Stari svet
Pod pojmom „Stari svet” podrazumevaju se kontinenti koje su Evropljani poznavali pre Kolumbovih otkrića Amerika 1492. godine: Evropa, Afrika i Azija.
Nasuprot tome, postoji i pojam „Novi svet” koji obuhvata Severnu i Južnu Ameriku. Australija i Antarktik nisu još uvek bili poznati u vreme nastanka ovih pojmova, pa nisu uvrštene u nijedan od ovih pojmova.[1]
Poreklo naziva uredi
U kontekstu arheologije i svetske istorije, izraz „Stari svet” obuhvata one delove sveta koji su bili u direktnim ili indirektnim kulturnim kontaktima od bronzanog doba pa nadalje, što vodi paralelnom razvoju ranih civilizacija, uglavnom u umerenoj temperaturnoj zoni između otprilike 45. i 25. paralele, u oblasti Mediterana, Mesopotamije, Persijske visoravni, Indije i Kine. Ovi regioni su povezani preko trgovačkog puta svile.
Istorija uredi
Koncept tri kontinenta u Starom svetu, to jest. Azija, Evropa i Afrika (Afroevroazija) seže još iz antičkog doba. Njegove granice definisao je Ptolomeja i drugi geografi antičkog doba i granice su uglavnom nacrtane duž reka Nil i Don. Ova definicija je ostala važeća i tokom celog srednjeg veka (na primer takozvane T i O mape) i tokom ranog modernog perioda.[1]
Prvi koji je izmislio i upotrebio termin „Novi svet” (Mundus Novus) je bio firentinski istraživač Amerigo Vespuči. On je citirao taj izraz u pismu koje je napisao svom prijatelju Lorencu de Pijeru u proleće 1503. U svom pismu, on je tvrdio da zemlje koje su otkrili evropski navigatori nisu bile ivice Azije kao što je izjavio Kristifor Kolumbo. Umesto toga, pripadali su različitom kontinentu, Novom svetu. Drugi istraživač, italijan Peter Martir, podržao je kontekst Novog sveta. On je upotrebio termin „Orbe Novo” preveden kao „Novi globus” nakon što je 1511. otkrio Ameriku.[2]