Википедија

Titanik

британски брод из 20. вијека
Za druge upotrebe pogledajte pogledajte stranicu Titanik (višeznačna odrednica).

RMS Titanik poznat i kao SS Titanik (engl. RMS Titanic; SS Titanic) bio je britanski prekookeanski brod za prevoz putnika i pošte u vlasništvu kompanije Vajt Star Lajn. Brod je potonuo u severnom delu Atlantskog okeana, 15. aprila 1912. godine, nakon udara u santu leda tokom svog prvog putovanja od Sautemptona u Engleskoj do Njujorka u Sjedinjenim Američkim Državama. Procenjuje se da je na brodu bilo 2.224 putnika i posade, i da je oko 1.500 njih poginulo, što ga čini najsmrtonosnijim potonućem jednog broda do tada. Katastrofa je privukla pažnju javnosti, podstakla velike promene u propisima o pomorskoj bezbednosti i inspirisala nastanak mnogih umetnička dela.

Titanik
Titanik — probna plovidba — 2. april 1912.
Opšti podaci
Tipprekookeanski linijski brod
KlasaOlimpik
Država Ujedinjeno Kraljevstvo
Glavne karakteristike
Lična karta British Blue Ensign
Zemlja: Ujedinjeno Kraljevstvo
Vlasnik: Vajt Star Lajn
Izrada: Brodogradilište Harland i Vulf, Belfast
Kapetan: Edvard Džon Smit, Herbert Džejms Hadok (pratio je tokove ispita 2. aprila)
Registrovana luka: Liverpul, Engleska
Početak izgradnje: 31. marta 1909.
Pokrenut: 31. maja 1911.
Kršten: Nije kršten, što je bila uobičajena praksa Vajt Star Lajna
Ugovor za prevoz pošte: Kraljevska pošta (engl. Royal Mail)
Prošao je ispit na moru 2. april 1912.
Prvo putovanje: 10. april 1912.
Sudbina: Udario u ledeni breg u 23.40, 14. aprila 1912. Potonuo 15. aprila 1912, u 02.20; Robert Balard otkrio olupinu 1985.
Trenutni položaj: 41° 43′ 32″ N 49° 56′ 49″ W / 41.72556° S; 49.94694° Z / 41.72556; -49.94694
Opšte karakteristike
Ukupna težina: 46.328 tona
Zapremina: 52.310 dužnih tona
Dužina: 269 m (882 stope i 9 inča)
Najveća visina: 28 m (92 stope i 6 inča)
Visina od palube do nivoa mora: 10,5 m (34 stope i 7 inča)
Snaga: 37 MW
Pogon: Dva trokraka bronzana propelera na zadnjoj strani broda. Jedan trokraki propeler na centralnom delu korita.
Brzina: 40,6 km/h (21 čvor) (24,5 milja/č)
Najveća brzina: 42,6 km/h (23,75 čvorova) (26,5 milja/č)
Ukupan kapacitet putnika sa posadom Pre putovanja:
  • Putnici: 2.435
  • Posada: 892
  • Ukupno: 3.327
Broj putnika 10. aprila do 15. aprila: 1912 - Ukupno 2.208
  • Prva klasa: 324
  • Druga klasa: 284
  • Treća klasa: 709
  • Posada: 891
    • Putnici i članovi posade koji su preživeli: 712 ljudi
    • Putnici i članovi posade koji su nastradali: 1.496 ljudi

RMS Titanik je bio najveći brod u vreme kada je ušao u službu i drugi od tri prekookeanska broda klase Olimpik izgrađena za kompaniju Vajt Star Lajn. Izgradio ga je brodograditeljska kompanija Harland i Volf u Belfastu. Tomas Endruz mlađi, glavni pomorski arhitekta brodogradilišta, poginuo je u katastrofi. Titanik je bio pod komandom kapetana Edvarda Džona Smita, koji je takođe potonuo sa brodom. Okeanski brod je na svom prvom putovanju prevozio neke od najbogatijih ljudi na svetu, kao i stotine emigranata sa Britanskih ostrva, Skandinavije i drugih mesta širom Evrope, koji su tražili nove životne prilike u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi.

Brod je bio poznat po svom luksuzu. Smeštaj je bio dizajniran tako da bude vrhunac udobnosti sa raskošnim kabinama i fiskulturnom salom, bazenom, sobama za pušače, vrhunskim restoranima i kafićima, turskim kupatilom i drugim prostorijama. Kabine i javni prostori bili su podeljeni u tri klase. Radiotelegrafski predajnik velike snage bio je na raspolaganju za slanje putničkih „markograma” i za operativnu upotrebu broda. Titanik je imao napredne bezbednosne karakteristike, kao što su vodonepropusni odeljci i vodonepropusna vrata sa daljinskim aktiviranjem, što je doprinelo njenoj reputaciji kao „nepotopive”.

Titanik je bio opremljen sa 16 nosača za spuštanje čamaca, od kojih je svaki mogao da spusti tri čamca za spasavanje, što čini ukupno 48 čamaca. Uprkos ovom kapacitetu, brod je bio opremljen samo sa 20 čamaca za spasavanje i to 14 običnih čamaca, dva kutera i četiri collapsible čamaca, a njihova upotreba se pokazala ograničena tokom potonuća. Zajedno, 20 čamaca za spasavanje moglo je da primi 1.178 ljudi. što je oko polovine broja putnika na brodu i jednu trećinu broja putnika koje je brod mogao da preveze punim kapacitetom. To je bilo u skladu sa propisima o pomorskoj bezbednosti tog doba. Propisi Britanskog trgovinskog odbora zahtevali su 14 čamaca za spasavanje za brod od 10.000 tona. Titanik je težio šest tona više, što je omogućilo 338 dodatnih mesta u čamcima za spasavanje. Kada je brod potonuo, spušteni čamci za spasavanje bili su napunjeni u proseku samo do 60%. Dva sata nakon što je Titanik potonuo, RMS Karpatija je došla na mesto nesreće i počela sa spasavanjem preživelih u toku nekoliko narednih časova. U 08.50 časova, Karpatija je zaplovila put Njujorka gde je pristigla tokom večeri 18. aprila 1912. godine pod jakom kišom.

Bio je kraj ere o ideji da po bogastvu koje se koristilo na brodovima moglo da ide, i da većina treće klase nije uspelo da preživi potonuće. Od ukupno 709 putnika, samo je 528 preminulo iz treće klase. 166 iz druge i 123 iz prve.

Olupine broda su 1. septembra 1985. godine pronašli Žan-Luis Mihel i Robert Balard. Postoje tvrdnje da su ostaci broda pronađeni 1982. godine, a da je to 1985. objavljeno.[1] Mada, te tvrdnje nisu potpuno tačne, sem sitnih koji su bili skupljeni sa plaže Halifaksa, dok su krupniji i teški bili podignuti nakon istraživanja olupine. Tokom tog perioda, Američka mornarica je želela da unapredi tehnologiju kako bi Balard mogao da nađe ruske podmornice Trešer i Škorpion koje su bile udaljene od Titanika. Nakon upešne misije, 1984. godine, Američka mornarica je odobrila Balardu da može odradi ono što želi: da nađe olupinu Titanika.

U Julu 1985. zajedno sa francuskim timom iz Francuskog instituta za eksploataciju mora na istraživačkom brodu Le Suroit, koji je imao napredniji sonarski sistem SAR, Žan Luis Mihel i Balard su krenuli u potragu za olupinom Titanika.[2]

Naziv broda i pozadina nastanka uredi

Početkom XX veka na tržištu transatlantskog transporta bila je žestoka konkurencija između glavnih transportnih špedicija tog vremena, kompanija Kunard lajna i Vajt Star Lajna. Obe su bili britanske kompanije, ali je 1902. godine kompaniju Vajt Star Lajn kupio američki finansijski magnat, vlasnik trusta IMMa, Džon Pirpant Morgan, sa namerom da monopolizuje transatlantske brodske rute, eliminiše konkurenciju i postigne zajedničkih standarde troškova prevoza putnika i tereta.[3] Džozef Brus Ismej, finansijer i sin osnivača kompanije, učestvovao je u prodaji Vajt Star Lajna, Dž. P. Morganu i ostao sa novim vlasnikom kao generalni direktor i izvršni direktor kompanije. Kunard lajn je bio pod uticajem britanskog admiraliteta.[4] Godine 1907. godine Kunard lajn pušta u rad brodove blizance sa parnom turbinom Luzitanija i Mavretanija. To su bili najveći brodovi na svetu u to vreme. Pored toga, uspeli su da razviju brzinu do 25 čvorova (46 km/h), što im je omogućilo da pređu Atlantski okean za samo 5 dana.

Vajt Star Lajn se suočavao sa sve većim izazovom svojih glavnih rivala, Kunard lajna, koja je, uz pomoć Kraljevske mornarice, nedavno porinula brodove blizance Luzitanija i Mavretanija, najbrže putničke brodove u službi i nemačkih kompanija Hamburg Amerika i Norddojčer Lojd. Pojava velikih, brzih i pouzdanih lajnera kod glavnog konkurenta negativno se odrazila na profit Vajt Star Lajna. Ideja za novu klasu brodova nastala je tokom rasprave sredinom 1907. godine, između predsednika kompanije Vajt Star Lajn, Džozefa Brusa Ismeja, i američkog finansijera Džona Pirpanta Morgana starijeg, koji je kontrolisao Međunarodnu trgovinsku morsku organizaciju (IMM), matičnu korporaciju Vajt Star Lajna. Ismej je više voleo da se takmiči u veličini nego brzini i predložio je da se naruči nova klasa broda koja bi bila veća od bilo čega što je ranije izgrađeno, koji bi se takođe isticali po udobnosti i luksuzu. Vajt Star Lajn tražio je nadogradnju svoje flote prvenstveno kao reakciju na Kunardove brodove, ali i u cilju ojačanja pozicije na liniji Sautempton–Šerbur–Njujork koja je inaugurisana 1907. godine.

Novi brodovi bi imali dovoljnu brzinu za održavanje nedeljni servis sa samo tri broda umesto prvobitna četiri. Tako bi Olimpik i Titanik zamenili RMS Tutonik iz 1889, RMS Majestik iz 1890, kao i RMS Adriatik iz 1907. godine. RMS Okeanik je prvi put krenuo iz svoje nove matične luke u junu 1907. Njegovi saigrači na liniji Sautempton-Njujork bili su Tutonik, Majestik, i novi Adriatik. Majestik je obnovio svoju staru poziciju u njujorškoj službi Vajt Star Lajna nakon gubitka Titanika.

Izgrađen u Belfastu, u Irskoj, u tadašnjem Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Irske, RMS Titanik je bio drugi od tri prekookeanska broda klase Olimpik. Prvi brod je bio RMS Olimpik, a poslednji brod u klasi bio je HMHS Britanik. To su bili daleko najveći brodovi u floti britanske brodarske kompanije Vajt Star Lajn, koja se 1912. godine sastojala od 29 parobroda i tendera.

Ime Titanik potiče iz grčke mitologije od Titana, predolimpskih bogova. Iako je Titanik prvenstveno bio putnički brod, prevozio je i znatnu količinu tereta. Oznaka RMS u nazivu je privremenog karaktera i označavala je da je reč o Kraljevskom poštanskom brodu (RMS je engleski akronim za Royal Mail Ship), ukazujući na to da prenosi poštu po ugovoru sa Kraljevskom poštom. Oznaka SS označavala je da je Titanik vijčani parobrod odnosno šrafski parobrod kojeg pokreće parna mašina koristeći jedan ili više propelera.

Brodove je konstruisao brodogradilište Harland i Volf iz Belfasta, koji je imao dugogodišnje poslovne odnose sa kompanijom Vajt Star Lajn još od 1867. godine. Harland i Volf su dobili veliku slobodu u dizajniranju brodova za Vajt Star Lajn. Uobičajeni pristup je bio da Vilhelm Volf skicira opšti koncept, koji bi Edvard Džejms Harland pretvorio u dizajn broda. Razmatranje troškova bilo je relativno niskog prioriteta. Harland i Volf je bio ovlašćen da potroši „onoliko koliko je potrebno” na brodove, plus pet odsto profitne marže. U slučaju brodova klase Olimpik, dogovoren je trošak od 3 miliona funti (približno 310 miliona funti u 2019) za prva dva broda plus „dodaci za ugovor“ i uobičajena naknada od pet odsto.

Harland i Volf su angažovali svoje vodeće dizajnere da rade na projektovanju plovila klase Olimpik. Dizajn je nadgledao direktor obe kompanije (Harland i Volf i Vajt Star Lajn), pomorski arhitekta Tomas Endruz, generalni direktor Harland i Volfovog odeljenja za dizajn; Edvard Vilding, Tomasov zamenik i odgovoran za proračun dizajna, stabilnosti i trima broda; i Aleksander Karlajl, glavni crtač i generalni direktor brodogradilišta. Karlajlove odgovornosti uključivale su dekoracije, opremu i sve opšte aranžmane, uključujući implementaciju efikasnog dizajna čamca za spašavanje.

Harland i Volf su 29. jula 1908. predstavili crteže Džozefu Brusu Ismeju i drugim rukovodiocima Vajt Star Lajn. Projektni crteži su imali 411 zasebnih dokumenata. Ismej je odobrio projekat i dva dana kasnije potpisao tri „pisma sporazuma”, kojima je ovlastio početak izgradnje. U tom trenutku, prvi brod — koji je kasnije postao Olimpik — nije imao ime, ali se pominjao jednostavno kao „Broj 400“, pošto je to bio četiristoti trup kompanije Harland i Volf. Titanik je zasnovan na revidiranoj verziji istog dizajna i dobio je broj 401. Prema planu brodarske kompanije, prvi je trebalo da bude pušten u rad parobrod Olimpik, a posle 10 meseci i Titanik.

Potonuće uredi

 
Naslovna strana Njujork Heralda.

13.45 - Upozorenja o ledenim bregovima

U nedelju uveče, 14. aprila, temperatura se spustila blizu nule, a okean je bio veoma miran. Drugi oficir Čarls Lajtoler kasnije je napisao da je to veče „more bilo kao staklo“. Nije bilo mesečine, ali je nebo bilo vedro. Kapetan Edvard Smit, verovatno zbog upozorenja o ledenim bregovima, koji su primljeni proteklih dana, promenio je kurs Titanika za oko 18 km južno u odnosu na uobičajenu maršrutu broda. Tog dana u 13.45, poruka sa parobroda SS Amerika upozoravala je na velike sante leda južno od Titanikove rute, ali je upozorenje bilo upućeno u USN hidrografsku kancelariju i nije nikada dostavljeno kabini broda. Upozorenja su stizala tokom celog dana, ali su bila uobičajena za to doba godine. Kasnije te večeri, oko 21.30, telegrafski operateri Džek Filips i Harold Brajd primili su još jedan izveštaj o brojnim, velikim ledenim bregovima, ovoga puta sa broda Mesaba, ali ni ovaj izveštaj nije stigao do kabine. Iako su upozorenja i dalje pristizala, nije bilo operativnih ili bezbednosnih razloga da brod promeni kurs. Titanik je imao tri grupe po dva osmatrača koji su se menjali na svaka dva sata, i bilo koje druge večeri skoro je izvesno da bi videli ledeni breg na vreme. Ipak, u noći 14. aprila poklopilo se nekoliko fatalnih faktora: bez meseca i vetra, uz tamnu stranu brega koja je bila okrenuta prema brodu, osmatrači su bili bespomoćni. Da su ugledali santu desetak sekundi ranije, ili čak kasnije, nesreća bi verovatno bila izbegnuta. Čak i da je brod udario direktno u ledeni breg, pretpostavlja se da ne bi potonuo. Ali, kao što je Lajtoler rekao pred američkim istražiteljima, „te večeri je sve bilo protiv nas“.

23.39 - „Ledeni breg, pravo napred!"

U 23.39, ploveći južno od Njufaundlenda, osmatrači Frederik Flit i Reginald Li ugledali su veliki ledeni breg pravo ispred broda. Flit je tri puta pozvonio brodskim zvonom i telefonirao u kabinu. Šesti oficir Mudi se javio.

Flit: Jeste li tu!?

Mudi: Da, šta vidite?

Flit: Ledeni breg, pravo napred!

Mudi: Hvala vam.

Mudi je istog trenutka obavestio prvog oficira Merdoka o pozivu. Merdok (koji je u tom trenutku već video breg) naredio je potpuni zaokret nalevo, punom brzinom unazad, što je promenilo pravac u kom su motori okretali spoljašnje propelere (turbine koje su pokretale centralni propeler nisu mogle da promene pravac). Desna strana broda sudarila se sa bregom 37 sekundi nakon što je breg primećen, cepajući brodsko korito na nekoliko mesta i potiskujući zakivke ispod nivoa vode, praveći ukupno šest pukotina u prvih pet vodootpornih odeljaka. Peti odeljak pritom je oštećen za svega četiri metra. Nakon sudara, Merdok je naredio okretanje kormila krajnje udesno, što je zanelo Titanik tako da je krma zaobišla santu. Vodootporna vrata koje dele pregrade u potpalublju odmah su spuštena, ali je voda počela da puni prvih pet odeljaka - jedan više nego što je Titanik mogao da izdrži na vodi. Kapetan Smit, iznenađen jačinom udara, dotrčao je u kabinu i naredio da se „sve ugasi“. Nakon inspekcije koju su izvršili brodski stolar Dž. Hatčinson i konstruktor Titanika Tomas Endruz, bilo je jasno da će brod potonuti. U 00.30, oko 50 minuta nakon sudara, Kapetan Smit je naredio da se čamci za spasavanje pripreme za ukrcavanje. 15 minuta kasnije četvrti oficir Jozef Bokshol ispalio je prvu raketu za pomoć.

00.45 - Spušten prvi čamac za spasavanje

Prvi čamac za spasavanje, broj 7, spušten je sa desne strane broda nešto posle 00.45, sa svega 28 ljudi, iako je mogao da primi 65. Titanik je imao 20 čamaca za spasavanje sa ukupnim kapacitetom od 1.178 ljudi. Smatra se da je na brodu te večeri nalazilo 2.208 putnika i članova posade mada tačan broj putnika na brodu nije poznat ni danas.

00.45 — 01:55 - Evakuacija i haos

Evakuacija je počela sa čamcima na prednjoj strani broda. Na čamcu broj 6, koji je porinut u 00.55, nalazila se Margaret Braun, koju će kasnije istorija zapamtiti kao „Nepotopiva Moli“ zbog želje i zalaganja da spasi davljenike. Kada je evakuacija počela kapetan je naredio da žene i deca imaju prednost u ukrcavanju na čamce po običajnom pravu, koje inače nema osnovu u pomorskom pravu. Ovo pravilo nije isto shvaćeno − oficir Merdok, koji je rukovodio spuštanjem čamaca sa desnog boka Titanika, davao je prednost ženama i deci da se ukrcaju prvi, pa onda da pojedini muškarci popune preostala mesta ako nema nikoga. Sa druge strane, oficir Lajtoler je na levom boku broda striktno puštao samo žene i decu sa pojedinim izuzecima. Lajtoler je jedva kom muškarcu dao da se ukrca na neki čamac.

Jedan od glavnih problema je bio taj što posada nije imala puno iskustva u evakuaciji. Ranije u Belfastu, čamci su bili testirani do punog kapaciteta što je dokazalo njihovu bezbednost. Tomas Endruz je nameravao da namesti dodatne kranove za čamce, ali njegovi kolege su odustali od ove zamisli. Štaviše, 14. aprila ujutru je trebalo održati vežbu evakuacije koja se na kraju iz nepoznatih razloga nije ni desila. Sa druge strane, putnici na Titaniku ni dalje nisu bili svesni šta se zaista događa i zato su mnogi odlučili da ostanu na naizgled bezbednom ali tonućem brodu, umesto da budu u malom čamcu. Upravo zato je došlo do problema da čamci napuštaju brod sa manje putnika nego što su mogli zaista da prime. Ovaj problem je bio uočljiv naročito na prvim čamcima koji su otplovili. Na primer, čamac broj 5 je napustio brod sa 41 putnikom, broj 3 sa 32, broj 8 sa 39, a čamac broj 1 je od mogućih 40 putnika imao samo 12. Evakuacija sama po sebi uopšte nije išla glatko i dolazilo je do raznih problema, a na žalost i povreda.

Ozbiljnost situacije je postala očigledna tek oko 01.20 ujutru. Kotlarnice su počele da idu pod vodu i da propadaju, a mnogi putnici treće klase koji su odsedali u sobama na palubama G, F i E tek su tada shvatili šta se dešava. Oficiri nastavljaju da pale rakete za poziv u pomoć dok Džek Filips i Harold Brajd na telekomunikacijama isprobavaju pozive za pomoć, SOS i CQD. Jedini najbliži brod koji je mogao da ih spasi bila je RMS Karpatija, ali s obzirom na to da je bila znatno sporija od Titanika stigla bi tek za četiri sata. Mnogo bliži brod je bio SS Kalifornijan, jedan od brodova koji je Titaniku slao upozorenja na ledene sante. Međutim, neko vreme pre sudara, posada Kalifornijana je isključila svoje telekomunikacije i nije bila u stanju da pomogne.

Urbani mitovi i popularna kultura šire informaciju da je velika smrtnost treće klase u toku potonuća bila uslovljena mnogim kapijama koje su odvajale prolaze u druge klase (ali i s pokušajem da se spreče razne bolesti).Bar na nekim mestima, delovalo je da je posada Titanika aktivno otežala bekstvo putnika treće klase. Međutim, na planovima Olimpika i Titanika nije bilo nikakvih gvozdenih kapija čija je namena bila da napravi prepreke. U stvari, jedino je SAD imala potrebu da napravi ovakvu distinkciju kako bi se emigranti, za razliku od ostalih putnika, iskrcali na ostrvu Elis. Mnoge kapije su u stvari ostale širom otvorene. Ipak, na kraju je preživela samo jedna trećina treće klase, a do komplikacija su doveli zamršeni hodnici, strah, opšti metež ali i jezički diverzitet; znaci su bili na engleskom jeziku, pa veći deo migranata nije ni znao kako da se snađe.[5]

U 01.30, Titanikov ugao nad vodom počinje da raste. Dolazi do još poteškoća, naime, jer voda slobodno počne da poplavljuje Skotland roud, najduži hodnik na Titaniku na E palubi sa leve strane. Zato je Titanik počeo blago da se naginje na levi bok. U ovo vreme, Titanikov električni sistem polako posustaje i šalju se poslednje čitljive poruke. Sa druge strane, preostali čamci se popunjavaju sa što više ljudi. Čamac broj 11 je porinut sa pet ljudi više od predloženog kapaciteta, i skoro je potonuo zbog vodene pumpe kada je bio spušten u vodu. Čamac broj 13 je uspeo da izbegne ovo, ali ga je sila pumpe pogurala ispod čamca broj 15 koji su oficiri u tom trenutku spuštali. Katastrofa je na kraju izbegnuta. Na levom boku, peti oficir Harold Lou preuzme komandu nad čamcem broj 14, pritom pucajući u vazduh kako bi oterao grupu ljudi koja je pokušala da se probije. Na čamac broj 16 se ukrcala stjuardesa Violeta Džesop, koja će kasnije preživeti slično iskustvo na Britaniku 21. novembra 1916. godine.[6]

Prednja paluba broda je sada bila dosta napuštena, a veći deo ljudi koji su i dalje bili na brodu su pobegli na krmu. Sklopivi čamac C je porinut u vodu sa desnog boka, na kome je bio šef katedre Vajt Star Lajna, Brus Ismej, koga će društvo kasnije proglasiti kukavicom.

Jedna od vodećih priča za vreme potonuća Titanika je da je bend, čiji je vođa bio Valas Hartli, počeo da svira Nearer, My God, to Thee, katolički tropar koji prikazuje san Jakova u Starom zavetu[7]. Međutim, ovo deluje da je dubiozno jer se ne slažu svi preživeli da je bend svirao ovu pesmu, a od njega se očekuje da u svakom trenutku svira neku ugodnu melodiju kako ne bi prouzrokovao paniku. Oko 02.05, biva porinut poslednji čamac sa spasavanje, sklopivi čamac D, dok posada pokušava da spusti sklopive čamce A i B sa krova komandnog mosta. Na Titaniku i dalje ostaje oko 1.500 ljudi.

02.15 — 02.20 - Poslednji trenuci

U 02.15 Titanikov ugao nad vodom počinje da raste sve više pošto dolazi do poplave do tada praznih delova u brodu. Porast ugla je doveo i do bržeg tonjenja, čiji je najgori efekat bio na prednjem delu. Sklopivi čamac A je bio blago poplavljen, a čamac B se prevrnuo. Od bitnih ljudi, ovde su uspeli da prežive pukovnik Arčibald Grejsi, Brajd i Lajtoler, ali oficiri Merdok i Henri Vajld su stradali.

Dolazi i do fizičkog naprezanja celog broda. Prvi dimnjak se srušio pod sopstvenom težinom i pravo u vodu, jedva promašivši Lajtolera, stvarajući talas vode. Putnici koji su se nalazili u daljim čamcima teško su mogli da opišu ovaj trenutak i mogli su samo da gledaju kako se 1.500 ljudi gura i preklinje za pomoć da prežive. Preživeli kao što su Lorens Bizli i Džek Tajer su opisali jake zvuke koji su podsećali na eksplozije, na šta su mnogi posumnjali da potiče od kotlova koji su počeli da pucaju. Prema njihovim nalozima, krma Titanika se dignula uvis do ugla između 30 i 45 stepeni.

Nekoliko trenutaka kasnije, svetla na brodu su zatreperila jedanput i onda trajno otkazala, uronivši Titanik u tamu nakon mnogih pokušaja mehaničara na brodu da održe struju u funkciji. Džek Tajer je pred istražiteljima opisao da je video „grupe među hiljadu i petsto ljudi na palubi kako se guraju i drže u gomilama kao pčele u roju da bi na kraju pali u gomilama, parovima ili jedan po jedan dok se dvesta pedeset stopa velike pozadine broda dizalo uvis.“

Ono što se desilo kasnije imalo je fizičkog objašnjenja. Titanik je sada bio izložen ekstremnim silama koje su delovale u suprotnim pravcima. Poplavljen pramac je vukao brod naniže, a krma puna vazduha ga je održavala na površini. Dejstvo ove dve sile je imalo centar u trupu broda koji nije izgrađen da bi izdržao takav pritisak. Nedugo nakon što je brod izgubio struju, prelomio se na dva dela. Ovo je bio predmet diskusije u kasnijim istraživanjima. Neki preživeli, kao što je Arčibald Grejsi, bili su sigurni da je brod potonuo u jednom komadu, dok su mnogi ostali izjavili da se prelomio. Kada je olupinu Titanika otkrio Robert Balard 1985. godine on je ustanovio da su motori, kao i mnogi kotlovi, ostali na svojim mestima. Prema tome, „velika buka“ koju su opisali preživeli bio je prelom broda.

Jedino što je držalo dva dela u ovom trenutku bila je kobilica broda, usled čega je nekoliko puta teži pramac povukao krmu uvis. I kobilica je uskoro popustila pa je pramac počeo da tone ka dnu Atlantika. Krma počinje da tone i ispravi se tako da je gotovo pod pravim uglom u odnosu na površinu vode. Krma je potonula i nestala iz vidika oko 02.20, dva sata i dvadeset minuta nakon sudara sa ledenim bregom. Brodu je bilo potrebno oko pet minuta da potone, ostavljajući za sobom puno komada i ostataka. Dok je olupina pramca ostala cela, krma je i dalje u sebi imala nešto vazduha dok je potonula, zbog čega je prasnula i zato je sad njena olupina u najgorem stanju.

02.20 — 04.10 - Putnici i posada u vodi

Odmah nakon što je Titanik potonuo, na stotine putnika i posade ostali su da umiru u hladnom moru okruženi ostacima broda – drvo, metal i razni nameštaj koji su raketirali ka površini dok se Titanik raspadao pri spuštanju do dna Atlantika. Putnici u čamcima oko sebe su bili užasnuti da čuju vriske ljudi koji su zapomagali. Profesor Lorens Bizli koji je preživeo potonuće je izjavio u jednom istraživanju da mu je to zvučalo kao „svako moguće osećanje ljudskog straha, očaja, agonije, strašne kivnosti i blagog besa izmešano sa beskrajnim iznenađenjem“. Džek Tajer je izjavio da su ga zvuci podsećali na roj zrikavaca letnje noći. Bizli je izjavio da su ovi zvuci bili prilično neočekivani i da niko u čamcima ne bi mogao da pobegne od tih parališućih vrisaka.

S temperaturom od –2 °C, voda je bila smrtonosno hladna, dovodeći do smrti za svega 15 ili 30 minuta. Razlog nije bila jedino hipotermija, što je često verovanje u pričama o katastrofi. Neki su se, naime, i udavili, a ostali su postradali od srčanih napada čije je javljanje olakšalo smrzavanje u ledenoj vodi. Dvadesetak minuta kasnije, vrisci su počeli da se stišavaju jer su žrtve u vodi polako gubile svest i umirale. Neki preživeli putnici su izjavili čak da vrisak ljudi u pomoć nije bilo najteže podneti, nego tišinu koja je potom usledila. U okolini, osamnaest čamaca od kojih je većina imala prazna mesta su plutali dok su njihovi ukrcani debatirali šta bi trebalo uraditi. Jedini čamac koji je uspeo da se vrati do mesta potonuća sa pozitivnim rezultatima bio je čamac broj 14, kojim je upravljao Harold Lou. On je uspeo da izvuče četvoricu muškaraca iz vode od kojih je jedan kasnije podlegao smrzavanju.

Treba takođe pomenuti i čamac broj 6, u kome je došlo do ozbiljne svađe između Margaret Braun i intendanta Roberta Hičensa (koji se u vreme sudara sa ledenim bregom nalazio za kormilom), koji je odbio da se vrate od straha da će ih ljudi potopiti. Ovo Braun nije uplašilo i hrabro je ubedila ostale žene u čamcu da veslaju ka mestu nesreće uprkos Hičensovim uvredama i vikanju. Braun je na kraju zapretila da će ga izbaciti iz čamca, posle čega je on ućutao videvši da ne može da zaustavi ovu motivaciju. Čamac broj 6, na žalost, nije naišao na preživele.

U čamcu broj 1 je došlo do situacije koja je u kulturi postala prilično kontroverzna. Prema nekim nalozima, Kozmo Daf-Gordon i njegova žena Lusi su navodno podmitili ostale ljude na čamcu (od kojih su većina bili članovi posade) kako se ne bi vratili da pomognu. Međutim, kasnije na istragama koje su sproveli britanska vlada i američki senat, oni su izjavili da su bili svesni koliko je ljudima u čamcu bila potrebna podrška nakon što su izgubili dosta svojih stvari, dok su bogataši lako mogli da nadoknade ono što je izgubljeno. Tako je Daf-Gordon po dolasku na Karpatiju dao svakom članu posade po pet funti kao nadoknadu za odeću i ostale potrepštine.[8]

Ljudi u ostalim čamcima nisu imali šta drugo da rade osim da čekaju šta god je bilo sledeće. Jedini koji su znali da pomoć zaista stiže bili su drugi oficir Lajtoler i telegrafski operater Harold Brajd, čiji kolega Filips nije preživeo. Nije bilo ni hrane ni vode u čamcima, većina nije imala ni svetla, a vazduh je bio užasno hladan. Situacija je bila naročito loša na sklopivom čamcu B, koga je održavao na površini vazdušni džep u prevrnutom trupu. Ljudi su u suštini počeli da gube nadu.

Spasavanje i polazak

RMS Karpatija je konačno stigla na mesto nesreće 15. aprila 1912. oko 03.30 sati ujutro, kada su putnici u čamcima uočili njena svetla. Ovo ih je jako usrećilo iako je bilo potrebno još četiri sata da se svi prebace sa čamaca na Karpatiju. Ljudi iz sklopivih čamaca A i B su prebačeni u druge čamce. Očevici su izjavili da se Karpatija nalazila usred ledenog polja (čak dvadesetak visine 60 metara). Prvi čamac sa kog su se ljudi iskrcali bio je broj 2, oko 04.10 sati. Poslednji čamac, broj 12, pokupljen je oko 08.30. Oko 09.15, brodovi Maunt Templ i Kalifornijan stigli su na scenu suviše kasno da bi spasili bilo koga. Karpatija, koja je u to vreme išla maršrutom Njujork—Rijeka, nije imala dovoljno bolničkih zaliha za preživele, pa je kapetan Artur Rostron naredio da prebace preživele u Njujork gde će dobiti ispravnu negu. 18. aprila 1912. oko 21:15 uveče, Karpatija sa preživelima, je stigla u Njujork. Za svoje učešće u spašavanju nastradalih sa broda Titanik, posada Karpatije je bila nagrađena medaljama. Članovi posade su dobili bronzane medalje, brodski oficiri su dobili srebrne medalje a kapetan Rostron je dobio srebrni bokal i zlatnu medalju, koje im je predala poznata američka umetnica Moli Braun. Kapetan Rostron je kasnije čak bio pozvan u Belu kuću od strane tadašnjeg predsednika SAD Vilijama Tafta, gde mu je predata Kongresna zlatna medalja, najveće moguće priznanje koje je kongres mogao da mu dodeli.

Među preživelima bio je i Srbin iz Like Nikola Lulić.[9][10]

Pronalaženje olupine Titanika [11] [12] uredi

Nakon potonuća Titanika i tokom američke i engleske istrage, postavljeno je pitanje da li se brod prepolovio pre nego što je krma nestala sa površine ili, da li je ceo potonuo. Mada, četvoro preživeli su tokom istrage rekli da je brod potonuo, poput Drugog oficira Čarlsa Lajtolera, pukovnika Arčibalda Gresija i Lavrence Bislija, a šezdesetpetoro je onih, koji nisu znali da li je potonuo ceo ili se prepolovio i trinaestoro koji su rekli da se prepolovio.[11]

Tokom 1912, 50-tih i 60-tih, mnogi projektanti su pokušali da nađu olupinu koristeći tadašnji položaj 41°46N 50°14W [13] koji je zapisao Džozef Boksal i bez uspeha. 1912. godine, Kompanija Merit i Čapman Derek and Vreking, koju su sponzorisali porodnica Gugenhim, Astors i Vajdeners, su otpustili projekat jer njihova oprema nije bila od koristi za takvu dubinu. 1914. Čarles Smit je predložio da pošalje podmornicu sa elektromagnetima kako bi mogla da se uhvati za olupinu broda. Nakon toga, privezati brod sa kablovima na čekrk koji su namešteni na barže, pa da izdigne brod. Procenio je da za taj posao bi trebalo 162 ljudi i cena za projekat bi koštala 1,5 miliona dolara. Međutim, ta ideja je otpala. [12]

Od 1953. do 1954. Britanska mornarica je preko kompanije Rizdon Bizli (engl. Rizdon Beazley) pokušala da nađe olumpinu pomoću eksploziva. Ali, ideja je otpala. Krajem 60-tih, kompanija Titanic Salvage Company, koju su finansirali nemački privrednici, je pokušala da zakači 200 pluta koristeći batiskafe i da sa strujnim udarom, izbace hidrogen iz vode. O ovoj ideji se nije više čulo. [12]

Krajem 70-tih, ideje za pronalazak i dizanje olumpine se nastavilo. 1977. godine su Alcoa Aluminium / Woods Hole Oceanic Expedition sa Robert Balardom na čelu, pokušali da nađu olumpinu sa tad unapređenom tehnologijom i opremom. Projekat nije uspeo, jer je team na kraju potpuno izgubio novu opremu. Ali, Balard nije odustao jer je tek 1978. godine, se udružio sa kompanijom Seasonics International i sa osnivačem Titanic Historical Society, Vilijam H. Tantum 4, fotografom Emori Kristofom i producentom Alan Ravenskroftom. Ali na kraju, nisu imali dovoljno novčanog sredstva da izgrade mašine koje bi mogle da izdrže takvu dubinu i kako bi mogli da snime olupinu, pa su odustali od projekta. Iste te godine su Volt Dizni i Nacionalna Geografija Magazin su pokušali da snime film sa podmognicom Aluminaut koju je proizvela Alchoa. Ali su dustali su od tog projekta, jer nisu imali dovoljno novčanog sredstva. Na kraju 70-tih, Seawise Titanic Salvage, je 1979. planirala da krene ekspediciju do olupine tokom leti naredne godine. Tokom planiranja tim iza tog projekta je skupljao novac uz podršku Sir Džejmsa Goldsmita, vlasnika magazina Sad! (eng. Now!). Ali skupljen novac je padao i projekat je napušten. [12]

Sledeće tri ekspedicije tokom početka 80-tih, u kojima su bile udružene kompanije Titanic 1980 Inc, Sripps Institute of Oceanography i Lawont-Doherty Earth Observatory. Nijedna ekspedicija nije bila uspešna. [12]

Sve prethodne ekspedicije nisu bile uspešne, ali to će se tek promeniti 1. jula do 9. septembra 1985. godine. Robert Balard, nakon uspešne misije da pronađe ruske podmornice Škorpion i Trešer, je sa francuskim timom Žan Luis Mihelom, Žan Džarijem, Ralf Vajtom i Emori Kristofom iz Francuskog insituta za eksploataciju mora na su krenuli u pronalaženje olumpine sa istraživačkom brodo, Le Suroit koji je imao napredniji sonarski sistem SAR. Tokom misije, tim je našao kotao broda što je pokazao znak da je olupina u blizini. Napokon, 1. septembra 1985. pred svetlima podmornice se pojavio čelični trup prednjeg dela broda. [12]

1986. Balard je ponovo posetio olupinu sa brodom Atlantik 2 i podmornicom Alvin iz koje je mogao da kontroliše robot Rov Jason Jr. [12]

Dana 21. oktobra 1987. predsednik Ronald Reagan je potpisao račun u kojoj je obeležio olupinu Titanika pomorski spomenik. [12]

Nakon toga, ostale kompanije poput, Titanic Ventures je krenula na misiju za vađenje artifakta. French Expedition 1987. i 1989. predstavlja artifakte, koji su doneti iz prethodne ekspedi cije sa Balardom, uživo u Parizu. [12]

Tim iz kompanije Titanic in A New Light su 1991. snimili olupinu sa IMAX-om. [12]

Tokom perioda od 1991. i 1992. Skandinavijska ekspedicija se održala. Obilazak je krenuo iz Švedske, u muzeju u Stokholmu, pa onda u Malmou i Gutenburgu i na kraju u Oslou u Norveškoj. [12]

Titanik u popularnoj kulturi uredi

Nakon Titanikovog potonuća, veći broj novina o tragediji je izlazilo. Mnogi filmovi su bili snimljeni, knjige su se pisale, muzike komponovane, crtane su slike i slično. Pa čak i u metaforičkom smislu. [14]

Tokom godina je bilo mnogih filmova, dokumentaraca, dokumentarnih drami i TV emisija o Titaniku. Među kojima su crtani filmovi i drame.

Godine 1955, Volter Lord je napisao knjigu Noć za pamćenje uz pomoć pisama od preživelih koji su tad još živeli u Americi. Godine 1958. po knjizi je snimljen istoimeni doku-dramski film. Po njemu je i Džejms Kameron bio inspirisan da snimi svoj Titanik tek 1997. godine.

Titanik kao kulturna baština uredi

Zbog divljih lovaca na potonule brodove i čestog uzimanja predmeta, 18. juna 2004. vlade SAD, Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske dogovorile su se, da će se ostaci Titanika čuvati netaknuti i tu lokaciju zaštiti kao Muzej na otvorenom.

Ekspedicije do Titanika organizovane su sa ruskim batiskafom MIR, po ceni oko 60.000 $. Sam put do potonulog broda traje oko 1 čas.

Violina koja je bila na Titaniku prodata je 2013. godine na aukciji u Londonu za 1,6 miliona dolara.[15][16]

Uticaj uredi

Bezbednost uredi

 
Patrolni avion pregleda santu leda.

Nakon katastrofe, britanski i američki istražni odbor dali su preporuke u kojima se navodi da brodovi treba da nose dovoljno čamaca za spasavanje za sve na brodu, da se sprovode obavezne vežbe čamaca za spasavanje, inspekcije čamaca za spasavanje itd. Mnoge od ovih preporuka su uključene u Međunarodnu konvenciju o bezbednosti života na moru donetu 1914. godine. Konvencija je ažurirana periodičnim amandmanima, sa potpuno novom verzijom usvojenom 1974. godine. Potpisnici Konvencije su pratili nacionalno zakonodavstvo kako bi implementirali nove standarde. Na primer, u Britaniji su nova „Pravila za aparate za spasavanje” doneli Upravni odbor za trgovinu 8. maja 1914. godine, a zatim su primenjeni na sastanku britanskih parobrodarskih kompanija u Liverpulu u junu 1914. godine.

Dodatno, Vlada Sjedinjenih Američkih Država je donela Zakon o radiju iz 1912. Ovaj zakon, zajedno sa Međunarodnom konvencijom o bezbednosti života na moru, navodi da će radio komunikacije na putničkim brodovima raditi 24 sata dnevno, zajedno sa sekundarnim napajanjem, kako ne biste propustili pozive u pomoć. Takođe, Zakon o radiju iz 1912. zahtevao je da brodovi održavaju kontakt sa plovilima u njihovoj blizini, kao i sa obalnim radio stanicama na kopnu. Pored toga, u Međunarodnoj konvenciji o bezbednosti života na moru dogovoreno je da se ispaljivanje crvenih raketa sa broda mora tumačiti kao znak potrebe za pomoći. Nakon što je usvojen Zakon o radiju iz 1912. godine, dogovoreno je da se rakete na moru tumače samo kao signali za pomoć, čime se uklanjaju sve moguće pogrešne interpretacije sa drugih brodova. Iste godine, Odbor za trgovinu je iznajmio barku Skoša da deluje kao meteorološki brod u Grand Banku, pazeći na sante leda. Markonijev bežični telegraf je instaliran u cilju omogućavanja komunikacije sa stanicama na obali Labradora i Njufaundlenda.

Konačno, katastrofa je dovela do formiranja i međunarodnog finansiranja Međunarodne patrola za ledene bregove, agencije američke obalske straže koja do danas prati i izveštava o lokaciji ledenih bregova koji bi mogli da predstavljaju pretnju transatlantskom pomorskom saobraćaju u severnom Atlantskom okeanu. Avioni obalske straže vrše primarno izviđanje. Pored toga, informacije se prikupljaju sa brodova koji rade u ledenom području ili prolaze kroz njega. Osim u godinama Prvog i Drugog svetskog rata, Međunarodne patrola za ledene bregove je radila svake sezone od 1913. Tokom tog perioda, nije zabeležen nijedan gubitak života ili imovine usled sudara sa santom leda u oblasti patrole.

Severna Irska uredi

Prošlo je mnogo decenija pre nego što je značaj Titanika promovisan u Severnoj Irskoj, gde su ga sagradili Harland i Volf u Belfastu. Dok je ostatak sveta prihvatio slavu i tragediju Titanika, on je ostao tabu tema tokom 20. veka u svom „rodnom” gradu. Potonuće je donelo ogromnu tugu i predstavljalo je udarac na ponos Belfasta. Njegovo brodogradilište je takođe bilo mesto koje su mnogi katolici smatrali neprijateljskim. U drugoj polovini veka, tokom 30-godišnjeg sukoba, Titanik je bio podsetnik na nedostatak građanskih prava što je delimično doprinelo Severnoirskom sukobu. Dok je sudbina Titanika ostala dobro poznata priča u lokalnim domaćinstvima tokom 20. veka, komercijalna ulaganja u projekte koji podsećaju na nasleđe RMS Titanika su bila skromna zbog ovih problema.

 
Zgrada Titanik Ekspirience na Titanik Belfastu.

Posle sklapanja Sporazums na Veliki petak u cilju rešavanja mirovnog procesa u Severnoj Irskoj, povećao se broj inostranih turista koji posećuju Severnu Irsku. Kasnije je u Strateškom okviru za akciju Turističkog odbora Severne Irske za 2004–2007. identifikovano da, imajući u vidu značaj i interesovanje za Titanik na globalnom nivou, (delimično zbog filma Titanik iz 1997.) nije u potpunosti iskorišćeno kao turistička atrakcija. Tako je Titanik Belfast bio predvođen, zajedno sa nekim manjim projektima, kao što je spomenik Titaniku.

Godine 2012. na stogodišnjicu broda, otvorena je Titanik Belfast, atrakcija za posetioce izgrađena na mestu brodogradilišta u kojem je izgrađen Titanik. Bila je to druga najposećenija turistička atrakcija Severne Irske sa skoro 700.000 posetilaca u 2016. godini.

Uprkos tome što su Harland i Volf izgradili preko 1.600 brodova u luci Belfasta, Kraljičino ostrvo je 1995. preimenovano po svom najpoznatijem brodu, Titanik Kvorter. Nekada osetljiva priča, Titanik se danas smatra jednim od najpoštovanijih simbola Severne Irske.

Krajem avgusta 2018, nekoliko grupa se borilo za pravo kupovine 5.500 predmeta sa Titanika koje su bile imovina Prajm Eksuhbišnza, bankrotirane kompanije koja organizuje putujuće izložbe. Na kraju su se Titanik Belfast, Titanik Faundejšn Limited i Nacionalni muzeji Severne Irske pridružili Nacionalnom pomorskom muzeju kao konzorcijum koji je prikupljao novac za kupovinu 5.500 artefakata. Grupa je nameravala da zadrži sve predmete zajedno kao jedan eksponat. Okeanograf Robert Balard rekao je da favorizuje ovu ponudu jer bi se time osiguralo da će memorabilije biti trajno izložene u Belfastu (gde je izgrađen Titanik) i u Griniču. Muzeji su bili kritični prema procesu nadmetanja koji je odredio stečajni sud u Džeksonvilu na Floridi. Minimalna ponuda za aukciju od 11. oktobra 2018. bila je 21,5 miliona američkih dolara (16,5 miliona funti) i konzorcijum nije imao dovoljno sredstava da ispuni taj iznos. Dana 17. oktobra 2018, Njujork tajms je izvestio da je konzorcijum od tri hedž-fonda — Apolo global menadžment, Alta fundamental advajzers i Pakbridž kapital partners — platio 19,5 miliona dolara za naplatu.

Dijagrami i vremenska linija uredi

Dijagram RMS Titanik koji prikazuje raspored pregrada u crvenoj boji. Odeljci u inženjerijskoj zoni na dnu broda označeni su plavom bojom. Nazivi paluba su navedeni sa desne strane (počevši od vrha na palubi za čamac, idući od A do F i završavajući na donjoj palubi na vodenoj liniji). Oblasti oštećenja koje je napravio ledeni breg prikazane su zelenom bojom. Najmanja jedinica skale je 10 stopa (3,0m), a njena ukupna dužina je 400 stopa (120m).

 


Presek dijagrama Titanikovog srednjeg dela broda.
S: Paluba za sunčanje. A: gornje šetalište. B: šetalište, zastakljeno. C: salonska paluba. E: glavna paluba. F: srednja paluba. G: donja paluba: kargo, bunkeri za ugalj, kotlovi, motori. (a) nosači za spuštanje čamaca sa čamcima za spašavanje, (b) brodsko dno, (c) dvostruko dno
 
Presek dijagrama Titanikovog srednjeg dela


Poređenje Titanika po veličini sa savremenim prevoznim sredstvom i osobom

 
Poređenje veličina
  • 17. septembar 1908: brod naručen.[17]
  • 31. maj 1911: brod porinut.[18]
  • 1. april 1912: završeno ispitivanje.[19]
  • 10. april, podne: počinje prvo putovanje. Napušta pristanište Sautemptona, za dlaku izbegavši sudar sa američkim brodom „Njujork“.[19]
  • 10. april, 19.00: staje u Šerburu kako bi se ukrcali putnici.[19]
  • 10. april, 21.00: polazi iz Šerburga za Kvinstaun.[19]
  • 11. april, 12.30: zaustavlja se u Kvinstaunu kako bi se ukrcali putnici i preuzela pošta.[19]
  • 11. april, 14.00: odlazi iz Kvinstauna za Njujork.[19]
  • 14 . april, 23.40: sudar sa santom leda (geografska širina 41° 46′ S, geografska dužina 50° 14′ Z).[20][a]
  • 15. april, 00.45: spušten prvi čamac, broj 7.[21][a]
  • 15. april, 02.05: spušten poslednji čamac, Collapsible D.[21][a]
  • 15. april, 02.20: potonuće.[21][a]
  • 15. april, 03.30–08.50: spasavanje preživelih.[21][a]
  • 19. april – 25. maj: Američka istraga.[23]
  • 2. maj – 3- jul: Britanska istraga.[24]
  • 1. septembar 1985: otkriće olupine.[25]

Replike uredi

 
Salon 1. klase broda Olimpik, koji je bio skoro identičan onom na Titaniku, danas se može videti kao trpezarija u hotelu Vajt Svon u Alnviku.

Bilo je nekoliko predloga i studija za projekat izgradnje replike broda zasnovanog na originalnom Titaniku. Projekat južnoafričkog biznismena Sarela Gausa napušten je 2006. godine, a 2012. najavljen je projekat australijskog biznismena Klajva Palmera, poznat kao Titanik II.

Kineska brodograditeljska kompanija poznata kao Vučang Šipbilding Industri Grup Ko., Ltd započela je gradnju u novembru 2016. kako bi izgradila repliku broda Romandisea Titanik za upotrebu u odmaralištu u Sičuanu.[26][27] Brod je trebalo da sadrži mnoge karakteristike originala, kao što su plesna dvorana, trpezarija, pozorište, prvoklasne kabine, ekonomske kabine i bazen.[28][29] Bilo je planirano da turisti mogu da borave unutar Titanika tokom svog boravka u tematskom parku. Trebalo je da bude trajno usidren u odmaralištu i da sadrži audio-vizuelnu simulaciju potonuća, što je izazvalo određene kritike.[30] Međutim, od 2022. godine, navodno je bio završen samo 25%, a njegova veb lokacija i i internet prezentacije su bile ugašene.[31]

RMS Olimpik je bio bratski brod Titanika. Unutrašnja dekoracija trpezarije i velikog stepeništa bili su u identičnom stilu i izradili su ih isti majstori. Veliki delovi unutrašnjosti Olimpika su kasnije prodati i sada se nalaze u hotelu Vajt Svon u Alnviku, i prikazuje kako je izgledala unutrašnjost Titanika.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ a b v g d Brodsko vreme; u vreme sudara, Titanikov sat je bio podešen na 2 sata 2 minuta ispred istočne vremenske zone i 2 sata 58 minuta iza srednjeg vremena po Griniču.[22]

Izvori uredi

  1. ^ Olupina Titanika krila važnu tajnu Vlade SAD: Zavaravali su Ruse (B92, 15. decembar 2018)
  2. ^ „the-titanic-expeditions-diving-to-the-queen-of-the-deep-1985-2010”. Encyclopedia Titanica. 
  3. ^ Spіlka doslіdžennя іstorії Titanіka Arhivirano 2006-12-30 na sajtu Wayback Machine(jezik: engleski)
  4. ^ Manšteйn 2013, str. 26.
  5. ^ „Question - Were the third class passengers really locked down?”. Encyclopedia Titanica Message Board (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 01. 2020. 
  6. ^ „Violeta je preživela tuberkolozu i tri brodoloma... čak i sam pakao Titanika (FOTO) (VIDEO)”. Telegraf.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 22. 12. 2019. 
  7. ^ CPM. „Jakovljev san - biblijska priča za decu”. centarzaprirodnumedicinu.com (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 21. 12. 2019. g. Pristupljeno 22. 12. 2019. 
  8. ^ „Titanic: Did Duff Gordons' bribe the lifeboat crew?”. BelfastTelegraph.co.uk (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 09. 01. 2020. 
  9. ^ Blic. „Nikola je bio među 710 spasenih putnika koji je preživeo "Titanik": Jedan prizor sa broda ga je mučio do kraja života”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-04-18. 
  10. ^ „SRBIN PREŽIVEO TITANIK: Nikola spasio dete, pa usledio šok”. Nportal. 2. 4. 2023. Pristupljeno 3. 4. 2023. 
  11. ^ a b Wormstedt, Bill. „What Did Survivors See?”. Encyclopedia Titanica. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j Melia, Philippe. „The wreck/L'epave”. RMS Titanic (na jeziku: francuski). 
  13. ^ Parkes, Dan. „Kordinate Džozeva Boksala”. Titanic Officers. 
  14. ^ „Titanik Metafora”. Encyclopedia Titanica. 
  15. ^ Violina s „Titanika“ prodata za rekordnih 1,6 miliona dolara („Večernje novosti“, 19. oktobar 2013)
  16. ^ Milion i po dolara za violinu sa Titanika („Politika“, 7. novembar 2013)
  17. ^ Beveridge, Bruce; Andrews, Scott; Hall, Steve; Klistorner, Daniel (2009). „Chapter 1: Inception & Construction Plans”. Ur.: Braunschweiger, Art. Titanic: The Ship Magnificent. I. Gloucestershire, United Kingdom: History Press. ISBN 9780752446066. Arhivirano iz originala 24. 4. 2012. g. Pristupljeno 25. 5. 2011. 
  18. ^ „Launch of Titanic”. National Museums Northern Ireland. 2011. Arhivirano iz originala 26. 4. 2011. g. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  19. ^ a b v g d đ Lord 2005, str. 148.
  20. ^ Lord 2005, str. 149.
  21. ^ a b v g Lord 2005, str. 150.
  22. ^ Halpern 2011, str. 78.
  23. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Senate.
  24. ^ „British Wreck Commissioner's Inquiry”. British Wreck Commissioner's Inquiry Report. Titanic Inquiry Project. Arhivirano iz originala 21. 10. 2012. g. Pristupljeno 19. 6. 2010. 
  25. ^ Ward 2012, str. 171–172.
  26. ^ Moldovan, Snežana (2021-05-18). „Kinezi grade novi Titanik: Od prethodnika će se razlikovati samo po jednoj stvari”. Telegraf.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-17. 
  27. ^ „RTS :: Zanimljivosti :: Kinezi grade „Titanik“ od 165 miliona dolara”. www.rts.rs. Pristupljeno 2024-03-17. 
  28. ^ „China to build full-size Titanic replica”. Sky News Australia (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 12. 2016. g. Pristupljeno 25. 3. 2017. 
  29. ^ Xuequan, Mu. „Chinese manufacturer builds Titanic replica”. news.xinhuanet.com. Arhivirano iz originala 1. 12. 2016. g. Pristupljeno 25. 3. 2017. 
  30. ^ „Full size Titanic replica will stage 'simulation' of iceberg collision in China”. The Independent (na jeziku: engleski). 30. 11. 2016. Arhivirano iz originala 6. 1. 2021. g. Pristupljeno 25. 3. 2017. 
  31. ^ „The Titanic copy-cats that have been as ill-fated as the original ship”. 16. 5. 2022. Pristupljeno 17. 6. 2023. 

Bibliografija uredi

Knjige uredi

Časopisi i novinski članci uredi

Istrage uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Титаник&oldid=27549357”