Stvarnost

Stvarnost, realnost ili zbilja je pojam koji označava ono što stvarno (odnosno zbiljski) postoji..[1] Stvarnost se različito tumači u nauci, filozofiji, teologiji i sl. Fizika obično govori o stvarnosti kao celokupnosti pojava. Filozofija i psihologija radije govore o spoljnoj, fizičkoj stvarnosti, i o unutrašnjoj, psihičkoj ili mentalnoj stvarnosti (predstave, misli, sećanja, snovi), kao i o društveno-političkoj i kulturnoj stvarnosti, koja počiva na interakciji ova dva vida stvarnosti. Teologija i ontologija govore o biću, kao jedinoj stvarnosti koja jeste.

Filozofi, matematičari, i drugi antički i moderni mislioci, kao što su Aristotel, Platon, Frege, Vitgenštajn, i Rasel, su pravili razliku između misli koje korespondiraju realnosti, koherentnih apstrakcija (misli o stvarima koje se mogu zamisliti, ali nisu stvarne), i onih koje ne mogu da budu čak ni racionalno zamišljene. U kontrastu s tim, postojanje se često ograničava samo na ono što fizički postoji.

Realnost se često stavlja u kontrast sa onim što je imaginarno, iluzorno, deluziono, (samo) na umu, snovima, onim što je lažno, što je fikciono, ili što je apstraktno. U isto vreme, to što je apstraktno igra ulogu u svakodnevnom životu i u akadamskim istraživanjima. Na primer, uzročnost, vrlina, život, i distributivna pravda su apstraktni koncepti koje je teško definisati, ali se oni veoma retko poistovećuju sa čistim deluzijama. Postojanje i realnost apstrakcija su sporni: jedna ekstremna pozicija ih smatra pukim rečima; druga pozicija ih smatra višim vidom istina od manje apstraktnih koncepata. Ovo neslaganje je osnova filozofskog problema univerzalija.

Istina se odnosi na ono što je realno, dok lažnost obuhvata ono što nije. Fikcije se smatraju nerealnim.

Srodni konceptiUredi

Svetska gledišta i teorijeUredi

U čestoj kolokvijalnoj upotrebi stvarnost označava „percepcije, uverenja i stavove prema stvarnosti”, kao što je „Moja stvarnost nije vaša stvarnost”. Ovo se često koristi samo kao kolokvijalizam koji ukazuje na to da se strane u razgovoru slažu, ili da bi trebalo da se slože, a ne da cepidlače oko duboko različitih koncepcija onoga što je stvarno. Na primer, u religijskoj diskusiji između prijatelja, može se reći (šaljivo), „Vi se možda se ne slažete, ali u mojoj realnosti svi idu u raj”.

Realnost se može definisati na način koji je povezuje sa svetskim gledištima ili njihovim delom (konceptualni okviri): Realnost je totalnost svih stvari, struktura (stvarnih i konceptualnih) i fenomena, bilo vidljivih ili ne. To je ono što svetsko gledište (bilo da se zasniva na individualnom ili zajedničkom ljudskom iskustvu) ultimativno pokušava da opiše ili mapira.

Pojedine ideje iz fizike, filozofije, sociologije, književnog kriticizma, i drugih polja oblikuju različite teorije realnosti. Jedno takvo verovanje je da jednostavno i doslovno ne postoji realnost izvan percepcija ili verovanja svako od nas ima o realnosti. Takvi stavovi su sumirani u popularnoj izjavi: „percepcija je stvarnost” ili „život je kako vi spoznate stvarnost” ili „stvarnost je ono što možete da ostvarite” (Robert Anton Vilson), i oni ukazuju na antirealizam – to jest, stav da nema objektivne realnosti, bilo da se to eksplicitno priznaje ili ne.

Mnogi koncepti nauke i filozofije su često kulturološki i društveno definisani. Ovu ideju je razradio Tomas Kun u svojoj knjizi Struktura naučnih revolucija (1962). Društvena konstrukcija realnosti, knjiga o sociologiji znanja koju su napisali Piter L. Berger i Tomas Lakman, je objavljena 1966. godine. Ona objašnjava kako se znanje stiče i koristi za spoznaju realnosti. Među svim realnostima, realnost svakodnevnog života je najvažnija pošto naša svesnost uslovljava da moramo biti potpuno u toku i obraćati pažnju na iskustva iz svakodnevnog života.

Stvarnost u filozofijiUredi

 
Posredovana stvarnost, umetnička fotografija

Zapadna filozofijaUredi

Filozofija adresira dva različita aspekta teme realnosti: prirodu same realnosti, i odnos između uma (kao i jezika i kulture) i realnosti.

S druge strane, ontologija je proučavanje postojanja, i centralna tema polja se raznovrsno formuliše, u smislu bitisanja, egzistencije, „šta jeste”, i realnosti. Zadatak ontologije je da se opišu najgeneralnije kategorije realnosti i kako su one međusobno povezane. Ako bi filozof želeo da predloži pozitivnu definiciju koncepta „stvarnost”, to bi bilo učinjeno pod ovim naslovom. Kao što je gore objašnjeno, neki filozofi prave razliku između realnositi i postojanja. U stvari, mnogi analitički filozofi današnjice teže da izbegnu termin „realan” i „realnost” u razmatranju ontoloških pitanja. Ali za one koji tretiraju „realan” isti način na koji tretiraju „postoji”, jedno od vodećih pitanja analitičke filozofije je bilo da li je postojanje (ili realnost) svojstvo objekata. Analitički filozofi često drže da je to „nije” uopšte svojstvo, iako je ovaj stav u poslednjih nekoliko decenija donekle izgubio prevalentnost.

S druge strane, posebno u diskusijama objektivnosti koje su prisutne u metafizici i epistemologiji, filozofske diskusije „realnosti” često se bave načinima na koje realnost jeste, ili nije, na neki način zavisna od (ili, koristeći moderni žargon, „konstruisana” od) mentalnih i kulturnih faktora kao što su percepcija, verovanja, i druga mentalna stanja, kao i kulturnih artefakata, kao što su religije i politički pokreti, sve do nejasnog pojma zajedničkog kulturnog gledišta na svet, ili Weltanschauung.

Gledište da postoji stvarnost nezavisno od bilo kojeg uverenja, percepcija, itd, se naziva realizam. Preciznije, filozofi su skloni da govore o „realizmu o” ovom i onom, kao što je realizam o sveopštosti ili realizam o spoljnom svetu. Generalno, gde se može identifikovati bilo koja klasa predmeta, za koje se tvrdi da postojanje ili suštinske karakteristike ne zavise od percepcija, verovanja, jezika ili bilo kojeg drugog ljudskog artefakta, može se govoriti o „realizmu” tog objekta.

Isto tako se može govoriti o antirealizmu istih objekata. Antirealizam je zadnji u dugoj sekvenci termina za gledišta koja su suprotna realizmu. Verovatno prvi je bio idealizam, tako nazvan zato što se smatralo da realnost počiva u umu, ili da je proizvod naših ideja. Subjektivni idealizam je gledište koje je predložio irski empiričar Džordž Berkli, prema kome su objekti percepcije koje su u stvari ideje u umu. Po tom gledištu, neko može biti u iskušenju da tvrdi da je stvarnost „mentalna konstrukcija”; ovo nije sasvim tačno, međutim, pošto prema Berklijevom gledištu, percepcijalne ideje kreira i koordinira Bog. Do 20. veka, gledišta slična Berklijevom su nazivana fenomenalizmom. Fenomenalizam se razlikuje od Berklijevog idealizma prvenstveno po tome da je Berkli verovao da um, ili duša, nisu samo ideje niti su sastavljene samo od ideja, dok varijeteti fenomenalizma, kao što je onaj koji zagovara Rasel, imaju tendenciju da idu dalje i da tvrde da je sam um samo kolekcija percepcija, sećanja, itd. i da nema uma ili duše iznad takvog mentalnog događaja. Konačno, antirealizam je postao pomodni termin za bilo koje gledište po kome postojanje nekog objekta zavisi od uma ili kulturnih artefakata. Stanovište da je takozvani spoljašnji svet u stvari samo društveni, ili kulturni, artefakt, zvani socijalni konstruktivizam, je jedan od varijeteta antirealizma. Kulturni relativizam je stav da socijalni problemi kao što je moralnost nisu apsolutni, već da su bar parcijalno kulturni artefakt.

Teorija korespondencije znanja o tome šta postoji tvrdi da „istinsko” poznavanje realnosti predstavlja preciznu korespondenciju izjava i slika stvarnosti sa realnom stvarnošću koju izjave ili slike pokušavaju da predstavljaju. Na primer, naučna metoda može da potvrdi da je izjava istinita na bazi vidljivih dokaza da stvar postoji. Mnogi ljudi mogu ukazati na Stenovite planine i reći da taj planinski masiv postoji, i nastavlja da postoji, čak i ako ga niko ne posmatra niti daje izjavu o tome.

Ibn ArabiUredi

Takozvana stvarnost, odnosno svet čula koji nas okružuje i koji smo navikli da smatramo stvarnošću, za islamskog sufi mustika Ibn Arabija nije ništa drugo nego san.[2] Naša čula primaju utiske koje razvrstavamo i uređujemo svojim umom, uspostavljajući čvrst poredak stvari. Ova konstruisana tvorevina uma zatim se naziva stvarnošću. Međutim, prema Ibn Arabiju, to nije stvarnost u pravom smislu te reči, odnosno nije biće (arap. wujud) kakvo jeste. Ljudima u svetu čula biće je jednako neprimetno kao što su objekti čula neprimetni čoveku koji spava.


Međutim, takozvanu stvarnost ne treba smatrati potpuno neosnovanom, jer ona ipak odražava istinsku stvarnost na nivou predstave. Takozvana stvarnost je san, ali ne i puki privid. Ona je oblik javljanja (arap. tajalli) apsolutne stvarnosti koju Ibn Arabi naziva istina (arap. al-haqq). Stoga Ibn Arabi smatra da je stvarnost potrebno protumačiti na pravilan način, baš kao što tumačimo snove.[2] Promenljivi svet postojanja i nastajanja, sa mnoštvom pojavnih oblika, predstava je koja delimično otkriva i samu stvarnost. Onaj ko je u stanju da spozna ispoljavanje jedne stvarnosti u različitim oblicima mnoštvenosti, dosegao je najdublje misterije sufijskog puta (arap. tariqah). Međutim, ova spoznaja uglavnom ostaje nedostupna većini ljudi koji su uvereni da je čulni svet nešto materijalno i čvrsto. Ibn Arabi primećuje da u pogledu čulnog nema nikakve razlike između sna i stvarnosti jer je „funkcija uobrazilje da proizvodi čulne stvari i ništa više“.[2]

Fizičke naukeUredi

Naučni realizamUredi

Naučni realizam je, na najopštijem nivou, stanovište da je svet opisan naukom (možda idealnom naukom) realni svet, kao što postoji, nezavisno od toga šta mi možda mislimo o tome. U okviru filozofije nauke, to se često uokviruje kao odgovor na pitanje „kako se može objasniti uspeh nauke?” Rasprava o tome šta uspeh nauke obuhvata prvenstveno je centrirana na statusu entiteta koji nisu direktno primetni, koji su diskutovani u naučnim teorijama. Generalno, osobe koje su naučni realisti navode da se mogu izvesti pouzdane tvrdnje o tim entitetima (viz., da oni imaju isti ontološki status) kao i direktno uočljivi entiteti, za razliku od instrumentalizma. Teorije koje su u današnje vreme najviše korištene i studirane više ili manje navode istinu.

Realizam i lokalitet u fiziciUredi

Realizam u smislu u kome ga koriste fizičari nije isto što i realizam u metafizici.[3] Kasniji je tvrdnja da je svet nezavistan od uma: da čak i ako rezultati merenja ne postoje pre merenja, to ne zahteva da su oni kreacija posmatrača. Osim toga, svojstvo koje je nezavisno od uma ne mora da bude vrednost neke fizičke promenljive, kao što je pozicija ili momenat. Svojstvo može da bude dispoziciono (ili potencijalno), tj. ono može da bude tendencija: poput načina na koji stakleni predmeti imaju tendenciju da se lome, ili su skloni lomu, čak i ako nisu u stvari polomljeni. Na isti način, od uma nezavisna svojstva kvantnih sistema se mogu sastojati od tendencije da odgovore na određena merenja sa određenim vrednostima sa predvidivom verovatnoćom.[4] Takva ontologija bi bila metafizički realna, mada nije realna u fizičkom smislu „lokalnog realizma” (što bi zahtevalo da pojedinačna vrednost bude proizvedena sa sigurnošću).

Blisko srodni termin je protivrečna definitivnost (CFD), koja se odnosi na tvrdnju da neko može da smisleno da govori o definitivnosti rezultata merenja koja nisu izvršena (tj. sposobnost pretpostavljanja postojanja objekata i osobina objekata, čak i kada nisu bili izmereni).

Lokalni realizam je značajno svojstvo klasične mehanike, opšte relativnosti, i elektrodinamike; mada je kvantna mehanika pokazala da je kvantno sprezanje moguće. Ajnštajn je to odbacio, predlažući EPR paradoks, ali je to naknadno bilo kvantifikovano putem Belovih nejednakosti.[5] Ako su Belove nejednakosti prekršene, bilo lokalni realizam ili protivrečna definitivnost moraju biti nekorektni. Neki fizičari osporavaju da su ekperimentalno demonstrirana kršenja Belovih nejednakosti, po osnovi da potklasa nehomogenih Belovih nejednakosti nije bila testirana ili usled eksperimentalnih ograničenja testova. Različite interpretacije kvantne mehanike narušavaju različite delove lokalnog realizma i/ili protivrečne definitivnosti.

Uloga posmatrača u kvantnoj mehaniciUredi

Kvantni problem uma i tela se odnosi na filozofske diskusije problema uma i tela u kontekstu kvantne mehanike. Budući da kvantna mehanika obuhvata kvantne superpozicije, koje posmatrač ne spoznaje, neke interpretacije kvantne mehanike stavljaju svesne posmatrače u specijalnu poziciju.

Osnivači kvantne mehanike raspravljali su o ulozi posmatrača. Volfgang Pauli i Verner Hajzenberg su smatrali da je posmatrač uzročnik kolapsa. Ovu tačka gledišta, koju nikad nije u potpunosti podržao Nils Bor, je Albert Ajnštajn proglasio mističnim i antinaučnom. Pauli je prihvatio termin, i opisao kvantnu mehaniku kao lucidni misticizam.[6]

Hajzenberg i Bor su uvek opisivali kvantnu mehaniku u smislu logičkog pozitivizma. Bor se takođe aktivno interesovao za filozofske implikacije kvantne teorija kao njene komplementarnosti, na primer.[7] On je smatrao da kvantna teorija nudi kompletan opis prirode, mada taj opis nije podesan za svakodnevna iskustva – koja su bolje opisana klasičnom mehanikom i verovatnoćom. Bor nikad nije specificirao demarkacionu liniju iznad koje objekti prestaju da budu kvantni i postaju klasični. On je verovao da to nije pitanje fizike, nego filozofije.

Judžin Vigner je reformulisao misaoni eksperiment „Šredingerove mačke” kao „Vignerov prijatelj” i predložio da je svest posmatrača linija demarkacije koja dovodi do kolapsa talasne funkcije, nezavisno od bilo koje realistične interpretacije. Obično poznat kao „svešću uzrokovan kolaps”, ova interpretacija kvantne mehanike navodi da opservacija svesnog posmatrača je to što dovodi do kolapsa talasne funkcije.

MultiverzumUredi

Multiverzum je hipotetični set višestrukih mogućih svemira (uključujući istorijski svemir koji mi konzistentno doživljavamo) koji zajedno sačinjavaju sve što postoji: celokupnost prostora, vremena, materije, i energije, kao i fizičkih zakona i konstanti koji ih opisuju. Ovaj termin je skovao 1895. godine američki filozof i psiholog Vilijam Džejms.[8] U tumačenju mnogih svetova (MWI), jednoj od glavnih interpretacija kvantne mehanike, postoji beskonačan broj svemira i svaki mogući kvantni ishod se odvija u bar jednom svemiru.

Struktura multiverzuma, priroda svakog svemira unutar njega i odnos između raznih konstituenata svemira, zavisi od specifičnih razmatranih multiverzumskih hipteza. Postojanje multiverzuma je hipotetski razmatrano u kosmologiji, fizicu, astronomiji, religiji, filozofiji, transpersonalnoj psihologiji i fikciji, a posebno u naučnoj fantastici i fantastici. U tim kontekstima, paralelni svemiri se isto tako nazivaju „alternativnim svemirima”, „kvantnim svemirima”, „interpenetrirajućim dimenzijama”, „paralelnim dimenzijama”, „paralelnim svetovima”, „alternativnim realnostima”, „alternativnim vremenskim linijama”, i „dimenzionim ravnima”, između ostalog.

Naučne teorije o svemuUredi

Teorija svega (TOE) je teorija u teorijskoj fizici koja bi potpuno objasnila i povezala sve poznate fizičke fenomene, i predvidela ishod svakog experimenta koji bi se u principu mogao izvesti. Teorija svega se naziva i finalnom teorijom.[9] Mnoge kandidate za teoriju o svemu su predložili teoretski fizičari tokom 20. veka, ali ni jedna od predloženih teorija nije bila eksperimentalno potvrđena. Primarni problem u proizvođenju teorije svega je da je teško ujediniti opštu relativnost i kvantnu mehaniku. To je jedan od nerešenih problema u fizici.

Inicijalno, termin „teorija svega” je bio korišten uz ironičnu konotaciju u smislu raznih prekomerno uopštenih teorija. Na primer, pradeda Ijona Tihija, karaktera iz ciklusa Stanislav Lemovih naučno fantastičnih priča iz 1960-ih, bio je poznat po radu na „Opštoj teoriji svega”. Fizičar Džon Elis[10] tvrdi da je on uveo ovaj pojam u tehničku literaturu u članku u časopisu Nature 1986. godine.[11] Tokom vremena, ovaj termin se zadržao u popularizacijama kvantne fizike pri opisivanju teorije koja bi ujedinila ili objasnila jednostavnim modelom teorije svih fundamentalnih interakcija i svih prirodnih čestica: opšte relativnosti za gravitaciju, i standardnog modela elementarnih čestica fizike – kojim su obuhvaćene kvantna mehanika – za elektromagnetizam, dve nuklearne interakcije, i poznate elementarne čestice.

Sadašnji kandidati za teoriju svega su teorija struna, M teorija, i kvantna gravitacija petlji.

TehnologijaUredi

Virtuelna realnost i sajberspejsUredi

Virtuelna realnost (VR) je računarski-simulirano okruženje kojim se može simulirati fizička prisutnost na mestima u stvarnom svetu, kao i u imaginarnim svetovima.

Virtuelni kontinuum je kontinuirana skala između sasvim virtualnog, virtuelne stvarnosti, i kompletno realnog: realnosti. Kontinuum realnosti i virtualnosti stoga obuhvata sve moguće varijacije i kompozicije stvarnih i virtuelnih objekata. To je bilo opisano kao koncept u novim medijima i informatici, mada se to u stvari može smatrati pitanjem antropologije. Koncept je prvi put uveo Pol Milgram.[12]

Oblast između dva ekstrema, gde je realno pomešano sa virtuelnim, je takozvana mešovita stvarnost. Ona se sastoji od proširene stvarnosti, gde virtuelno doprinosi stvarnom, i proširene virtuelnosti, gde realno doprinosi virtuelnom. Sajberspejs, svetski računarski sistemi koji se smatraju međusobno povezanom celinom, se može smatrati virtuelnom realnošću; na primer, na takav načini je prikazan u sajberpank fikciji Vilijama Gibsona i drugih. Second life i masovne višekorisničke mrežne igre igranja uloga, kao što je World of Warcraft su primeri veštačkih okruženja ili virtuelnih svetova (koji na neki način nisu potpuna virtuelna realnost) u sajberspejsu.

„RL” u internetskoj kulturiUredi

Na Internetu, „stvarni život” se odnosi na život u realnom svetu. To se generalno odnosi na život ili konsenzusnu stvarnost, u kontrastu sa okolinom viđenom kao fikcija ili fantazija, kao što su virtuelna stvarnost, iskustvo slično životu, sni, romani, ili filmovi. U onlajn kontekstu, akronim „IRL” označava „u stvarnom životu” (engl. in real life), što ima značenje „koji nije na Internetu”.[13] Sociolozi koji se bave izučavanjem Interneta su utvrdili da će jednog dana, razlika između onlajn i stvarnog sveta možda izgledati „staromodno”, i napominju da su pojedini tipovi onlajn aktivnosti, kao što su seksualne intrige, već napravili potpunu tranziciju do kompletne legitimnosti i „realnosti”.[14] Skraćenica „RL” označava „stvarni život” (engl. real life). Na primer, može se govoriti o „sastanku u RL” pri obraćanju osobi koju je neko upoznao putem onlajn ćaskanja ili na Internet forumu. Isto tako se može koristiti za izražavanje nemogućnosti upotrebe Interneta neko vreme zbog „RL problema”.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ „reality | Definition of reality in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Pristupljeno 28. 10. 2017. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Ibn Arabija, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  3. ^ Norsen, T. – Against "Realism"
  4. ^ Ian Thomson's dispositional quantum mechanics
  5. ^ Ben Dov, Y. Local Realism and the Crucial experiment.
  6. ^ Marin, Juan Miguel (2009). „'Mysticism' in quantum mechanics: the forgotten controversy”. European Journal of Physics. 30 (4): 807—822. Bibcode:2009EJPh...30..807M. doi:10.1088/0143-0807/30/4/014.  link, summarized here [1] Arhivirano 2011-06-06 na sajtu Wayback Machine
  7. ^ Honner, John (2005). „Niels Bohr and the Mysticism of Nature”. Zygon: Journal of Religion & Science. 17—3: 243—253. 
  8. ^ James, William, The Will to Believe, 1895; and earlier in 1895, as cited in OED's new 2003 entry for "multiverse": "1895 W. JAMES in Internat. Jrnl. Ethics 6 10 Visible nature is all plasticity and indifference, a multiverse, as one might call it, and not a universe."
  9. ^ Weinberg 1993.
  10. ^ Ellis, John (2002). „Physics gets physical (correspondence)”. Nature. 415 (6875): 957. Bibcode:2002Natur.415..957E. PMID 11875539. doi:10.1038/415957b. 
  11. ^ Ellis, John (1986). „The Superstring: Theory of Everything, or of Nothing?”. Nature. 323 (6089): 595—598. Bibcode:1986Natur.323..595E. doi:10.1038/323595a0. 
  12. ^ Milgram, Paul; H. Takemura; A. Utsumi; F. Kishino (1994). „Augmented Reality: A class of displays on the reality-virtuality continuum” (PDF). Proceedings of Telemanipulator and Telepresence Technologies. str. 2351—34. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 4. 10. 2006. Pristupljeno 15. 3. 2007. 
  13. ^ „AcronymFinder.com search for IRL”. 
  14. ^ Slater 2002, str. 533–543

LiteraturaUredi

  • Slater, Don (2002). „Social Relationships and Identity On-line and Off-line”. Ur.: Leah A. Lievrouw; Livingstone, Sonia. Handbook of New Media: Social Shaping and Consequences of ICTs. Sage Publications Inc. str. 533—543. ISBN 978-0-7619-6510-7. 
  • Berger, Peter L.; Luckmann, Thomas (1966). The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. New York: Anchor Books. str. 21—22. 
  • Jain, S. A. (1992). Reality. Jwalamalini Trust. Arhivirano iz originala na datum 2015. »Not in Copyright« 

Spoljašnje vezeUredi