Tronoški letopis je srednjovekovni srpski rukopis iz 1791. godine. Autor rukopisa je pravoslavni jeromonah Josif a napisao ga je u manastiru Tronoša u blizini Loznice. Postoji nekoliko transkripta ovog letopisa.[1]

Kosovska bitka je opisana u ovoj hronici, verovatno na osnovu predanja o ovoj bici u regionu severno od Save i Dunava u prvoj polovini 18. veka. [2] Prema ovoj hronici, pre bitke knez Lazar i srpska vojska su se pričestili u crkvi Samodreži.[3]

Tronoški rodoslov, kasnije nazvan letopisom, je pisan razumljivim jezikom i jasnim stilom. Iako je prepisivao sa starijih originala, tačnije dela Istorija o serbskih carjeh i kraljeh, jeromonah Josif, aktivni saradnik i pomagač arhimandrita Stefana, dodavao je glose (opise) koje sadrže razmatranje savremenih događaja, u kojima se izražava raspoloženje naroda razočaranog u politiku velikih sila i savetuje da se Nemcima više ne veruje. Pored jeromonaha Josifa u Nemce se razočarao i valjevski knez Aleksa, pa i ceo srpski narod, tako da je Tronoški letopis veran istorijski dokumenat savremenih zbivanja u srpskom narorodu tokom XVII i XVIII veka [4].

Dr. Nikola Radojčić u radu O Tronoškom rodoslovu iz 1931. godine, u izdanju Srpske kraljevske akademije i navodi:

„Bez njega, to je sasvim sigurno, nemoguće je razumeti najodlučnije prelaze i najosetljivije prelome u izmeni istorijskih shvatanja kod Srba, koja su uticala na celokupni narodni razvitak. Takav položaj Tronoškog rodoslova u razvojnom nizu srpskih istorijskih dela i duboko rodoljublje njegovog pisca, koje je on umeo jednostavnim sredstvima vanredno lepo izraziti, osiguravaju zauvek Tronoškom rodoslovu časno mesto u razvoju srpske istoriografije.”

Narodna istorija dugo je bila zamišljena kao sled života vladara i stvarana je iz toga niza biografija. Radojčić je Tronoški rodoslov smatrao najboljim predstavnikom nastojanja da se iz rodoslova pređe u istoriju, navodeći da su u njemu biografije često mehanički kidane da bi se u njih na pravo mesto uneli delovi istorije.

Tako je život Svetog Save unesen u živote Stefana Nemanje, Stefana Prvovenčanog, Radoslava i Vladislava. Tako je isprekidan Dragutinov život delovima iz Milutinovog života. Isto tako je iskidan i prikaz života cara Uroša. Oseća se mučan korak srpskih istorika u koračanju od rodoslova ka istoriji, ali to tako i treba, jer u zdravom razvoju svaki korak unapred gorko pada. S te strane je Tronoški rodoslov tipično prelazno delo – nije više rodoslov, ali nije još ni istorija.[5]

Izvori uredi