Todor Selesković

Todor - Toša Selesković (Beograd 1856 — Kragujevac, 1901) bio je srpski inženjer, prvi srpski konstruktor alatnih mašina, hidroelektričnih i parnih centrala, projektant vojne industrije u Kragujevcu, profesor je Mehaničke tehnologije, kao profesor Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu i smatra se rodonačelnikom proizvodnog mašinstva u Srbiji.

Todor Selesković
Lični podaci
Datum rođenja	1856.
Mesto rođenja	Beograd,
Datum smrti	1901.
Mesto smrti	Kragujevac,

Biografija

Franc Selesković, otac Todora Seleskovića, bio je stolar u Bratislavi. U Beogradu je boravio poslom, da bi u kafani Crni petao sreo Vilhelminu Herman i oženio se kasnije njome, koja je u Beograd došla iz okoline Lajpciga. Franc i Vilhelmina imali su petoro dece i postajali sve uglednija beogradska porodica, pa svog sina Todora koji je pohađao Terazijsku gimnaziju (srušena još pre Prvog svetskog rata) šalju na studije u Nemačku, u Karlsrue, tada vodeći grad mašinske industrije.

Todor Selesković je nakon diplomiranja bio asistent na fakultetu kod profesora Harta a onda se zaposlio u fabrici municije Lorenc. Sačuvano je i pismo u kome vlasnik fabrike Lorenc piše: „Nerado prihvatam odlazak gospodina Seleskovića iz moje firme“. Todor napušta Kralsrue i fabriku Lorenc, jer se odaziva patriotskom apelu Kraljevine Srbije da se njeni sinovi vrate iz inostranstva i pomognu izgradnju tek oslobođenje otadžbine. Mladog Todora Seleskovića tada nije mnogo toga vezivalo za Srbiju, ali on kaže: „Moj ujak je na mene trošio srpski novac i ja hoću samo Srbiji da služim.“ (Majčin brat Teodor Herman, koji je stipendirao svog sestića, rođen je u Lajpcigu, a u Beogradu se bavio poslom.)

Vojni zavod

U Srbiju je stigao 1881. godine. Srbija se spremala za oslobodilačke ratove i gradila je svoju vojnu industriju. Povereno mu je da u Vojnom zavodu u Kragujevcu projektuje i otpočne proizvodnju puščane i topovske municije. Fabrika se podiže bukvalno ni iz čega i Selesković je organizovao školu za majstore i proizvođače alata a i pravio je i mašine za proizvodnju. Bez prekida je u pogonu, a jedan od majstora nove fabrike zabeležio je: „Njega nikad nije libilo da stane za šrafštokom i da uzme turpiju i struže i da pokaže kako valja raditi.“

Feliks Kanic u svojoj knjizi Srbija, zemlja i stanovništvo napisao je o velikom poletu u fabrici kojoj diktira direktor Selesković, i kaže da je primljen u „svetloj i zračnoj sali za konstruktore i crtače, izgrađenoj gotovo isključivoj od stakla i gvožđa“.

Punih sedam godina pre nego što je Beograd dobio električno osvetljenje, 1884, Toša Selesković je izgradio električnu centralu i uveo električno osvetljenje u kragujevačku fabriku. Bio je to tako veliki događaj da su puštanju centrale u Srbiji prisustvovali i kraljica Natalija i kralj Milan (tom prilikom Selesković je odlikovan Takovskim krstom).

Projekti

Projektovao je prve parne mlinove u Kragujevcu; ispitivao korišćenje vodene snage Dunava i Ibra; projektovao kanalizaciju i vodovod u gradovima Srbije i prateću industriju keramičkih cevi za vodovod i kanalizaciju; projektovao uvođenje električnog osvetljenja i tramvajskog saobraćaja u Šapcu i Zaječaru; projektovao je banjska kupatila u Vrnjačkoj Banji; osnovao i organizovao Udruženje zanatlija Srbije, Udruženje inženjera Srbije, pokrenuo štampanje njihovih glasila itd.

Todor Selesković se u Kragujevcu oženio Vidosavom, ćerkom Sime Vlašića, upravnikom laboratorije u Vojnom zavodu. Venčali su se u manastiru Drača kod Kragujevca, pred pravoslavnom sveštenikom, a deca su se zvala Momčilo, Danica, Sava i Jovana. (Turbinu koju je on projektovao radnici barutane „Obilić“ po njegovom sinu prvencu nazvali su „Momčilo“.)

Vojni zavod u Kragujevcu učestvovao je na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. sa originalnim rešenjima i proizvodima. Tada Seleskovića pokušavaju da „kupe“ najpoznatiji industrijalci Evrope: Šuker, Luter i Škoda, ali Selesković prihvata nova zaduženja u Beogradu.

Visoka škola

Učestvovao je u izgradnji vodovoda, postao prvi profesor mašinstva na Velikoj školi, iz koje će kasnije nastati Mašinski fakultet u Beogradu. Čovek čiji je materni jezik bio nemački prinuđen je da prevodi i stvara nove srpske tehničke pojmove, u čemu postiže „zadivljujući nivo, koji u nekim detaljima ni danas nije prevaziđen“.

Narodni poslanik

Bio je narodni poslanik koji se u skupštini vatreno bori protiv korupcije (čuven je njegov napad na Ministarstvo vojske, jer je iz Finske uvozilo sukno za vojničku uniforme, dok su proizvođači tekstila u užičkom i kruševačkom kraju bili bez posla.

Zalagao se za stvaranje domaćeg privrednog kapitala preko deoničarskog društva, umesto uvođenja stranog.

Još nije imao 45 godina kada se vratio iz Nemačke sa službenog puta, da bi u Srbiji operisao stomak zbog izvesne manje tegobe. Ili kako je zapisano u tadašnjoj štampi: „U četvrtak krene nazaboravni pokojnik u Kragujevac, u najboljem raspoloženju, da se podvrgne posve lakoj operaciji. Niko nije mogao slutiti da kroz nedelju dana neće biti među živima...“

Umro je od infekcije rane od operacije.