Otvorite glavni meni

Dr Teodor Mandić (Novi Sad, 30. mart 1824Novi Sad, 13. februar 1903) je bio srpski pravnik, kraljevski savetnik i poslanik u Ugarskom saboru.

Sadržaj

BiografijaUredi

 
Spomenik Teodoru Mandiću i članovima njegove porodice na Almaškom groblju u Novom Sadu. Jedan je od trideset nadgrobnih spomenika sa grobnim mestima istaknutih političkih, kulturnih i javnih radnika koji su kao prostorna kulturno-istorijska celina 1999. godine proglašeni za spomenik kulture.[1]

Osnovnu školu i šest razreda gimnazije (1834—1840) pohađao je u Novom Sadu. Potom studirao filozofiju u Segedinu i Požunu, i pravo u Pešti, Beču i Haleu, gde je 1849. postao doktor pravnih nauka.[2]

Krajem 1849. imenovan je za drugog sekretara velikog župana Bačke županije Isidora Nikolića Srbogradskog. Potom postaje sreski načelnik u Baji, a od 1859. je bio činovnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beču. Kada je ukinuto Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, kraće vreme bio je većnik Namesništva u Temišvaru, a zatim savetnik Odseka Ministarstva prosvete u Budimpešti.

Na funkciji komesara restauracije Novosadskog magistrata ubrzao je izbor Svetozara Miletića za gradonačelnika i time doprineo da 20. marta 1861. dođe do obnove gradske vlasti. Kao pristalica konzervativne politike i vanstranačka ličnost biran je za poslanika u Ugarskom saboru i na Narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima. Veliko negodovanje liberalnog dela srpskog građanstva izazvao je dva puta: davanjem podrške Germanu Anđeliću na izborima za patrijarha (1881) i kada je na konferenciji kod predsednika mađarske vlade Banfija predlagao izmenu državnog zakona na kome je počivala srpska narodna autonomija (1897).[2]

Bio je redovni, a od 1863. počasni član Matice srpske, i od 1901. član njenog Književnog odeljenja. Na izborima za predsednika Matice 1888. bio je protivkandidat Milošu Dimitrijeviću, ali je poražen. Uz Pavla Gostovića i Luku Jocića bio je izvršilac testamenta Marije Trandafil.[2]

Sa Persidom Šilić imao je troje dece - Mariju (koja je preminula sa sedam meseci)[3], Aleksandra (koji je preminuo kada je imao dvadeset godina) i Sofiju (preminula u trideset prvoj godini života). Pošto je nadživeo decu po sopstvenoj želji sahranjen je pored njih na novosadskom Almaškom groblju.[1] Udovica Persida zaveštala je imovinu (kuće u Grčkoškolskoj ulici i 211 jutara zemlje) Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu.[2]

BibliografijaUredi

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 „Trideset nadgrobnih spomenika sa grobnim mestima istaknutih političkih, kulturnih i javnih radnika, na Almaškom groblju u Novom Sadu”. www.spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Srpski biografski rečnik. Tom 5, Kv.-Mao. Novi Sad: Matica srpska. 2011. str. 824—825. 
  3. ^ Ljubljanac, Svetlana (2015). „Zadužbine u Novom Sadu kroz prizmu prve agrarne reforme” (PDF). Godišnjak Istorijskog arhiva grada Novog Sada. 9: 130—131. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 20. 10. 2016. Pristupljeno 17. 10. 2018. 

LiteraturaUredi

  • Srpski biografski rečnik. Tom 5, Kv.-Mao. Novi Sad: Matica srpska. 2011.