih vremena, spahije su to sada radile bez zloupotrebe i uz kontrolu kneza i srpske vlasti. Kada su Srbi Hatom iz 1833. dobili pravo da sve dažbine isplaćuju u jednoj sumi, stekli su se uslovi za ukidanje feudalizma. Sretenjska skupština (1835) je procenila sve godišnje feudalne obaveze jednog seljaka u proseku na 6 talira. To je omogućilo knezu Milošu da na Đurđevdan, 5. maja 1835. u Srbiji prestaju sve feudalne obaveze i nameti. Ovim događajem završava se Srpska revolucija.

 
Ubistvo Karađorđa

Društveni, privredni i kulturni prebražajUredi

U Srbji su čitluci ukinuti 1815. godine, a spahije su 1830. izgubile pravo da ubiraju harač.[1]

ReferenceUredi

  1. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 59-60.

LiteraturaUredi