Fitoterapija
Fitoterapija je metoda lečenja koja se zasniva na upotrebi lekovitog bilja. Reč fitoterapija potiče od grčkih reči (phyton), biljka i (therapeia), lečiti, tretirati, i znači lečenje biljem. Fitoterapija se zasniva na tradicionalnoj upotrebi lekovite biljke u nekom narodu - travarstvo ili na osnovu klinički dokazanih lekovitih svojstava.[1] Naučna disciplina koja proučava pravilnu upotrebu lekovitog bilja, aktivne komponente, sastav, delovanje, primenu, kontraindikacije, neželjena dejstva i druge aspekte, naziva se farmakognozija. Slični termini su herbalizam, biljarstva, travarstvo i svi ovi termini se međusobno preklapaju.[2] Lekovito bilje se često koristi kao polazna sirovina za dobijanje sintetičkih lekova. Modifikovanjem prirodnih supstanci stvaraju se jedinstveni molekuli, koji imaju jača farmakološka dejstva i mogu postati zaštićeni patentom.[3]
Kvalitet lekovitog bilja uredi
Upotrebna vrednost lekovitog bilja zavisi od količine lekovitih komponenti koje lekovito bilje sadrži. Količina nekog sastojka u biljci zavisi od uslova u kojima je ta biljka uzgajana (nadmorska visina, temperatura, vlažnost...), perioda branja (u različitim periodima vegetacije različita je količina pojedinih sastojaka), načina branja, sušenja i čuvanja. Sušenjem se gubi voda, pa se na izvesno vreme mogu konzervirati lekoviti sastojci. Rok trajanja neke droge (delova lekovitog bilja) zavisi od vrste i uslova čuvanja, a može biti od par meseci do nekoliko godina.
- Glerija dela lekovitog bilja koje se koristi u fitoterapiji
Bezbedna upotreba uredi
Smatra se da je upotreba lekovitog bilja potpuno bezbedna, jer je ono prirodnog porekla. Ali, ovo ne mora uvek biti tačno. U nekim stanjima pojedine lekovite biljke mogu biti kontraindikovane. Lekovite biljke mogu imati neželjena dejstva, ali se ona retko ispoljavaju jer se ne primenjuju koncentrovane ili u visokim dozama. Mnoge osobe su alergične na biljke, pa se tako može ispoljiti alergija i na lekovite biljke.
Pripravci od lekovitog bilja uredi
Od lekovitog bilja se pripremaju čajevi, dekokti, ekstrakti, tinkture, macerati, rastvori, sirupi, kupke, kreme, masti... Najčešće se prave vodeni, alkoholni, vodeno-alkoholni ili uljani ekstrakti lekovitog bilja. Standardizacija biljnog ekstrakta podrazumeva određivanje koncentracije neke od glavnih lekovitih komponenti. Ipak, ovo ne mora biti merilo jačine ekstrakta, jer se često ne zna koja komponenta obezbeđuje lekovito svojstvo nekoj biljci ili je nekoliko, do nekoliko desetina komponenti, odgovorno za lekovita svojsta određene biljke.
Kritika uredi
Istraživač Varo Eugen Tajler opisao je fitoterapiju kao „travarstvo zasnovano na pseudonauci" koje koristi naučnu terminologiju, ali kojem nedostaje naučna potvrda bezbednosti i efikasnosti. Tajler nabraja deset zabluda koje razlikuju fitoterapiju od naučnog pristupa, od tvrdnje da postoji zavera da se suzbije bezbedno i efikasno bilje, preko tvrdnje da bilje ne može izazvati štetu, da su cele biljke efikasnije od molekula izolovanih iz njih, da su biljke superiornije od lekova, doktrinu potpisa (verovanje da oblik biljke definiše njenu funkciju), da je manja doza efikasnija, da je bitan astrološki uticaj planeta, da je testiranje na životinjama neadekvatno za efekte na ljudima, da su anegdotski dokazi dovoljni da dokažu da je biljka delotvorna i da je biljke napravio Bog kako bi lečile bolesti. Nijedna od ovih tvrdnji nema naučnu osnovu.[4][5]
Sve ovo ne znači da je fitoterapija nepoželjna i da je treba izbegavati. Naprotiv, savremena medicina dosta duguje tradicionalnoj baš zato što je od nje nasledila neke vrlo efikasne metode lečenja biljkama. Jedino što u ovome nikako ne treba zaobići je konsultacija sa lekarom, jer zbog opasnosti od štetnih efekata nije preporučljivo eksperimentisati sa ovom terapijom niti koristiti lekovite biljke koje potiču iz nesigurnih izvora. Zbog ovoga je Svetska zdravstvena organizacija 1996. godine okupila grupu od 100 medicinskih eksperata iz raznih krajeva sveta koji su dali preporuke i upozorenja za korišćenje velikog broja lekovitih biljaka.[6]
Reference uredi
- ^ Ilić-Tasić S, Bojanić V, Mihajlov M, Stamenković V, Mićić V, Bojnić Z, Tošić S. Lekovito bilje – tradicionalno večiti izazov. Drugi kongres farmaceuta Jugoslavije sa međunarodnim učešćem. 19-22. oktobar 1998, Beograd, Jugoslavija. Savremena farmakoterapija izazov za farmaciju. Arhiv za farmaciju, Apstrakti – Abstracts 1998; 6: 922-3.
- ^ Ilić-Tasić S, Jović N, Stamenković V, Bojanić V, Toćić S., Mićić V, Stamenković H. Lečenje epilepsije u dece kroz vekove. Jugoslovenski Pedijatrijski dani sa međunarodnim učešćem 1996, Niš, Srbija. Zbornik radova. str. 435-437.
- ^ Ilić-Tasić S. Primena lekovitog bilja u prevenciji i lečenju bolesti. Dani lekovitog bilja Banja Koviljača ’98 (sa međunarodnim učešćem). 14- 19. septembar, 1998, Banja Koviljača, Srbija. Zbornik izvoda, str. 84-85. Rad je napisan in extenso
- ^ Tyler, VE; Robbers, JE (1999). Tyler's Herbs of Choice: The Therapeutic Use of Phytomedicinals. Routledge. str. 6-8. ISBN 978-0789001597.
- ^ Tyler, VE (31. 8. 1999). „False Tenets of Paraherbalism”. Quackwatch. Pristupljeno 28. 4. 2012.
- ^ Antonić V. „Da li postoje stvari koje ne postoje: vodič za kritičko razmišljanje” (PDF): 101. ISBN 978-86-902159-1-1.
Spoljašnje veze uredi
- Fitoterapija
- Advising Patients Who Seek Alternative Medical Therapies (jezik: engleski)