Ušna školjka (lat. concha auricularis) je sa spoljašnje strane glave vidljivi deo uva napravljen od hrskavice koja omogućava da slušalac locira izvor zvuka. Svojim izgledom, u zavisnosti da li je uspravna ili viseća, kratka ili duga, ušna školjka daje jedinstven i prepoznatljiv izgled svakoj osobi ali i mnogim rasama.[1][2]

Ušna školjka
Ušna školjka
Detalji
Identifikatori
LatinskiSoncha auricularis
MeSHD054644
TAA15.3.01.002
FMA56580
Anatomska terminologija

Koža školjke je bogato vaskularizovana i čvrsto se prislanja uz hrskavicu. Donji, uži deo školjke ne sadrži hrskavicu, mekan je i naziva se resica ušne školjke.

Embriologija

uredi

Ušna školjka se razvija od šest pupoljaka smeštenih oko primitivnog spoljnjeg kanala u šestoj nedelji intrauterinog života. U drugom fetalnom mesecu stvara se šest kvržica mezenhimnog tkiva oko prve škržne brazde. Jedna grupa pripada prvom, a druga drugom škržnom luku. Kasnije se one spajaju gradeći ušnu školju. U međuvremenu se od njihovog mezenhima stvara hrskavičava podloga ušne školjke. Pupoljak od koga će se razviti tragus odvaja se od drugog branhijalnog luka. Pri kraju trećeg meseca gestacije pupoljci se spajaju i formiraju oblikovanu školjku.[3] U ranoj fazi postanka ušna školjka se nalazi u anteromedijalnoj poziciji a kasnije se usled razvoja lica i vilica pomera dorzolateralno.

Spoljni ušni hodnik razvija se iz ektoderma zadnjeg dela prve škržne brazde. Na kraju drugog meseca nastaje proliferacija ektoderma i stvara sa jamica budući spoljni deo spoljašnjeg ušnog hodnika. U trećem mesecu epitel na dnu ove jamice naglo raste u dubinu prema postojećem srednjem uvu i tako se formira unutrašnji deo spoljnog u šnog hodnika. U toku osmog meseca ektodermalno zadebljanje se resorbuje, i formira šupljinu spoljnog ušnog hodnika. Zbog nepotpune resorpcije epitela, kod novorođenčadi se u spoljnom ušnom hodniku mogu naći epidermalni čepovi.

Uloga ušne školjke

uredi

Za razliku od drugih sisara kod čoveka je ušna školjka nepokretna i ima više estetski nego funkcionalni značaj, jer njen potpuni nedostatak ne utiče bitno na funkciju sluha. Za razliku od čoveka pas ima pokretljivu ušnu školjku (koju kontroliše 18 mišića) pa je pomera u cilju poboljšanja primanja zvučnih talasa.[4]

Anatomija

uredi

Ušna školjka, koja ima oblik levka smeštena je na bočnoj strani glave između viličnog zgloba i mastoidnog nastavka. Ona je većim delom kožno-hrskavičave građe, osim u donjem delu, u kome nedostaje hrskavica, i koji nosi naziv resica ušne školjke ili aurikula (lat. lobulus auricularis). Pored kože i hrskavice od kojih je izgrađen najveći deo školjke u njen sastav ulaze i vezivno tkivo, mišići i krvni sudovi i živci. Koža ušne školjke je bogato vaskularizovana i čvrsto prianja uz hrskavicu.[5]

Na ušnoj školjci razlkujemo; spoljašnju i unutrašnju (konveksnu) stranu i jednu obodnu ivicu (koja je ispupčena). Sa obe strane uša školjka je nabrana hrskavicom koja gradi udubljenjenja i ispupčenja. Ušna školjka je u proseku dugačka 6—8 sm a široka 3—5 sm.[6]

U centralnom delu sa spoljašnje strane ušne školjke nalazi se centralno udubljenje (lat. concha auricularis), koje se nastavlja unutar glave u spoljašnji ušni kanal uva. U ovom delu udubljenja nalazi se i trouglasto ispupčenje obraslo dlačicama (lat. tragus), čije je vrh okrenut unazad.

Mišići ušne školjke
 
Mišići spoljašnjeg uha

Mišići ušne školjke ili spoljašnjeg uva su mali zakržljali mišići, koji se zrakasto pružaju od ušne školjke do okolnih koštanih struktura i aponeuroze svoda lobanje.[7][8][9] Ovu grupu sačinjavaju tri parna mišića:

  • prednji ušni mišić (lat. musculus auricularis anterior),
  • gornji ušni mišić (lat. musculus auricularis superior) i
  • zadnji ušni mišić (lat. musculus auricularis posterior).

Svi oni su inervisani granama facijalnog živca i kod čoveka nemaju nikakvo dejstvo (odnosno mogu neznatno da pomeraju ušnu školjku kod pojedinih osoba). Kod nekih vrsta životinja ovi mišići mogu da pomeraju spoljašnje uho u raznim pravcima i da ga okreću ka izvoru zvučnih talasa.

Izvori

uredi
  1. ^ Slavoljub V. Jovanović, Nadežda A. Jeličić (2000). Anatomija čoveka – glava i vrat. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0604-9. 
  2. ^ Zoran Komazec, Fiziologija sluha, Katedra za otorinolaringologiju KC Vojvodina. pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016)
  3. ^ Radmila Kovačević, Čulo sluha, Prirodno matematički fakultet Departman za biologiju i ekologiju Predmet: Osnovi neurobiologije Šk. 2010/11
  4. ^ Guyton, Arthur. Medicinska fiziologija. Beograd - Zagreb: Medicinska knjiga, 1981.
  5. ^ Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić (1987). Deskriptivna i topografska anatomija čoveka. Beograd, Zagreb: Naučna knjiga. 
  6. ^ Otologija, Klinicka anatomija, fiziologija i patofiziologija uva, pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. jul 2013)
  7. ^ Slavoljub V. Jovanović, Nadežda A. Jeličić (2000). Mišići spoljašnjeg uva u: Anatomija čoveka – glava i vrat. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0604-9. 
  8. ^ Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić (1987). Mišići spoljašnjeg uva u:Deskriptivna i topografska anatomija čoveka. Beograd, Zagreb: Naučna knjiga. 
  9. ^ Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 

Literatura

uredi
  • Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić (1987). Deskriptivna i topografska anatomija čoveka. Beograd, Zagreb: Naučna knjiga. 
  • Slavoljub V. Jovanović, Nadežda A. Jeličić (2000). Anatomija čoveka – glava i vrat. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0604-9. 

Spoljašnje veze

uredi