Stenografija
Stenografija (od grč. στενός — usko/zatvoreno i grč. γραφή — pisanje) skraćeno je pisanje koje povećava brzinu i jednostavnost pisanja u poređenju sa uobičajenim načinom pisanja jezika, što može uključivati jednostavne skraćenice, ali i posebne simbole.
Alternativni nazivi uredi
Alternativni nazivi su brahigrafija (grč. βραχύς — kratko)[1] i tahigrafija (grč. ταχύς — brzo),[2] u zavisnosti od toga da li je cilj skraćivanje ili ubrzavanje pisanja. Posrbljeni nazivi bi bili uskopis, kratkopis i brzopis, a stenografija u najširem smislu podrazumeva i korišćenje skraćenica i rukopisa koji omogućava veliku brzinu pisanja.[3]
Upotreba uredi
Obično se koristi u sudnici, ali se može koristiti i za beleženje sastanaka ili sličnih dešavanja. U početku, stenografija je predstavljala samo skraćeno beleženje na papiru. Kasnije, glavni instrument postao je pisaća mašina. Polako je smenjuju diktafoni i naprednije mašine za snimanje zvuka.[4]
Osoba koja se profesionalno bavi stenografijom je stenograf. Dakle, stenograf je osoba koja, koristeći posebno pismo gde jedan znak predstavlja reč ili celu rečenicu, u stanju je da zapisuje govore u skupštini, na sudu i na drugim mestima gde je to potrebno.[4]
Izvori uredi
- ^ „Brahigrafija”. Vokabular. Pristupljeno 27. 3. 2013.
- ^ „Tahigrafija”. Vokabular. Pristupljeno 27. 3. 2013.
- ^ The Diary of Samuel Pepys, Bell & Hyman, 1970, ISBN 978-0-7135-1551-0, Pristupljeno 27. 3. 2013
- ^ a b „Is stenography a dying art?”. BBC News. Pristupljeno 27. 3. 2013.