Википедија

Ferdinand de Sosir

Ferdinand de Sosir (franc. Ferdinand de Saussure;[3] Ženeva, 22. novembra 1857. - Vufflens-le-Château kraj Morgesa, 22. februara 1913) je bio švajcarski lingvista, semiotičar i filozof, koji je svojim postavkama utemeljio modernu lingvistiku i dao temelje evropskom strukturalizmu, lingvističkom pravcu koji se razvio dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Njegove ideje su postavile temelje za mnoge značajne pomake u lingvistici i semiotici u 20. veku.[4][5] Smatra se jednim od osnivača lingvistike 20. veka[6][7][8][9] i jednim od dva glavna osnivača (zajedno sa Čarlsom Sandersom Pirsom) semiotike, ili semiologije, kako ju je Sosir nazvao.[10]

Ferdinand de Sosir
Ferdinand de Sosir
Ime po rođenjuFerdinand de Saussure
Datum rođenja(1857-11-26)26. novembar 1857.
Mesto rođenjaŽeneva, Švajcarska
Datum smrti22. februar 1913.(1913-02-22) (55 god.)
Mesto smrtiVuflens-le-Šato, Švajcarska
DržavljanstvoŠvajcarsko
StilStrukturalizam, lingvistički obrt,[1] semiotika
PrethodnikEmil Dirkem[2]

Jedan od njegovih prevodilaca, Roj Haris, rezimirao je Sosirov doprinos lingvistici i proučavanju „celog spektra humanističkih nauka. Posebno je izražen u lingvistici, filozofiji, psihoanalizi, psihologiji, sociologiji i antropologiji.“[11] Iako su prošli kroz proširenje i kritike tokom vremena, dimenzije organizacije koje je uveo Sosir nastavljaju da informišu savremene pristupe fenomenu jezika. Kao što je rekao Leonard Blumfild nakon pregleda Kursa: „on nam je dao teorijsku osnovu za nauku o ljudskom govoru“.[12]

Biografski podaci uredi

Rodio se u Ženevi gde je i odrastao. Smatran je talentovanim i inteligentnim mladićem. Učio je latinski, grčki i sanskrt i razne druge kurseve na ženevskom univerzitetu, a diplomirao je na Lajpciškom univerzitetu 1876.. Dve godine kasnije u Berlinu je u 22. godini napisao svoje jedino celovito delo Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Teza o primitivnom vokalnom uređenju u indoevropskim jezicima) kojom je postavio temelje teoriji laringala.

Vratio se u Lajpcig i nagrađen je 1880. za svoj doktorat. Nedugo potom preselio se u Pariz gde je predavao gotski i starovisokonemački. 1891. vratio se u Ženevu, a na univerzitetu je predavao sanskrt i indoevropeistiku ostatak svog života. Od 1906. počinje predavati kurs opšte lingvistike i uporedne istorije indoevropskih jezika sve do svoje smrti 1913.

Godine 1914, jedan ženevski učenik i prijatelj piše da je živeo poput usamljenika, da se udaljavao od ljudi i ćutao obuzet razmišljanjima radi pripremanja predavanja. Za života je imao malo prijatelja, a to su bili lingvisti Mišel Breal, Gaston Paris i Vilhelm Strajtberg.

Kurs opšte lingvistike uredi

Zanimljivo je da on nije napisao knjigu koja ga je proslavila, a verovatno je uopšte i nije nameravao objaviti. Knjigu Cours de linguistique générale (Kurs opšte lingvistike) objavili su nakon njegove smrti studenti koristeći se beleškama s njegovih predavanja. Bili su to Šarl Bali i Alber Seše. Kurs se temelji na trima ciklusima beležaka iz razdoblja predavanja u Ženevi od 1877. do 1906. Nakon Sosirove smrti, Breal i Strajberg su hteli objaviti njegova predavanja, ali su ustanovili da nije pisao nikakve pismene pripreme, stoga su prikupili beleške devetorice studenata, koje su bile neujednačene i nepotpune. Najdetaljnije su bile Degalierove i Riedlingerove beleške, ali promakle su im Konstantinove koje je objavio Robert Gedel 1957. godine.

U tom delu postoji pet temeljnih dihotomija:

  • jezička delatnost (langage): jezik (langue) - govor (parol)
  • jezički znak: označitelj (signifié) – označenik (signifiant)
  • pristup: interna lingvistika - eksterna lingvistika
  • perspektiva: sinhronija - dijahronija
  • odnosi: sintagmatski odnosi - asocijativni odnosi

Njoj je De Sosir pridao i šestu dihotomiju razlikovanja forme i supstancije.

Sosir je odredio predmet lingvistike i rekao da je to jezik, objašnjavajući pritom distinkciju jezika i govora. Po njemu predmet neke nauke mora biti ustrojstvo, a jezik to jeste.

Upravo je pogled na jezik kao ustrojstvo i struktura, ono što je kasnije razvilo strukturalizam. Po tom pravcu, zadatak lingvista jeste proučavanje jezika kao dinamičkog sistema.

Nasleđe ideoloških sporova uredi

Strukturalizam naspram generativne gramatike uredi

Sosirov uticaj je bio ograničen u američkoj lingvistici kojom su dominirali zagovornici psihološkog pristupa jeziku Vilhelma Vunda, posebno Leonard Blumfild (1887–1949).[13] Blumfildska škola je odbacila Sosirove i druge strukturalne sociološke ili čak antipsihološke (npr. Luis Hjelmslev, Lusijen Tenijer) pristupe teoriji jezika. Problematično je što je škola nakon Blumfilda dobila nadimak „američki strukturalizam“, što je izazvalo zabunu.[14] Iako je Blumfild osudio Vundtovu Völkerpsychologie i odlučio se za bihejvioralnu psihologiju u svom udžbeniku Jezik iz 1933. godine, on i drugi američki lingvisti su se držali Vundtove prakse analize gramatičkog objekta kao dela glagolske fraze. Pošto ova praksa nije semantički motivisana, oni su se zalagali za nepovezanost sintakse od semantike,[15] čime su u potpunosti odbacili strukturalizam.

Ostalo je pitanje zašto bi objekat trebalo da bude u glagolskoj frazi, što decenijama uznemiravalo američke lingviste.[15] Post-Blumfildov pristup je na kraju reformisan kao sociobiološki[16] okvir od strane Noama Čomskog koji je tvrdio da je lingvistika kognitivna nauka; i tvrdio da su lingvističke strukture manifestacija nasumične mutacije u ljudskom genomu.[17] Zagovornici nove škole, generativne gramatike, tvrde da je Sosirov strukturalizam reformisan i zamenjen modernim pristupom Čomskog lingvistici. Jan Koster tvrdi:

svakako je slučaj da Sosir, koji je do 1950-ih smatran najvažnijim lingvistom veka u Evropi, jedva da igra ulogu u sadašnjem teorijskom razmišljanju o jeziku. Kao rezultat Čomskanove revolucije, lingvistika je prošla kroz brojne konceptualne transformacije koje su dovele do svih vrsta tehničkih preokupacija koje su daleko izvan jezičke prakse Sosirovih dana. Većini se čini da je Sosir s pravom potonuo u zaborav.[18]

Francuski istoričar i filozof Fransoa Dose međutim tvrdi da je bilo raznih nesporazuma. On ističe da je Čomskijeva kritika 'strukturalizma' usmerena na Blumfildsku školu, a ne na pravo obraćanje termina; i da se strukturalna lingvistika ne svodi na puku analizu rečenica.[19] Takođe se tvrdi da

„‘Čomski Sosirov’” nije ništa drugo do „akademska bajka”. Ova basna je rezultat pogrešnog čitanja – od strane samog Čomskog (1964) i drugih – Sosirovog la langue (u obliku jednine) kao generativističkog koncepta 'kompetencije ' i, prema tome, njegova gramatika kao Univerzalna gramatika (UG).“[20]

Radovi uredi

  • (1878) Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européennes [= Dissertation on the Primitive System of Vowels in Indo-European Languages]. Leipzig: Teubner. (online version Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. фебруар 2021) in Gallica Program, Bibliothèque nationale de France).
  • (1881) De l'emploi du génitif absolu en Sanscrit: Thèse pour le doctorat présentée à la Faculté de Philosophie de l'Université de Leipzig [= On the Use of the Genitive Absolute in Sanskrit: Doctoral thesis presented to the Philosophy Department of Leipzig University]. Geneva: Jules-Guillamaume Fick. (online version on the Internet Archive).
  • (1916) Cours de linguistique générale, eds. Charles Bally & Alert Sechehaye, with the assistance of Albert Riedlinger. Lausanne – Paris: Payot.
    • 1st trans.: Wade Baskin, trans. Course in General Linguistics. New York: The Philosophical Society, 1959; subsequently edited by Perry Meisel & Haun Saussy, NY: Columbia University Press, 2011.
    • 2nd trans.: Roy Harris, trans. Course in General Linguistics. La Salle, Ill.: Open Court, 1983.
  • (1922) Recueil des publications scientifiques de F. de Saussure. Eds. Charles Bally & Léopold Gautier. Lausanne – Geneva: Payot.
  • (1993) Saussure’s Third Course of Lectures in General Linguistics (1910–1911) from the Notebooks of Emile Constantin. (Language and Communication series, vol. 12). French text edited by Eisuke Komatsu & trans. by Roy Harris. Oxford: Pergamon Press.
  • (1995) Phonétique: Il manoscritto di Harvard Houghton Library bMS Fr 266 (8). Ed. Maria Pia Marchese. Padova: Unipress, 1995.
  • (2002) Écrits de linguistique générale. Eds. Simon Bouquet & Rudolf Engler. Paris: Gallimard. ISBN 978-2-07-076116-6.
    • Trans.: Carol Sanders & Matthew Pires, trans. Writings in General Linguistics. NY: Oxford University Press, 2006.
    • This volume, which consists mostly of material previously published by Rudolf Engler, includes an attempt at reconstructing a text from a set of Saussure's manuscript pages headed "The Double Essence of Language", found in 1996 in Geneva. These pages contain ideas already familiar to Saussure scholars, both from Engler's critical edition of the Course and from another unfinished book manuscript of Saussure's, published in 1995 by Maria Pia Marchese.
  • (2013) Anagrammes homériques. Ed. Pierre-Yves Testenoire. Limoges: Lambert Lucas.
  • (2014) Une vie en lettres 1866 – 1913. Ed. Claudia Mejía Quijano. ed. Nouvelles Cécile Defaut.

Reference uredi

  1. ^ David Kreps, Bergson, Complexity and Creative Emergence, Springer, 2015, p. 92.
  2. ^ Mark Aronoff, Janie Rees-Miller (eds.), The Handbook of Linguistics, John Wiley & Sons, 2008, p. 96. However, E. F. K. Koerner maintains that Saussure was not influenced by Durkheim (Ferdinand de Saussure: Origin and Development of His Linguistic Thought in Western Studies of Language. A contribution to the history and theory of linguistics, Braunschweig: Friedrich Vieweg & Sohn [Oxford & Elmsford, N.Y.: Pergamon Press], 1973, pp. 45–61.)
  3. ^ „Saussure, Ferdinand de”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. 
  4. ^ Robins, R. H. 1979. A Short History of Linguistics, 2nd Edition. Longman Linguistics Library. London and New York. p. 201: Robins writes Saussure's statement of "the structural approach to language underlies virtually the whole of modern linguistics".
  5. ^ Harris, R. and T. J. Taylor. 1989. Landmarks in Linguistic Thought: The Western Tradition from Socrates to Saussure. 2nd Edition. Chapter 16.
  6. ^ Justin Wintle, Makers of modern culture, Routledge, 2002, p. 467.
  7. ^ David Lodge, Nigel Wood, Modern Criticism and Theory: A Reader, Pearson Education, 2008, p. 42.
  8. ^ Thomas, Margaret. 2011. Fifty Key Thinkers on Language and Linguistics. Routledge: London and New York. p. 145 ff.
  9. ^ Chapman, S. and C. Routledge. 2005. Key Thinkers in Linguistics and the Philosophy of Language. Edinburgh University Press. p.241 ff.
  10. ^ Winfried Nöth, Handbook of Semiotics, Bloomington, Indiana University Press, 1990.
  11. ^ Harris, R. 1988. Language, Saussure and Wittgenstein. Routledge. pix.
  12. ^ Bloomfield L., Cours de Linguistique Générale by Ferdinand de Saussure, Charles Bally and Albert Sechehaye, The Modern Language Journal, Feb., 1924, Vol. 8, No. 5 pp. 317-19
  13. ^ Joseph, John E. (2002). From Whitney to Chomsky: Essays in the History of American Linguistics. John Benjamins. ISBN 9789027275370. 
  14. ^ Blevins, James P. (2013). „American descriptivism ('structuralism')”. Ur.: Allan, Keith. The Oxford Handbook of the History of Linguistics. Oxford University Press. doi:10.1093/oxfordhb/9780199585847.013.0019. 
  15. ^ a b Seuren, Pieter A. M. (1998). Western linguistics: An historical introduction. Wiley-Blackwell. str. 160–167. ISBN 0-631-20891-7. 
  16. ^ Johnson, Steven (2002). „Sociobiology and you”. The Nation (November 18). Pristupljeno 2020-02-25. 
  17. ^ Berwick, Robert C.; Chomsky, Noam (2015). Why Only Us: Language and Evolution. MIT Press. ISBN 9780262034241. 
  18. ^ Koster, Jan. 1996. "Saussure meets the brain", in R. Jonkers, E. Kaan, J. K. Wiegel, eds., Language and Cognition 5. Yearbook 1992 of the Research Group for Linguistic Theory and Knowledge Representation of the University of Groningen, Groningen, pp. 115–120.PDF
  19. ^ Dosse, François (1997) [First published 1992]. History of Structuralism, Vol.2: The Sign Sets, 1967- Present; translated by Edborah Glassman (PDF). University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-2239-6. 
  20. ^ Shakeri, Mohammad Amin (2017). „General Grammar vs. Universal Grammar: an unbridgeable chasm between the Saussureans and Chomsky”. Le Cours de Linguistique Générale, 1916-2016. l'Émergence, Jan 2017, Genève, Switzerland. Travaux des colloques. Le cours de linguistique générale, 1916-2016. l'Émergence, le devenir: 3—10. Pristupljeno 2020-05-25. 

Literatura uredi

  • Joseph, John E. (2002). From Whitney to Chomsky: Essays in the History of American Linguistics. John Benjamins. ISBN 9789027275370. 
  • Ferdinand de Sosir: Kurs opšte lingvistike
  • Glovacki-Bernardi et al.: Uvod u lingvistiku
  • Culler, J. (1976). Saussure. Glasgow: Fontana/Collins.
  • Ducrot, O. and Todorov, T. (1981). Encyclopedic Dictionary of the Sciences of Language, trans. C. Porter. Oxford: Blackwell.
  • Harris, R. (1987). Reading Saussure. London: Duckworth.
  • Holdcroft, D. (1991). Saussure: Signs, System, and Arbitrariness. Cambridge University Press.
  • Veselinov, D. (2008). Bъlgarskite studenti na Ferdinand dьo Sosюr (The bulgarian students of Ferdinand de Saussure). Universitetsko izdatelstvo "Sv. Kliment Ohridski" (Sofia University Press).
  • Joseph, J. E. (2012). Saussure. Oxford University Press.
  • Sanders, Carol (2004). The Cambridge Companion to Saussure. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80486-8. 
  • Wittmann, Henri (1974). "New tools for the study of Saussure's contribution to linguistic thought." Historiographia Linguistica 1.255-64. [1]
  • Velmezova E., Fadda E. (eds.) Ferdinand de Saussure today: semiotics, history, epistemology (Sign Systems Studies, 50 1, Tartu University Press). https://ojs.utlib.ee/index.php/sss/issue/view/SSS.2022.50.1

Spoljašnje veze uredi

 
Ferdinand de Sosir na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фердинанд_де_Сосир&oldid=27552768”