Faleristika

Faleristika (od lat. phalera) ili nauka o odlikovanjima je naučna disciplina iz grupe pomoćnih istorijskih nauka, koja izučava ordene, medalje, druge vidove počasti kao i njihove sisteme. Takođe, studira značke i igle kreirane za civilnu upotrebu, a može se odnositi i na prikupljanje istih.

Medalje iz Istorijskog Muzeja Donjecka

Ova relativno nova pomoćna istorijska nauka bavi se proučavanjem nastanka, razvoja, estetskog definisanja, umetničkog izraza odlikovanja, kao i pravilima njihovog nošenja, ispravama o dodeli i slično. Kao takva, usko je povezana sa numizmatikom, heraldikom, arhontologijom i insigniologijom. Faleristika svoje ime duguje čehoslovačkom oficiru i publicisti Oldžihu Pilcu (1900–1945), koji je tridesetih godina HH veka skovao naziv na osnovu latinske reči phalerae, kako se nazivalo odlikovanje u obliku medaljona koje su zaslužni rimski vojnici nosili na grudnom oklopu. Nastanak odlikovanja seže u daleku prošlost, u vreme kada su u starom Egiptu dodeljivane nosive oznake dobijene za vojne zasluge. U srednjem veku, sa Prvim krstaškim ratom, pojavljuje se institucija vojnog viteškog ordena ili reda, koja predstavlja organizovani i uzajamnim zavetom povezani skup pojedinaca koji streme istom cilju – Templari, Tevtonci, Jovanovci, Malteški vitezovi itd. Po ugledu na vojne viteške redove, tokom XIV veka formiraju se bratstva okupljena oko određenog svetitelja, verskog načela ili lokaliteta. Smatra se da je prvi viteški orden koji je oformio jedan feudalni vladar bilo Društvo vitezova Svetog Georgija, ugarskog kralja Karla Roberta Anžujskog iz 1326. godine. Većina evropskih monarha sledila je ovaj primer, i ubrzo se članstvo u ovakvim društvima pretvorilo u počast koju suveren daje u znak priznanja za vernu službu i lojalnost. Privilegija da se postane vitez bila je usko povezana sa plemićkim poreklom i imovinom. Neki od najviših počasti moderne Evrope, kao što su Orden zlatnog runa i engleski Orden podvezice, datiraju iz tog perioda, i ostali su tradicionalni viteški ordeni koji se dodeljuju isključivo plemstvu. Temelj savremenog poimanja odlikovanja kao javnog priznanja za zasluge koje se dodeljuje pojedincima, bez obzira na njihovo poreklo i imovinu, postavljen je 1802. godine, kada je Napoleon Bonaparta ustanovio Orden Legije časti. Ovo petostepeno odličje najviši je francuski orden i danas.

Istorijat odlikovanja kod Srba

Knez Aleksandar Karađorđević

Dubrovački istoričar Jakov Lukarević (1551– 1615), beleži da je car Stefan Dušan, povodom svog krunisanja, dvojicu Dubrovčana imenovao članovima Reda vitezova Svetog arhanđela i prvomučenika Stefana. Ovaj viteški orden može se smatrati najstarijim poznatim, ordenom u Srba. Za kasnije srpske vladare od značaja je bila Družina vitezova pobeđenog zmaja koju je osnovao ugarski kralj, potonji rimski car, nemački i češki kralj Žigmund Luksemburški. Među prvim vitezovima ovog reda bili su despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, i despot Vuk Branković, pa otuda potiče i njegov nadimak Zmaj Ognjeni. Red se održao sve do sredine XVII veka, kada mu se potpuno gubi svaki trag. Tokom vladavine Otomanske imperije na ovim prostorima, odlikovanja u evropskom smislu reči, uvedena su tek za vreme vladavine sultana Selima III (1789–1807). U prvoj polovini XIX veka, ugledni Srbi, sveštenici, visoki državni činovnici, vojvode i kneževi najčešće su odlikovani ordenom Znak slave – Nišan iftihar. Knez Aleksandar Karađorđević bio je nosilac tri turska odlikovanja: maršalskog znaka, portreta padišaha i Ordena časti – Nišan imtijaza. Osim ovoga, Turci su imali i veliki broj posebnih oznaka, koje su bile vrlo slične odlikovanjima. Postojao je znak, kako za pravoslavne patrijarhe, tako i za terdžumane, odnosno prevodioce, kao zvanične zastupnike kod turske vlasti. Kako su Srbi živeli na teritorijama više država, tako su i njihova odlikovanja bila raznolika. Samo retki među Srbima iz Primorja, nosili su jedini viteški orden Mletačke republike – Orden Svetog Marka. Najčešće odličje dodeljivano Srbima za vojne zasluge do XVIII veka u Habzburškoj monarhiji, bila je zlatna ili srebrna Medalja za hrabrost. Orden Marije Terezije bio je prvi pravi orden za ratne zasluge koji je sa sobom nosio i dodeljivanje plemićke titule. Plemstvo su mogli da donesu i ordeni Leopolda i Gvozdene krune. Osim putem vojne službe, Srbi su do visokih Habzburških ordena stizali i posredstvom visokih crkvenih položaja. Nosioci ovih ordena bili su vladika Platon Atanacković, mitropolit Stevan Stratimirović i patrijarh Josif Rajačić. Pored austrijskih, najbrojnija odličja koja su Srbi dobijali do prve polovine XIX veka su i ona ruske provenijencije. Razlog tome treba tražiti u značajnom učešću Srba u ruskoj carskoj vojsci. Dobijanje visokog ordena nosilo je sa sobom i društveni status, plemićke titule i određene privilegije u karijeri. Najviši carski orden bio je Orden Svetog Andreja Prvozvanog. Orden Svetog Georgija Pobedonosca bilo je najviše odličje koje se dobijalo za ratne zasluge, a posebno je visoko cenjen Orden Svetog Vladimira koji je dodeljivan za izuzetne lične zasluge. Pre uvođenja sistema državnih odlikovanja u Kneževini Srbiji, jedan od uobičajenih načina da se ukaže počast nekoj ličnosti za zasluge bila je dodela počasnog oružja, posebno ukrašenog i izrađenog od skupocenog materijala.

Portret Đorđa Vajferta sa insignijama Ordena Karađorđeve zvezde 2. stepena, Ordena Svetog Save 1. stepena, i Ordena Belog orla 2. stepena

Prvi orden Kneževine Srbije Takovski krst, ustanovljen je ukazom kneza Mihaila Obrenovića 1865. godine. Nastao je povodom proslave 50-godišnjice Drugog srpskog ustanka i uručivan je svim živim učesnicima, dok su porodice preminulih dobijale Medalju koja nije bila namenjena nošenju. Pretpostavlja se da je nacrt za Takovski krst uradio Anastas Jovanović. Izmenama koje je 1876. godine uveo knez Milan Obrenović, Takovski krst transformisan je u orden za zasluge. On će biti jedini orden Kneževine Srbije sve do donošenja Zakona o ordenima 23. januara 1883. godine, kada je ustanovljen Orden dvoglavog belog orla. Ovaj orden u likovnom smislu predstavljao je parafrazu državnog grba. Dodeljivan je u pet stepeni i bio je prvo i najviše odlučje Kraljevine Srbije. Istim Zakonom ustanovljen je i Orden Svetog Save, koji je bio namenjen zaslužnima u oblasti religije, prosvete, kulture, državne i lokalne uprave. U spomen na 500-godišnjicu Kosovskog boja, 8. aprila 1889. godine ustanovljen je Orden Svetog kneza Lazara. Na miropomazanju u manastiru Žiča, iste godine, kralj Aleksandar Obrenović prvi put je nosio znake ovog novog, najvišeg ordena Kraljevine Srbije. Orden je imao samo jedan stepen i mogli su ga nositi samo kralj i njegov punoletni naslednik. Izrađen je prema nacrtima Mihaila Valtrovića, u radionici „Nikolaj i Dunker” u nemačkom gradu Hanau. Po svojoj ekskluzivnosti i funkciji, Orden Svetog kneza Lazara pripada kategoriji regalija, odnosno vladarskih znakova. Poslednji orden koji je osnovala dinastija Obrenovića, bio je Orden Miloša Velikog, ustanovljen 17. decembra 1898. godine, povodom 40-godišnjice povratka kneza Miloša na presto Srbije. Orden je imao četiri stepena i tokom četiri godine postojanja bio je prvi u rangu među ordenima Kraljevine Srbije. Padom dinastije 1903. godine prestala je njegova dodela, i bilo je zabranjeno njegovo nošenje na uniformi, mada se ta zabrana u stvarnosti nije dosledno poštovala. Dolaskom Karađorđevića na presto Kraljevine Srbije uspostavlja se novi red u sistemu javnih priznanja. Kralj Petar I Karađorđević osnovao je Orden Karađorđeve zvezde 1. januara 1904, povodom 100-godišnjice podizanja Prvog srpskog ustanka. Novi orden zauzeo je prvo mesto na listi srpskih odličja, ne računajući već postojeći Orden Svetog kneza Lazara. Istovremeno je imao karakter ordena za zasluge i porodičnog ordena na koji muški članovi vladarskog doma stiču pravo po rođenju. Orden Karađorđeve zvezde dodeljivao se u četiri stepena. Kralj Aleksandar I Karađorđević, ustanovio je Orden jugoslovenske krune 5. aprila 1930. godine. Razlog za njegovo osnivanje bilo je preimenovanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu Jugoslaviju, nastojeći da se pored svih postojećih odlikovanja preuzetih ih Kraljevine Srbije, uspostavi i jedno koje će biti vezano za Kraljevinu Jugoslaviju. Orden je dodeljivan u pet stepeni, kao priznanje za „zasluge na radu za Kralja i Otadžbinu, državno i narodno jedinstvo”. Najveći broj dodela bio je u okviru diplomatske službe i visokih državnih činovnika. Sačuvana likovna rešenja svedoče da je autor konačne verzije ovog ordena bio ruski arhitekta Nikolaj Krasnov. Obeležavanje vladarskih jubileja dodelom odlikovanja zaslužnim pojedincima, počelo je povratkom kneza Miloša Obrenovića na presto. Po broju odlikovanja i njihovom estetskom aspektu, period vladavine kralja Aleksandra I Obrenovića predstavlja zenit odličja srpske države. Insignije su uglavnom naručivane u Austriji i bile su na nivou tehničkog i zanatskog savršenstva tog vremena. Štedljiva država je, međutim, deo troškova izrade, nadoknađivala putem ordenske takse koju je odlikovani morao da plati.

Katarina Milovuk sa medaljom kraljice Natalije Obrenović

Medalja za usluge vladaraskom domu dodeljivala se uglavnom licima u dvorskoj službi. Dve srpske kraljice, Natalija, supruga Milana Obranovića i Draga, supruga Aleksandra Obrenovića, imale su medalje sa svojim inicijalima. Dodeljivane su isključivo damama – za zasluge kralju, dinastiji ili državi. Medalja se nosila o mašni, ispod levog ramena. Dvorske dame kraljice Marije Karađorđević, kao posebnu privilegiju, nosile su srebrni znak – stilizovano slovo M i krunu. Prigodom proglašenja kraljevine, stupanja na presto, vladarskih venčanja, dinastičkih promena, emitovane su spomenice i medalje. Ubistvo vladara, po pravilu, ne obležava se na ovaj način. Izuzetak je napravljen posle ubistva kneza Mihaila u Topčideru, kada je iskovana spomenica koja nije bila namenjena nošenju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju 1934. godine, emitovane su brojne spomenice, a samo jedna imala je poluzvanični status. Nosili su je pripadnici vojne pratnje koji su učestvovali u prenosu kraljevih posmrtnih ostataka od Marselja do Beograda. Država nije bila jedini emiter javnih priznanja. Vreme mira i prosperiteta u Kraljevini Srbiji, kasnije Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca – Jugoslaviji, pogodovalo je formiranju raznih udruženja, klubova i humanitarnih organizacija, koje su emitovale sopstvene prigodne spomenice i medalje. Neretko su i privatne zadužbine kao i fondovi osnivali sopstvena odličja. Ona su se dodeljivala za odličan uspeh i posebno zalaganje polaznicima raznih tečajeva i kurseva koje su zadužbine organizovale. U posebnu kategoriju jubilarnih i svečanih oznaka i medalja mogu se ubrojati i znaci vojnih jedinica čiji je počasni zapovednik vladar. U svečanim prilikama, članovi Senata i narodni poslanici Skupštine Kraljevine Srbije, na grudima su nosili posebne oznake svoje funkcije. Ove oznake spadaju u najlepša službena obeležja svog vremena, i danas su veoma retke. U ekskluzivne službene oznake sa karakteristikama odličja spada i znak redovnih članova Srpske kraljevske akademije nauka. Odlikovanja su bila deo javnog života. Nosila su se i izlagala u svim propisanim prilikama, kako u Kraljevini Srbiji, tako i u Kraljevini Jugoslaviji. U diplomatskoj i vojnoj službi, odlikovanja su bila deo službenog lika svog nosioca i precizno su definisala njegov status unutar službe. Na sačuvanim fotografijama, portretima i filmskim zapisima ostalo je zabeleženo da su se odlikovanja nosila prilikom svih svečanih događaja, bilo državnih ili porodičnih. Kao takav, neizbežno prisutni element, govorila su o značaju samog događaja, ali i o ulozi i značaju pojedinaca u društvenoj hijerarhiji svoga vremena.

Literatura

• Acović, Dragomir (2013). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima: Srbi među odlikovanjima. Beograd: Službeni glasnik. 
• Jovićević, Milan (1968). „Crnogorska odlikovanja”. Glasnik cetinjskih muzeja. 1: 149—170. 
• Jovićević, Milan (1982). Crnogorska odlikovanja. Cetinje: Muzeji Cetinja. 
• Jovićević, Milan (1998). Crnogorska odlikovanja i plakete. Cetinje: Izdavački centar. 
• Romanoff, Dimitri (1980). The Orders, Medals and History of Montenegro (1. izd.). Copenhagen: Bent Carlsens.