Tekija
Tekija (arap. tekye) je islamska sakralna građevina, koja služi za okupljanje derviša (sufija) — sledbenika islamskog misticizma, religiozno-filozofskog pravca unutar islama.[1]
U početku su derviši obavljali svoje obrede u sporednim delovima džamije, koje su se zvali arapskim imenom »zavije« ili »ribât«, da bi se kasnije za ove potrebe uspostavile posebne ustanove koje su se nazvale tekijama.[1] U sastavu tekije je oveća prostorija za zajedničke obrede (semahana) unutar koje je u zidu smešten i mihrab za zajedničko bogolsuženje; stan čuvara ili glavnog derviša (šejha), i za ostale derviše (ribit), za podučavanje (medresa), ponekad sa (musafirhanom) — prostorijom za putnike-namernike u većim tekijama, i javnom dobrotvornom kuhinjom (imaret). Pored tekije se nalazi i turbe, kao i manje groblje za uglednije derviše. Derviši borave u tekiji tačno određene dane u nedelji i godini, i u tom smislu ona nikako nije istovetna sa manastirima u hrišćanstvu, imajući u vidu da islam ne poznaje isposnički i kaluđerski život.[1]
Najpoznatije tekije na jugoslovenskim prostorima bile su u Skoplju, Tetovu (Harabati Babina tekija), Hadži-Sinanova u Sarajevu i tekija na vrelu reke Bune kod Mostara. [2] Prvu tekiju u Bosni i Hercegovini je, prema navodima istoričara kulture Alije Bejtića, 1462. godine podigao Gazi Isa-beg u Sarajevu na današnjoj Bembaši, i bila je izgrađena od ćerpiča i drveta. U putopisima Evlije Čelebije iz sredine 17. veka se navodi da je u ovom gradu bilo četrdeset i sedam mesta gde se sastaju derviši.[1] Islamska zajednica u BiH je 1952. godine zabranila rad svih tekija u BiH[3], da bi liberalizacijom slobode veroispoveti u Jugoslaviji krajem 1980-ih godina rad nekih derviških redova bio obnovljen ili novo otpočen.[4]
Reference uredi
- ^ a b v g Bejtić 1953, str. 252.
- ^ Tekija / Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Aleksandar Jovanović ; Chefredakteure Miloje Vasić, Tatjana Cvjetićanin i Miroslav Lazić ; [Übersetzung Jasna Veljanovski, Rosemarie Đukić]. Belgrade : Archäologisches Institut : Nationalmuseum : Zentrum für archäologische Untersuchungen, 2004 (Beograd : Čigoja). ISBN 978-86-80093-27-7 (broš.) Proverite vrednost parametra
|isbn=: invalid character (pomoć).|first1=zahteva|last1=u Authors list (pomoć) - ^ Bejtić 1953, str. 253.
- ^ Henig 2015, str. 137.
Literatura uredi
- Bećirbegović, Madžida (1970). „Prosvjetni objekti islamske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju. Sarajevo: Orijentalni institut (21—22): 223—364. COBISS.SR 104008455 COBISS.RS 1126062052 COBISS.BH 4965670 COBISS.BH 16399874
- Bejtić, Alija (1953). „Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom. Sarajevo: Orijentalni institut (III—IV/1952-53): 229—297. COBISS.SR 89151498 COBISS.SR 103969543 COBISS.RS 1126062052 COBISS.BH 16399874
- Redžić, Husref (1983). Studije o islamskoj arhitektonskoj baštini. Sarajevo: Veselin Masleša, (Novi Sad : Štamparija). COBISS.SR 66441484 COBISS.RS 1925158 COBISS.BH 1925158 COBISS.BH 512030928
- Henig, David (2015). „Contested choreographies of sacred sites in muslim Bosnia”. poglavlje u knjizi Choreographies of shared sacred spaces : Religion, Politics, and Conflict Resolution (ur. Elazar Barkan & Karen Barkey) (na jeziku: engleski). New York: Columbia University Press: 130—160.
- Savić, Danijel (2014). „Bektašizam - šidsko alevitska dimenzija islama na zapadnom Balkanu” (PDF). Religija i tolerancija. Novi Sad: Centar za empirijska istraživanja religije. XII (21): 141—158. ISSN 1821-3545.
