Википедија

Filip II Španski

Краљ Шпаније који је постао краљ Енглеске женидбом за краљицу Марију I

Filip II od Španije ili Filip II Habzburški (šp. Felipe II de Habsburgo, port. Filipe I), zvan još i Razboriti, rođen je 21. maja 1527. godine u Valjadolidu, a umro je 13. septembra 1598. godine u Madridu, sahranjen u Eskorijalu. Bio je kralj Španije od 1556. do svoje smrti, i kralj Portugala od 1580. ostvarivši tako Iberijsku uniju koja je trajala 60 godina.

Filip II od Španije
Lični podaci
Datum rođenja(1527-05-21)21. maj 1527.
Mesto rođenjaValjadolid, Španija
Datum smrti13. septembar 1598.(1598-09-13) (71 god.)
Mesto smrtiMadrid, Španija
Porodica
SupružnikMarija Manuela od Portugala, Meri I Tjudor, Izabela Valoa, Ana Austrijska.
PotomstvoKarlos od Austrije i Portugala, Izabel Klara Euhenija, Katalina Mikaela od Austrije, Fernando, Karlos Lorenco, Dijego Feliks, Filip III od Španije, Marija
RoditeljiKarlo I od Španije
Izabela Aviz
DinastijaHabzburgovci
Period(1556—1598)
PrethodnikKarlo I od Španije
NaslednikFilip III od Španije
Potpis

Bio je sin i naslednik Karla I od Španije i Izabele od Portugala, unuk Huane Lude i Filipa Lepog po ocu, i Manuela I od Portugala i Marije od Kastilje po majci. Nakon abdikacije Karla I, preuzeo je španski presto i vladao je sve do svoje smrti prostranim carstvom koje su činili Kastilja, Aragon, Katalonija, Navara, Valensija i Roseljon, kao i Nizozemska, Sicilija, Sardinija, Milano, Napulj, Aran, Tunis, Portugal, španske i portugalske kolonije u Americi i Filipini.

Najveći problem na polju unutrašnje politike bila je smrt 1568. prestolonaslednika Karlosa, koji je bio uhapšen zbog navodnog učešća u zaveri koju je plemstvo skovalo protiv Filipa.

Što se spoljne politike tiče, Filip se propisno brinuo o svom carstvu koje je nasledio od oca, kako na vojnom planu, tako i u pogledu brakova koje je tokom svog života sklopio. Pred nadolazećom pretnjom koja je stizala sa Istoka u vidu sve jačeg Osmanskog carstva, osnovao je Svetu ligu koja je odnela pobedu nad osmanskom flotom u bici kod Lepanta 1571. godine. Bio je u sukobu s Francuskom zbog kontrole Napulja i Milana, sukob koji se na kraju završio Sporazumom u Kato-Kambrezeu 1559. Jedna od tačaka tog sporazuma bio je i brak sa Izabelom Valoa, kćerkom francuskog kralja Anrija II i Katarine Mediči. S Engleskom je od smrti svoje supruge, Meri I Tjudor, neprestano ratovao oko prevlasti na moru. Ovaj sukob je konačno priveden kraju nakon poraza Španske armade 1588. Takođe je tokom svoje vladavine bezuspešno ratovao u Nizozemskoj zbog religioznih pitanja.

Uprkos svim ovim problemima, Filip II je ipak na političkom planu postigao uspeh ujedinjenjem Iberijskog poluostrva aneksijom Portugala i njegovih kolonija pošto je nasledio portugalski presto 1581. godine, čime je zaokružio proces ujedinjenja koje su započeli Katolički kraljevi. Udaljio je plemiće iz državnih poslova i zamenio ih kraljevskim sekretarima poreklom iz srednje klase. Dao je konačni oblik državnog Saveta, nametnuo je prerogative Crkvi, kodifikovao zakone i izvršio popise stanovništva i bogatstva države.

Mladost uredi

 
Karlo V, Filipov otac

Filip je bio sin Karla V, cara Svetog rimskog carstva, i Izabele Aviz od Portugala. Rođen je u Valjadolidu, glavnom gradu Španije, 21. maja 1527. godine. Dvorski život i kultura Španije imali su važan uticaj na Filipa. Učitelj mu je bio Huan Martinez, budući nadbiskup Toleda. Filip je stekao solidno obrazovanje. Govorio je latinski, španski i portugalski jezik, ali nije uspeo da dostigne znanje svoga oca. Na Filipa su u Svetom rimskom carstvu gledali kao na stranca. Osećanja su bila uzajamna. Filip se osećao kao Španac. Odrastao je na kastiljskom dvoru. Njegov maternji jezik bio je španski, a i on sam je više voleo da živi u Španiji. Aprila 1528. godine kortes Kastilje zakleo se Filipu na vernost. Filip je do smrti svoje majke (1539) odrastao na dvoru u Kastilji. Rastao je sa dve sestre, Huanom i Marijom, kao i sa Luisom de Rekensisom, budućim značajnim španskim političarem u Nizozemskoj[1].

Španija uredi

 
Krštenje Filipa u Valjadolidu

Ratničke veštine Filip je učio od vojvode od Albe. Učestvovao je u Italijanskim ratovima. Prisustvovao je opsadi Perpinjana 1542. godine. Po povratku u Kastilju, Filipu su se zakleli kortesi Aragona. Otac je godinu dana ranije počeo da ga priprema za vladara. Postavio ga je za vojvodu Milana (1540) i poverio mu je regentstvo nad Španijom 1543. godine. Otac ga je ostavio sa iskusnim savetnicima, pre svega sa sekretarom Franciskom de los Kobosom i vojvodom od Albe[2].

Nekoliko godina Filip je živeo u Nizozemskoj[3], nakon čega je odlučio da se vrati u Španiju. Poneo je nekoliko titula, uključujući i titulu princa Asturije i naslednika Španskog kraljevstva i Carstva. Filipov otac pregovarao je o ženidbi svoga sina sa Huanom III, ćerkom Enrikea II od Navare, čime bi se okončala višedecenijska neprijateljstva. Međutim, zbog uplitanja francuskog kralja Fransoe I, brak nije ostvaren. Filip je nasledio španske posede svoga oca 1556. godine. U Navari Filip nikada nije uspeo da uspostavi mir. Kortesi Aragona pobunili su se 1592. godine. Parlament je dugo odbijao da Filipu položi zakletvu vernosti. Filip je 1592. godine na čelu vojske stigao u Pamplonu. Izbili su nemiri, ali ih je vojska ugušila.

 
Filipov španski novac

Filip se suočio i sa verskim problemima u Španiji, odnosno sa pitanjem Moriska. U pitanju je bio deo stanovništva koga je nemoguće asimilovati. Pitanje Moriska proteže se još od pada taife Granade 1492. godine. Filipovi prethodnici pokušavali su u više navrata da silom nametnu Moriscima hrišćanstvo. Ustanak Moriska izbio je 1569. godine u južnoj španskoj provinciji Granadi. Filip je ugušio ustanak i naredio proterivanje Moriska iz Granade. Uprkos ogromnoj teritoriji, Španija je bila slabo nastanjena zemlja te je davala ograničene prihode od poreza (za razliku od Francuske koja je bila mnogo gušće naseljena). Filip se suočavao sa teškoćama u prikupljanju poreza. Njegova vladavina označava početak procvata Španije u kulturnom pogledu, odnosno početak "Zlatnog doba"[4].

Italija uredi

Glavni članak: Italijanski rat (1551—1559)
 
Mir u Kato Kambreziju, izmirenje francuskog i španskog kralja (1559)

Karlo V je abdicirao u Napulju 25. jula 1554. godine. Filip je tada poneo titulu kralja Napulja i Sicilije. Krunisao ga je papa Julije III 2. oktobra iste godine. Datum Karlove abdikacije sa sicilijanskog prestola nije siguran, ali se od 18. novembra 1554. godine Filip naziva kraljem Sicilije i Jerusalima. Julija je 1555. godine nasledio papa Pavle IV. Filip mu je objavio rat u nameri da teritoriju Papske države pripoji Španiji. U jednom pismu Filip piše da je protiv pape Pavla ratovao za dobrobit crkve[5]. Fernando Alvarez de Toledo, vojvoda Albe je avgusta 1557. godine bio pred zidinama Rima. Septembra iste godine potpisan je mirovni sporazum. Filip je priveo kraju Italijanske ratove. Španska vojska odlučno je 1557. godine porazila Francuze u bici kod Sent Kventina i sledeće godine kod Gravelina. Ugovorom u Kato-Kambreziju, Španija je 1559. godine dobila Pijemont, vlast nad Italijom i Korziku, Vojvodstvo Savoju i Đenovljansku republiku. Francuska je priznala špansku kontrolu nad Franš-Konteom. Papa je ostao španski saveznik. Španska kontrola nad Italijom trajaće sve do početka 18. veka. Prekinuta je po završetku Rata za špansko nasleđe. Mirom u Kato-Kambreziju završen je šezdesetogodišnji špansko-francuski rat za kontrolu nad Italijom[6].

Nakon 1559. godine Španija je najmoćnija sila Evrope. Na prestolu Engleske i Francuske se od 1559. godine nalaze žene i deca. Anrija II Valou je nasledio maloletni Fransoa II, a Francuska će ubrzo zapasti u verski rat. Meri Tjudor će u Engleskoj naslediti Elizabeta I.

Francuska uredi

Glavni članak: Hugenotski ratovi
 
Fernando Alvarez de Toledo, vojvoda od Albe, najsposobniji Filipov vojskovođa.

Francuski verski ratovi, poznati i kao Hugenotski ratovi, potresali su Kraljevstvo Francusku tokom većeg dela druge polovine 16. veka. Sukobi su izbili nakon masakra u Vasiju od strane Fransoa Giza i katoličke lige. Tokom Hugenotskih ratova sukobile su se aristokratske porodice Giz i Burbon. Obe porodice tražile su pomoć stranih vladara. Filip je 1556. godine potpisao mir sa Anrijem II na osnovu koga je zadržao Franš-Konte. Sporazum je potvrđen 1559. godine. Tokom Rata za portugalsko nasleđe, pretendent Antonio od Kratoa, Filipov protivnik, pobegao je u Francusku. Filipova flota krenula je da zauzme Azorska ostrva. Anglo-francuske snage pod Filipom Strocijem, inače Firentincem u službi francuskog kralja, napale su 26. jula 1582. godine špansku flotu. U bici kod Ponta Delgade Španci odnose pobedu nakon čega su zauzeli Azorska ostrva. Filipova flota bila je najveća evropska flota sve do pojave flote Luja XIV[7].

 
Isterivanje španskih trupa iz Pariza 1594. godine

Filip je finansirao katoličku ligu tokom Francuskih verskih ratova. Direktno se umešao u završnu fazu (1589-1598) te je naredio vojvodi od Parme da napadne kralja Anrija IV i da pokuša da postavi Filipovu ćerku Izabelu na francuski presto. Anri je opseo Pariz (1590), a Aleksandar Farneze je pritekao u pomoć pobunjenim građanima. Španske trupe pružaju pomoć ustanicima i prilikom opsade Ruena 1592. godine. Anri je 1593. godine prešao u katolicizam. Većina Francuza tada je prešla na njegovu stranu. Januara 1595. godine Anri je zvanično objavio rat Španiji. Juna 1595. godine Francuzi odnose pobedu. Španci 1596. godine zauzimaju Kale. Nakon španskog osvajanja Amijena (mart 1597), Francuzi su preduzeli dugotrajnu opsadu ovog grada. Anri je stupio u pregovore sa Španijom nakon što je vratio Amijen. Mir je sklopljen maja 1598. godine u Vervenu. Uglavnom su potvrđene odredbe sporazuma iz 1559. godine. U međuvremenu je Anri izdao Nantski edikt kojim su hugenoti u Francuskoj stekli pravo slobode veroispovesti. Time su okončani verski ratovi u Francuskoj[8].

Mediteran uredi

Glavni članak: Lepantska bitka
 
Lepantska bitka 1571. godine

Na početku svoje vladavine, Filip je bio zabrinut zbog rastuće moći Osmanskog carstva pod Sulejmanom Veličanstvenim. Strah od islamske dominacije na Mediteranu naveo ga je da nastavi agresivnu spoljnu politiku svoga prethodnika. Turski admiral Pijale-paša zauzeo je Balearska ostrva 1558. godine. Posebno je opljačkana Menorka, a stanovništvo je odvedeno u roblje. Filip je molio papu da formira svetu ligu za borbu protiv Osmanlija. Njegov otac trpeo je poraze od admirala Hajrudin-paše Barbarose (1541) što je stvorilo mir o nepobedivosti Turske koji je izazivao strah i paniku među hrišćanima. Godine 1560. Filip je obrazovao Svetu ligu koju su, uz Španiju, činile Mletačka republika, Đenova, Papska država, Savojsko vojvodstvo i Malteški vitezovi. Flota Svete lige sastala se u Mesini i sastojala se od 200 brodova (60 galija i 140 drugih plovila) sa ukupno 30.000 vojnika pod komandom Đovanija Dorije, nećaka čuvenog đenovljanskog admirala Andrea Dorije. Marta 1560. godine Sveta liga zauzela je ostrvo Đerbu koje je dominiralo pomorskim putem od Alžira do Tripolija. Sulejman Veličanstveni je poslao flotu od 120 brodova pod Pijali-pašom koja je 14. maja 1560. godine nanela hrišćanima poraz u bici kod Đerbe[9].

Sveta liga izgubila je 60 brodova (30 galije) i 20.000 ljudi. Sulejman je 1565. godine preduzeo opsadu Malte, ali je ostrvo uspešno odbranio Žan de la Valet, veliki majstor Hospitalaca. Borba protiv Turaka na Mediteranu kulminirala je 1571. godine. Nakon turskog zauzeća Kipra (Kiparski rat) Sveta liga nanela je poraz muslimanima u bici kod Lepanta. Hrišćansku flotu predvodio je Don Huan Austrijski, Filipov polubrat. Filipova flota pod Huanom je potom osvojila Tunis (1573), ali su Turci već sledeće godine ponovo uspostavili kontrolu nad Tunisom. Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir sultana Selima II, odbio je da pristane na mir. Ipak, nakon Lepantske bitke Turci gube prevlast na Mediteranu[10].

Ustanak u Nizozemskoj uredi

Glavni članak: Osamdesetogodišnji rat
 
Evropske teritorije pod vlašću Filipa 1580. godine.

Prve godine vladavine Filipa III (1555-1598) obeležili su nemiri u Nizozemskoj. Nizozemska je bila sastavljena od 17 provincija. Na severu se govorilo nemačkim, a na jugu francuskim jezikom. Na severu je bilo više protestanata, a na jugu katolika. Postojale su dve institucije: generalni staleži i štatholder. Generalne staleže činili su delegati svih provincija. Ovo telo donosilo je odluku samo u slučaju pristanka svih provincija. Štatholder je bio predstavnik kralja u zemlji i ova funkcija je pre i nakon izbijanja rata bila rezervisana za porodicu Oranski.

Kriza je izbila nakon odluke Filipa da za generalnog guvernera Nizozemske postavi člana svoje porodice, polusestru Margaretu, vojvotkinju od Parme koja je, inače, rođena u Nizozemskoj. Margaretin državni savet činila su tri najuglednija velikaša: Vilhelm Nasavski, princ Oranski (najveći nizozemski zemljoposednik), grof Egmont (uspešan general) i grof Horn (Egmontov prijatelj). Još jedna značajna ličnost u Nizozemskoj bio je kardinal Granvel, službenik iz Franš-Kontea, čiji je otac služio Karla V kao kancelar.

Nizozemski velikaši odlučili su da iskoriste svoju guvernersku moć i bespravno su prisvojili vlast koja je pripadala vladi, postavljajući svoje rođake i prijatelje na ključne položaje u lokalnim vladama. Granvel je stekao lične pristalice u pokrajinama. Međutim, kriza je izbila zbog verskih pitanja. Kralj je 1561. godine pokušao da reformiše holandsku crkvu kako bi ubrzao borbu protiv protestanata (kojih je bilo gotovo isto toliko koliko i katolika). Papskom bulom Filip je stekao pravo da stvori novih 14 biskupija. Granvel je postao nadbiskup od Malinesa i novi crkveni poglavar Nizozemske. Tamo je već postojala veoma nepopularna papska inkvizicija koju je uveo Karlo V. Filip donosi i plakarde, zakone o smrtnoj kazni za jeretike.

Zbog velikog ratnog duga, Španiji je pretio bankrot. Filip je primoran da potkupljuje opoziciju zbog čega je 1564. godine pristao da otpusti Granvela. Versku politiku, međutim, nije imao nameru da menja. Otpuštanje Granvela smatra se velikom pobedom ustanika. Ono je još više oslabilo Margaretinu vladu. Ipak, protestanti u Nizozemskoj nisu bili tako dobro organizovani kao hugenoti u Francuskoj, niti su imali podršku plemstva. Pobuna se širi 1565. i 1566. godine zbog loše žetve. Kalvinisti su govorili o oružanom otporu prema plakarde i o zauzimanju gradova poput hugenotskog u Francuskoj. Glad, nezaposlenost i rat na Baltiku dovode do pljačkanja katoličkih crkava u Antverpenu, Ganu i drugim većim gradovima 1566. godine koja su trajala dve nedelje. Vlada u Briselu bila je bespomoćna. Plemići su godinu dana ranije podneli peticiju Margareti sa zahtevom da ukine inkviziciju (tada je i nastao pojam „gezi“ odnosno prosjaci). Sada staju na stranu Margarete protiv ustanika. Egmont i ostatak plemstva zakleo se na vernost guvernerki. Filip je sestri poslao novac kojim je okupila trupe i razbila kalviniste. Njihove vođe su u bekstvu ili su ubijene. Pobegao je i Oranski. On se sklanja u Nemačku. On se držao umerene politike i sprečio je napad kalvinista na Antverpen. Zbog toga su ga obe strane optuživale za izdaju.

Filip je odlučio da zatre svaki trak pobune. Imao je pred sobom loše primere francuske i škotske vlade koje su pobune gušile delimično što se kasnije pretvorilo u katastrofu. Zbog toga šalje mnogobrojne španske i italijanske trupe u Nizozemsku pod komandom Fernanda Alvareza de Toleda, vojvode od Albe. On je bio pristalica politike čvrste ruke. Alba je uhapsio i pogubio Egmonta i Horna, ne obazirući se na njihove povlastice koje su imali kao vitezovi Zlatnog runa. Oduvek ih je smatrao za vinovnike pobune, kao i Oranskog koji je pobegao u Nemačku. Postavio je novi dvor koji je osudio 12.000 ljudi za učešće u pobunama prethodne godine. To je izazvalo veliki strah među pobunjenicima. Niko se nije usudio da pruži pomoć Oranskom koji je 1568. godine iz Nemačke napao Nizozemsku, te je njegov poduhvat osuđen na propast. Međutim, ovakva politika dovela je do slične situacije kao u Francuskoj posle Vartolomejske noći.

Alba uvodi porez od deset procenata na svaku prodajnu transakciju. Međutim, on nije imao aparat za prikupljanje takvih poreza, te „desetak“, kako su ga nazivali, nikada nije ni prikupljan. On je izazvao širenje pobune. Morski prosjaci, naoružana trgovačka flota, zauzela je 1572. godine luku Bril u Holandiji. Do leta iste godine većina gradova Zelanda i Holandije pala je u njihove ruke. Većina gradova bila je verna Filipu, ali je mrzela Albu te je puštala geze u gradove. Geze su tada obično kršile dogovor i sprovodile čistke proterujući rojaliste i zlostavljajući katolike. Oranski je pokušavao da zaustavi taj teror, ali je iz njega sticao korist. Alba se nije mogao suočiti sa gezima u Holandiji i Zelandu jer je očekivao napad Ludviga Nasavskog iz Francuske. Filip ga je 1573. godine opozvao. Albu je nasledio don Luis de Rekesens koji je obustavio teror, ali nije uspeo da izmeni loše mišljenje naroda prema kralju nastalo tokom Albine vladavine. Troškovi rata padaju isključivo na Španiju, jer „desetak“ nije prikupljan. Španska vlada je 1575. godine ponovo bankrotirala. Slabi kontrola nad Španijom. Kada je Rekesens umro 1576. godine, dolazi do pobune španskih trupa u Nizozemskoj kojima vlada nije uspela da isplati plate.

 
Aleksandar Farneze

Eršo i njegovi Političari preuzeli su inicijativu u Briselu u Državnom savetu. Staleži Brabanta sazvali su Opštu skupštinu staleža i 1576. godine zaključili mirovni ugovor u Ganu sa Holandijom i Zelandom. Činilo se da je građanskom ratu kraj. Španci su nekoliko dana pre toga poharali Antverpen. Kralj je bio voljan da učini svaki ustupak koga bi ustanici tražili, sem da odustane od katoličke vere i svog autoriteta. Za novog generalnog guvernera poslao je svog mlađeg polubrata, Don Huana od Austrije, pobednika kod Lepanta. On je trebalo da posreduje u izmirenju. Holandija i Zeland odbijaju kompromis da se španske trupe povuku, ali da se obnovi katolička religija. Zbog toga je građanski rat izbio ponovo. Valonske pokrajine su se januara 1579. godine pridružile Araskoj uniji i zaključile dogovor sa kraljem kojim im on priznaje sve stare pokrajinske i aristokratske povlastice u zamenu za njihovu obnovljenu vernost i ponovno uspostavljanje katolicizma. Severne pokrajine istovremeno formiraju Utrehtsku uniju. Bio je to kalvinistički savez u kome je vlast podeljena između staleža i kuće Nasavskih. U aktu zvaničnog odricanja, članice Utrehtske unije su se 1581. godine odrekle podaništva kralju Filipu.

Don Huan je umro 1578. godine, a nasledio ga je Filipov nećak Aleksandar Farneze, sin Margarete od Parme. On je bio lukav političar i bez pokolja, uz malo žrtava, uspeva da povrati grad za gradom. Viljem Oranski je očajnički tražio pomoć. U Francuskoj je 1585. godine ponovo izbio građanski rat. Samo je Engleska mogla da pruži pomoć Oranskom. On je 1584. godine ubijen od strane nekog fanatika. Nasledio ga je sin Moris. Uspesi Aleksandra Farneze dovode do rasipanja redova unutar Utrehtske unije koja gubi Gan, Flandriju, Brisel i Antverpen (1585). Elizabeta prihvata ponudu Unije kojom joj je ponuđen suverenitet nad Nizozemskom. Španska armada poražena je 1588. godine.

Početkom 1595. godine Engleskoj se u ratu protiv Španije pridružuje i Anri IV (1589-1610). Koaliciji pristupa i Nizozemska. Španija nije u stanju da se bori protiv saveznika. Filip proglašava bankrotstvo. Posredovanje pape dovodi do sklapanja mira u Vervenu (1598) kojim se potvrđuju odredbe mira u Kato-Kambreziju. Filip umire 1598. godine. Početkom 17. veka Španci postižu uspehe u ratu zahvaljujući sposobnom generalu Ambroziju Spinoli. Koristeći se uspesima generala Spinole, Ljerma, privado Filipovog naslednika, je prisilio Nizozemsku na primirje. Time je, međutim, formalno priznao njenu nezavisnost dajući joj pravo da trguje sa Španijom i španskim kolonijama[11][12].

Rat za portugalsko nasleđe uredi

Glavni članak: Rat za portugalsko nasleđe
 
Gravura iz 18. veka koja prikazuje različite pretendente na portugalski presto (1735)

Filip II je tokom prvih 25 godina svoje vladavine bio u defanzivi. U potpunosti je zaslužio svoj nadimak „razboriti kralj“. Borio se protiv najveće vojne sile Evrope i protiv Turaka kada je uspeo da postigne značajan taktički uspeh u bici kod Lepanta. Filip je 1580. godine potpisao primirje sa sultanom. Oba carstva usmerila su svoju pažnju u drugom pravcu jer na Mediteranu nisu mogli da uspostave prevlast. Iste godine Filip osvaja Portugal. Bila je to njegova prva inicijativa. Mladi portugalski kralj Sebastijan poveo je 1578. godine krstaški pohod na Maroko u kome je ubijen. Nije ostavio naslednika te se pojavilo više pretendenata. Jedan od njih bio je i Filip koji je smatrao da polaže prava na presto. Protiv njega je otpor organizovao Antonio, opat Kratoa. Filip je 1580. godine poslao u Portugal vojvodu od Albe. Većinu portugalskog plemstva pridobio je potkupljivanjem i obećanjima. Lisabon je zauzet posle nekoliko nedelja opsade. Kardinal Granvel bio je organizator pripajanja Portugala[13].

Engleska uredi

 
Meri Tjudor, supruga kralja Filipa

Poslednji uspeh Karla V bilo je organizovanje braka svoga sina Filipa i engleske kraljice Meri. Tom prilikom Karlo je sinu predao titulu kralja Napulja i Jerusalima. Venčanje je obavljeno 25. jula 1554. godine samo dva dana nakon njihovog prvog susreta. Kao suprug Meri Tjudor, Filip je poneo titulu engleskog kralja. Trebalo je da je nosi onoliko dugo koliko bi brak potrajao[14]. Svi zvanični dokumenti, uključujući i zakone donete od strane engleskog Parlamenta, trebalo je da nose ime i Filipa i Marije. Na novcu je takođe trebalo da bude kovan lik kralja Filipa[15]. Drugim rečima, Filip je postao savladar svoje supruge[16]. Papa Pavle IV je papskom bulom iz 1555. godine priznao Filipa i Meri kraljem i kraljicom Irske[17]. Oholo ponašanje Filipove svite povećalo je mržnju i strah Engleza prema Špancima i katolicima. Mnogi Englezi povezivali su špansku tiraniju i katolicizam. Meri i Filip nisu imali dece. Meri je umrla 1558. godine što je označilo i kraj unije. Nasledila ju je sestra Elizabeta[18].

Filip nije imao nameru da se odrekne engleskog prestola već je poslao ženidbene ponude kraljici Elizabeti. Međutim, ona je odbila. Elizabeta je podržavala protestante, kao ćerka Henrija VIII i Ane Bolen. Ana Bolen je bila druga supruga Henrija VIII. Papa Klement VII odbio je da prizna obaj brak pod pritiskom Karla V te je katolička crkva smatrala Elizabetu nelegitimnim vladarem. Dugi niz godina Filip je održavao mir sa Engleskom te je čak i branio Elizabetu od pape koji je pretio da će je ekskomunicirati. Do sukoba je došlo zbog uplitanja engleske kraljice u ustanak u Nizozemskoj (1585). Povod za izbijanje rata je pogubljenje Meri Stjuart od strane engleske kraljice. Meri, ćerka škotskog kralja Džejmsa V, je bila udovica francuskog kralja Fransoe II. Nakon muževljeve smrti, Meri se vratila u Škotsku. Brak sa Džejmsom Hepbernom, 4. grofom od Botvela izazvalo je negodovanje naroda te je Meri 1567. godine prinuđena da abdicira i pobegne u Englesku. Meri je 1586. godine uhapšena pod optužbom za učešće u Babingtonovoj zaveri. Sud ju je proglasio krivom i osudio na smrt. Pogubljenje je izvršeno februara 1587. godine. Ostalo je zabeleženo da je Meri umrla mučenički jer ju je dželat morao udariti dva puta sekirom kako bi joj odsekao glavu[19].

Filip se koristi pogubljenjem Meri Stjuart da pokrene flotu kojom bi osvojio ostrvo. Papa Sikst V nerado za to daje saglasnost. Španska armada predstavlja dugotrajan i skup posao. Imala je 500 brodova koji su prevozili oko 60.000 vojnika. Njena ukupna vrednost je 4.000.000 dukata. Ser Frensis Drejk, engleski gusar i admiral, 1587. godine upada u Kadis i uništava 24 broda. Španci napad odlažu za 1588. godinu. Na njegovom čelu bio je neiskusni vojvoda Medino Sidoni. Na Englesku je krenulo 130 brodova. Predviđeno je spajanje sa španskim trupama u Nizozemskoj. Jula 1588. godine je u Lamanšu engleska flota dočekala Špance. Snage su bile približno jednake. Španski brodovi su bili teži za pokretanje. Engleska je odnela veliku pobedu, ali nije uspela da potpuno uništi flotu. Mnogi brodovi stradaju od oluke na škotskim i irskim obalama. Svega 44 broda vratilo se u Španiju[20].

Španska flota napadala je Englesku još tri puta (1596, 1597. i 1599. godine), ali je svaki napad završen neuspešno. Meta prva dva napada bila je Engleska, a treći napad preusmeren je da odbije engleski napad na Azore i Kanarska ostrva. Englesko-španski rat nastaviće se i nakon Filipove smrti. Okončan je 18. avgusta 1604. godine Londonskim mirom između engleskog kralja Džejmsa I i španskog kralja Filipa III[21].

Smrt uredi

 
Filipove zemlje 1598. godine

Filip je umro u svojoj rezidenciji u El Eskorijalu u blizini Madrida 13. septembra 1598. godine od raka[22]. Nasledio ga je sin Filip III.

Porodica uredi

Filip se ženio četiri puta i ostavio je iza sebe brojno potomstvo. Prva žena bila mu je rođaka Marija Manuela od Portugala. Ona je bila ćerka Filipovog ujaka, Jovana III i Kataline od Austrije. Venčanje je obavljeno u Salamanki 12. novembra 1543. godine. Marija je Filipu rodila sina i umrla je četiri dana nakon porođaja.

Filipova druga supruga bila je Meri Tjudor, kraljica Engleske. Venčanje je obavljeno 25. jula 1554. godine u katedrali u Vinčesteru. Filip je zahvaljujući ovom braku poneo titulu kralja Engleske i Irske. Meri i Filip nisu imali dece. Meri je umrla 1558. godine čime Filip gubi titulu kralja Engleske i Irske.

Filipova treća supruga bila je Elizabeta od Valoa, najstarija ćerka Anrija II i Katarine Mediči. Elizabeta je takođe bila u nekom srodstvu sa Filipom. Njih dvoje su imali zajedničkog pretka, Alfonsa VII od Leona i Kastilje. Brak je sklopljen 1559. godine, a Elizabeta je umrla 1568. godine. Rodila je Filipu pet kćeri i sina. Preživele su dve ćerke.

Filipova četvrta supruga bila je nećaka, Ana Austrijska. Rodila mu je četvoricu sinova i jednu ćerku. Ana je umrla 1580. godine od srčanog napada.

  • Ferdinand od Asturije (4. decembar 1571—18. oktobar 1578.), umro mlad.
  • Karlo Lorens (12. avgust 1573—30. jun 1575.), umro mlad.
  • Dijego od Asturije (15. avgust 1575—21. novembar 1582.), umro mlad.
  • Filip III (3. april 1578—31. mart 1621.), koji je nasledio oca na prestolu 1598. godine.
  • Marija (14. februar 1580—5. avgust 1583.), umrla mlada.


Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Fridrih III, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Maksimilijan I Habzburški
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Eleonora od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
4. Filip I od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Karlo Smeli
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Izabela Burbon
 
 
 
 
 
 
 
2. Karlo V, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Huan II od Aragona (= 28)
 
 
 
 
 
 
 
10. Fernando II od Aragona (= 14)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Huana Enrikez (= 29)
 
 
 
 
 
 
 
5. Huana od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Huan II od Kastilje (= 30)
 
 
 
 
 
 
 
11. Izabela I od Kastilje (= 15)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Izabela od Portugala (= 31)
 
 
 
 
 
 
 
1. Filip II od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Duarte I Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
12. Ferdinand od Vizeua
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Eleonora Aragonska, kraljica Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
6. Manuel I Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Infante João, Constable of Portugal
 
 
 
 
 
 
 
13. Beatris od Vizeua
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Izabela od Braganse
 
 
 
 
 
 
 
3. Izabela Aviz
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Huan II od Aragona (= 20)
 
 
 
 
 
 
 
14. Fernando II od Aragona (= 10)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Huana Enrikez (= 21)
 
 
 
 
 
 
 
7. Marija od Aragona i Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Huan II od Kastilje (= 22)
 
 
 
 
 
 
 
15. Izabela I od Kastilje (= 11)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Izabela od Portugala (= 23)
 
 
 
 
 
 


Reference uredi

  1. ^ James Boyden; Europe, 1450 to 1789: Encyclopaedia of the Early Modern World.
  2. ^ Encyclopedia of World Biography 2004.
  3. ^ Parker, Geoffrey. The Dutch Revolt. London: Penguin. str. 41. 
  4. ^ Elliott 2002, str. 285–291.
  5. ^ Royall Tyler (editor) (1954). "Spain: September 1556". Calendar of State Papers, Spain, Vol. 13: 1554–1558. Institute of Historical Research.
  6. ^ Salvador Miranda (2010). "The Cardinals of the Holy Roman Church". Florida International University. Pristupljeno 2010-04-21.
  7. ^ Jan Glete pp. 156.
  8. ^ Knecht French Civil Wars p272
  9. ^ Martran 2002, str. 155.
  10. ^ Martran 2002, str. 165.
  11. ^ Mouz 2002, str. 384–399.
  12. ^ Živojinović 2000, str. 255.
  13. ^ Mouz 2002, str. 404.
  14. ^ Adams, George Burton; Stephens, H. Morse, eds. (1901). "An Act for the Marriage of Queen Mary to Philip of Spain". Select Documents of English Constitutional History. MacMillan. p. 284 – via Internet Archive.
  15. ^ Richard Marks, Ann Payne, British Museum, British Library; British heraldry from its origins to c. 1800; British Museum Publications Ltd., 1978
  16. ^ Montrose 2006.
  17. ^ Francois Velde (25 July 2003). "Text of 1555 Bull". Heraldica.org.
  18. ^ Živojinović 2000, str. 178.
  19. ^ Živojinović 2000, str. 180–2.
  20. ^ Mouz 2002, str. 389.
  21. ^ David Starkey, Elizabeth (Channel 4, 1999), Episode 4, 'Gloriana'.
  22. ^ Koenigsberger, Helmut Georg (2012), Philip II, Encyclopædia Britannica Online, retrieved 31 January 2012

Literatura uredi

  • Montrose, Louis Adrian (2006). The subject of Elizabeth: authority, gender, and representation. University of Chicago Press. 
  • Elliott, J.H. (2002). Imperial Spain 1469–1716. London: Penguin Books. str. 285—291. ISBN 978-0-14-100703-8. 
  • Parker, Geoffrey. The Dutch Revolt. London: Penguin. str. 41. 
  • Felipe II de España, www.cervantesvirtual.com
  • David Starkey, Elizabeth (Channel 4, 1999), Episode 4, 'Gloriana'.
  • Henry Kamen, Philip of Spain (New Haven. . Yale University Press. 1999. ) – the standard modern biographical source.
  • Glyn Redworth, "Philip (1527–1598)", Oxford Dictionary of National Biography, online edition, May 2011 Retrieved 25 Aug 2011
  • Pettegree, Andrew (2002). Europe in the Sixteenth Century. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-20704-7. .
  • Benton Rain Patterson, With the Heart of a King: Elizabeth I of England, Philip II of Spain & the Fight for a Nation's Soul & Crown (2007)
  • Rodriguez-Salgado, M.J. "The Court of Philip II of Spain". In Princes Patronage and the Nobility: The Court at the Beginning of the Modern Age, cc. 1450– . Edited by Ronald G. Asch and Adolf M. Birke. New York. . Oxford University Press. 1991. . 1650. ISBN 978-0-19-920502-8.
  • Geoffrey Parker, Imprudent King: A New Life of Philip II (2014).
  • Geoffrey Parker, The Grand Strategy of Philip II (New Haven, 1998).
  • Markus Reinbold, Jenseits der Konfession. Die frühe Frankreichpolitik Philipps II. von Spanien 1559–1571 (Stuttgart, Thorbecke, 2005) (Beihefte der Francia, 61).
  • Harry Kelsey, Philip of Spain, King of England: the forgotten sovereign (London, I.B. Tauris, 2011).
  • Džordž Mouz, Helmut Kenigzberger, Džeri Bouler; Evropa u 16. veku, Klio, Beograd (2002)
  • Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450–1789) (IV izd.). Beograd. ISBN 978-86-355-0446-9. 

Spoljašnje veze uredi

Vidi još uredi

 
Filip II Španski na Vikimedijinoj ostavi.


 
Kraljevi Španije
1556—1598.
 
Kraljevi Portugalije
1581—1598.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филип_II_Шпански&oldid=27553088”