Fridrih II, car Svetog rimskog carstva

Fridrih II, car Svetog rimskog carstva
Fridrih II, car Svetog rimskog carstva
	Fridrih II
Lični podaci
Datum rođenja	26. decembar 1194.
Mesto rođenja	Jezi,
Datum smrti	13. decembar 1250. (55 god.)
Mesto smrti	Zamak Fiorentino,
Porodica
Supružnik	Izabela II Jerusalimska, Izabela Engleska
Potomstvo	Hajnrih (VII) od Nemačke, Konrad IV, Margaret of Sicily, Anna of Hohenstaufen, Manfred Sicilijanski, Enzio of Sardinia, Frederick of Antioch, Frederick of Pettorano
Roditelji	Henrik VI; Konstanca od Sicilije
Dinastija	Hoenštaufen
kralj Nemačke
Period	1212 — 1250.
Prethodnik	Oton IV, car Svetog rimskog carstva
Naslednik	Hajnrih (VII) od Nemačke
car Svetog rimskog carstva
Period	1220 — 1250.
Prethodnik	Oton IV
Naslednik	Henrik VII

Fridrih II, car Svetog rimskog carstva (nem. Friedrich II.; 26. decembar 1194 — 13. decembar 1250) je bio car Svetog rimskog carstva (1220—1250), kralj Nemačke (1212—1250), kralj Sicilije (1198—1250), titularni kralj Soluna (1230—1239) i kralj Kipra i Jerusalima (1225—1228). Pripadao je dinastiji Hoenštaufovaca. Bio je jedan od najenergičnijih i najsposobnijih vladara srednjeg veka.

Odrastao je i živio najviše na Siciliji, jer mu je majka bila ćerka Ruđera II Sicilijanskog. Često je bio u ratu sa Papskom državom, tako da je bio dva puta ekskomuniciran i jako ocrnjen u hronikama toga vremena. Papa Grgur IX ga je čak nazvao antihristom. Bio je prozvan stupor mundi, čudom sveta. Govorio je devet jezika, a pisao je na sedam jezika u doba kad su mnogi vladari jedva bili pismeni. Bio je pokrovitelj nauka i umetnosti, tako da je finansijski podržavao sicilijansku školu poezije, a od 1220. na njegovom dvoru se koristi sicilijanski jezik. Sicilijanska škola je imala kasniji veliki uticaj na Dantea i moderni italijanski.

Mladost uredi

Rođenje fridriha II

Fridrih je bio drugi sin Henrika VI. Henrik VI je uspio nagovoriti kneževe izbornika da izaberu 1196. dvogodišnjeg dečaka Fridriha II za kralja Nemačke. Henrik VI je umro 1197. od malarije, a u Nemačkoj je postojao veliki otpor da trogodišnji dečak Fridrih postane kralj, tako da Fridrihov stric Filip Švapski pristaje 1198. da bude kralj. Druga grupa kneževa izabira Otona IV kao antikralja.

Fridrihova majka Konstanca Sicilijanska je bila legitimna kraljica Sicilije. Fridriha je krunisala kao kralja Sicilije, a sebe je postavila na položaj regenta. Raskinula je sve veze sa Svetim rimskim carstvom, a sve nemačke savetnike je poslala kući. Nakon smrti majke Konstance 1198, papa Inoćentije III je postao Fridrihov staratelj.

Car uredi

Fridrih II(levo) pregovara sa sultanom al Kamilom

Posle smrti Filipa Švapskog Oton IV dobija 1208. podršku svih nemačkih kneževa, a 1209. papa Inoćentije III ga kruniše kao cara Svetog rimskog carstva. Papa je ekskomunicirao Otona 1210, jer je Oton IV prekršio obećanja koja je dao papi. Na nagovor francuskog kralja Filipa II Avgusta i pape pobunjeni kneževi biraju odsutnog Fridriha II 1211. za kralja na saboru u Nirnbergu. Ponovo ga biraju i krunišu 1212. godine. Još jednom je krunisan i 1215. Fridrih je bio priznat samo u južnoj Nemačkoj. Severna Nemačka je bila jako uporište gvelfova, koji su bili protiv pape. Oton IV je nastavljao da vlada velikim delom Nemačke iako je bio ekskomuniciran.

Oton IV je poražen od strane francuskog kralja Filipa II Avgusta 1214. u bici kod Buvina. Posle toga Oton se povlači. Fridrih je posle toga još jednom krunisan 1215, ali ovaj put kao stvarni vladar Nemačke. Trebalo je još pet godina pregovora sa papama da bi 1220. postao car Svetog rimskog carstva.

Za razliku od većine careva Fridrih je proveo jako malo vremena u Nemačkoj. Posle krunisanja 1220. bio je ili na Siciliji ili na krstaškom pohodu do 1236, kada poslednji put dolazi u Nemačku. U to vreme kraljevstvo Sicilije se proširilo i obuhvatalo je i većinu južne Italije. Vratio se 1237. u Italiju i više nije dolazio u Nemačku. Njegov sin Konrad IV je vladao Nemačkom u njegovo ime.

Kraljevstvo Sicilija postaje apsolutna monarhija uredi

Njegovom zaslugom doneseni su u kraljevini Siciliji brojni zakoni, koji su dugo vremena predstavljali inspiraciju za druge. Kraljevstvo Sicilija je postala apsolutna monarhija, prva centralizovana država u Evropi tokom feudalizma. Značajan je napredak takođe u uvođenju pisanog zakona. Zakoni koje je doneo ostali su baza sicilijanskih zakona sve do 1819. godine. Sagradio je Kastel del Monte. Osnovao je i Univerzitet u Napulju, koji se sada zove Univerzitet Federiko II.

Krstaški rat uredi

Fridrih II se oženio Jolandom Jerusalimskom, zakonitom naslednicom kraljevstva Jerusalim. Tokom 1227. krenuo je u krstaški rat, u kome je iznenada obolio ili se pretvarao da je obolio. Papa Grgur IX ga je ekskomunicirao zbog toga 1227. godine. Fridrih je krenuo u krstaški rat 1228, ali papa je to smatrao provokacijom jer crkva nije učestvovala, pa ga ponovo ekskomunicira. Fridrih nije ni pokušao da zauzme Jerusalim oružjem. Krenuo je u pregovore sa sultanom al Kamilom, u doba kad je ovaj bio u ratu sa svojim rođacima oko toga ko će kontrolisati Siriju i Mesopotamiju. Pregovorima je dobio gotovo sve što je tražio.

Dana 17. marta 1229. godine - 41 godinu nakon što je Sveti Grad bio otet od krstaša – Car je stigao u Jerusalim, odakle je Al Kamel bio iselio muslimasnko stanovništvo, izuzev nekoliko imama koji su ostali da čuvaju islamska kultna mesta. Dočekao ga je kadija Nablusa, Šemsedin, predao mu ključeve garada pa mu se ponudio za neku vrstu vodiča. Sam kadija je opisao tu posetu:

„Kada car, kralj Franđa, dođe u Jerusalim, ostadoh s njim kako je tražio Al Kamel. Odvedoh ga u Haram al Šarif, gde je obišao male džamije. Onda pođosmo u džamiju Al Aksa, čijoj se gradnji podivio, baš kao i Kupoli na steni. Opsenila ga je lepota propovedaonice, pa se basamcima popeo na vrh. Sišavši dole, uze me za ruku i ponovo odvuče do Al Akse. Tamo zateče nekog sveštenika koji, sa Jevanđeljem u ruci, htede ući u džamiju. Car se na to razbesne i stade ga grditi: 'Šta Te dovede ovamo? Tako mi Boga, ako se još neki od vas usudi i kročiti unutra bez dopoštenja, oči ću mu iskopati!' Sveštenik se udalji drhteći. Te noći zamolih mujezina da ne poziva na molitvu kako ne bi rasrdio cara. Ali on me, kad mu sutradan dođoh upita: 'O, kadijo, zašto mujezini nisu pozivali na molitvu kao i obično?' Odgovorih mu: 'Ja sam to zabranio iz obzira prema tvome veličanstvu.' 'Nisi smeo tako postupiti', odvrati car, 'jer ako sam zanoćio u Jerusalimu, učinio sam to nadasve zato da u noći čujem mujezinov poziv.' “

Prilikom posete Kupoli na steni, Fridrih II je pročitao jedan natpis koji je kazivao:

„Salahedin je očistio ovaj sveti grad od mušrikina“. Ta reč označava „pridružitelje“ ili pak „mnogobošce“, odnosi se na one koji pridružuju druga božanstva poštovanju jedinoga Boga. On se u ovom kontekstu posebno odnosi na hrišćane, poklonike Trojice. Pretvarajući se da to ne zna, Car se stade zabavljeno smeškati i upita ko su zapravo ti „mušrikini“. Nekoliko minuta kasnije, videvši rešetku na ulazu u Kupolu, zapita čemu ona služi. „To je da ptice ne mogu da ulaze na ovo mesto“, odgovoriše mu. Pred svojim zapanjenim sagovornicima Fridrih II je prokomentarisao ovu aluziju očigledno ciljajući na zapadnjake: „Kada samo pomislim da je Bog dozvolio svinjama da uđu na unutra“! Letopisac iz Damaska, Sibt Ibn al Džauzi, koji je 1229. godine sa svoje četrdeset tri godine već bio sjajan govornik, u tim opaskama video je dokaz da Fridrih II nije ni hrišćanin ni musliman, „nego sasvim sigurno neznabožac“. Pa dodoaje, uzdajući se u svedočenja onih koji su mu prišli bliže u Jerusalimu, da Car „beše riđobrad, ćelav i kratkovid; da je kojim slučajem bio rob, ne bi vredeo ni 200 drahmi“.

Sledećeg dana, 18. marta Fridrih II se krunisao za kralja Jerusalima, po pravu svoje pokojne žene, u crkvi Svetog groba, a pomagali su mu samo Tevtonski vitezovi. Patrijarh Žerar je proglasio interdikt nad gradom Jerusalimom, što je toliko razgnevilo Cara da se spakovao i otišao za Akru, tamo gde je živeo patrijarh, postavio je kordon vojnika oko njegove palate i templarskih odaja, zapretio da će kidnapovati i njega i velikog majstora Pjera od Montegija (franc. Pierre de Montaigu) i da će ih poslati za Italiju. Ishod toga bio je potpuno otuđene Templara, koji su u svakom slučaju dugovali vernost samo Papi. Rezultat ove svađe bio je da su došle prve optužbe na račun Templara zbog zloupotreba.

Sibtovo neprijateljstvo prema Caru odražava osećanje velike većine Arapa. U nekim drugim okolnostima bez sumnje bi veoma cenili njegovu izrazitu blagonaklonost prema islamskoj veri i civilizaciji. Ali odredbe sporazuma koji je potpisao sa al Kamelom sablažnjavaju javno mnjenje. „Čim se vest o predaji Svetog grada Franđima beše pročula“, veli hroničar, „strahovitoj bura zgražavanja uzdrma sve islamske zemlje. Zbog težine događaja, na svim javnim mestima upriličiše izražavanje žalosti“. U Bagdadu, u Mosulu, u Alepu, svet nagrnu u džamije da osudi Al Kamelovu izdaju. Rakcija je ipak bila najžešća u Damasku. „Kralj Al Naser zatraži od mene da okupim žitelje u velikoj džamiji damaskoj“, beleži Sibit, „i da im ispričam šta se zbilo sa Jerusalimom. Mogoh to samo prihvatiti jer mi tako dužnost prema veri nalažu“.

Krstaški rat se na taj način mirno završio, a Fridrih se kruniše 18. marta 1229. kao kralj Jerusalima. Fridrih se tokom vladavine nad Jerusalimom i Svetom zemljom susreće sa otporom plemstva. Tokom 1230-ih Fridrihov predstavnik napušta Akru, a 1244. Jerusalim ponovo zauzimaju muslimanske snage.

Uspešan krstaški rat bez prolivene krvi donio je veliki prestiž i ugled Fridrihu. Bio je to konačno uspešan pohod posle neuspeha četvrtog i petog krstaškog rata. Međutim katolička crkva je bila jako provocirana Fridrihovim ponašanjem, jer je išao u krstaški rat bez podrške crkve, a bio je u to doba čak i ekskomuniciran.

Kastel del Monte

Rat protiv pape i Lombardske lige uredi

Papa je skinuo ekskomunikaciju 1231. godine. Fridrihov sin Henrik pobunio se protiv oca, udružio se sa Lombardskom ligom i polagao je pravo da on bude kralj Nemačke. Pobuna nije uspela, Henrik je zatvoren 1235, a naslednik postaje drugi Fridrihov sin Konrad IV. Fridrih je pobedio Lombardsku ligu 1237. godine.

Fridrih je zahtevao od Lombardskog saveza potpunu predaju. Milano je poslao veliku sumu novca, samo da ih Fridrih ne napada. Gradovi su odbili potpunu kapitulaciju, tako da su se nastavili sukobi sa Milanom, Brešom, Bolonjom i Pjačencom. Fridrih je bio prisiljen da 1238. odustane od opsade Breše, jer su mu protivnici bili dovoljno jaki.

Papa Grgur IX ga ponovo ekskomunicira 1239. godine. Fridrih odgovara aneksijom velikih delova papske države, proterivanjem propovednika iz gvelfskih gradova i pretnjom da će zauzeti Veneciju, koja je brodovima potpomagala napad na Siciliju. Fridrih je tokom decembra 1239. zauzeo veliki deo Toskane, a zapretio je i zauzimanjem Rima. Nakon neuspešne opsade Rima vraća se u južnu Italiju poharavši pri tome papin posed Benevento. Mirovni pregovori su se nastavili, ali bez rezultata.

U međuvremenu pao je gibelinski grad Ferara, a Fridrih je zauzeo Ravenu. Nezavisni gradovi su pri tim borbama pomagali jednu ili drugu stranu, koristeći sukob cara i pape, da bi sami dobili veće privilegije.

Papa je sazvao crkveni koncil, ali gibelinski grad Piza je to sprečio zarobljavajući kardinale i prelate, koji su se nalazili na brodu koji je išao od Đenove do Rima. Fridrih se ponovo spremao na osvajanje Rima. Ostavljao je iza sebe popaljenu i razaranu Umbriju. Tokom tih priprema 22. avgusta 1240. umro je papa Grgur IX. Da bi pokazao da njegov rat nije bio uperen protiv katoličke crkve, nego protiv pape, Fridrih oslobađa dvojicu kardinala. Međutim ništa se nije promenilo u odnosima papstva i carstva. Napadnut je carski garnizon u Tivoliju, pa je car ponovo bio pred vratima Rima. To se sve ponavljalo i 1242. i 1243. godine.

Njegov poslednji i najžešći protivnik Inoćentije IV uredi

Vojska Fridriha II isplaćuje se kožnim novcem

Novi papa Inoćentije IV izabran je 25. juna 1243. godine. Pošto je papa bio iz plemićke porodice, a imao je rođaka među Fridrihovim pristalicama, očekivalo se da će se lako pomiriti. Tokom pregovora grad Viterbo se na nagovor kardinala Ranijerija pobunio 1243. protiv Fridriha. Fridrih odgovara opsadom Rima. Papa Inoćentije ga je nagovorio da povuče vojsku, ali kardinal Ranijeri je pobio carski garnizon, što je razbesnilo Fridriha II. Papa je bio vešt diplomat i nagovorio je cara Fridriha da sklope mirovni sporazum, koji ponovo biva prekršen od strane pape. Papa je sazvao koncil u Lionu 24. juna 1245, na kome svrgava Fridriha i postavlja Hajnriha Raspa kao cara rivala.

Papa je pokrenuo sve moguće zavjere protiv Fridriha. Zavjere su sprečene, a osveta je bila žestoka. Razoren je grad Altavila, koji je pružao zaštitu zavjerenicima. Krivci su oslepljeni, mučeni i živi spaljeni ili obešeni.

Inoćentije IV je poslao velike količine novca u Nemačku da bi odsekao podršku Fridrihu u Nemačkoj. Nadbiskupi Majnca i Kelna proglašavaju 1246. novog rivalskog kralja Hajnriha Raspa. Zahvaljujući papinom novcu Hajnrih Rasp pobeđuje Fridrihovog sina Konrada IV, ali Fridrih uspeva da učvrsti vlast u južnoj Nemačkoj, posebno dobijajući vojvodstvo Austriju. Hajnrih Rasp umire 1247, a novi antikralj postaje grof Holandije Vilijam II. Tokom 1247. Fridrih se dovoljno učvrstio u severnoj Italiji, a papska vojska nikad nije došla do Lombardije.

Gubitak carskog blaga u bici kod Parme uredi

Neočekivani uspeh gvelfske konjice kraj Parme protiv Vitorije, Zarobljeno Fridrihovo blago

U junu 1247. značajan lombardijski grad Parma prelazi na stranu gvelfa i izbacuje carske namesnike. Zajedno sa tiranom Verone, Fridrih je opsedao Parmu. Čekao je da se predaju zbog izgladnjivanja. Oko Parme je sagradio drveni grad zvan Vitorija. U tom drvenom gradu Fridrih je čuvao svoje kraljevsko blago i ostale pokretnosti. Odatle je često kretao u lov.

Tokom jednog takvog odsustva 18. februara 1248. Fridrihov logor je iznenada napadnut i osvojen. Razvila se tu i bitka kod Parme, u kojoj je žestoko poražena carska vojska. Gubitak carskog blaga je imalo veliki značaj. Nije više imao dovoljno novca da plaća vojsku. Fridrihov pohod je izgubio na zamahu. Ubrzo se Fridrih oporavio i ponovo je sakupio vojsku, ali u tom međuperiodu mnogi gradovi su prešli na papsku stranu, jer nisu mogli da trpe finansijska opterećenja, kojima su bili izloženi.

Kraj vladavine uredi

Tokom borbi carstvo gubi Komo i Modenu, ali zauzima Ravenu. Papska vojska je pokušala pod vodstvom kardinala Pjetra Kapočija da zauzme Siciliju, ali poraženi su 1250. godine. Fridrih umire od dizenterije 1250. godine. Svome sinu Konradu IV ostavlja i carsku i sicilijansku krunu. Manfred dobija Taranto, Henrik VII Nemački dobija vojvodstvo Austriju.