Ујка Вања
Ujka Vanja (rus. Дядя Ваня) je tragikomedija koju je napisao ruski pisac Anton Čehov. Prvi put je objavljena 1897, a prvo prikazivanje je bilo 1899. godine pod rukovodstvom Konstantina Stanislavskog.[1][2]
| Ujka Vanja | |
|---|---|
 Izdanje Srpske književne zadruge | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | Дядя Ваня |
| Autor | Anton Čehov |
| Zemlja |  Ruska Imperija |
| Jezik | ruski |
| Žanr / vrsta dela | tragikomedija |
| Izdavanje | |
| Datum | 1899. |
| Tip medija | tvrd povez |
Radnja drame se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu, na spahijskom imanju Serebjarkova. Ova lirsko psihološka drama oslikava morbidnu i monotonu atmosferu jedne porodice i opisuje osnovna osećanja, osećanja običnih ljudi, bez ikakvih zapleta i raspleta.[3]
Likovi uredi
- Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovič — profesor univerziteta u penziji koji je došao sa svojom mladom ženom Jelenom da živi na imanju svoje prve žene zato što više nema dovoljno novca da živi u gradu. Veoma je sebičan i samoživ i drugi mu nisu bitni. Po ceo dan sedi u svom kabinetu i čita i večito se žali na svoje nesreće. Ima želju da proda imanje kako bi imao dovoljno para da se vrati da živi u gradu.
- Jelena Andrejevna — Serebrjakova druga žena koja ima 27 godina. Veoma nesrećna zato što ima starog i dosadnog muža. Ona teši Serebrjakova da će i ona uskoro biti stara, ali ona ne želi brzo da ostari i pati zbog toga što nema nekog mlađeg muža. Pomirila se sa statičnim, monotonim životom bez ikakvih ambicija da to promeni.
- Sofija Aleksandrovna (Sonja) — Serebrjakova ćerka iz prvog braka i najnesrećniji lik u drami. Osećajna i plemenita i uvek pomaže drugima. Nedeljama nije želela da priča sa Jelenom zato što misli da se ona udala za njenog oca samo iz koristi.
- Vojnicki, Ivan Petrovič (ujka Vanja) — ima 47 godina i već 25 godina radi za Serebrjakova, nesrećan zbog toga što mu je ceo život promašen, kao i zbog toga što se nije ostvario kao porodičan čovek. Razočaran time što Serebrjakov želi da proda imanje jer je to jedino što on može nazvati kućom. Zna da je već kasno da promeni život, zbog toga se i opija, pun je ljutnje i besa i zaljubljen je u Jelenu.
- Astrov, Mihailo Ljvovič — lekar koji se 10 godina pre toga doselio tu da radi. Ima život ispunjen radom,voli prirodu i uživa u njoj i ona mu predstavlja jedino zadovoljstvo. Ne voli ljude u provinciji za koje misli da su neprosvećeni, glupi i prljavi i ne posvećuje im se. Zna da je Sonja zaljubljena u njega, ali ne želi ništa sa njom.
- Telegin, Ilja Iljič — vodi se logikom da ko izneveri ženu ili muža da je nevernik, da taj može da izneveri i otadžbinu. Njegova žena je posle svadbe pobegla od njega sa čovekom kog je volela. One je i dalje voli, pomaže joj, dao joj je imanje i školuje decu koja nisu njegova.[4]
Radnja uredi
Prvi čin uredi
Radnja počinje pred kućom, za stolom u letnjikovcu. Vreme dešavanja radnje je oko tri sata po podne. Upoznajemo se sa porodičnom atmosferom u kući ujka Vanje kao i sa likovima. O Astrovu saznajemo: u taj kraj je došao kao lekar pre deset godina. Nezadovoljan je životom, život ga je porazio: ništa ne želi, ništa mu ne treba i nikoga ne voli. Jedino voli prirodu, šume, i kritički gleda na ruskog čoveka i njegovu zaostalost. Ujka Vanja je nekada učio i radio, sada samo spava i jede, sav je potonuo u nerad i čamotinju, iako ima samo 47 godina.
O Serebrjakovu saznajemo da je bio profesor umetnosti, iako je ne poznaje najbolje. Sada je penzioner, tvrdica i pun neke zavisti. Oženio se mladom i lepom Jelenom koja čami pored njega, utrnulih čula i uspavanih želja. Svima njima život se pokazuje kao „dosadan, glup i prljav”. Odnose u kući karakterišu: mržnja, ljubomora, zavist i međusobna netrpeljivost koja stalno varira — javlja se slabijim i jačim intenzitetom. Suštinu tih odnosa najbolje će izraziti Jelena u jednoj rečenici, obraćajući se ujka Vanji: „Nesreća je u ovoj kući. Vaša mati ne voli nikoga osim svojih brošura i profesora; profesor je nervozan, meni ne veruje, vas se boji; Sonja se srdi na oca, srdi se na mene i ne govori sa mnom, evo, već dve nedelje; vi ne trpite moga muža i otvoreno prezirete svoju majku; ja nervozna, i danas sam dvadeset puta zaplakala… Nesreća je u ovoj kući”.
Drugi čin uredi
Radnja se sada vezuje za unutrašnji prostor kuće Serebrjakova, a vreme dešavanja je pola jedan posle ponoći. Razgovaraju Jelena i Serebrjakov, a on se otkriva kao sujetan čovek koji voli uspeh i slavu: „Celoga života raditi za nauku, naviknuti se na svoj kabinet, na slušaonicu, na uvažene drugove — i odjednom, neočekivano, obresti se u ovoj kosturnici, viđati svaki dan glupe ljude, slušati beznačajne razgovore… Ja hoću da živim, ja volim uspeh, volim slavu, huk, a ovde — kao na robiji”. On je obuzet samo svojom ličnošću, pa je svuda ističe i traži od drugih da ga dvore i u svemu se saživljavaju sa njim. Jelena mu ugađa i saučestvuje u njegovim staračkim patnjama i bolovima. Sonja ne voli oca, Serebrjakova, i to postaje očigledno. Ujka Vanja nezadovoljan je sobom i svojim životom, ispoveda i sebe i svoj odnos prema Serebrjakovu, ali i svoju zaljubljenost u Jelenu. Astrov postaje dominantan lik u drami. Ovde se upoznajemo sa njegovim pogledom na život, na seljake, na inteligenciju, na vlastiti život i lepotu kao najdominantniji smisao svakog trajanja: „Ostareo sam, naradio se, iskvario, osećanja mi otupela, i čini mi se da se više ne bih mogao priljubiti uz čoveka. Ja nikoga ne volim i… neću voleti. Ono što me još zagreva, je lepota. Prema lepoti nisam ravnodušan”. Razgovor između Sonje i Jelene o Astrovu nagoveštava da je Sonja zaljubljena u njega, ali da taj isti Astrov nju ne primećuje. Njegova pažnja se ustremljuje prema Jeleni, kao što je i ujka Vanja okrenut njenoj lepoti. Međutim ni jednog trenutka ne razvija se zaplet nagoveštene ljubavi Vanja — Jelena ili Sonja — Astrov, niti pak dolazi do dublje veze između Astrova i Jelene, iako se ona interesuje za njega i u njemu vidi retkog čoveka, dostojnog ljubavi.
Treći čin uredi
Soba i kućna atmosfera. Vreme dešavanja radnje je jedan sat posle podne, ali je dosta vremena prošlo, jer Jelena Andrejevna, u uvodnom razgovoru sa Sonjom kaže: „Već je septembar…”. U tom istom razgovoru sa Jelenom neskriveno iskazuje ljubav prema Astrovu. Astrov i Jelena razgovaraju o seljacima, o uništavanju prirode i perspektivi trajanja, ali i o ljubavi Sonje prema Astrovu. Ne krijući, Astrov govori o svojoj ravnodušnosti prema Sonji, uz napomenu „da ja je poštujem”. Naravno, on je zainteresovan za Jeleninu lepotu, ali ne sa nekim posebnim poštovanjem, jer ta lepota nije kompleksna, nema onu unutrašnju punoću, nego je u izvesnom smislu i banalizovana. Jer, kako drugačije shvatiti ove reči: „Lepa, maljava kunice… Vama su potrebne žrtve! Evo, ja već mesec dana ništa ne radim, napustio sam sve, žudno tražim vas — i vama se to strašno dopada, strašno”… U završnom delu dolazi do dijaloga i sukoba između Serebrjakova i ujka Vanje. Serebrjakov, egoističan i gramziv, hteo bi da proda i razgradi posed ujka Vanje, na šta ujka Vanja reaguje nervozno, bučno i agresivno: puca iz pištolja na njega, ali se sve dobro završava. Treći čin deluje kao opšti brodolom: Serebrjakov nije uspeo da proda imanje i da se domogne novca; ujka Vanja puca u njega, ali ga ne ubija; Sonja gubi nadu da će se udati za Astrova, a zbliženje između Astrova i Jelene prestaje onog trenutka kada je i započelo.
Četvrti čin uredi
Radnja ovog čina događa se uveče, u isti dan kad i radnja prethodnog čina. Soba ujka Vanje. Ujka Vanja se ispoveda: „Sramota me… Kako da proživim te godine? Šta da radim, čime da ih ispunim?.. Reci mi kako da počnem, od čega da počnem?”… Astrov iznosi svoje mišljenje: „Taj život je svojim trulim isparenjem otrovao našu krv i mi smo postali onako gadni kao i svi”. Opraštajući se od Jelene, kaže joj: „Zarazili ste nas svojim besposličenjem… Kad biste ostali, zgarište bi bilo ogromno”. Jelena i Serebrjakov odlaze. Odlazi i Astrov, a ujka Vanja i Sonja ostaju sami, sa zaključkom samih aktera da će se vratiti prvobitnom životu i odmoriti od svega.
Poslednja scena zapravo prikazuje stanje u kući pre dolaska Serebrjakova i Jelene Andrejevne: ukućani rade, svako svoj posao. Ipak, dolazak i odlazak gostiju poremetili su njihovu motivaciju: drama se završava uvođenjem hrišćanskog motiva trpljenja, zarad radosti u večnom životu. Pre spuštanja zavese, Sonja (između ostalog) kaže Vojnickom: „Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš (Kroz suze). Ti u svom životu nisi znao za radosti, ali strpi se, ujka Vanja, strpi se… Odmorićemo se”
Reference uredi
- ^ Napierkowski, Marie Rose (1998). „Uncle Vanya: Introduction”. Drama for Students. vol. V. Detroit: Gale. Pristupljeno 2008-10-12.
- ^ Gottlieb & Allain 2000, str. xiv
- ^ Ujka Vanja lektira
- ^ Ujka Vanja analiza
Literatura uredi
- Gottlieb, Vera; Allain, Paul, ur. (2000). The Cambridge Companion to Chekhov. Cambridge University Press.
