Википедија

Stiven Ransiman

Ser Stiven Ransiman (engl. sir Steven Runciman; Nortamberland, 7. jul 1903 — Vorikšir, 1. novembar 2000) je bio engleski istoričar srednjeg veka.

Stiven Ransiman
Lični podaci
Datum rođenja(1903-07-07)7. jul 1903.
Mesto rođenjaNortamberland, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti1. novembar 2000.(2000-11-01) (97 god.)
Mesto smrtiVorikšir, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeKoledž Iton

Biografija uredi

Puno Ransimanovo ime bilo je Džejms Kokran Stivenson Ransiman (James Cochran Stevenson Runciman). Ime je dobio po dedi po majci.

Rođen je u Nortamberlandu, u porodici članova Britanskog parlamenta - i otac i majka. Njegov otac, Volter Ransiman, od 1937. godine vikont Ransiman od Doksforda, bio je istaknuti član Liberalne partije. Deda po ocu, lord Ransiman, bio je brodarski magnat.

U trećoj godini života guvernanta je počela da ga podučava francuskom jeziku; tekstove na latinskom i grčkom već je čitao kao šestogodišnjak, a ruski jezik je savladao u svojoj jedanaestoj godini. Uz dar za jezike odrana ga privlači istorija. Studirao je na Itonu i Kembridžu. Doktorirao je u 24. godini života temom iz vizantijske istorije.

Materijalno obezbeđen, Ransiman mnogo putuje po Aziji, naročito po Turskoj i zemljama Bliskog istoka. Od balkanskih zemalja najviše je boravio u Grčkoj. Na ovim putovanjima dodatno usavršava jezike vezane za navedene krajeve: grčki, turski, persijski, hebrejski i dr.

Godine 1940. Ransiman ulazi u diplomatsku službu Britanske imperije, službuje u Bugarskoj, Egiptu, Palestini i drugde.

Na poziv turske vlade, Ransiman je 1942. godine postao profesor vizantijske umetnosti i istorije na istanbulskom univerzitetu. Pored vizantijske istorije, Ransiman intenzivno proučava i period Krstaških ratova, o čemu će napisati više poznatih knjiga.

Bio je predsednik i član raznih britanskih kulturnih ustanova u Turskoj i Grčkoj, a bio je i predsednik britanskog Društva prijatelja Atonske Gore. Carigradska patrijaršija ga je odlikovala najvećom titulom koja se dodeljuje laicima - titulom Velikog oratora što ga je učinilo i počasnim članom Svetog sinoda Carigradske patrijaršije[1].

Doprinosi vizantologiji i medievistici uredi

U vreme kada Ransiman započinje svoje aktivno proučavanje vizantijske civilizacije, vizantologija je u Engleskoj još bila u počecima i opterećena Gibonovim tezama o istoriji Vizantije kao „trijumfu varvarstva i religije“.[2] Zajedno sa Bjurijem, Bejnsom i Milerom doprinosi razvoju moderne vizantologije u Engleskoj, lišene ukorenjenih Gibonovih predrasuda.

Ransiman je dugogodišnje proučavanje Krstaških pohoda pretočio u tri obimne knjige „A History of the Crusades“. U njima on daje novu sliku krstaških vojni. Za razliku od do tada prilično romantično uvreženog prikazivanja krstaša, Ransiman navedenim pohodima pristupa mnogo kritičnije. On ocenjuje Krstaške vojne kao „trijumf varvarizma i sujeverja“[3], i tu koristi reči slične Gibonovim o Vizantiji.

Ransiman je dao i značajan doprinos crkvenoj istoriji svojim studijama o Velikom raskolu iz 1054. godine.

Važnija dela uredi

  • The Emperor Romanus I Lecapenus and His Reign (Цар Роман Лакапин и његова владавина, 1929).
  • The First Bulgarian Empire (Прво Бугарско царство, Лондон 1930).
  • Byzantine Civilization (Византијска цивилизација, Лондон 1933).
  • The Medieval Manichee : A Study of the Christian Dualist Heresy (Средњовековни манихејци : Студија о хришћанској дуалистичкој јереси, Кембриџ 1947).
  • A History of the Crusades: Volume 1, The First Crusade and the Foundation of the Kingdom of Jerusalem (Cambridge University Press 1951) (Folio Society edition 1994).
  • A History of the Crusades: Vol.1, 1951, Vol II, 1952, Vol III, 1954. (Историја крсташких похода, Кембриџ; нова издања 1994. године).
  • The Eastern Schism: A Study of the Papacy and the Eastern Churches in XIth and XIIth Centuries (Источни раскол: Студија о папству и Источној цркви у 11. и 12. веку, Оксфорд 1953).
  • The Sicilian Vespers: A History of the Mediterranean World in the Later Thirteenth Century (Сицилијанско вечерње: Историја медитеранског света у касном 13. веку, Кембриџ 1958)
  • The White Rajahs (Беле раџе, 1960)
  • The Fall of Constantinople 1453 (Пад Цариграда 1453, Кембриџ 1965)
  • Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
  • The Last Byzantine Renaissance (Последњи византијски препород, Кембриџ 1970)
  • The Orthodox Churches and the Secular State (Православне цркве и световна држава, 1972)
  • Byzantine Style and Civilization (Византијски стил и цивилизација, 1975)
  • The Byzantine Theocracy (Византијска теократија, Кембриџ 1977)
  • Mistra (Мистра, Лондон 1980)
  • Patriarch Jeremias II and the Patriarchate of Moscow (Патријарх Јеремија II и московска патријаршија, 1985)
  • A Traveller's Alphabet.Partial Memoirs. (1991)

Na srpski jezik prevedeno je više njegovih knjiga: „Vizantijska civilizacija“ (Subotica-Beograd 1964), „Pad Carigrada 1453“ (Novi Sad. 1996. ISBN 978-86-363-0329-0.; 2. izdanje: Beograd. 2008. ISBN 978-86-7662-073-9..) i „Srednjovekovni maniheizam na Balkanu“ (Čačak. 2008. ISBN 978-86-83507-59-7..).

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Tekst o Stivenu Ransimanu na sajtu Pravoslavlja Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. maj 2009), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  2. ^ Georgije Ostrogorski, „Istorija Vizantije“, Beograd 1996, 25.
  3. ^ Tekst o Stivenu Ransimanu objavljen u časopisu Pravoslavlje Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. maj 2009), Pristupljeno 25. 4. 2013.

Spoljašnje veze uredi

 
Vikicitat ima citate vezane za članak Stiven Ransiman.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стивен_Рансиман&oldid=27358080”