Stokholmski sindrom

синдром зближавања отмичара и талаца

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca.[1] Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji; što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca. Takođe, zbližavanju mogu da doprinose veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova itd. Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.

Bivša zgrada Kreditbanken u Stokholmu, Švedska, mesto Normalmstorške pljačke iz 1973. (snimljeno 2005.)

Stokholmski sindrom je rezultat prilično specifičnog spleta okolnosti, naime neravnoteže moći sadržane u uzimanju talaca, kidnapovanju i nasilnim odnosima. Zbog toga je teško pronaći veliki broj ljudi koji dožive Stokholmski sindrom za izvođenje studija sa bilo kakvom statističkom moći. Ovo otežava utvrđivanje trendova u razvoju i efektima stanja.[2]

Emocionalne veze se mogu stvoriti između otmičara i zarobljenika tokom intimnog vremena zajedno, ali se one generalno smatraju iracionalnim u svetlu opasnosti ili rizika koje trpe žrtve. Stokholmski sindrom nikada nije bio uključen u Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje ili DSM, standardni alat za dijagnostikovanje psihijatrijskih bolesti i poremećaja u SAD-u, uglavnom zbog nedostatka doslednog broja akademskih istraživanja.[3][4][5][6] Sindrom je redak: prema podacima FBI-a, oko 5% žrtava talaca pokazuje dokaze o Stokholmskom sindromu.[7]

Ovaj izraz su mediji prvi put koristili 1973. godine kada su četiri taoca zatočena tokom pljačke banke u Stokholmu u Švedskoj. Taoci su branili svoje otmičare nakon što su pušteni i nisu pristali da svedoče na sudu protiv njih.[3] Zapaženo je da se u ovom slučaju smatralo da je policija postupala obraćajući malo pažnje na bezbednost talaca,[8] pružajući alternativni razlog za njihovu nespremnost da svedoče. Stokholmski sindrom je paradoksalan, jer su simpatetička osećanja koja zarobljenici osećaju prema svojim otmičarima suprotna od straha i prezira koje posmatrač može osećati prema otmičarima.

Postoje četiri ključne komponente koje karakterišu Stokholmski sindrom:

  • Talački razvoj pozitivnih osećanja prema otmičaru
  • Odsustvo prethodnih odnosa između talaca i otmičara
  • Odbijanje talaca da sarađuju sa policijskim snagama i drugim državnim organima
  • Verovanje talaca u humanost otmičara, prestajući da ih doživljava kao pretnju, kada žrtva ima iste vrednosti kao i agresor.[9]

Stokholmski sindrom je „osporavana bolest“ zbog sumnje u legitimnost stanja.[3] Opseg termina je proširen da takođe opisuje reakcije nekih žrtava zlostavljanja izvan konteksta otmica ili uzimanja talaca. Radnje i stavovi slični onima koji pate od Stokholmskog sindroma takođe su pronađeni kod žrtava seksualnog zlostavljanja, trgovine ljudima, ekstremizma, terorizma, ekonomskog ugnjetavanja, finansijske represije, političke represije i verskih progona.[10] To je zato što se Stockholmski sindrom može smatrati „još jednim načinom suočavanja sa stresom i opasnošću ... sličnim drugim oblicima suočavanja po tome što se učesnici ne bave direktno problemom, već pronalaze način da se nose sa situacijom identifikujući se sa agresorom. Mehanizmi suočavanja poput ovih mogu imati veliki uticaj na PTSP."[2]

IstorijaUredi

Pljačka banke u StokholmuUredi

Godine 1973. Jan-Erik Olson, osuđenik na uslovnom otpustu, uzeo je četiri taoca (tri žene i jednog muškarca) u Kreditbanken, jednoj od najvećih banaka u Stokholmu, u Švedskoj, kao taoce tokom neuspele pljačke banke. On je pregovarao je o puštanju iz zatvora svog prijatelja Klarka Olofsona da mu pomogao. Taoci su bili zatočeni šest dana (23 - 28. avgusta) u jednom od trezora banke. Kada su taoci oslobođeni, niko od njih nije hteo da svedoči protiv bilo kojeg od otmičara na sudu; umesto toga, počeli su da prikupljaju novac za njihovu odbranu.[3]

Nils Bejerot, švedski kriminolog i psihijatar, skovao je termin nakon što je stokholmska policija zatražila pomoć od njega pri analiziranju reakcija žrtava na pljačku banke 1973. i njihovog statusa talaca. Kako ideja ispiranja mozga nije bila novi koncept, Bejerot je, govoreći o „vesti objavljenoj nakon puštanja zarobljenika”, opisao reakcije talaca kao rezultat ispiranja mozga od strane njihovih otmičara.[3] On je to nazvao Norrmalmstorgssyndromet (po trgu Normalmstorg na kome se dogodio pokušaj pljačke), što znači „Normalmstorški sindrom”; kasnije je postao poznat izvan Švedske kao Stokholmski sindrom.[11] Psihijatar Frank Očberg je to prvobitno definisao kao pomoć u upravljanju talačkim situacijama.[12]

Ovu analizu dao je Nils Bejerot nakon što ga je na švedskom radiju kritikovala Kristin Enmark, jedne od talaca. Enmark je tvrdila da je strateški uspostavila odnos sa otmičarima. Ona je kritikovala Bejerota zbog ugrožavanja njihovih života agresivnim ponašanjem i agitacijom otmičara. Ona je isto tako kritikovala je policiju što je uperila pištolje na osuđenike dok su taoci bili na liniji vatre, a novinskim medijima je rekla da je jedan od otmičara pokušao da zaštiti taoce od unakrsne vatre. Takođe je kritikovala premijera Olofa Palmea, pošto je ostvarila dogovor sa otmičarima za puštanje na slobodu, ali joj je premijer rekao da će pre dozvoliti da taoci stradaju, nego što će popusti pred zahtevima otmičara.[13][14]

Olson je kasnije u jednom intervjuu rekao:

Taoci su bili krivi. Uradili su sve što sam im rekao. Da nisu, možda sada ne bih bio ovde. Zašto me niko od njih nije napao? Otežavali su ubijanje. Naterali su nas da živimo zajedno dan za danom, poput koza, u toj prljavštini. Nije bilo druge nego da se upoznamo.[15]

Poreklo imenaUredi

Naziv stokholmskog sindroma uveo je kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalmstorgu u Stokholmu, od 23 do 28. avgusta 1973. Taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja. Kasnije, tokom sudskog procesa, taoci su nerado govorili o otmici.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Jameson, Celia (2010). „The Short Step From Love to Hypnosis: A Reconsideration of the Stockholm Syndrome”. Journal for Cultural Research. 14 (4): 337—355. S2CID 144260301. doi:10.1080/14797581003765309. 
  2. ^ a b „The Relationship Between Stockholm Syndrome and Post-Traumatic Stress Disorder in Battered Women - Inquiries Journal”. www.inquiriesjournal.com. Pristupljeno 2021-09-13. 
  3. ^ a b v g d Adorjan, Michael; Christensen, Tony; Kelly, Benjamin; Pawluch, Dorothy (2012). „Stockholm Syndrome As Vernacular Resource”. The Sociological Quarterly. 53 (3): 454—474. ISSN 0038-0253. JSTOR 41679728. S2CID 141676449. doi:10.1111/j.1533-8525.2012.01241.x. 
  4. ^ Robinson, Ashley (28. 2. 2019). „What Is Stockholm Syndrome? Is It Real?”. PrepScholar. 
  5. ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-5 . American Psychiatry Association (5th izd.). Washington: American Psychiatric Publishing. 2013. ISBN 978-0-89042-555-8. 
  6. ^ McKenzie, Ian K. (23. 2. 2004). „The Stockholm Syndrome Revisited”. Journal of Police Crisis Negotiations. 4 (1): 5—21. doi:10.1300/J173v04n01_02. 
  7. ^ Fuselier, G. Dwayne (jul 1999). „Placing the Stockholm Syndrome in Perspective”. FBI Law Enforcement Bulletin. 68: 23. ISSN 0014-5688 — preko Google Books. 
  8. ^ See What You Made Me Do: Power, Control and Domestic Abuse, chapter 2, "The Underground", by Jess Hill; published June 24, 2019 by Black Inc.
  9. ^ Sundaram, Chandar S. (2013). „Stockholm Syndrome”. Salem Press Encyclopedia — preko Research Starters. 
  10. ^ Stockholm syndrome has also come to describe the reactions of some abuse victims beyond the context of kidnappings or hostage-taking:
  11. ^ Bejerot N (1974). „The six day war in Stockholm”. New Scientist. 61 (886): 486—487. 
  12. ^ Ochberg F (8. 4. 2005). „The Ties That Bind Captive to Captor”. Los Angeles Times. 
  13. ^ Westcott, Kathryn (22. 8. 2013). „Lyssna på Kristin Enmark prata med Olof Palme under gisslandramat”. BBC News (na jeziku: švedski). Pristupljeno 2015-10-05. 
  14. ^ Enmark, Kristin (24. 6. 2020). Jag blev Stockholmssyndromet. Stockholm: SAGA Egmont. ISBN 9789185785964. 
  15. ^ Westcott, Kathryn (22. 8. 2013). „What is Stockholm syndrome?”. BBC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-04-08. 

ReferenceUredi

Spoljašnje vezeUredi