Википедија

Trolejbus

Trolejbus je električno vozilo za prevoz većeg broja ljudi u gradskom saobraćaju.[1][2][3] Trolejbus ima dve trole preko kojih se napaja elektromotor koji ga pokreće. Kao i autobus, trolejbus ima više točkova sa gumenim pneumaticima. Prednost trolejbusa u odnosu na autobus je što se kreće pomoću električne energije tako da nema štetnih gasova kao vozila koja se kreću na naftu ili benzin, a rad motora mu je tiši u odnosu na benzinske ili dizel-motore. Postiže iste brzine i savlađuje uspone kao i autobusi ili tramvaji. Standardan trolejbus koji se koristi npr. u gradskom saobraćaju u Beogradu ima oko 30 mesta za sedenje i oko 100 za stajanje. Postoje i veći, zglobni trolejbusi sa skoro udvostručenim brojem putnika. U mnogim gradovima sveta, u upotrebi su isključivo niskopodni trolejbusi, kao na primer u Vankuveru gde su niskopodni trolejbusi 2009. godine potpuno zamenili visokopodne.

Trolejbus BelKommunMaš AKSM-321.00S u Beogradu
Elektromot u Berlinu, 1882. godine

Trenutno je u funkciji oko 300 trolejbuskih sistema u gradovima i naseljima u 43 zemlje.[4] Ukupno je postojalo više od 800 trolejbuskih sistema, ali ne više od oko 400 istovremeno.[5]

Istorija uredi

 
Trolejbus BelKommunMaš AKSM-321.04S u Beogradu
 
Trolejbus ZIU-9 (Trolza) u Beogradu
 
Trolejbus u Vankuveru, gde se od 2009. voze isljučivo niskopodni trolejbusi
 
„Elektromot”, prvi trolejbus na svetu,[6] u Berlinu, Nemačka, 1882.

Trolejbus datira od 29. aprila 1882. godine, kada je dr Ernst Verner Simens demonstrirao svoj "Elektromot" u predgrađu Berlina. Ovaj eksperiment je nastavljen do 13. juna 1882. godine, nakon čega je bilo malo razvoja u Evropi, iako su odvojeni eksperimenti sprovedeni u SAD.[7] Godine 1899, u Berlinu je demonstrirano još jedno vozilo koje je moglo da se kreće na šinama ili van njih.[8] Sledeći razvoj događaja je bio kada je Luj Lombard-Žeren upravljao eksperimentalnom linijom na izložbi u Parizu 1900. nakon četiri godine probnih radova, sa kružnom rutom oko jezera Daumesnil koja je prevozila putnike. Rute su sledile na šest mesta uključujući Ebersvald i Fontenblo.[9] Maks Šiman je 10. jula 1901. otvorio četvrti u svetu trolejbuski sistem za prevoz putnika, koji je radio u Bielatalu (dolina Biela, blizu Drezdena), Nemačka. Šiman je napravio i upravljao Bielatal sistemom, a zaslužan je za razvoj sistema za kolekciju struje u kolima, sa dve horizontalne paralelne nadzemne žice i krutim mehanizmom sa oprugama da se održi kontakt sa žicama. Iako je ovaj sistem radio samo do 1904. godine, Šiman je razvio ono što je sada standardni trolejbuski sistem za kolekciju struje. U ranim danima postojalo je mnogo drugih metoda povezivanja sa izvorom napajanja.[7] Sistem Cedis-Stol (Mercedes-Elektrik-Stol) je prvi put radio u blizini Drezdena između 1902. i 1904. godine, a zatim je usledilo 18 sistema. Lojd-Kehler ili Bremenov sistem je isproban u Bremenu sa još 5 instalacija, a Kantono Frigerio sistem je korišćen u Italiji.

 
Dvospratni trolejbus u Redingu, Engleska, 1966.

Lids i Bredford su 20. juna 1911. postali prvi gradovi koji su pustili trolejbuse u upotrebu u Velikoj Britaniji.[8] Iako je otvoren 20. juna, javnost nije puštena na rutu Bredford do 24-tog juna. Bredford je takođe bio poslednji grad koji je koristio trolejbuse u Velikoj Britaniji; sistem je zatvoren 26. marta 1972. Poslednji trolejbus sa zadnjim ulazom u upotrebi u Britaniji takođe je bio u Bredfordu i sada je u vlasništvu Bredfordskog trolejbuskog udruženja. Birmingem je bio prvi grad u Velikoj Britaniji koji je tramvajsku rutu zamenio trolejbusima, dok je Vulverhempton, pod upravom Čarlsa Ovena Silversa, postao svetski poznat po dizajnu trolejbusa.[10] U Velikoj Britaniji je postojalo 50 trolejbuskih sistema, a najveći je London. Do trenutka kada su trolejbusi stigli u Britaniju 1911. godine, Šimanov sistem je bio dobro uhodan i bio je najčešći, iako je sistem Kedes-Stol (Mercedes-Elektrik-Stol) isproban u Vest Hemu (1912) i Kejliju (1913).[11][12]

Manji trolejbuski sistemi su takođe rano napravljeni u SAD. Prvi neeksperimentalni sistem bila je sezonska opštinska linija postavljena u blizini plaže Nantaket 1904. godine; prva komercijalna linija koja radi tokom cele godine je izgrađena da bi se otvorilo brdsko imanje u blizini Los Anđelesa 1910. Trolebuska kola bez koloseka često su viđena kao prelazni korak, koji je vodio do tramvaja. U Sjedinjenim Državama, neki sistemi su se pretplatili na koncept korišćenja sva četiri oblika: autobusa, trolejbusa, tramvaja (tramvaja, trolejbusa) i brzog tranzita metroa i/ili uzvišenih linija (metroa), prema potrebi, za rute koje se kreću od malo korišćenih do najopterećenijih linija sistema. Na autobuse i trolejbuse se posebno gledalo kao ulazne sisteme koji bi kasnije mogli da se nadograde u železničke po potrebi. Na sličan način, mnogi gradovi u Britaniji su prvobitno posmatrali trolejbuske rute kao proširenja tramvajskih (tramvajskih) ruta gde troškovi izgradnje ili restauracije pruge nisu mogli biti opravdani u to vreme, iako se ovaj stav značajno promenio (tako da se na njih gleda kao na potpunu zamenu za tramvajske rute) u periodu nakon 1918. godine.[13] Kola bez koloseka bila su dominantan oblik nove električne vuče posle Prvog svetskog rata, sa opsežnim sistemima između ostalih u Los Anđelesu, Čikagu, Roud Ajlandu i Atlanti; Boston, San Francisko i Filadelfija i dalje imaju flogu sa „sva četiri“ oblika prevoza. Neke trolejbuske linije u Sjedinjenim Državama (i u Britaniji, kao što je gore navedeno) su nastale kada trolejbuske ili tramvajske rute nisu imale dovoljan broj putnika da bi opravdale održavanje ili rekonstrukciju pruge. Na sličan način, predložena šema tramvaja u Lidsu, Ujedinjeno Kraljevstvo, promenjena je u trolejbusku šemu kako bi se smanjili troškovi.[14]

 
MU ЅiU-9 u Sovjetskom Savezu, 1987
 
Trolejbus u Ćingdao, Kina.

Trolejbusi su danas neuobičajeni u Severnoj Americi, ali je njihova upotreba rasprostranjena u Evropi i Rusiji. Oni su i dalje uobičajeni u mnogim zemljama koje su bile deo Sovjetskog Saveza.[15] Trolejbusi uglavnom zauzimaju poziciju u upotrebi između uličnih pruga (tramvaja) i motornih autobusa. Širom sveta, oko 300 gradova ili metropolskih oblasti na 5 kontinenata opslužuju trolejbusi.

Ovaj vid prevoza funkcioniše u velikim gradovima, uključujući Atinu, Beograd, Bratislavu, Bukurešt, Budimpeštu, Kišinjev, Ženevu, Kijev, Lion, Minsk, Pjongjang, Rigu, Rim, San Francisko, Sao Paulo, Sofiju, Sankt Peterburg, Sarajevo, Talin, Vilnus i Cirih, kao i u manjim kao što su Arnem, Bergen, Koimbra, Dejton, Gdinja, Kaunas, Lozana, Limož, Lucern, Modena, Plzenj, Prešov, Salcburg, Solingen, Segedin i Jalta. Od 2020. godine Kijev ima, zbog svoje istorije u bivšem Sovjetskom Savezu, najveći trolejbuski sistem na svetu u smislu dužine ruta, dok drugi bivši sovjetski grad, Minsk, ima najveći sistem u smislu broja ruta (koji takođe datiraju nazad u sovjetsko doba).[16] Landskrona ima najmanji sistem u smislu dužine rute, dok su Marijanske Lazne najmanji grad koji opslužuju trolejbusi. Otvoren 1914. godine, Šangajski trolejbuski sistem je najstariji operativni sistem na svetu. Sa dužinom od 86 km, ruta broj 52 Krimskog trolejbusa je najduža trolejbuska linija na svetu. Takođe pogledajte korišćenje trolejbusa po zemljama.

Tranzitne vlasti u nekim gradovima su poslednjih godina smanjile ili obustavile upotrebu trolejbusa, dok su druge, želeći da dodaju ili prošire upotrebu vozila sa nultom emisijom u urbanom okruženju, otvorile nove sisteme ili planiraju nove sisteme. Na primer, novi sistemi su otvoreni u Lečeu, Italija, 2012. godine; u Malatiji, Turska, 2015;[17] i u Marakešu, Maroko, 2017.[18] Peking i Šangaj su širili svoje sisteme, pri čemu se Peking proširio na sistem sa 31 linijom kojim upravlja flota od preko 1.250 trolejbusa.[19] Trolejbusi se dugo ohrabruju u Severnoj Koreji, a najnoviji grad koji će imati mrežu bio je Manpo u decembru 2019.[20]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Joyce, J.; King, J. S.; and Newman, A. G. (1986). British Trolleybus Systems, pp. 9, 12. London: Ian Allan Publishing. ISBN 0-7110-1647-X.
  2. ^ Dunbar, Charles S. (1967). Buses, Trolleys & Trams. Paul Hamlyn Ltd. (UK). Republished 2004 with ISBN 0-7537-0970-8 or 9780753709702.
  3. ^ „Trolley service begins the next 60 years” (Saopštenje). Vancouver: TransLink. 16. 8. 2008. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  4. ^ Webb, Mary (ed.) (2012). Jane's Urban Transport Systems 2012–2013, pp. "[23]" and "[24]" (in foreword). Coulsdon, Surrey (UK): Jane's Information Group. ISBN 978-0-7106-2994-4.
  5. ^ Murray, Alan (2000). World Trolleybus Encyclopaedia. Yateley, Hampshire, UK: Trolleybooks. ISBN 0-904235-18-1. .
  6. ^ Elektromote, Siemens History website on 14 August 2015
  7. ^ a b Bruce, Ashley (2017). Lombard-Gerin and Inventing the Trolleybus. Trolleybooks. str. 88. ISBN 978-0-904235-25-8. 
  8. ^ a b Charles S. Dunbar, Buses, Trolleys and Trams (Paul Hamlyn Ltd, 1967, no ISBN), p. 81 et seq.
  9. ^ Henry Martin, Lignes Aeriennes et Trolleys pour Automobile sur Route (Libraire Polytechnique Ch., 1902, no ISBN), p. 29 et seq.
  10. ^ Dunbar, str. 84
  11. ^ Dunbar, str. 83
  12. ^ J. S. King, Keighley Corporation Transport, (Advertiser Press Ltd, 1964, no ISBN) p. 39 et seq.
  13. ^ Dunbar, str. 90
  14. ^ „Plan for city trolleybus comeback”. BBC News. 15. 6. 2007. Pristupljeno 3. 6. 2009. 
  15. ^ „Trolley with an internal combustion engine. Electric cars of the USSR. Excerpt of a Cargo Trolley Bus”. gtshina.ru. Pristupljeno 20. 10. 2020. 
  16. ^ „Transport in Kiev, Ukraine”. www.classicbuses.co.uk. Arhivirano iz originala 22. 10. 2020. g. Pristupljeno 20. 10. 2020. 
  17. ^ Trolleybus Magazine No. 321 (May–June 2015), p. 90.
  18. ^ „Marrakech trolleybus route inaugurated”. Metro Report International. Railway Gazette International. Arhivirano iz originala 19. 6. 2020. g. 
  19. ^ „北京多措并举治理PM2.5 一微克一微克往下抠-新华网”. www.xinhuanet.com. Arhivirano iz originala 16. 01. 2020. g. Pristupljeno 14. 3. 2020. 
  20. ^ „Arhivirana kopija”. www.pyongyangtimes.com.kp. Arhivirano iz originala 29. 04. 2022. g. Pristupljeno 2. 9. 2021. 

Literatura uredi

  • Bruce, Ashley R. Lombard-Gerin and Inventing the Trolleybus. (2017) Trolleybooks (UK). ISBN 978-0-904235-25-8
  • Cheape, Charles W. Moving the masses: urban public transit in New York, Boston, and Philadelphia, 1880-1912 (Harvard University Press, 1980)
  • Dunbar, Charles S. (1967). Buses, Trolleys & Trams. Paul Hamlyn Ltd. (UK) [republished 2004 with ISBN 0-7537-0970-8 or 9780753709702]
  • McKay, John P. Tramways and Trolleys: The Rise of Urban Mass Transport in Europe (1976)
  • Murray, Alan (2000). World Trolleybus Encyclopaedia. Trolleybooks (UK). ISBN 0-904235-18-1
  • Porter, Harry; and Worris, Stanley F.X. (1979). Trolleybus Bulletin No. 109: Databook II. North American Trackless Trolley Association (defunct)
  • Sebree, Mac; and Ward, Paul (1973). Transit's Stepchild, The Trolley Coach (Interurbans Special 58). Los Angeles: Interurbans. LCCN 73-84356
  • Sebree, Mac; and Ward, Paul (1974). The Trolley Coach in North America (Interurbans Special 59). Los Angeles: Interurbans. LCCN 74-20367
  • „Fotod: Kopli trollibusside asemikud rivistusid Vabaduse väljakule”. Postimees (na jeziku: estonski). 2017-04-25. Pristupljeno 2021-04-10. 
  • Alameri, Mikko (1987). „Johdinautokaupunki Tampere 1948–1976” (na jeziku: Finnish). Finnish Tramway Society. Arhivirano iz originala 5. 6. 2008. g. Pristupljeno 2008-08-29. 
  • „Helsingin Johdinautot” (na jeziku: Finnish). Finnish Tramway Society. Arhivirano iz originala 5. 6. 2008. g. Pristupljeno 2008-08-29. 
  • Alameri, Mikko (1987). „Johdinautoliikenteen elvytyspyrkimykset ja Koejohdinautoprojekti” (PDF) (na jeziku: Finnish). Finnish Tramway Society. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 8. 2012. g. Pristupljeno 2008-08-29. 
  • „HKL Trolleybuses 604–608” (na jeziku: Finnish i engleski). Finnish Tramway Society. Arhivirano iz originala 24. 7. 2008. g. Pristupljeno 2008-08-29. 
  • „HKL Trolleybuses 624–626” (na jeziku: Finnish i engleski). Finnish Tramway Society. Arhivirano iz originala 5. 6. 2008. g. Pristupljeno 2008-08-29. 
  • „HKL Trolleybus 1” (na jeziku: Finnish i engleski). Finnish Tramway Society. Arhivirano iz originala 5. 6. 2008. g. Pristupljeno 2008-08-29. 
  • Juha Salonen an Markku Karumo (2009-04-22). „HKL harkitsee johdinautoja ydinkeskustan liikenteeseen”. Helsingin Sanomat (na jeziku: finski). Arhivirano iz originala 27. 4. 2009. g. Pristupljeno 17. 8. 2010. 

Časopisi uredi

  • Trolleybus Magazine (ISSN 0266-7452). National Trolleybus Association (UK), bi-monthly
  • Trackless, Bradford Trolleybus Association, quarterly
  • Trolleybus, British Trolleybus Society (UK), monthly

Spoljašnje veze uredi

 
Trolejbus na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тролејбус&oldid=27549950”