Termoelektrana na Dorćolu

Termoelektrana na Dorćolu u Beogradu je bila prva javna elektrana u Srbiji. Nalazila se u funkciji od 23. septembra/5. oktobra 1893. i u periodu 1893–1924. je bila jedina centrala u Beogradu za proizvodnju električne energije za javne potrebe. Električna energija proizvedena u ovoj termoelektrani se koristila za osvetljenje Beograda, domaćinstava uglednih građana, pokretanje tramvaja, kao i rad tada retkih industrijskoh pogona. Nalazila se u funkciji do 14. maja 1933, kada je njen rad prebačen na Termoelektranu „Snaga i svetlost“. Od 2005. u ložionici i mašinskoj sali, nekadašnje termoelektrane je smešten Muzej nauke i tehnike.

Dorćolska centrala iz 1893

IstorijaUredi

Šezdesetih godina 19. veka Beogradska opština je donela odluku o nabavci 60 fenjera za ulično osvetljenje. Vlasnici svake kafane, mehane i gostionice su bili u obavezi da postave fenjer ispred svoje radnje. Fenjeri su morali da gore do 10 sati uveče. Za opštinske fenjere su se koristile posebne sveće, koje su se nabaljale u Beču. O fenjerima su se brinule fenjerdžije, koje su se penjale na bandere, uz pomoć malih merdevina. Prve gasne svetiljke u Beogradu su postavljene povodom otvaranja Narodnog pozorišta 1869. godine.[1] Prvo električno osvetljenje se pojavilo 1880. u kafani „Hamburg”, čiji je vlasnik bio Pera Jovanović Šapčanin, koji je u tu svrhu nabavio lokomobilu i elektromotor, koji je bio postavljen u bašti ispred tadašnje Narodne skupštine i odakle je struja sprovođena provodnikom preko Topčiderskog druma do kafane, gde su se nalazile Bogen lampa i Edisonove sijalice.[2] Todor Selesković je uveo električno osvetljenje u čaurnicu Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu i u barutani u Kruševcu.[3]

Unutar opštinskih vlasti u Beogradu su postojale dve suprotne pozicije u vezi postavljanja uličnog osvetljenja. Jednu je predvodio Marko Leko, koji se od 1884. nalazio na čelu, tada osnovane opštinske „Komisije za proučavanje izvesnih opštinskih ustanova u stranim zemljama”,[4] čiji je zadatak bio da utvrdi, izgradi i stavi u funkciju ono što je neophodno za građane. Jedno od pitanja kojim se bavila ova komisija je bilo i ulično osvetljenje grada. Članovi komisije su po zadatku posetili gradove Temišvar, Peštu, Berlin, Lajpcig, Beč i Brisel.[5] Komisija je, na osnovu loših iskustava u Temišvaru, jedinom gradu u Evropi, koji je u to vreme u potpunosti koristio električno ulično osvetljenje, predložila gasno osveteljenje, ali ovaj predlog nikada nije realizovan.[4] Ideji o gasnom osvetljenju se oštro suprotstavio Đorđe Stanojević, koji je bio čvrstog uverenja da električna energija, iako u to vreme nova i nedovoljno poznatih karakteristika, predstavlja energiju budućnosti, kao i da je ulaganje u nju, dugoročno gledano, ekonomski daleko isplativije. Oba profesora su radila na Vojnoj akademiji.[6]

Veliku ulogu u procesu odlučivanja o vrsti osvetljenja su imala dva gradonačenika Beograda, Vladan Đorđević, i Nikola Pašić.[7] Nikola Pašić je oktobra 1890. sazvao konferenciju na kojoj je Stanojević održao predavanje o električnoj svetlosti, navodeći prednosti električnog nad gasnim osvetljenjem. Osim odbornika u skupštini, predavanju su prisustvovali i zainteresovani građani. Nakon toga je formirana Komisija za osvetljenje grada, u kojoj su se našli i Stanojević i Leko. Mada je Stanojević uspeo da pridobije Komisiju, koja je decembra 1890. donela odluku o isključivo električnom osvetljenju,[8] polemika između dva profesora, o prednostima jednog ili drugog osvetljenja je potrajala pune dve godine.[6]

Dok je polemika još uvek trajala, Opština je januara 1891. raspisala konkurs za koncesiju nad osvetljenjem, ali i varoškom železnicom, odnosno tramvajima. Na konkursu je 29. aprila 1891.[6] pobedio Perikles Ciklos, Grk iz Milana,[9] predstavnik stranih finansijskih društava.[10] Na sednicama u julu 1891. se sastajao Opštinski odbor, sa zadatkom da pretrese sve članove ugovora, koje je još pre objavljenog konkursa sastavio Stanojević, a posebno one na koje je Leko imao primedbe. Ovakav ugovor je bio potpuno nov za odbornike. Stanojević je o svim tehničkim pitanjima mogao lako da odgovori, dok su pravna pitanja, vodeći računa da građani ugovorom ne ostanu oštećeni i za njega predstavaljala teškoću.[11]

Ugovor je potpisan 3. avgusta 1891.[12] Koncesionar se obavazao da će u roku od dve godine nakon potpisivanja, odnosno februara 1893, izgraditi centralu i početi sa osvetljavanjem beogradskih ulica.[13] U važnijim ulicama u dužin od 7 km trebalo je da se postavi 65 Bogen lampi, dok u ostalim ulicama, u dužini od 55 km, je trebalo da se postavi 1.000 sijalica. Trebalo je da sve sijalice budu upaljene do 11 sati uveče, a ostatak noći, polovina od njih. Vreme gašenja sijalica trebalo je da odradi nadzorna komisija, prema dobu godine i mesečevim menama. Za unapred utvrđenu potrošnju za ulično osvetljenje od 185.200 kWh[12] je određena i cena, koja bi se smanjila u slučaju povećanja potrošnje. Određene su tarife za utrošeno privatno osvetljenje, prema jačinama sijalica i lampi, koja je predviđena da se plaća mesečno, kao i godišnja kirija za strujomere. Predviđeno je isključivanje pretplatnika u slučaju neizmirivanja dugova u roku od 30 dana nakon podnošenja računa, uz opomenu tri dana ranije. Poseban cenovnik je utvrđen za ostale upotrebe električne energije, kojih tada nije bilo mnogo. Koncesija je izdata na 41 godinu, s pravom otkupa nakon 16, ili 32 godine, a koncesionar je bio u obavezi da prati razvoj i pronalaske u oblasti elektrotehnike i da svaki praktičan i jeftiniji pronalazak premeni u instalaciji.[14]

Za izvršenje potpisanog ugovora osnovano je Srpsko-francusko građevinsko društvo.[10] Opština je formirala Nadzornu komisiju za praćenje radova, čiji je predsednik bio Stanojević, a Leko jedan od članova. Sa radovima se započelo oktobra 1891. Za građane koji su želeli da uvedu u svoje kuće električno osvetljenje predviđen je popust od 10% na instalaciju, u slučaju da o tome obaveste preduzeće pre razvođenja žica,[14] a u posebnoj kancelariji su se nalazile izložene sijalice i aparati, kako bi svaki potrošač sam odabrao potrošnju kakva mu odgovara.[13]

Mada su Đorđu Stanojeviću motiv i inspiracija za angažman bile ideje i dela Nikole Tesle, oprema je ipak nabavljena od kompanije njegovog protivnika Tomasa Edisona, koji je još 1881. u Njujorku izgradio prvu električnu centralu.[15] U vreme kada je Tesla posetio Beograd (1892), centrala u Beogradu je još uvek bila u izgradnji. Tesla je tom prilikom rekao da jednosmerna struja daje „najprimitivnije i najgore električno svetlo”.[16] Stanojević je već bio upoznat sa Teslinim polifaznim sistemom naizmeničnih struja, ali se bojao da će zbog velikog otpora biti primoran na primenu jednosmerne struje. Ovo se kasnije odrazilo i na kvalitet osvetljenja u Beogradu.[12] Već sledeći Stanojevićev projekat Mala hidroelektrana „Pod gradom“ (1900) je koristio polifazni sistem naizmeničnih struja.[16]

Pola godine pre isteka predviđenog roka za završetak radova, Društvo se obratilo Opštini sa zahtevom da se 600 uličnih sijalica zameni Bogen lampama, uz obrazloženje da će se njihova cena kasnije uvećati, kao i sa zahtevom za produženje roka za završetak izgradnje tramvajske mreže, ali opštinske vlasti nisu odgovorile.[13] Nakon što je mladi Aleksandar Obrenović preuzeo vlast, došlo je do promene opštinskih vlasti. Društvo se ponovo obratilo Opštini sa zahtevom za produženje roka od osam meseci, za završetak radova, ovog puta i na osvetljenju, zbog zaostalosti u gradnji, nakon odugovačenja odgovora opštinskih vlasti. Juna 1892. ponovo se sastao Opštinski odbor, na kome je Leko pozvao Stanojevića na odgovornost i razrešenje dužnosti, a Stanojević tražio pismenu potvrdu poverenja Odbora u vezi svoje stručnosti.[13] Avgusta 1893. Stanojević je kao predsednik Nadzorne komisije podneo izveštaj Opštini u kome je konstatovao da ugovor nije ispunjen, s predlogom da se koncesionaru produži rok, ali pod uslovima, koji inače nisu bili predviđeni ugovorom. Jedan od tih uslova je bio da po puštanju centrale u pogon, do postavljanja celokupne instalacije, osveteljavanje bude besplatno, zatim da se skrati rok zamene vazdušnih provodnika podzemnim, sa četiri na dve godine, ali i da koncesionar o svom trošku, u radionici, pored postojećih dinamo mašina postavi još jednu ili dve mašine na jednosmernu ili naizmeničnu struju. Koncesionar je pristao na postavljene uslove.[17]

Centrala je počela sa radom 23. septembra/5. oktobra 1893. godine,[18] što predstavlja početak elektrifikacije Srbije, iste godine kada je Nikola Tesla osvetlio Svetsku izložbu u Čikagu. Svečanost otvaranja centrale je ulepšana uplovljavanjem u grad jednog od prvih srpskih parobroda „Deligrad“, čime je započela međunarodna plovidba Dunavom u Srbiji.[9] Svi radovi su konačno završeni 15. januara 1894. godine i od tada je Opština počela da plaća osvetljenje.[17]

Zgrada termoelektrane se nalazila na uglu Dobračine i Skender-begove ulice. Njen prvobitni izgled danas je poznat samo po preostalim skicama i fotografijama.[9] Međutim, skica predloženog izgleda centrale, nikada nije u potpunosti realizovana, a arhitekta i izvođač radova su ostali u potpunosti nepoznati. Fotografija svedoči o dosta skromnom izgledu objekta i njom dominira dimnjak visine 38 metara,[6] izgrađen kako dim ne bi smetao susednim kućama.

Maksimalno opterećenje rada centrale, u prvoj godini je iznosilo 441,3 kW,[7] jednosmerne struje, a u poslednjoj godini rada 9.650 kW.[19] U centrali su postavljena tri parna kotla, zagrevne površine od 140 m². U početku se koristio šleski ugalj, koji je kasnije zamenjen ugljem iz Drenkova na Dunavu i Senjskog rudnika. Tri parne mašine snage 2.600 konjskih snaga su preko transmisionih točkova pokretala 9 dinamo mašina, od kojih je 6 služilo za ulično osvetljenje i privatne stanove, a 3 su služile za lučne lampe.[20] Varoška električna mreža se sastojala od 62 km kablova što je ujedno bila i glavna mana ove elektrane, jer je na periferiji mreže osvetljenje bilo veoma slabo ili se često prekidalo.[21]

Električna energija proizvedena u ovoj termoelektrani se koristila za osvetljenje Beograda, domaćinstava uglednih građana, pokretanje tramvaja, kao i rad tada retkih industrijskoh pogona.[18]

U mahom nerazvijenom, jeftino sazidanom i gusto naseljenom donjem Dorćolu (Pištolj-mala[16]), kompleks Dorćolska centrala, pored crkve Svetog Aleksandra Nevskog i Prve beogradske gimnazije je bio jedan od prvih planski izgrađenih celina u ovom kraju, vesnik novih društvenih fenomena i modernizacije.[22]

Kako je preduzeće bilo profitabilno, grupa njegovih belgijskih akcionara je odlučila da ga otkupi. Ugovor je 1894. prenet na jedno belgijsko akcionarsko društvo, sa sedištem u Briselu (Društvo tramvaja beogradskih), koje je, onda osnovalo društvo Tramvaji i osvetljenje grada Beograda a. d. i 1903. preuzelo celu električnu mrežu Beograda.[10]

Centrala se pred Prvi svetski rat nalazila u vlasništvu Belgijskog društva, koje je napustilo zemlju pred okupatorima. Ozbiljno je oštećena pri bombardovanju Beograda[9] decembra 1915, nalazeći se na mestu direktnog udara neprijateljske vojske.[6] Sanirana je da bi mogla da funkcioniše tokom rata.[9]

Odmah nakon oslobođenja Beograda, domaći stručnjaci koji su radili u Centrali su pregledali mašine i objekte. Formirana je jedinica za raščišćavanje ruševina, uklanjanje eksplozivnih naprava i popravka mašina, kao i za pronalaženje svega što je okupator iz centrale otuđio.[15] Neprijatelj je demontirao veći deo opreme i šlepovima otpremio uz dunav, onesposobio druge parne mašine i turbine, dok je sitnije delove pobacao oko centrale.[20] U gradu više nije bilo vlasnika, niti njegovih stručnih ekipa koje bi opravile centralu, dok je grad ostao bez električne energije.[23] U novosadskom pristaništu je pronađen šlep sa skinutom opremom. Beograd je ponovo osvetljen za Novu 1919. godinu, a tramvaj je proradio 27. juna 1919.[15]

Belgijsko društvo se vratilo u Beograd tek nakon obnovljenog rada centrale i povećalo cene vožnje tramvajem sa 0,10 na 0,20 dinara, što u toj situciji nije bilo prihvatljivo. Beogradska opština je preuzela upravu nad preduzećem Tramvaji i osvetljenje grada Beograda, 1. jula 1919, ali je vlasnik i dalje bilo Belgijsko akcionarsko društvo.[10] Sa ovim društvom je pokrenut spor o pravu svojine, jer je u centrali i električnoj mreži svoj udeo imala i opština, a obe strane su tokom trajanja koncesije ulagale u instalacije. U septembru 1919. na domaćem sudu je završen sudski proces, koji je opština je dobila. U julu 1922. je istekla koncesija na 26 godina, koja je data akcionarskom društvu i rešeno je da se ugovor više ne produžava. Međutim, ostalo je sporno pitanje obeštećenja za period od kada je opština preuzela upravu nad preduzećem, do dana isteka koncesije.[24] Došlo je do višegodišnje međunarodne arbitraže. Centrala je nakon toga nacionalizovana, kao i celokupna mreža tramvaja i osvetljenja, uz visoku naknadu Belgijskom društvu,[9] koju je opština otplaćivala do 1929.[25]

Beograd nakon rata više nije bio pogranični grad, već je postao prestonica, sa svih strana okružena svojom zemljom.[4] Broj potrošača je iz godine u godinu rastao. Zbog stalnog i ubrzanog rasta potrošnje dolazilo je do čestih prekida u isporuci električne energije usled preopterećenja, kvarova na mreži i uvećanje troškova za potrošače, a centrala nije mogla da obezbedi uredno i kvalitetno snabdevanje. Opštinski odbornici su gotovo na svakoj sednici iznosili primere lošeg osvetljenja.[20]

Međutim, nerešeni vlasnički odnosi i nedostatak sredstava, su uslovili odlaganje ozbiljnih radova na obnovi Centrale.[4] Visoke tarifne cene su ograničavale potrošnju i dovele do pribegavanja kućnim centralama.[26]

Planirani radovi na centrali su izvršeni u periodu 1924 – 1927.[9] Centrala je bila rentabilno preduzeće. Prihodi iz 1925. godine su uloženi u proširivanje električne mreže i centrale. Tokom 1927. ugrađena je nova turbina od 6.000 kW,[27] nadzidan je postojeći dimnjak 67 metara i podignut još jedan, visine celih 85 metara,[28] koji je projektovao Dimitrije Savić [29] (od 1928. šef Mašinskog odeljenja,[30] a od januara 1930. i šef cele Mašinske službe[31]). Montiran je i elevator.[27] Izvršeni su veliki građevinski radovi, u mašinskoj sali, ložionici, vodnoj stanici.

Ovo je omogućilo proizvodnju električne energije u mnogo većoj količini, od one koju je Beograd mogao da troši i nakon toga je prestalo ograničenje potrošnje električne energije.[32] Povećana je potrošnja i zatvorene su privatne centrale, koje su imali Hotel Moskva, Politika, Akdemija nauka, železnička stanica, mnoge banke i drugi, a Beograd je postao pravi svetleći grad.[26]

Stara centrala na Dorćlu je u periodu 1893–1924. bila jedina centrala u Beogradu za proizvodnju električne energije za javne potrebe. Godine 1924. je započela sa radom Termoelektrana u Makišu, za napajanje savskog vodovoda u Makišu.[19] Od 1930. „Elektro Makiš” je električnom energijom snabdevao Čukaricu, Rakovicu,Kneževac.[33]

Opština grada Beograda je 5. juna 1929. donela odluku o izgradnji nove električne centrale na desnoj obali Dunava.[15] Nova Termoelektrana „Snaga i svetlost“, takođe na Dorćolu, vazdušnom linijom, udaljena svega nekoliko stotina metara od stare je 26. novembra 1932. počela sa radom.[4] Ona je postepeno uključivana u sistem, preuzimajući rad Stare centrane.[34] Sa novom centralom u Beogradu je započela i zamena sistema jednosmerne struje sistemom naizmenične struje.[35]

 
Dimnjaci Dorćolske centrale u funkciji

Dana 14. maja 1933, Stara centrala je prestala sa radom.[19] Zaposleni u njoj su uglavnom prešli da rade u novosagrađenoj centrali, dok je uz staru centralu sagrađena Potstanica I, kojom je nova centrala spojena s postojećom mrežom.[36] Tada se prešlo sa frekvencije od 42, na 50 Hz.[35]

Ubrzo nakon prestanka rada Stare centrale, dva njena turbogeneratora (1.000 kW na 3 kV i 2.100 kW, 3 kV) su preneta u termocentralu koja je izgrađena za potrebe rudnika Resava u Ćupriji.[19]

Mada se Stara centrala više nije nalazila u funkciji, širi prostor na kome se nalazila Direkcija tramvaja i osvetljenja je bio na meti nemačkih bombardera 6. aprila 1941. Centrala ipak nije oštećena, ali je jedan radnik nastradao, od eksplozije bombe u ranim jutarnjim satima, ispred zgrade Direkcije, na putu do posla.[22]

Godine 1946, zgrada je potpuno ispražnjena i porušena su oba dimnjaka.[9] Mašine i kotlovi iz ložionice su preneti u termoelektranu Mali Kostolac. Nekadašnja kotlarnica Stare beogradske centrale je 1946. prilagođena za potrebe Električnog preduzeća Srbije.[19] Izvršeni su obimni radovi u unutrašnjosti centrale, probijeni su novi prozori i komunikacija na objektu i useljeni su magacini, garaža, radionica.[36]

Kada je termoelektrana u Kostolcu proširila svoje kapacitete,[19] krajem 1968, oprema je zamenjena novom, a stara je rashodovana i prodata u staro gvožđe.[37]

MuzejUredi

Od 2005. u kompleksu zgrada nekadašnje termoelektrane se nalazi Muzej nauke i tehnike.[9] U većoj zgradi se nalazila ložionica, površine u osnovi gotovo 1.500 m², dok se su se u manjoj zgradi nalazile parne mašine, odnosno mašinska sala, površine oko 1.400 m². Izgradnja oba objekta je bila završena 1927. Ložionica se nalazila na tri nivoa: podrum, prizemlje i sprat, dok je mašinska sala izgrađena samo u ravni terena,[32] Jedna polovina mašinske sale služila je za isporuku električne energije tramvajskom saobraćaju i nazvana je tramvajska grupa, dok je druga polovina pokrivala sve ostale potrebe.[38] Za potrebe Muzeja su izvršene samo neznante[22] izmene objekata centrale. U ložionici je smeštena glavna galerija Muzeja, a prostor mašinske sale je jednim delom upotrebljen kao depo otvorenog tipa, dok se u drugom delu nalazi klasični muzejski depo.[15]

Avgusta 2009, prvi delovi muzejskog kompleksa su otvoreni za javnost, a maja 2010, izložbom pod nazivom „2. krug“, Muzej je prvi put predstavio širi, sveobuhvatni dijapazon sopstvenih zbirki.[39]

NaziviUredi

Tokom svog postojanja prva beogradska centrala nije imala jedinstven naziv.[15] Beograđani u početku, termoelektrani nisu dali nikakav naziv. Zvali su je jednostavno, samo „Centrala”, a kada je prešla u vlasništvo Beogradske opštine zvali su je Opštinska centrala.[40] U literaturi se može naći veliki broj naziva među kojim su[15]:

  • Centrala za proizvodnju električne energije (elektriciteta za osvetljenje) i vuču
  • Električna centrala Belgijskog društva
  • Centrala DTO (Direkcija za tramvaj i osvetljenje)
  • Beogradsko električno i saobraćajno preduzeće (BELSAP)
  • Opštinska centrala
  • Stara beogradska elektrana
  • Stara električna centrala
  • Stara centrala na Dorćolu
  • Dorćolska centrala

IzvoriUredi

  1. ^ Roslavcev 2005, str. 13.
  2. ^ Roslavcev 2005, str. 14.
  3. ^ Roslavcev 2005, str. 15.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Erić 2011, str. 130.
  5. ^ Roslavcev 2005, str. 16.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Erić 2011, str. 131.
  7. 7,0 7,1 Civrić 2013, str. 18.
  8. ^ Roslavcev 2005, str. 18.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 9,7 9,8 Elementarijum & Erić.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Gašić 2014, str. 12.
  11. ^ Roslavcev 2005, str. 19.
  12. 12,0 12,1 12,2 Roslavcev 2005, str. 23.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Roslavcev 2005, str. 25.
  14. 14,0 14,1 Roslavcev 2005, str. 24.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 15,6 Erić 2011, str. 141.
  16. 16,0 16,1 16,2 Roslavcev 2005, str. 4.
  17. 17,0 17,1 Roslavcev 2005, str. 26.
  18. 18,0 18,1 Popović & 30. 12. 2017.
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 19,5 Civrić 2013, str. 19.
  20. 20,0 20,1 20,2 Roslavcev 2005, str. 27.
  21. ^ Lazarević 2015, str. 10.
  22. 22,0 22,1 22,2 Erić 2011, str. 139.
  23. ^ Roslavcev 2005, str. 28.
  24. ^ Gašić 2014, str. 13.
  25. ^ Gašić 2014, str. 14.
  26. 26,0 26,1 Roslavcev 2005, str. 31.
  27. 27,0 27,1 Gašić 2014, str. 135.
  28. ^ Erić 2011, str. 135.
  29. ^ Civrić 2013, str. 57.
  30. ^ Roslavcev 2015, str. 63.
  31. ^ Mesarović 2005, str. 33.
  32. 32,0 32,1 Erić 2011, str. 133.
  33. ^ Roslavcev 2005, str. 32.
  34. ^ Erić 2011, str. 140.
  35. 35,0 35,1 Civrić 2013, str. 27.
  36. 36,0 36,1 Erić 2011, str. 138.
  37. ^ Roslavcev 2005, str. 35.
  38. ^ Erić 2011, str. 144.
  39. ^ Erić 2011, str. 129.
  40. ^ Roslavcev 2005, str. 3.

LiteraturaUredi