Tunel Monblan
Tunel Monblan - prolazi kroz Alpe, ispod planine Mon Blan, povezujući Šamoni u francuskoj oblasti Gornja Savoja, i Kurmajor u italijanskoj oblasti Dolina Aoste. To je jedan od glavnih puteva preko Alpa, naročito za Italijane. On skraćuje put do Torina za 50km, a do Milana za 100 km.
Istorija projekta uredi
Za petinu od 580 miliona stanovnika Evrope, 16. juli 1965. godine bio je praznik. Tunel su otvorili predsednici Italije i Francuske, Đuzepe Saragat i Šarl de Gol. Sto miliona Francuza, Italijana i Švajcaraca dočekalo je otvaranje Monblan tunela u oduševljenom raspoloženju. Kolone automobila okićene zastavicama, prvi put su prošle ispod najviše planine Evrope (4807 m) po duplom asfaltnom kolovozu širine 3,5 m. Tunel je dugačak 11,7 km i povezuje Italiju i Francusku. Rim i Pariz, glavni gradovi zemalja koje su gradile tunel, približili su se za 20 sati putovanja. Novi alpski tunel je jedan od najmlađih napada na najveću saobraćajnu smetnju Evrope - na lance Alpa dugih 600 km i visokih između 1500 i 4800 m. Tunel kroz alpski masiv bio je uvek vrelo gvožđe visoke politike. Poneka vlada je na tom problemu ispekla i prste. Zemlje koje bi ostvarile ovaj poduhvat stekle bi ogromne privredne prednosti. Ali svaki novi tunel u Alpima ugrozio bi i evropsku trgovinsku ravnotežu. Zbog toga je među zainteresovanim zemljama dolazilo do pravih «tunelskih ratova».
Realizacija projekta uredi
Početni korak je napravila Francuska - tunelom Mon-Seni 1871. godine. Čitavu deceniju je ovaj tunel obezbeđivao Francuskoj prednost nad trgovinom između Engleske i zapadne Evrope s jedne strane, i između Sredozemlja i Orijenta s druge strane. Od 1878. pojavio se konkurent: švajcarski tunel Sv. Gothard koji je pre svega doneo prednosti Nemačkoj. Kasnije su Švajcarci i Italijani zajednički izgradili najveći tunel na svetu, 19,825 m dug Simplonski tunel - železnički tunel na kojem su im Nemci mnogo zavideli.
Ali danas su tuneli sa kolovozima interesantniji od onih sa železnicom. Projekat Monblan - tunel već dugo je angažovao italijanske i francuske inženjere. U martu 1953. došlo je u Parizu do sporazuma o učestvovanju u troškovima i izvođenju radova. Ženeva je preuzela na sebe deo predloženog kapitala od 850 miliona dinara, jer je bila veoma zainteresovana za izgradnju tunela. Obe bušilačke ekipe, francuska i italijanska, trebalo je da se sretnu posle 5600 km.
Za Italijane je Monblan bio naročito žilav zalogaj. Oni su se najpre probijali kroz tvrde formacije škriljaca. Pokretne platforme, na kojima je bilo montirano i po 20 bušilica velike moći, postepeno su probijale put šest i po godina. Specijalne mašine su iz tunela izvezle ukupno 1 milion kubnih metara materijala. Kao i pri izgradnji svakog tunela, bilo je i ovde nezgoda. Prodori vode i odronjavanje kamena doveli su ove ljude krtice gotovo do očajanja. Italijanski radnički logor uništila je lavina.
Rezultati uredi
Ogromni napori i veliki troškovi su se isplatili. Monblan tunel za svoje graditelje nije rđav posao. Od 14 alpskih prelaza, za saobraćaj se može preko cele godine koristiti samo pet. Ko od severa želi brzo i udobno da dođe do juga, smatra da je prelaz Monblan velika stvar. Ali komfor i brzina se moraju platiti. Uostalom velike drumarine za putnička i teretna vozila odavno su isplatile veliki deo uloženog kapitala.
U tunelu je 24. marta izbio požar kada se zapalio kamion koji je prevozio margarin. Poginulo je 39 osoba, a tunel je bio zatvoren tri godine.
Literatura uredi
- Roland Gek; Sva čuda sveta; 67 strana, Mladinska knjiga, Ljubljana 1973.
