Federalizam u Kanadi
Kanada je ustavna i parlamentarna monarhija s kraljem Čarlsom III kao svojim monarhom od 8. septembra 2022. godine. Član je Komonvelta.
Centralna vlast uredi
Kanada je federalna parlamentarna monarhija. Na njenom čelu je monarh — britanski kralj, koji je nominalni šef države. U njegovo ime poslove šefa države obavlja generalni guverner koga kralj imenuje na predlog premijera Kanade na period do pet godina. Generalni guverner predstavlja monarha u određenim poslovima, ali su ti poslovi pretežno protokolarni (poput primanja akreditiva i dr.).
Prava izvršna vlast je u rukama premijera Kanade (u skladu sa britanskom tradicijom naziva se Prime Minister), koji je na čelu političke partije koja ima većinu u Parlamentu. Formalno, premijera i njegov Kabinet bira i postavlja generalni guverner, ali je to ustavnom konvencijom svedeno na puku formu. Federalnoj izvršnoj vlasti pripadaju standardna ovlašćenja, poput određivanja kursa nacionalne politike i zakonodavne inicijative.
Federalna zakonodavna vlast je neobična. Ta vlast pripada Parlamentu koji je podeljen na dva doma — Senat i Dom komuna (engl. House of Commons). Za razliku od SAD, federalne jedinice ovde nisu predstavljene kao takve. Članove Senata postavlja generalni guverner Kanade, na predlog premijera. Iako postoje ustavne odredbe koje određenim regionima garantuju određeni broj senatora, to nije nikakva prepreka premijeru da u Senat izabere veliku većinu senatora iz svoje stranke, što se u praksi i dešava. Treba napomenuti da je Senat ravnopravan sa Domom komuna u zakonodavnom pogledu i neophodna je njegova saglasnost za donošenje zakona.
Ovu očiglednu nedemokratičnost u praksi ispravljaju druga rešenja i okolnosti. Pre svega, Kabinet Kanade nije odgovoran Senatu, već samo Domu komuna. Dalje, kroz istorijski razvoj uobičajilo se da Senat ne blokira predloge koji su prošli u Domu komuna (slično praksi u Ujedinjenom Kraljevstvu). Na kraju, tu je i ograničenje zakonodavne inicijative, koje nalaže da se određeni, bitni zakoni moraju prvo podneti Domu komuna na razmatranje. Iako sve ovo u praksi umanjuje nedemokratičnost, jasno je da ovde Senat nije federalni dom. Poslednjih godina bilo je inicijativa da se izvrši reforma Senata, makar u pravcu izbornosti, ali to još uvek nije učinjeno.
Dom komuna je klasično nacionalno zakonodavno telo, čiji se članovi biraju neposrednim i tajnim izborima na čitavoj teritoriji Kanade, po većinskom sistemu (uticaj britanske tradicije). I ovde primećujemo da nema bilo kakvih primesa federalizma. Ovaj važniji dom, u kome zapravo leži prava zakonodavna vlast, vrlo je sličan zakonodavnim domovima unitarnih država. Ono gde primećujemo federalizam je u ustavnoj podeli nadležnosti federalnog parlamenta i federalnih jedinica.
Karakteristično je negativno ustavno određenje nadležnosti Parlamenta, što znači da sve oblasti koje nisu izričito propisane federalnim jedinicama, spadaju u domen Parlamenta. Ovo je u velikoj meri ublaženo u praksi, ali formalno bi trebalo da ukazuje na čvrstinu federacije. Tako su u isključivoj nadležnosti Parlamenta pitanja vojske, komunikacija, monete i zvaničnih mera, bankarstva, autorskih prava i drugo. U nekim vrlo bitnim oblastima ovlašćenja federalnog i lokalnih parlamenata se prepliću, kao na primer u oblasti poreza, krivičnog prava i poljoprivrede.
Federalna sudska vlast je neuporedivo manje razvijeno nego u SAD i čini ga samo Vrhovni sud Kanade i dva niža apelaciona suda — Federalni i Vojni apelacioni sud. Presude Vrhovnog suda Kanade, kao poslednje obavezne su za sve niže sudove, a mogu biti donete povodom žalbe u bilo kom sporu na teritoriji Kanade.
Federalne jedinice uredi
Pitanje ustrojstva i ovlašćenja federalnih jedinica je specifično rešeno u Kanadi. Konstituensi Kanade su deset provincija i tri teritorije. Teritorije nemaju jednak status sa provincijama, biraju samo jednog člana Donjeg doma i jednog Senatora - a uz to unutrašnja samouprava je znatno ograničena. Iako je ovde očigledno narušavanje principa jednakosti federalnih jedinica, opravdanje se može naći u tome da su ove teritorije izuzetno retko naseljene i neuporedivo ekonomski manje značajne od ostalih konstituenata, te bi njihovo izjednačavanje stvorilo realnu nejednakost, umesto da ispravi teoretsku.
Federalne jedinice su na osnovu ustavnih akata i ustavnih običaja i konvencija, stekle široka ovlašćenja. Svaka federalna jedinica, pa i teritorije, imaju sopstveni sistem zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Analogno federaciji u svakoj federalnoj jedinici postoji predsednik vlade, iz većine u lokalnom parlamentu, i kraljičin predstavnik (sa titulom Lieutenant Governor u provincijama, odnosno Commissioner u teritorijama), sa sličnim ovlašćenjima.
Zakonodavnu vlast čini uvek jednodomni parlament, a postoji i kompletno izgrađeni sistem sudske vlasti, sa trostepenim sudovima. Provincije imaju ovlašćenja u oblasti obrazovanja, zdravstva, saobraćaja, kulture, lokalnih poreza, poljoprivrede i druga. Posebno je važno ovlašćenje u oblasti krivičnog prava. Postoji i generalna klauzula kojom se provincije ovlašćuju da donose zakone u svim pitanjima koja su očigledno od lokalnog interesa. Autonomija seže toliko da se u različitim federalnim jedinicama primenjuju različiti pravni sistemi (u Kvebeku je to evropsko-kontinentalni sistem pod francuskim uticajem, a u ostatku Kanade sistem common law).
Pitanje secesije uredi
Karakteristično za Kanadu je pitanje secesije federalnih jedinica, konkretno pitanje provincije Kvebek. U ovoj velikoj i bogatoj provincija, gde je preko 80% stanovništva francuskog porekla, veoma su izražene separatističke težnje. Pokušaji realizacije osamostaljenja rezultovali su sa dva neuspela referenduma od kojih je drugi završen sa vrlo niskom marginom u korist opstanka (50,9% prema 49,1%).
Pitanje ustavnosti secesije je na kraju završilo pred Vrhovnim sudom Kanade, koji je u izuzetno iscrpnoj presudi-analizi, koja ima i teorijski značaj, izrekao stav da samo odlučivanje o nezavisnosti nije neustavno, ali da bi jednostrani akt secesije neustavan bio bez dogovora sa ostalim članicama federacije. Kvebek je ipak uspeo da tokom godina političke borbe za nezavisnost ostvari dodatni stepen samostalnosti od federalne vlasti, što unekoliko smiruje tenzije. Kao povratna reakcija sada i neke druge kanadske provincije (poput Alberte) žele isti takav stepen autonomije za sebe, s pravom smatrajući da je narušena jednakost.
Praksa uredi
Drugi sporovi u praksi javljaju se oko neograničene budžetske vlasti federacije, gde federalne jedinice koje daju najviše poreskih sredstava imaju stalne zamerke oko njihove raspodele. Prisutni su stoga zahtevi da federalne jedinice imaju većeg uticaja u odlučivanju o raspodeli.