Sultanija Halime
Sultanija Halime (tur. Halime Sultan; 1570 — 1641[1]) bila je žena osmanskog sultana Mehmeda III i majka Mustafe I.
| Sultanija Halime | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1570. |
| Mesto rođenja | Abhazija, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1641. (70/71 god.) |
| Mesto smrti | Istanbul, Osmansko carstvo |
| Grob | Aja Sofija |
| Porodica | |
| Supružnik | Mehmed III |
| Potomstvo | princ Mahmud Hatidže-sultanija Šah-sultanija Halime-sultanija Mustafa I |
| valide sultanija | |
| Period | 22. decembar 1617 — 26. novembar 1618 |
| valide sultanija | |
| Period | 19. maj 1622 — 10. septembar 1623. |
| Naslednik | Kosem |
Život u Manisi uredi
Halime je rođena 1570. godine u Abhaziji[2][3], najverovatnije je bila ćerka Šoloh-Bega, iz porodice Lakerba. Halime je ušla u harem princa Mehmeda oko 1584. godine.
Nakon nekog vremena privukla je pažnju princa i 1586. godine mu je rodila sina Mahmuta i postala je sultanija. Halime nije bila jedina miljenica; princ Mehmet je već imao još jednu miljenicu, Handan-sultaniju, koja je u vreme rođenja princa Mahmuta već imala sina i kći.
Tokom narednih nekoliko godina, Handan i Halime su vodile rat oko srca sultana Mehmeta, koji im je bio pojednako privržen; Halime je do 1590. godine rodila još dve kćeri Mehmetu; dok je Handan uspela da rodi još jednog sina i još jednu kći nakon toga. Halime je iz nepoznatih početkom 1590-ih godina izgubila naklonost princa prestolonaslednika, koji se okrenuo sultaniji Handan, koja mu je 1592. godine rodila još jednog sina.
Haseki-sultanija uredi
Nakon stupanja princa Mehmeta na presto, Halime je prešla sa Handan, i svom njihovom decom u Topkapi-palatu. Kako je Handan imala najstarijeg sina-prestolonaslednika, i više sinova od Halime, njoj je dopala titula Haseki-sultanije. Pored toga, Handan je tokom 1596. godine rodila još jednog sina, Halime je bila potpuno obeshrabrena, kako je ona imala četiri sina (Selim, Ahmed, Sulejman, Osman), u odnosu na njenog jednog sina Mahmuta.
Međutim, kako Handan-sultaniji umiru sinovi Selim i Sulejman do 1598. godine, sultan Mehmed se odaljio od nje i Halime-sultanija je iskoristila situaciju i opet uspela da osvoji Mehmetovo srce. Pored toga, Halime je nakon smrti Handaninih sinova imala najstarijeg sina i ona je od 1598. godine bila Haseki-sultanija.
Kako je Mehmet stalno dobijao naložnice od svoje majke ili sestara. Čak je i Leonardo dona izvestio u avgustu 1597. godine:
И прича се да се султан до сада срео са још осам жена, од којих су три или четири већ трудне
Jedna od trudnica je bila Halime, koja je rodila kći 1598. godine, a 1600. godine je rodila još jednog sina Mustafu. Prema izveštajima, sultan Mehmet je već 1601. godine bio debeo sultan koji je jeo šest puta na dan i nije mogao da ima halvet sa drugim naložnicama, posle Mustafe se više ni jedno dete nije rodilo. Kako je 1602. godine preminuo Handanin sin Osman i princ Džihangir (sin jedne od naložnica), Jedina tri sina koja je imao sultan su Halimini sinovi, šesnaestogodišnji sin Mahmut i dvogodišnji sin Mustafa, i jedini Handanin preživeli sin, trinaestogodišnji Ahmet.
Pogubljenje princa Mahmuta uredi
Iako je princ Mahmut bio dovoljno stasao da pođe u provinciju, to se nije moglo desiti zbog pobuna u Anatoliji. Mahmut mu je tražio vojsku da pođe na pobunjeničke bande, što se nije svidelo sultanu. Mehmeda III je još više brinula Mahmudova želja da napusti palatu i preuzme ulogu vođe, tim pre što je sam sultan bio toliko debeo da nije mogao da učestvuje[4]. Osim toga, Mehmed se plašio da je princ nameravao da podigne ustanak protiv njega u palati, pošto je Mahmud imao dobre odnose sa stanovnicima harema, uključujući svog polubrata Ahmeda, koji je, plašeći se za život svog brata, pokušao da odvrati Mahmuda od pokušaja da predvodi vojsku.[5]
Halime-sultanija je bila sigurna u svoju svetlu budućnost. Kako je Mehmed III postao prekomerno debeo i često imao zdravstvene probleme zbog kilaže, Halime je želela da Mahmud što pre postane sultan, i ona Valide-sultanija. Halime-sultanija je poslala poruku religioznom vidovnjaku jer je bila sujeverna i željna da zna da li će njen sin postati sledeći sultan i koliko će još dugo Mehmed vladati. Vidovnjak je odgovorio, ali poruku je presreo Abdurezak-aga, glavni crni evnuh carskog harema, i koji ju je kasnije umesto njoj dao Safije-sultaniji[6]. U poruci je pisalo da će Mehmed umreti u roku od šest meseci, a njen sin će postati sledeći sultan. Safije-sultanija je pokazala ovu poruku sinu i razbesnela Mehmeda. [7]
Na kraju, nakon kratkog perioda zatočeništva, ispitivanja, pa čak i mučenja da bi priznao, princ Mahmud je zadavljen zbog zavere da preotme presto. Kontarini beleži da su četvorica gluvonema dželata pogubili princa Mahmuda u haremskoj sobi dok je Mehmed III čekao napolju. Pošto je njegovo naređenje izvršeno, sultan je ušao u sobu da se uveri da je princ mrtav[8].
Prema utvrđenoj istoriografiji, pogubljena je i Mahmudova majka otprilike u isto vreme. Međutim, Kontarinijeve depeše sugerišu drugačije. Tri nedelje nakon Mahmudovog pogubljenja, Kontarini je napisao[9]:
Са најчвршћим основама знам да мајка принца Махмута живи и одседа у Старом двору.
Ahmedova vladavina uredi
Proročanstvo koje je predvideo vidovnjak je bilo istinito; Mehmed je nakon pola godine umro i nasledio ga je njegov sin Ahmed, koji je odlučio da poštedi Mustafin život, koji će biti zatvoren u kafezu do daljnjeg[10].
Prva vladavina uredi
Kada je Mustafa stupio na presto 1617. godine, postala je Valide-sultanija i imala je veliku moć. To je verovatno bilo u velikoj meri zato što je ona vršila vlast direktnije, delujući kao regent svog mentalno nesposobnog sina. Primala je 3.000 aspera dnevno. Kosem sultanija, Haseki-sultanija Ahmeda I, izgubila je položaj u palati Topkapi i povukla se u Stari dvor.
Imala je potencijalnog saveznika u Kara Davud-paši, ali tokom prve Mustafine vladavine koja je trajala samo tri meseca, nije uspela da iskoristi svoju vezu postavljanjem Davud-paše za vezira. Jedan od retkih političkih saveza koje je valide uspela da sklopi sa štitonošom svog sina, Mustafa-agom.
Novi sultan je bio izopačen: usred saveta Divana znao je vezirima da skida turbane sa glava i počne da čupa brade. Dvorjani su takođe primetili da je voleo da baca novčiće pticama i ribama. Osmanski istoričar Ibrahim Pečevi je napisao: Svi državnici i ljudi su primetili ovu situaciju i shvatili da je on psihički neuravnotežen[11][12].
Druga vladavina uredi
Godine 1618. mnogi činovnici i paše su urgirali da se Mustafa zbaci sa trona i postavi se njegov bratanić Osman. Mustafa se vratio u kafez. Međutim, četiri godine kasnije dobio je drugu šansu: tokom još jedne janjičarske pobune, Osman II je zbačen i zadavljen. Jedno uho i nos ubijenog Osmana dostavljeni su Halime-sultaniji. Mustafa je po drugi put postao sultan.
Tražeći protivtežu uticaju janjičara, Osman je zatvorio njihove kafiće i počeo da planira stvaranje nove i lojalnije vojske koja se sastoji od anadolskih sekbana. Rezultat je bio ustanak janjičara u palati koji je podržala Halime-sultanija jer je želela da oslobodi svog sina iz zatočeništva i ponovo postane Valide-sultanija. Kasnije, 18. maja 1622. Osman je ponovo svrgnut, a pobunjenici su u međuvremenu provalili u carsku palatu i oslobodili Mustafu iz zatočeništva i proglasili ga svojim gospodarom. Ponovo se vratila iz Starog dvora u Topkapiju.
Svrgavanje uredi
U zemlji, pod uticajem sukoba između janjičara i spahija, praćenih pobunom svrgnutog bejlerbega Erzuruma Abaza Mehmed-paše , koji je želeo da se osveti za ubistvo Osmana II, nastala je politička nestabilnost. Halime je žrtvovala velikog vezira Kara Davut-pašu u pokušaju da okonča sukob, ali Abaza Mehmed se nije zaustavio i maja 1623. godine, na čelu vojske od četrdeset hiljada, opsedao je Ankaru. Još četiri velika vezira su smenjena na vlasti pre nego što je Kemankeš Kara Ali-paša postavljen na ovo mesto. Ispovednici i Kara Ali-paša su ubedili Halime-sultaniju da pristane na svrgavanje njenog sina. Halime je pristala pod uslovom da Mustafin život bude pošteđen. Dana 10. septembra 1623. godine, jedanaestogodišnji Murad, sin Ahmeda I i Kosem-sultanija, stupio je na osmanski presto. Mustafa je ponovo poslat u kafez, gde je proveo ostatak života. Halime je treći i poslednji put otišla u Stari dvor. Mustafa je umro 1639. godine i niko nije mogao da odluči gde da ga sahrani. Telo bivšeg sultana ležalo je sedamnaest sati, nakon čega je, bez ikakvih počasti, sahranjeno u Aja Sofiji. Halime je umrla nedugo nakon svog sina.
Izvori uredi
- ^ „Turkey: The Imperial House of Osman”. web.archive.org. Arhivirano iz originala 02. 05. 2006. g. Pristupljeno 18. 02. 2014.
- ^ Ga ́bor A ́goston, Bruce Alan Masters. New York: Facts on File (2009). Günhan Börekçi. "Mustafa I." Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. str. 409. ISBN 978-1-438-11025-7.
- ^ M. Sadık Bilge (2005). Osmanlı devleti ve Kafkasya: Osmanlı varlığı döneminde Kafkasya'nın siyasî-askerî tarihi ve idarî taksimâtı, 1454-1829. Eren Yayıncılık.
- ^ Piterberg 2003, str. 12.
- ^ Peirce 1993, str. 97–98.
- ^ Börekçi, Günhan. İnkırâzın Eşiğinde Bir Hanedan: III. Mehmed, I. Ahmed, I. Mustafa ve 17. Yüzyıl Osmanlı Siyasî Krizi - A Dynasty at the Threshold of Extinction: Mehmed III, Ahmed I, Mustafa I and the 17th-Century Ottoman Political Crisis. str. 78.
- ^ Peirce 1993, str. 231-2.
- ^ Börekçi, Günhan (2010). Factions and Favorites at the Courts of Sultan Ahmed I (r. 1603-17) and His Immediate Predecessors (Thesis). str. 66.
- ^ Börekçi, Günhan (2010). Factions and Favorites at the Courts of Sultan Ahmed I (r. 1603-17) and His Immediate Predecessors (Thesis). str. 67.
- ^ Börekçi 2009, str. 409.
- ^ Boyar, Fleet 2010, str. 42.
- ^ Finkelь 2012.
Literatura uredi
- Ga ́bor A ́goston, Bruce Alan Masters. New York: Facts on File (2009). Günhan Börekçi. "Mustafa I." Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. str. 409. ISBN 978-1-438-11025-7.