Tajđićuen

Tajđićuen ili taj či čuan (preko engleskog jezika) (kin. 太极拳; pinjin: tàijíquán; eng. Tai chi chuan) kineska je borilačka veština prepoznatljiva po sporim, fluidnim pokretima. Vežba se najčešće radi očuvanja i poboljšavanja zdravlja, a borilački aspekt je manje izražen. Veština se zasniva na sistemu pokreta, vežbi, formi (kombinacija pokreta), disanja, koncentracije i vizuelizacije koje imaju za cilj ovladavanje čijem u skladu sa tradicionalnim kineskim filozofskim i medicinskim principima.

Tajđićuen
太极拳
Yang-single.jpg
Jang Čengfu u jang stilu
Zemlja porekla Kina
Osnivač/iŽang Sanfeng
Olimpijski sportsamo kao demonstracija

Naziv Tajđićuen poteče od dve reči — „Tajđi” (taiji), u kineskoj filozofiji koncept „tačke najvišeg dometa”, „polaran” ili „vrhunac uzvišenja”, nasuprot „Vuđi” (wuji) konceptu (bukvalno prevedenom kao „bez polova” ili „beskonačan”) i „Ćuen” (quan) odnosno „pesnica”, termin koji se odnosi na borilačke veštine bez upotrebe oružja.

Mada se Tajđićuen često skraćeno zove Tajđi, ta dva pojma su zapravo potpuno različita. Tajđi se, kako u Taoizmu tako i u Konfučijanstvu, često pominje u vezi sa kineskom kosmologijom gde označava početak Univerzuma (što bi se moglo odnositi na nešto poput Velikog praska). U tom kontekstu, Vuđi bi označavao stanje koje je postojalo pre kosmosa a Tajđi nakon njegovog nastanka. Simbol Tajđija, taijitu, predstavljen je jedinstvom dve suprotnosti u obliku dve ribe, jedne crne a druge bele, unutar zatvorenog kruga. Drugim rečima, Tajđi u kineskoj filozofiji predstavlja jedinstvo ili međuovisnost svega što postoji.[1]

Način korišćenja Tajđićuena u borbi je potpuno zasnovan na principima jin i janga i njihovoj dinamičkoj međupovezanosti. Svaka celina ima dve strane i sve u prirodi i univerzumu se menja mada naizgled miruje. Tako i telo Tajđićuen majstora koje, mada plovi polako kao reka, može da obuzda svakog ko pokuša da ga napadne koristeći snagu ili brzinu.

Unutra je mir, vani pokret. Kako se težište prabaci na jednu nogu, druga postane slobodna i laka. Dok jedan dio tela miruje, drugi se polako pokreće. Dok se jedan dio tela opusti i postane mek kao pena, drugi postane tvrd kao kamen… Gornji i donji dio tela, levo i desno, napred / nazad, pokret / mirovanje, sve se koristi u skladu sa okolinom i u cilju borbe u kojoj je ideal pobediti sa što manje truda. Ali Tajđićuen je daleko više nego samo borilačka veština jer onaj ko ovlada principima univerzuma shvati da neprijatelj zapravo uopšte i ne postoji.

Načina na koji se Tajđićuen trenira ima mnogo ali se u praksi najčešće koriste sklopovi pokreta sa zamišljenim protivnicima taolu (sa ili bez oružja), vežbe dugotrajnog uspravnog stajanja sa savijenim kolenima džan džuang za veću izdržljivost tela (pogotovo nogu) i jačanje čija, te jedne vrste rvanja, tuišou, u kojoj je cilj da se protivnik izbaci iz ravnoteže guranjem (ili spreči odbranom) ali jedino korišćenjem ruku ili tela.

Danas se Tajđićuen proširio već svuda po svetu. Većina mnogobrojnih modernih stilova se razvila na osnovama jednog od pet tradicionalnih stilova: čen, jang, sun, vu i drugi vu (na kineskom se pišu drugačije). Ali svi oni istorijski potiču iz sela Čenđjagou u Henan provinciji.

U Kini Tajđićuen se svrstava u grupu Vudang stilova[2] koji se karakterišu korišćenjem unutrašnje sile.[3] Vudang je inače planina u Kini sa koje potiču mnogi unutrašnji / meki (neiđja) stilovi Kung fua dok, s druge strane, postoje mnogi drugi vanjski / tvrdi (vaiđja) stilovi koji su više baziarni na fizičkoj sili i brzini.

ReferenceUredi

  1. ^ Zheng, Manqing, 1902-1975. (1985). Cheng Tzu's thirteen treatises on tʻai chi chʻuan = [Zhengzi tai ji quan shi san pian]. Lo, Benjamin Pang Jeng., Inn, Martin. Berkeley, Calif.: North Atlantic Books. ISBN 0-938190-45-8. OCLC 12237441. 
  2. ^ Sun, Lutang. (2000). Xing yi quan xue : the study of form-mind boxing. Miller, Dan, 1960-, Liu, Albert. Burbank [Calif.]: Unique Publications. ISBN 0-86568-185-6. OCLC 46324217. 
  3. ^ „TQJ-ARTIKEL ÜBER DIE KRAFT IM TAIJIQUAN”. ctnd.de. Pristupljeno 2020-06-15. 

Spoljašnje vezeUredi