Википедија

T-72

T-72 je sovjetski osnovni borbeni tenk koji je ušao u serijsku proizvodnju 1973.[1] Pokazao se kao izdržljiv tenk sa velikom razornom moći, zbog čega je postao uz T-55 najrasprostranjeniji tenk koji je razvijen i proizveden u Sovjetskom Savezu.

T-72

Ruski T-72A tenk
Ruski T-72A tenk

Osnovne karakteristike
Zemlja porekla  Sovjetski Savez
Namena osnovni borbeni tenk
Proizvođač Uralvagonzavod
Početak proizvodnje 1972
Uveden u upotrebu 1973
Prvi korisnik  Sovjetski Savez
Broj primeraka više od 25.000
Brzina na putu 60 km/h
Brzina van puta 45 km/h
Doseg 500 km, sa spoljašnjim kanisterima 900 km
Dimenzije i masa
Dužina 6,9 m
Širina 3,6 m
Visina 2,2 m
Oprema
Glavno naoružanje glatkocevni top 2A46M 125 mm
Sporedno naoružanje mitraljez PKMT 7,62 mm, protivavionski mitraljez NSVT ili DShK 12,7 mm
Oklop kompozitni mm
Motor V46 dizel
Snaga (KS) 780 KS
Posada
Posada 3 (komandir, vozač i tobdžija)

Razvoj uredi

Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, u Sovjetskom Savezu je razvijano više tenkova. Najdalje se otišlo sa razvojem na T-64, na kojem je radio Morozovski projektantski biro. On je proizveden u maloj probnoj seriji 1963. godine. Ovaj tenk je doneo mnoga unapređenja u odnosu na porodicu tenkova T-54/55 i to u vidu novog laminiranog oklopa, kao i automatskog punjača glavnog topa, što je svelo posadu na tri člana. Međutim, ta konstrukcija je sa sobom donela i više tehničkih problema, među kojima je najveći bio nepouzdani dizel-motor, kao i menjač koji je stvarao dosta mehaničkih problema.

Dok su morozovski inženjeri pokušavali da reše problem sa motorom na T-64, u Uralvagonzavodu su odlučili da izvuku maksimum iz tada već zastarelog T-55, time što su zamenili glavni top kalibra 100 mm topom od 115 mm. Time je dobijen model T-62. Taj tenk nije bio napredan i dobro oklopljen kao T-64, ali je bio mnogo jeftiniji, što je bio dovoljan razlog da se proizvede u mnogo većem broju od T-64.

Za to vreme je dosta rađeno na T-64, i 1968. je u proizvodnju ušao model sa većim topom kalibra 125 mm. Međutim, problem sa motorom nije potpuno rešen. Unapređeni model je nazvan T-64A.

Za to vreme, u Uralvagonzaovdu se intenzivno radilo na modernizaciji T-62. Ispitan je novi sistem prenosa sa raznim dimenzijama točkova, a takođe se radilo na automatskom punjaču topa sa kalibrom od 115 i 125 mm. Ti probni modeli su bili nazvani Objekat 166 i 167.

Objekat 172 uredi

U avgustu 1967. Uralvagonzavod je obavešten da je donesena odluka da se proizvodnja u predstojećim godinama preusmeri sa T-62 na T-64A. T-62 bi se proizvodio samo u manjem obimu, i to kao jeftinija varijanta u slučaju rata. Uprkos tome, ministar odbrane Sergej Zverev je bio impresioniran automatskim punjačem na Objektima 166 i 167, i naredio je da se razvoj usmeri u drugom pravcu. Predloženo je da se koristi trup od T-64A, a od Objekata 166 i 167 je preuzet automatski punjač i unapređeni dizel-motor V 45. Ovaj prototip je nazvan Objekat 172. Za njegove potrebe je modifikovana kupola, koja je takođe preuzeta sa T-64A, da bi mogao da se smesti automatski punjač. Takođe su za potrebe ovog modela korišćeni veći prenosni točkovi nego kod T-64A.[2]

Odluka da se nastavi razvoj potpuno novog tenka je imala za rezultat dobijanje dosta jeftinijeg, ali tehnološki inferiornijeg tenka u odnosu na T-64A, a koji je u tom trenutku bio najnapredniji tenk u Sovjetskoj armiji.[3]

Objekat 172M uredi

Dva prototipa su završena do leta 1968. Tokom ispitivanja je uočeno više konstrukcionih mana, ali su rezultati bili obećavajući. Uralvagonzavodu je odobrena proizvodnja probne serije od dvadeset primeraka. Najveći problem je ostao problematični menjač koji je preuzet sa T-64A.[1] Ubrzo posle isporuke probne serija Objekta 172, primećene su mane u konstrukciji. Nastavljen je rad na ispravljanju tih grešaka, i rezultat je bio novi model nazvan Objekat 172M. Proizvodnja ove verzije tenka je počela 1974. godine, i bila je prva koja je doživela masovniju proizvodnju. Tenk je bio proizvođen za potrebe Sovjetske armije i nazvan je T-72.[4]

Proizvodnja uredi

U aprilu 1976. ministar odbrane je postao Dmitrij Ustinov, koji se od početka zalagao za masovniju upotrebu T-64A. U to vreme se radilo na razvoju novog modela tenka, nazvanog T-80. Ustinov je odlučio da se osnova Sovjetske vojske oslanja na tenkove T-64A i T-80, dok bi se T-72 proizvodio u manjem obimu, i prvenstveno za izvoz.[1]

U narednom periodu je izvršeno više modifikacija na tenku T-72 tenku. Napravljena je komandna verzija koja je imala radio i navigacioni sistem. Tokom 1978. napravljen je Objekat 174, koji je imao modifikovan oklop na kupoli. Dodat je keramički sloj, koji je u kombinaciji sa aluminijumom pružao bolju zaštitu kupole. Ovaj model je posedovao i noćni nišan i novu komunikacionu opremu. Proizvodnja je počela 1978. pod nazivom T-72A.[4]

Ova verzija nije proizvedena u većoj količini, jer je ubrzo napravljen T-72 (Objekat 176) koji je doneo veća poboljšanja u odnosu na prvobitnu verziju T-72. Na tom modelu je najviše rađeno na poboljšanju oklopa. Takođe je unapređen sistem vešanja, čime je produžen radni vek točkova. Razvijen je novi glavni top 2A46 kalibra 125 mm, kao i bacači dimnih kutija. Ova verzija takođe ima prekidač kojim se prelazilo sa optičkog na laserski nišan. Proizvodnja ove verzije je počela u junu 1979. godine.[1]

Do 1980. godine, T-72A je doživeo više unapređenja. Na kupolu je dodatu dvanaest bacača dimnih kutija, kao i dva uređaja za automatsko gašenje požara. Američke obaveštajne službe su ovaj model greškom nazvale T-80. Konačna verzija T-72A iz 1983. godine je imala i dodat sloj antiradijacionih materijala na krovu, kao i modifikovanu kupolu.

Uralvagonzavod je imao zadatak da unapredi T-72 da bi bio konkurentan novom modelu T-80B, bar što se tiče oklopa i zaštite tenka. U to vreme je T-72 je korišćen i u Libanskom ratu, pa su iz direktne borbene upotrebe izvučeni neki zaključci. Prednji deo kupole je bio zaštićen novim sendvič oklopom, što je povećalo težinu tenka za tri tone. Zbog ovoga je napravljen novi dizel-motor, V-84. Ovom modifikacijom oklopa je dobijen tenk koji je imao bolju zaštitu od svih vrsta zrna, čak i od tenka T-80B. Uveden je u upotrebu i novi laserski nišan 1K13, koji je tenku omogućavao ispaljivanje protivtenkovskih raketa iz glavnog topa. Prvobitan naziv ovog prototipa je bio Objekat 174M. Proizvodnja ovog tenka je počela 1985. pod nazivom T-72B i T-72B1. Jedina razlika između ova dva modela je bila u tome što je samo T-72B imao mogućnost korišćenja protivtenkovskih raketa.[4]

Konstrukcija uredi

Trup uredi

 
Raspored posade u odnosu na automatski punjač glavnog topa (4): 1. Vozač 2. Komandant 3. Tobdžija

Trup T-72 je projektovan na isti način kao kod svih Sovjetskih tenkova. Vozač se nalazi na sredini prednjeg dela tenka, dok se komandant nalazi na desnoj strani, a nišandžija na levoj. Motor se nalazi u zadnjem delu tenka. Blagi nagib prednjeg dela oklopa je dobro postavljen i završava se dubokim rebrastim štitnikom od vode i blata u obliku latiničnog slova "V“. Ispod nosa tenka se nalazi buldožerska kašika, koja se može iskoristiti za ukopavanje tenka. Kao i ostali Sovjetski tenkovi, i T-72 ima mogućnost korišćenja opreme za postavljanje mina.

Vozač ima jedan otvor koji se nalazi sa njegove desne strane, gde se nalazi i štitnik. Gorivo se skladišti uz gornji desni deo trupa, a sa leve strane se nalaze skladišne kutije. U zadnjem delu tenka sa nalazi greda koja služi za otkopavanje tenka, kao i dva kanistera sa gorivom, koja se mogu odbaciti. Vešanje se sastoji od šest točkova.[5]

Kupola uredi

Otvor za komandanta tenka se nalazi na desnoj strani kupole. Kada se otvori, on se nalazi ispred komandanta, dok se iza njega nalaze dva štitnika. Ispred komandanta se nalazi kombinovani dnevno – noćni nišan, kao i infracrveni tragač. Sa leve i desne strane u odnosu na nišan se nalazi po jedan štitnik. Na kupoli se nalaze dve metalne skladišne kutije. Nišan koji se koristi kada je komandant unutar tenka se nalazi u levom delu kupole.

Vratanca za nišandžiju otvaraju tako da se on nalazi iza njih. Tu se nalazi i oprema za disanje u slučaju da tenk prolazi kroz neku dublju vodu, kao i dva periskopa za izviđanje. Ispred i sa leve strane nišandžije se nalazi panoramski dnevno – noćni nišan, koji se koristi u kombinaciji sa infracrvenim tragačem.[5]

Top uredi

T-72 koristi glatkocevni top 2A46M, kalibra 125 mm. Maksimalan kapacitet granata koje se nalaze u tenku je 39. Mogu se koristiti kumulativne protivtoklopne granate, visoko eksplozivne rasprskavajuće granate ili kinetička protivoklopna zrna. Kao i kod većine novijih Sovjetskih i Ruskih tenkova, iz cevi se može ispaljivati navođena protivtenkovska raketa. Prva verzija kod koje je uvedena mogućnost korišćenja protivoklopne rakete 9M119 Svir je bio model T-80B.[6]

Sve do kraja osamdesetih godina, top na T-72 nije mogao da koristi protivtenkovske rakete kao municiju. To je bila ekskluzivna opcija koju su do tad posedovali T-64B i T-80, i to je bio jedan od načina za održavanje niske cene T-72. Krajem osamdesetih je razvijena nova grupa laserski navođenog naoružanja, što je predstavljalo unapređenje za sve sovjetske tenkove koji su tada bili u proizvodnji. Osnovni element ovog unapređenja je bio laserski nišan 1K13. Na T-72 ovaj sistem je nazvan 9K120 Svir. Sam projektil je nazvan 9M119, i povećao je domet glavnog topa na pet hiljada metara. U borbenom kompletu se najčešće nosilo između četiri i šest raketa.[4]

Kao i kod T-64 i T-80, tako i glavni top T-72 koristi automatski punjač. Međutim, nisu svi punjači isti. Konkretno, na T-72 se koristi mehanički, umesto hidrauličnog autopunjača koji se koristi na T-64 i T-80. Zatim, dok su na T-72 pokretačka punjenja autopunjača postavljena horizontalno iznad granata, na T-80 su ona postavljena vertikalno u odnosu na granate. Još jedan razlog zašto T-72 nije nasledio autopunjač sa T-64, kao što je to slučaj sa T-80, je što je trup tenka uži u odnosu na ove modele. Automatski punjač topa omogućava brzinu paljbe od osam granata u minutu.[7] Top je stabilizovan uz pomoć stabilizatora nazvanog 2Eh28M, što mu omogućava visoku preciznost i prilikom kretanja, mada posade uglavnom stanu pre ispaljivanja granate.[8]

Ostalo naoružanje uredi

Na tureli komandira tenka se montira mitraljez kalibra 12,7 mm (NSV). On se koristi za borbu protiv niskoletećih objekata, kao što su helikopteri, i lakše oklopljenih vozila. Na kupoli, pored glavnog topa, se nalazi spregnuti mitraljez kalibra 7,62 mm (PKT). Dimna zavesa može da se formira uz pomoć dvanaest dimnih kutija, koje su montirane uz obe strane kupole.[6]

Reaktivni oklop uredi

 
Grafik koji objašnjava način funkcionisanja reaktivnog oklopa

Istraživački centar u Kubinki je radio na razvoju reaktivnog oklopa uporedo sa razvitkom modela T-72. Ruski reaktivni oklop je nazvan EDZ, i razlikovao se u više segmenata od Izraelskog oklopa Blejzer. EDZ je predstavljao dodatak oklopu sastavljen eksplozivnih punjenja. Kada kumulativna protivtenkovska granata pogodi EZD, ona ga probija i time izaziva eksploziju samog EZD-a. Tom eksplozijom se pokreću dve metalne ploče koje su deo EZD-a. Jedna, koju direktno pogađa granata, se kreće u smeru nadolazećeg projektila, i nanosi mi fizička oštećenja. Druga ploča, koja se nalazi bliže oklopu tenka, se potiskuje prema oklopu i zatim se od njega odbija u pravcu samog projektila. Na ovaj način EDZ pruža veliku zaštitu od visokoeksplozivnih antitenkovskih granata i projektila.

Ova vrsta oklopa je prvi put primećena na ovim tenkovima u Nemačkoj 1984. godine, što je predstavljalo neprijatno iznenađenje za NATO, koji je dosta ulagao u razvoj protivtenkovskih raketa.

Oklop EDZ je počeo da se ugrađuje na T-72A tokom 1987, a zatim i na T-72B i T-72B1. Standardan paket oklopa EDZ se sastojao od 151 eksplozivnog punjenja. Modeli T-72 opremljeni ovom vrstom oklopa nisu imali promenu u nazivu, kao što je bio slučaj kod modela T-64 i T-80 kojima je dodavano slovo V.

Krajem osamdesetih godina se radilo na unapređivanju reaktivnog oklopa. Cilj je bio da se umanji šteta koju je eksploziv iz oklopa nanosio samom tenku. Uz razvoj novog reaktivnog oklopa, napravljen je i sistem koji optičkim i elektronskim sredstvima ometa navođene rakete, koji je nazvan Štora 1.[4]

Izvoz uredi

T-72 je od početka proizvodnje predstavljao tenk koji će zameniti zastarele T-55 i T-62 u armijama Varšavskog pakta i drugih korisnika Sovjetskog oružja. Verzija T-72M i T-72M1 su predstavljale izvoznu verziju modela T-72A. Po mnogim karakteristika su bile slabije od izvornih Sovjetskih tenkova. Najčešće su korišćeni oklopi za trup i kupolu kao na starijim modelima T-72, što je bio i slučaj i sa nišanskim sistemima, koji su uglavnom bili prevaziđeni. Takođe, u najvećem broju slučajeva, tenkovi namenjeni za izvoz nisu imali zaštitu od radijacije.

U Iraku je sklapana slabija verzija T-72 nazvana Vavilonski lav. U Irak je dovožen u delovima koji se se proizvodili u Poljskoj i Sovjetskom Savezu. Iračani su pokušali da usvoje serijsku proizvodnju, u čemu nisu imali mnogo uspeha. Proizvodili su 2A46M top, koji je posle dvadeset ispaljenih granata pokazivao probleme prilikom ispaljivanja. Tokom Zalivskog rata masovno je korišten u borbama protiv M1 Abramsa i Čalendžera 1. Britanski i Američki tenkovi su pokazali ogromnu nadmoćnost u odnosu na Iračke T-72.[10][4]

Po licenci je proizvođen u više zemalja Varšavskog pakta.[4]

Licencirana proizvodnja T-72 uredi

Poljska i Čehoslovačka uredi

Licencu za proizvodnju su prve uzele Poljska i Čehoslovačka. Prvi probni primerci T-72 su kupljeni 1977. a 1978. je dogovorena licencna proizvodnja. Poljsko - Čehoslovački T-72 je nazvan T-72M, i po karakteristikama nije ličio ni na jedan Sovjetski T-72. Korišćen je novi laserski nišan TPD-K1, dok je oklop na kupoli bio tanji, što je bila karakteristika osnovnog modela T-72. Takođe, i bočni oklop je bio isti kao na starijim modelima T-72.[4][11]

 
PT-91 na sajmu naoružanja

Krajem osamdesetih godina, za potrebe svojih armija, a i za klijente iz drugih država, T-72M je postepeno unapređivan. Vremenom je dostignut standard T-72A, što je uključivalo poboljšan bočni oklop, 17 mm deblji sendvič oklop na prednjem delu trupa i lansere dimnih kutija. Do sredine osamdesetih, proizvođen je ekvivalent sovjetskog T-72A, nazvan T-72M1. Ova verzija je imala i unapređen oklop na kupoli, kao i sve druge modifikacije kao na modelu T-72A.

Do 1991. Čehoslovačka je imala 897 tenka T-72 (verzije T-72, T-72M i T-72M1), a Poljska 757. Njihovi T-72 tenkovi su prodavani i drugim članicama Varšavskog pakta, i to Istočnoj Nemačkoj (549), Mađarskoj (138) i Bugarskoj (334).

Glavni članak: PT-91

Krajem osamdesetih, Poljska je kupila određen broj tenkova T-80. Započeti su pregovori o licencnoj proizvodnji, ali se od toga odustalo. Poljska je umesto toga nastavila da vrši unapređenja na T-72. Razvijen je sistem kontrole vatre „Drava“. Razvijena su dva modela sa oznakama Erava 1 i Erava 2. Drugi model se razlikovao od prvog po tome što je imao dvostruki sloj eksplozivnih punjenja koja su činila reaktivni oklop. Nakon toga, Poljska je krenula da vrši velike promene na izvornom T-72 tenku. Napravili su novu, nižu kupolu, a model su nazvali PT-91.

Tokom osamdesetih godina, Poljska i Čehoslovačka su izvezle oko 1.700 tenkova T-72 na tržišta Indije, Sirije, Libije, Irana i Iraka.[4]

Jugoslavija uredi

Glavni članak: M-84
 
M-84 Vojske Srbije

Koncept koji je primenjen u Poljskoj i Čehoslovačkoj, primenjen je i u Jugoslaviji, samo sa manjim izmenama. Jugoslavija je kupila licencu za proizvodnju 1979. a prvi primerci su proizvedeni 1982. godine. Serijska proizvodnja je kasnila zbog razvijanja novog sistema kontrole vatre. U novi sistem kontrole vatre je bio uključen DNNS-2 dnevno - noćni nišan, senzor za vetar koji se nalazio na kupoli, kao i kompjuterizovani sistem kontrole vatre. U serijsku proizvodnju je ušao 1984. godine, pod nazivom M-84.

Krajem osamdesetih godina, na M-84 su montirane kupole sa naprednijeg Objekta 174. Tada je unapređen i sistem kontrole vatre, kao i motor. Taj model je označen kao M-84A. Ukupno 508 M-84 i M-84A je napravljeno za Jugoslovensku armiju. Za potrebe Kuvajtske vojske je proizvedeno oko dvesta tenkova M-84AB.[4][11]

Rumunija uredi

Glavni članak: TR-125

U periodu između 1984 i 1985 Rumuniji je odbijen zahtev za licencnu proizvodnju T-72. Zato su između 1987. i 1988. Rumuni projektovali tenk TR-125, koji je u osnovi bio unapređeni T-72. Međutim, razlikovao se u više elemenata. Bio je teži od osnovnog T-72 za sedam tona, i to najviše zbog unapređenog frontalnog oklopa. Bitne razlike su postojale i u sistemu vešanja. U TR-125 je ugrađivan i jači dizel-motor od 880 konjskih snaga. Za razliku od T-72, koji je imao šest točkova, TR-125 je imao sedam točkova, koji su bili i drugačije konstruisani.[12]

Indija uredi

Prva zemlja koje je započela proizvodnju T-72 van Evrope je bila Indija. Indija je 1978. počela da kupuje T-72, T-72M i T-72M1 direktno od Sovjetskog Saveza. Kupili su oko 500 primeraka, a paralelno sa kupovinom su radili na razvijanju sopstvene proizvodnje modela T-72M1, lokalno nazvanog Adžeja.[4]

Verzije uredi

Glavni članak: Spisak verzija tenka T-72
  1. T-72 (Objekat 172M) - osnovna verzija tenka T-72. Prvi model koji je proizveden u većoj seriji. Proizvodnja je počela 1974. godine.
  2. T-72A (Objekat (174) - modifikovan je oklop i dodan keramički sloj. Iz upotrebe je izbačen stari D81TM glavni top i korišćen je 2A46M. Za ovaj model je razvijena nova nišanska i komunikaciona oprema. Proizvodnja je počela 1978. godine.
  3. T-72M - izvozna varijanta T-72. Slična verzija je proizvođena po licenci u Čehoslovačkoj i Poljskoj. U pitanju je model sa oklopom preuzetim sa starijih T-72 modela. U većini slučajeva su korišćeni i stariji sistemi za nišanjenje i navigaciju. Proizvodnja u Čehoslovačkoj i Poljskoj je počela 1978. godine.
  4. T-72B (Objekat 174M) - na kupolu je montiran novi sendvič oklop, koji je predstavljao veliko unapređenje u zaštiti od protivtenkovskih granata. U upotrebu je uveden novi motor V-84, kao i laserski nišan 1K13. Proizvodnja je započeta 1985. godine.
  5. T-72BM (Objekat 184M) - predstavljen je 2006. godine. Koristi se novi sistem kontrole vatre, kao i novi top 2A46M-5. Pokreće ga novi motor od hiljadu konjskih snaga, i zaštićen je novim reaktivnim oklopom Relikt treće generacije.
  6. T-72MT - Ukrajinska modernizacija tenka[13]. Tenk je zadržao stari tenkovski top tenka T-72 2A46M-1. Na tenku je izvedena optimizacija borbenih sposobnosti sa ugradnjom komandnog sistema za podršku, navigacijskih sprava, komunikacijskih senzora, sistem za kontrolu vatre, protivmera u slučaju ugroženosti tenka. Nedostaje mu samo sistem indentifikacije prijateljski ili neprijateljski tenk. Top 2A46M-1 ima zamenjivu cev. Tenk je dobio municiju 3VBM17 sa penetratorom 3BM32 od osiromašenog uranijuma koji ima brzinu izlaska iz cevi od 1.720 m/s koji pod uglom od 60 stepeni može da probije 250mm čelika na daljini od 1.000 m. Penetrator od volframa 3BM42 može da probije debljinu čelika od 230 mm, ili blok od sedam ploča ukupne debljine 620 mm na daljini od 3.200 m. Dvadeset i tri kilogramska kumulativna granata 3VBK17 na daljini od 1.000 m probije 700 mm RHA čelika. Municija 3VOF36 je rušilačka i namenjena uništavanju bunkera i lako oklopljenih vozila. Tenk ima sistem za kontrolu vatre SAVAN 15MP koji čine termovizijska panoramska sprava VS 580 stabilisana je u obe ravni sa mogućnošću preuzimanja topa sa pripadajućim displejom i komandom pločom, nišandžijina nišanska sprava Savan 15 stabilisana u obe ravni sa kontrolnim ručkama i kodnom tablom, digitalni balistički računar sa pripadajućim senzorima (meteo, azimutni, elevacijski toplotni itd) i elektronski žiroskop topa. Podaci proizvođača govore da tenk koji nišani metu stojeći ima verovatnoću pogotka 90 posto, a u toku vožnje 80 posto. Sposobnost identifikacije cilja noću je 3 km, a detekcije 2,2 km. Zaštita tenka je slična kao na tenku T-80UD i podeljena je na SDO 1 i SDO 2 odnosno pasivna i aktivna dinamička zaštita tenka. Tenk ima ugrađena 192 dvodelna kontejnera PDO 4S22 dodatnog oklopa punjenog sa sličnim eksplozivom kao za ERO kontakt 1 i reaguje samo na pogodak kumulativnih projektila. Kutije su pričvršćene za telo tenka kao za ERO, zato je faktor povećanja zaštite između 150 i 180 mm RHA čelika. Tenk ima motor 6TD-1 jačine 1.000 KS, ali i opciju za ugradnju jače verzije 6TD2 jačine 1.200 KS. Oba motora je moguće menjati bez posebnog uticaja na transmisiju. U tenk su ugrađene tri radio stanice i najsavremeniji interkom sa šlemofonima sa ANR mikrofonima. Sistem za gašenje požara sastoji se od 10 optičkih i 4 senzora koji aktiviraju ksalon 1301 i ugase požar u borbenom delu za 150 milisekundi. Prema grubim procenama cena tenka 2001. godine bila je oko 3,5 miliona dolara. Tenk je ostao upamćen i po pokušaju ugradnje tenkovskog topa kalibra 120 mm u čemu se uspelo ali je tenk na kraju ostao mrtvo slovo na papiru, jer je urađeno samo nekoliko prototipova.
  7. BMP-T — vozilo za borbu u urbanim uslovima. Naoružano je dvocevnim 30 mm topom, dva bacača granata kalibra 30 mm, četiri lansera raketa 9M120 Ataka (AT-9) i mitraljezom kalibra 7.62 mm.[11]
  8. BREM — vozilo namenjeno za vuču i popravke. Dizalica može da podigne težine do 13 tona, a da vuče do 110. Ima montiranu hidrauličnu buldožersku kašiku i širok spektar dodatnih alata.[5]
  9. IMR2 — inženjerijsko vozilo, koje na sebi ima montiranu buldožersku viljušku. Na kran koji poseduje se između ostalog može instalirati alat za čupanje drveća.[5]

Korisnici uredi

Imenovano sledovanje uredi

T-54 - T-55 - T-62 - T-64 - T-72 - T-80 - T-90 - T-95

Reference uredi

  1. ^ a b v g „"M1 Abrams VS T-72 Ural" by Steven J. Zaloga” (PDF). Pristupljeno 19. 3. 2013. [mrtva veza]
  2. ^ T-72 osnovni borbeni tenk, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  3. ^ T-72, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k „"T-72 Main Battle tank 1974-1993" by Zaloga and Sarson”. Pristupljeno 20. 3. 2013. 
  5. ^ a b v g T-72 - tehničke karakteristike, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  6. ^ a b T-72 Ural - Osnovni borbeni tenk, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  7. ^ Automatski punjač topa 2A46M, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  8. ^ T-72 Osnovni borbeni tenk, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  9. ^ howstuffworks.com - T-72, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  10. ^ T-72 izvozne varijante[mrtva veza], Pristupljeno 25. 4. 2013.
  11. ^ a b v Modeli T-72 familije tenkova, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  12. ^ TR-125, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  13. ^ (jezik: srpski) Ukrajinska verzija tenka T-72MT

Spoljašnje veze uredi

 
T-72 na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Т-72&oldid=27394947”