Klaudijus Florimund Mersi (franc. Claude Florimond de Mercy, nem. Claudius Florimund Graf Mercy; 1666, Longvi, Lorena29. jun 1734, poginuo kod Parme) bio je austrijski grof, feldmaršal, general-zapovednik carske provincije Banata i predsednik banatske narodne uprave.

Florimund Mersi
Florimund Mersi
Lični podaci
Puno imeKlaudijus Florimund Mersi
Datum rođenja1666.
Mesto rođenjaLongvi
Datum smrti29. jun 1734.(1734-06-29) (67/68 god.)
Mesto smrtiParma

Biografija uredi

Bio je Nemac po obrazovanju i vaspitanju, a Italijan po političkoj kulturi. Učestvovao je kao dobrovoljac 1682. godine. Između 1683. i 1690. bio je poručnik po činu u mađarsko-turskoj bici. Godine 1701, borio se u Italiji, ovaj put kao potpukovnik Borgo Forte. Grof Mersi je osvojio sve tvrđave duž Dunava, uključujući Novu Palanku, 16. novembra 1716. godine oslobađajući Petrovaradinsku tvrđavu. Osvojio je Temišvar i Beograd.

Kada je usvojen nacrt o upravi Banata 15. aprila 1718, Mersi je zvanično imenovan za guvernera Banata u Temišvaru. Pokrajina je nazvana Temišvarskim Banatom, a zvanični jezik je postao nemački.

 
Lađe drvenjače

Grof Mersi, kao guverner Banata, uz pomoć agenata u Nemačkoj organizovao je prve masovne transporte paorskih porodica u dojučerašnji Temišvarski sandžak spuštajući ih niz Dunav u lađama drvenjačama. Između 1722. i 1726. godine u Banat je tako došlo oko 15.000 nemačkih kolonista. Tokom ove velike seobe, koja se naziva “karolinskom” zato što se odvijala u vreme Karla VI (1711—1740), doseljenici su smešteni u 46 sela. Ekonomski uspon Banata počeo je, međutim, tek kada je između 1720. i 1733. godine po Mersijevom nalogu iskopan Begejski kanal između Velikog Bečkereka (današnjeg Zrenjanina) i Temišvara, pa su močvare tako pretvorene u oranice. Mersi je dojučerašnjem Temišvarskom sandžaku prokrčio put u merkantilističku Evropu i na taj način što je osnovao pogone za proizvodnju svilenih i lanenih tkanina kao i stakla dovevši stručnu radnu snagu iz Rimsko-nemačkog carstva, tj. sprovodeći neagrarnu varijantu kolonizacije.

Onda se ponovo zaratilo sa Turskom. Drugi rat s Turskom (1737—1739) prisilio je nemačke koloniste u bekstvo pred svirepom turskom ordijom usled čega je broj Nemaca u Banatu prepolovljen. Održale su se samo opštine Vršac, Bela Crkva i Pančevo. Posle završetka rata, nemačke izbeglice više se nisu vratile na svoja dotadanja ognjišta u Banatu nego su ostale u Zakavkazju, gde su bile izbegle preko Dobrudže.

Posle smrti Karla VI 1740. godine na presto Rimsko-nemačke imperije dolazi njegova kći Marija Terezija koja odustaje od Mersijevog koncepta merkantilizacije bivšeg Temišvarskog sandžaka sve do 1744. godine. Od te godine dovode se manje grupe kolonista a institucioniše se, naporedo s dovođenjem čestitih paora iz Nemačke u Banat, i tzv. “temišvarska deportacija”. Između 1744. i 1763. slati su naime Dunavom u Banat dva puta godišnje deklasirani elementi iz Beča - skitnice, prostitutke, lovokradice i političke bundžije. Ovakvi došljaci, međutim, nikako nisu bili po volji temišvarskim vlastima, zato što su kompromitovali Banat kao imigraciono područje i tako otežavali pridobijanje trudoljubivih nemačkih paora za doseljavanje, jer su oni počeli zazirati od Banata kao od kažnjeničke kolonije.

Izvori uredi

  • Milekerovi letopisi Opština u južnom Banatu Feliks Mileker. ISBN 978-86-85075-04-9.
  • Stephan Vajda: Felix Austria: Eine Geschichte Österreichs. – Wien 1980.
  • Anton Peter Petri: Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Th. Breit Druck und Verlag
  • Verlag GmbH, Marquartstein, 1992. [1]
  • Das Temeswarer Banat unter den Habsburgern
  • C.v.Wurzbach, "Biographisches Lexikon des Kaiserthums Österreich", Wien, 1861.
  • Kriegsarchiv Wien, Relation zur Schlacht bei Parma von Prinz F.v. Württemberg, AFA 1734, Kt.431
  • "Die Reiterregimenter der K.K. österr. Armee", Band I. S.148, Wien, 1862. (verfasst von ehem. Offizieren)
  • Филип Крчмар, "Прилог биографији грофа Мерсија", Зборник Матице српске за историју 83, Нови Сад 2011, 105-118.