Википедија

Stojan Aralica

српски сликар

Stojan Aralica (Škare, Otočac, 24. decembar 1883 — Beograd, 4. februar 1980) bio je srpski slikar, grafičar i akademik.[1] Aralica je bio član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU.[2][1]

Stojan Aralica
Stojan Aralica slikar
Lični podaci
Datum rođenja(1883-12-24)24. decembar 1883.
Mesto rođenjaŠkare, Otočac, Austrougarska
Datum smrti4. februar 1980.(1980-02-04) (96 god.)
Mesto smrtiBeograd, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Potpis

Biografija uredi

 
Stojan Aralica: Motiv iz Otočca (1971)

Slikar i grafičar Stojan Aralica je prve pouke iz slikarstva dobio u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu.[1] Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.[3] Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog.[4] Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.[1]

Njegov opus čini preko 1500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima.[5] U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa porterima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi potrete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intenzivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.[6]

Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.

Krajem 1930-tih je radio freske u banjalučkoj crkvi na Petrićevcu, srušenoj 1941.[7][8]

Dopisni član SANU postaje 14. 11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine.[9] Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stojana Aralice.[3]

Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[10]

Grupa „Oblik“ uredi

Zajedno sa svojim kolegama Petrom Palavičinijem i Brankom Popovićem, Jovan Bijelić je 1926. godine formirao grupu „Oblik“ kome pristupaju: Petar Dobrović, Živorad Nastasijević, Toma Rosandić, Veljko Stanojević, Sreten Stojanović, Sava Šumanović i Marino Tartalja kao članovi osnivači, a kasnije ovoj grupi pristupaju: Ignjat Job, Zora Petrović, Ivan Radović, Mate Razmilović, Risto Stijović, arhitekt Dragiša Brašovan. Ovu grupu su sačinjavali već afirmisani likovni umetnici. Pravila grupe su doneta na sednici od 8. novembra 1930. godine a Ministarstvo unutrašnjih poslova ih je potvrdilo 20. jula 1932. godine.[11] Kasnije su grupi pristupali i ostali umetnici kao i sam Stojan Aralica.

Priznanja uredi

U toku života i rada Stojan Aralica je dobio mnoga priznanja:

Nagrade uredi

  • 1959. oktobarska nagrada Beograda,
  • 1963. Sedmojulska nagrada,
  • 1970. Spomenica u čast novoizabranog člana SANU,
  • 1973. Nagrada AVNOJ-a,
  • 1974. Prva plaketa Predsedništva SANU za doprinos nauci i umetnosti,
  • 1977. Rovinjska nagrada slikaru.[3]

Odlikovanja uredi

  • Orden rada sa crvenom zastavom,
  • Orden zasluga za narod,
  • Orden bratstva i jedinstva.
  • Orden Republike sa zlatnim vencem

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 63. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Slikari i vajari – Stojan Aralica”. www.rts.rs. Pristupljeno 2021-02-01. 
  3. ^ a b v „Arte - Stojan Aralica - Biografija”. www.arte.rs. Pristupljeno 2021-02-01. 
  4. ^ „Muzej Gacke Otočac: Memorijalna zbirka Stojana Aralice”. Arhivirano iz originala 23. 10. 2015. g. Pristupljeno 7. 1. 2010. 
  5. ^ „Stojan Aralica (1883—1980)”. www.riznicasrpska.net. Arhivirano iz originala 16. 04. 2021. g. Pristupljeno 2021-02-01. 
  6. ^ Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Pristupljeno 5. 4. 2013.
  7. ^ "Politika", 13. feb. 1939
  8. ^ Banjalučke ljubavne legende. glassrpske.com 07.10.2013
  9. ^ „Aralica Stojan”. www.sanu.ac.rs. Pristupljeno 2021-02-01. 
  10. ^ „Aralica Stojan”. Galerija slika Beli Andjeo - zvanični sajt (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-01. 
  11. ^ Tihić, Smail (1972). Jovan Bijelić-Život i delo (na ((sr))). YU-Sarajevo: „Veselin Masleša“,

Literatura uredi

  • Srpska enciklopedija Tom 1. (2010). „ARALICA, Stojan”. (na jeziku: (jezik: srpski)). Novi Sad, Beograd: Matica srpska Novi Sad, SANU Beograd, Zavod za udžbenike Beograd. str. 299strana. ISBN 978-86-7946-078-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Protić, Miodrag B. (1970). Srpsko slikarstvo XX veka, Tom 1. - Biblioteka Sinteze (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Nolit. str. 225strana. 
  • Trifunović, Lazar (1973). Srpsko slikarstvo 1900—1950. - Biblioteka Sinteze (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Nolit. str. 533strane. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стојан_Аралица&oldid=27689268”