Herman Gering
Herman Vilhelm Gering (nem. Hermann Wilhelm Göring; Rozenhajm, 12. januar 1893 — Nirnberg, 15. oktobar 1946) je bio nemački političar, pilot, vojni zapovjednik i visoki funkcioner NSDAP-a.[1] Gering je bio zapovednik nemačkog Luftvafea, otac Gestapa i Hitlerov izabrani naslednik u činu rajhsmaršala. Bio je istaknuti vojni pilot u Prvom svetskom ratu s 22 srušena aviona, a nagrađen je i Ordenom za zasluge. Ujedno je bio i poslednji zapovednik eskadrile Leteći cirkus, koju je pre njega vodio slavni Manfred fon Rihthofen.
| Herman Gering | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpeg) Herman Gering na Suđenju u Nirnbergu 1946. | |||||||||
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 12. januar 1893. | ||||||||
| Mesto rođenja | Rozenhajm, Nemačko carstvo | ||||||||
| Datum smrti | 15. oktobar 1946. (53 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Nirnberg, Nemačka | ||||||||
| Vojna karijera | |||||||||
| Služba | 1912—1918 1923—1945. | ||||||||
| Vojska |  Nemačko carstvo Vajmarska republika Nacistička Nemačka | ||||||||
| Čin |  Rajhsmaršal (Vermaht) | ||||||||
| Jedinica | Luftvafe | ||||||||
| Učešće u ratovima | Bitka za Britaniju | ||||||||
| Odlikovanja | Gvozdeni krst | ||||||||
 | |||||||||
| Politička karijera | |||||||||
| |||||||||
Po završetku Drugog svetskog rata osuđen je za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Nirnberškom procesu. Osuđen je na smrt vešanjem, ali počinio je samoubistvo popivši tabletu cijanida noć pre vešanja.
Biografija uredi
Detinjstvo i mladost uredi
Rođen je u Rozenhajmu u nemačkoj pokrajini Bavarskoj 12. januara 1893. Rođen je u vojnoj porodici, otac mu je bio oficir, pa je i on pohađao vojnu akademiju u berlinskoj četvrti Lihterfelde. Diplomirao je 1911. godine sa odličnim uspehom, te postao član pruskog kadetskog korpusa. Pridružio se nemačkoj vojsci.
Prvi svetski rat uredi
Početak Prvog svetskog rata Herman Gering je dočekao kao oficir u 112. Badenskom pešadijskom puku. Naročito se istakao u početnim borbenim dejstvima puka, za šta je odlikovan Gvozdenim krstom II klase, ali je ubrzo bio hospitalizovan zbog hroničnog artritisa u kolenu. Posle lečenja od artritisa, u Frajburgu se upoznao sa Brunom Loercerom i zajedno sa njim je prošao pilotsku obuku. Po završetku obuke raspoređeni su u izviđačku eskadrilu i leteli su kao jedna posada, Loercer kao pilot, a Gering kao izviđač.
Svoju prvu vazdušnu pobedu Gering je postigao 16. novembra 1915. godine. 2. novembra 1916. godine ranjen je u kuk tokom napada na britanske bombardere. Nakon oporavka raspoređen je u Jastu 26 kojom je komandovao Bruno Loercer. 17. maja 1917. godine preuzima komandu nad Jastom 26. Kao pilot nije bio samo uspešan, bio je pravi vazduhoplovni as, čak su ga svojevremeno nazivali naslednikom legendarnog barona fon Rihthofena. 2. juna 1918. godine, nemački car Vilhelm odlikovao ga je ordenom za zasluge Plavi Maks, za 18 priznatih vazdušnih pobeda.[2] Nakon smrti Manfreda fon Rihthofena i kasnije Vilhelma Rajnharda, Gering dobija komandu nad čuvenom lovačkom eskadrilom Jagdgeschwader 1 poznatijom po nadimku "Leteći cirkus". Do kraja rate Herman Gering postigao je ukupno 22 priznate vazdušne pobede. Zabeležen je slučaj da je Gering pod pritiskom teške situacije u kojoj se eskadrila nalazila pred kraj rata, odobrio sebi odsustvo od deset dana i otišao u Berlin prepustivši komandovanje eskadrilom Lotaru fon Rihthofenu, bratu Manfreda fon Rihthofena.[3]
Njegova pilotska karijera bila je besprekorna, a u vazduhu se ponašao kao pravi vitez. Prema rečima jednog danskog pilota kojem se za vrijeme vazdušne bitke bio zaglavio mitraljez, Gering, videvši to, nije ga hteo oboriti, već mu je samo salutirao i odleteo. Vojnički karakter i časno ponašanje koje je Gering ispoljio tokom Prvog svetskog rata nestaće za vreme njegovog službovanja Trećem rajhu, gde će, obavljajući dužnost zapovednika nemačkog ratnog vazduhoplovstva, počiniti velika nedela.
Između dva svetska rata uredi
Odredbama Versajskog mirovnog sporazuma Nemačkoj je zabranjeno da ima vojnu avijaciju. Gering odlazi u Švedsku gde se neko vreme bavi akrobatskim letenjem i padobranstvom, a zatim postaje pilot vazdušnog taksija. Za vreme boravka u Švedskoj zaljubljuje se u Karin fon Kantcov, ćerku švedskog oficira. Iako udata, Karin napušta supruga i sina i odlazi zajedno sa Geringom za Nemačku, gde su se venčali 1922. godine.[4]
Sada već kapetan u penziji, Gering se vraća u Minhen, u kojem je tokom studija istorije i ekonomije išao na predavanja iz političkih nauka i tamo pao pod uticaj profesora geopolitike Karla Haushofera. Onde je prvi put čuo i Hitlera kako govori. Hitler je, u to vreme neumorno držao govore gde god je stigao i mogao po Minhenu. Gering će i sam kasnije izjaviti da je bio blago rečeno zadivljen Hitlerovim govorima. „Bila je to politička ljubav na prvi pogled“. Tim je rečima izrazio divljenje svom budućem vođi.
Vrlo brzo pridružio se NSDAP-u, bilo je to 1923, a Hitler mu je, prepoznavši u njemu sposobnog čoveka, kojeg je pri tome i krasio ugled ratnog heroja, prepustio vođenje SA-om. Zajedno sa Hitlerom i ostalim tadašnjim vođama NSDAP-a učestvovao je 9. novembra 1923. godine u neuspelom Minhenskom puču. Hitler i nekolicina najistaknutijih odmah su završili u zatvoru, a Gering, koji je tokom puča teško ranjen u kuk, pobegao sa suprugom u Austriju, gde je tokom lekarske intervencije u insbruškoj bolnici po prvi put primio morfijum od kojeg će biti zavisan do kraja života.[5] Po Hitlerovom nalogu, iz Austrije odlazi u Italiju kako bi od Musolinija zatražio finansijsku pomoć neophodnu za opstanak nacističkog pokreta, ali je Musolini odbio da ga primi. Nakon neuspele misije u Italiji, vratio se sa suprugom u Švedsku u kojoj je proveo sledeće 4 godine, a vratio se u Nemačku tek kada mu je kancelar Rajha Paul fon Hindenburg 1927. odobrio amnestiju. Usled sticaja okolnosti Hitler će 1933. preuzeti mesto nemačkog kancelara, a tada počinje i Geringov uzlet.
Kao izabrani predsednik Rajhstaga Gering je iskoristio svoj politički i ekonomski uticaj da omogući izbor Hitlera za kancelara. Nakon preuzimanja funkcije kancelara Hitler ga imenuje ministrom bez portfelja i državnim poverenikom za avijaciju, kao i privremenim pruskim ministrom unutrašnjih poslova što je omogućilo Geringu da počne svoj surovi okršaj s političkim neistomišljenicima. Povod za početak obračuna bilo je paljenje Rajhstaga 27. februara 1933. godine, za šta je Gering optužio komuniste. Na udaru su prvenstveno bili članovi levih stranaka, posebno Komunističke partije koji su tih dana bili nemilosrdno proganjani, hapšeni i ubijani. Pored komunista, žrtve progona bili su i drugi politički protivnici, Jehovini svedoci i homoseksualci. Po Geringovom nalogu u Oranijenburgu i Papenburgu se osnivaju prvi popravni domovi nazvani logorima za prevaspitavanje. Manje od šest meseci nakon Hitlerovog dolaska na vlast, u različitim zatvorima i logorima nalazilo se preko 27.000 političkih zatvorenika koji su bili uhapšeni nakon paljenja Rajhstaga.[6] Pridružio se i vrhu SS-a i zajedno sa Hajnrihom Himlerom postavljao temelje idejama o budućim koncentracionim logorima.
Hitlerovu naklonost, ovaj je častohlepni i bolesno ambiciozni čovek, zadobio učestvovanjem i u Noći dugih noževa kada je, u obračunu sa čelništvom SA-a zbog zavere, (likvidacija Ernsta Rema) pokazao visok stepen nemilosrdnosti. Po njegovom naređenju, u prostorijama stare vojne akademije u Lihterfeldeu u Berlinu, streljano je 43 navodna pučista. Nakon obračuna sa SA, u decembru 1934. godine, Hitler je tajnim dekretom odredio Geringa za svog naslednika. Prvog dana rata, 1. septembra 1939. godine Hitler će u govoru održanom u Rajhstagu javno označiti Geringa kao svog naslednika, a ovo imenovanje će pismeno biti potvrđeno 29. juna 1941. godine.[7]
Čak se i sam Gering nasmejao kada mu je sudija Džekson na suđenju za ratne zločine puno godina kasnije rekao: „Gering je svoje debele prste imao u svemu“.[traži se izvor]
Obnova Luftvafe uredi
Neposredno nakon dolaska Hitlera na vlast, Gering je imenovan za Rajhskomesara zaduženog za avijaciju. Odmah po njegovom imenovanju započela je ubrzana obnova nemačkog ratnog vazduhoplovstva Luftvafe. Međutim, Gering je pored ove obavljao i niz važnih političkih funkcija u zemlji, zbog čega je posao obnove pao na njegovog zamenika, državnog sekretara Erharda Milha koji je pre imenovanja na ovu funkciju bio direktor nemačke vazduhoplovne kompanije Lufthanza. Koristeći svoj značajan politički uticaj i Hitlerovu naklonost Gering je uspevao da osigura primat u snabdevanju ratnog vazduhoplovstva na štetu vojske i mornarice, zbog čega je često dolazio u sukob sa komandantima ovih rodova vojske.[8]
Erhard Milh je u tajnosti započeo sa obnovom sistema obuke pilota. Osnovan je veliki broj pilotskih škola, a nemačka vazduhoplovna kompanija Lufthanza je korišćena kao paravan za obuku pilota. Nemačka industrija je prvi put nako Prvog svetskog rata dobila velike narudžbine vojnih aviona. 1936. godine u naoružanje Luftvafe ulazi druga generacija nemačkih borbenih avona među kojima su lovački avion Meseršmit Me 109, dvomotorni lovac-razarač Meseršmit Me 110, kao i bombarderi Dornijer Do 17, Hajnkel He 111 i Junkers Ju 87. U avgustu 1936. godine Luftvafe po prvi put stupa u akciju tokom Španskog građanskog rata, u sklopu vojne podrške španskim nacionalistima pod komandom generala Franka. U sklopu Legije Kondor, na strani nacionalista borilo se oko 200 nemačkih borbenih aviona. Zahvaljujući nemačkoj podršci, španski nacionalisti su ubrzo ostvarili potpunu dominaciju u vazdušnom prostoru Španije.
Uspesi Erharda Milha i njegov sve bliskiji odnos sa Hitlerom ugrozili su do tada neprikosnoveni položaj Hermana Geringa kao prvog čoveka Luftvafe. Reagujući na pretnju, Gering je u značajnoj meri ograničio Milhove nadležnosti, zbog čega je Milh izgubio direktnu kontrolu nad štabom vazduhoplovstva kao i nad tehničkim i kadrovskim odsekom.[9] Gering je zatim za šefa tehničkog odseka postavio svog starog prijatelja i lovačkog asa iz Prvog svetskog rata sa 62 priznate vazdušne pobede, Ernsta Udeta. Početkom 1939. godine Gering postavlja Udeta za šefa službe za nabavke i snabdevanje nemačkog vazduhoplovstva (Generalflugzeugmeister) sa činom generalobersta. U februaru 1939. godine na mesto načelnika štaba nemačkog ratnog vazduhoplovstva postavljen je general-major Hans Ješonek. Ješonek nije uspeo da uspostavi efikasnu komunikaciju sa Milhom i Udetom, a imao je problema i sa Geringom koji je imao tendenciju da na sve važnije funkcije unutar Luftvafe postavlja svoje prijatelje i koji nije imao poverenja u Ješoneka. U nastojanju da očuva svoj položaj drugog čoveka Rajha i prvog čoveka Luftvafe, Gering je namerno otežavao komunikaciju između svojih bliskih saradnika Milha, Udeta i Ješoneka što se značajno odrazilo na razvoj Luftvafe, ali i na njenu borbenu sposobnost što se naročito ispoljilo po otpočinjanju Drugog svetskog rata. Uprkos svemu Luftvafe je 1. septembra 1939. godine, na dan početka Drugog svetskog rata raspolagala sa 3.650 savremenih borbenih aviona.[10]
Drugi svetski rat uredi
Napad na Poljsku uredi
Gering, koji je zahvaljujući svojim doušnicima znao da će Engleska i Francuska podržati Poljsku u slučaju rata, kao i da Italija neće stupiti u rat na strani Nemačke, pokušao je da odgovori Hitlera od planiranog napada na Poljsku. Na Geringovu primedbu da igraju na sve ili ništa Hitler je odgovorio: "Ja sam uvek igrao na sve ili ništa".[7] Iako mnogobrojna, nemačka Luftvafe je na dan početka Drugog svetskog rata raspolagala samo sa četiri najmodernija srednja bombardera Junkers Ju 88[11] dok je projektovanje i proizvodnju bombardera velikog dometa Gering lično odložio 29. aprila 1937. god.[11] Tokom nemačkog napada na Poljsku, koji je počeo 1. septembra 1939. godine kada i Drugi svetski rat, nemačka Luftvafe postigla je značajne uspehe. U relativno kratkom roku uništeno je malobrojno poljsko ratno vazduhoplovstvo nakon čega je Luftvafe nastavila sa pružanjem podršku nemačkim trupama na zemlji. Tokom bitke za Varšavu Gering je naredio žestoko neselektivno bombardovanje grada koje je za posledicu imalo značajne civilne žrtve, a sve u nameri da pokaže da je Luftvafe imala presudan uticaj u nemačkoj pobedi. Uprkos upornoj odbrani poljskih jedinica koje su branile Varšavu, katastrofalno stanje civilnog stanovništva prouzrokovano konstantnim bombardovanjem iz vazduha primoralo je vojne komandante da kapituliraju.
Kampanja na zapadu uredi
_-_Rotterdam_-_20264975_-_RCE.jpg)
Tokom nemačke kampanje na zapadu 14. maja 1940. godine teško je bombardovan Roterdam i tom prilikom je poginulo 900 ljudi i uništen je veliki deo starog gradskog jezgra.[12] Nakon ovog bombardovanja Holandija je kapitulirala. Tokom bitke za Francusku, Luftvafe je u više navrata mitraljirala i bombardovala izbegličke kolone.[13] Kada su se snage Britanskog ekspedicionog korpusa i delovi francuskih trupa našli u okruženju kod Denkerka, Gering je uverio Hitlera koji je zbog neophodnog odmora zaustavio napredovanje oklopnih jedinica nadomak Denkerka, da Luftvafe može potpuno samostalno da onemogući evakuaciju britanskih i francuskih jedinica. Za uništenje opkoljenih jedinica u džepu kod Denkerka Gering je prikupio 500 lovaca i 300 bombardera.[14] Impresivna brojka, međutim radilo se o vazduhoplovnim jedinicama koje su već dve nedelje neprekidno bile angažovane u borbama i koje su već bile na granici ljudskih i tehničkih resursa. Luftvafe se iznad Denkerka po prvi put ozbiljno sukobila sa britanskim RAF i barem privremeno izgubila prevlast u vazduhu. Britanci su, uprkos značajnim gubicima, do 4. juna uspešno evakuisali 338.226 vojnika.[14] Bio je to prvi ozbiljniji Geringov neuspeh. Gering koji je u Prvom svetskom ratu komandovao lovačkom eskadrilom, nije mogao da shvati svu složenost komandovanja ratnim vazduhoplovstvom na taktičkom i strategijskom nivou i u velikoj meri je precenio sposobnosti Luftvafe.
Bitka za Britaniju uredi
Posle poraza Francuske usledila je bitka za Britaniju. 21. jula 1940. godine Gering je naredio da Luftvafe sistematski pojača napade na Englesku.[15]) Luftvafe je dobila zadatak da pripremi teren za invaziju tako što će uništiti britanski RAF, vršiti napade na brodske konvoje i bombardovanjem omekšati odbranu u zoni invazije. Ograničena dejstva Luftvafe trajala su sve do 13. avgusta 1940. godine ili do "Dana orlova" (Adlertag) kako ga je Gering nazvao[16], kada su otpočeli masovni bombarderski napadi na Portland i Sauthempton kao i na britanske aerodrome u Hempširu i Kentu. Masovni bombarderski napadi nastavljeni su tokom celog avgusta i početkom septembra, sve dok serija britanskih bombarderskih napada na Berlin, u prvoj nedelji septembra, nije naterala Geringa da promeni taktiku. U znak odmazde, Gering je naredio da se otpočne sa masovnim bombardovanjem Londona. London je prvi put bombardovan 7. septembra 1940. god. Te večeri Gering je samozadovoljno izvestio: "London je u plamenu".[17]
Zahvaljujući upornoj i vešto vođenoj britanskoj odbrani, Luftvafe je pretrpela poraz u bici za Britaniju. Nemački gubici su iznosili 1700 aviona dok su Britanci izgubili 915 aviona.[18] Pored gubitka u avionima, Luftvafe je izgubila veliki broj iskusnih pilota koji su uglavnom obarani iznad britanske teritorije. Ukoliko bi i uspeli da iskoče, dospeli bi u britansko zarobljeništvo, za razliku od britanskih pilota koji bi nakon iskakanja nad svojom teritorijom, mogli da nastave sa borbom (iako je RAF tokom bitke za Britaniju izgubio 915 aviona, gubici u ljudstvu iznosili su 530 pilota[19]). Zbog nemogućnosti Luftvafe da ostvari prevlast u vazduhu nad Lamanšem, Hitler je otkazao operaciju Morski lav. Neuspeh u bici za Britaniju izazvao je netrpeljivost Hitlera prema svom starom ratnom drugu, koja je samo još više bila pojačanja činjenicom da je Gering tokom bitke otišao u lov u Rominter Hajde, kao i da ga je od komandovanja više zanimao lov na skupocena umetnička dela kojih je u muzejima i privatnim zbirkama u Francuskoj bilo na pretek.
Napad na SSSR uredi
Uprkos tome što je počeo da gubi ugled u Hitlerovim očima, Gering je na vojnoj konferenciji održanoj 4. novembra 1940. godine, na kojoj je Hitler obavestio tri vrhovna komandanta Vermahta o nameri da napadne Sovjetski Savez, pokušao da ga odgovori od ove namere. Gering je istakao da bi, ukoliko usledi napad na Sovjetski Savez, Nemačka vodila rat na dva fronta i podsetio je Hitlera da je to bio jedan od glavnih uzroka poraza Nemačkog carstva u Prvom svetskom ratu. Takođe je upozorio Hitlera i na mogućnost rata sa SAD kao i na to da je prvo neophodno dobiti rad na zapadu. Međutim, Hitler se oglušio o Geringova upozorenja i pet nedelja kasnije 18. decembra 1940. godine potpisao je direktivu br. 21 za početak operacije Barbarosa, odnosno napad na SSSR.[20]
Dana 22. juna 1941. godine nacistička Nemačka je napala SSSR. U prvom naletu nemačkih aviona na ruske vojne aerodrome oko 1.200 ruskih aviona uništeno je na zemlji. Luftvafe je imala odrešene ruke u vazduhu i preusmerila je svoje aktivnosti na podršku trupama na zemlji. Uprkos tome što je bio protiv napada na SSSR, Gering je zdušno učestvovao u rukovođenju ratnim operacijama, ali se kao poverenik za četvorogodišnji plan i šef ekonomskog štaba Istok bavio i problemima administriranja okupiranih područja. Po njegovoj naredbi veliki broj ruskih civila poslat je na prinudni rad u Nemačku dok su ruski vojni zarobljenici streljani bez prethodnog sudskog postupka. U Bjaloveškoj šumi je stotinu sela sravnjeno sa zemljom kako bi se ova prašuma na granici Poljske i Belorusije pretvorila u lovište. 31. jula 1941. godine, po Hitlerovoj naredbi, opunomoćio je SS-obergrupenfirera Rajnharda Hajdriha da "preduzme sve potrebe pripreme za ukupno rešenje jevrejskog pitanja na evropskim područjima pod nemačkim uticajem. [21]
Smena i hapšenje po Hitlerovom naređenju uredi
Gering se poslednji put susreo sa Adolfom Hitlerom, 20. aprila 1945. godine, u Firerovom bunkeru u Berlinu. Prilikom tog susreta, Gering je zajedno sa ostalim pripadnicima najužeg firerovog kruga pokušao da nagovori Hitlera da napusti Berlin. Hitler ovaj predlog nije niti odbio, niti prihvatio. Nakon ovog sastanka Gering je, u večernjim časovima napustio Berlina i otišao za Obersalcberg.
Na redovnoj konferenciji sa vojnim savetnicima, koja je održana u Firerovom bunkeru, 22. aprila, Hitler je nakon loših vesti sa fronta, u napadu besa izjavio da ostaje u Berlinu bez obzira na sve, i da će tu dočekati kraj, kad dođe. Nakon konferencije Jodl i Kajtel su ponovo pokušali da ubede Hitlera da se povuče na jug. Razgovor koji je usledio, Hitler je završio rečima: "Ako sad postoji pitanje pregovora, Gering ih može voditi bolje od mene."[22] O detaljima ovog sastanka Geringa je na Obersalcbergu izvestio njegov šef štaba general Koler, koji je Firerov bunker napustio 23. aprila 1945. god.
Gering je na osnovu Kolerovog izveštaja zaključio da je Hitler dao ostavku i da je sva ovlašćenja preneo na njega. Istog dana poslao je telegram Hitleru u kojem traži njegovu saglasnost da preuzme vođstvo nad Trećim rajhom. U svom telegramu Gering zatim kaže: "Ukoliko ne primim odgovor do večeras, do deset sati, smatraću da mi je to odobreno, a da ste vi izgubili svoju slobodu akcije".[23] Dodatne telegrame u kojima obrazlaže svoj postupak Gering je poslao Kajtelu, Ribentropu i Fon Belovu. Ovakav Geringov postupak Hitler je okarakterisao kao izdaju. U odgovoru, čiji je tekst sačinio Borman, a Hitler odobrio Geringu je predočeno da je počinio izdaju i da je za to delo predviđena smrtna kazna, ali da će mu zbog ranijih zasluga život biti pošteđen, pod uslovom da odmah podnese ostavku na sve svoje funkcije. U drugom telegramu, koji je Borman poslao na Obersalcberg, naređeno je SS oberšturmbanfirerima Franku i Bredovu da uhapse Geringa zbog izdaje, što su i učinili, nedugo nakon ponoći. Sutradan je iz Berlina objavljena vest da je Gering, iz zdravstvenih razloga, dao ostavku na sve svoje funkcije.
Zarobljavanje i suđenje uredi
Kraj je došao pet godina kasnije. Herman Gering bio je uhvaćen od strane savezničkih trupa neposredno pre kapitulacije. Veliki Rajhsmaršal, obožavatelj umetnina i nakita, (jedan od hobija bilo mu je pljačkanje umjetničkih dela iz porobljenih zemalja i stvaranje vlastite grandiozne kolekcije), nemojmo zaboraviti da je bio i narkoman (zavisnik od morfijuma kojeg su mu morali davati i u zatvoru) ostao je sam u nevelikoj vlažnoj ćeliji Nirnberškog zatvora, čekao je svoju presudu.
Dana 1. oktobra 1946. godine proglašen je krivim po svim tačkama za ratne zločine i osuđen na smrt vešanjem.[24] U trenutku kada je osuđen na smrt, skinuo je svoje slušalice i u potpunoj tišini odmarširao iz sudnice. Nakon 19 dana pošto mu je odbijena molba da bude streljan, pregrizao je kapsulu cijanida koju je skrivao u svojoj ćeliji.
Gering je umro 15. oktobra 1946.
Reference uredi
- ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 106. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Knop 2009, str. 97.
- ^ Murawski 2003, str. 51.
- ^ Knop 2009, str. 98.
- ^ Knop 2009, str. 100.
- ^ Knop 2009, str. 105.
- ^ a b Knop 2009, str. 125.
- ^ Price 1969, str. 14.
- ^ Price 1969, str. 23.
- ^ Price 1969, str. 26.
- ^ a b Knop 2009, str. 126.
- ^ Price 1969, str. 46.
- ^ Hejstings 2013, str. 101.
- ^ a b Price 1969, str. 49.
- ^ Knop 2009, str. 130.
- ^ Deighton & Hastings 1999, str. 128.
- ^ Price 1969, str. 55.
- ^ Knop 2009, str. 131.
- ^ Deighton & Hastings 1999, str. 217.
- ^ Knop 2009, str. 133.
- ^ Knop 2009, str. 135.
- ^ Trevor-Roper 1951, str. 104.
- ^ Trevor-Roper 1951, str. 111.
- ^ Grupa autora 1982, str. 392.
Literatura uredi
- Hejstings, Maks (2013). PAKAO - Svet u ratu, 1939-1945. I knjiga. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-1060-5.
- Deighton, Len; Hastings, Max (1999). Battle of Britain. Hertfordshire: Wordsworth Editions. ISBN 978-1-84022-208-1.
- Trevor-Roper, Hugh Redwald (1951). Poslednji dani Hitlera. Zagreb: Državno izdavačko poduzeće Hrvatske.
- Price, Alfred (1969). Luftvaffe: Birth, life and death of an air force. London: Ballantine Books Ltd. ISBN 978-0-345-09791-0.
- Murawski, Marek J. (2003). Kaiser's Aces. Lublin: OW KAGERO. ISBN 978-83-89088-12-3.
- Knop, Gvido (2009). Hitlerovi pomoćnici. Zagreb: Profil international. ISBN 978-86-6059-020-8.
- Grupa autora (1982). Drugi svetski rat - treća knjiga. Beograd: Narodna knjiga.
- Bungay, Stephen (2000). The Most Dangerous Enemy: A History of the Battle of Britain. London: Aurum Press. ISBN 978-1-85410-721-3.
- Beevor, Antony (2006). The Battle for Spain: The Spanish Civil War 1936–1939. London: Phoenix. ISBN 978-0-7538-2165-7.
- Block, Maxine; Trow, E. Mary (1971). Current Biography: Who's News and Why 1941. New York: H.W. Wilson. OCLC 16655369.
- Bullock, Alan (1999) [1952]. Hitler: A Study in Tyranny. New York: Konecky & Konecky. ISBN 978-1-56852-036-0.
- Evans, Richard J. (2003). The Coming of the Third Reich. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303469-8.
- Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303790-3.
- Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-311671-4.
- Fellgiebel, Walther-Peer (2000) [1986]. Die Trager Des Ritterkreuzes Des Eisernen Kreuzes, 1939–1945 (na jeziku: German). Friedberg: Podzun-Pallas. ISBN 978-3-7909-0284-6.
- Franks, Norman (1993). Above the Lines: The Aces and Fighter Units of the German Air Service, Naval Air Service and Flanders Marine Corps, 1914–1918. Oxford: Grub Street. ISBN 978-0-948817-19-9.
- Fussell, Paul (2002). Uniforms: Why We Are What We Wear. New York: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-38188-3.
- Gerwarth, Robert (2011). Hitler's Hangman: The Life of Heydrich. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11575-8.
- Gilbert, Gustave (1995). Nuremberg Diary. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80661-2.
- Goldhagen, Daniel (1996). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. New York: Knopf. ISBN 978-0-679-44695-8.
- Hitler, Adolf (1988). Hitler's Table Talk, 1941–1944. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285180-2.
- Hooton, Edward (1999). Phoenix Triumphant: The Rise and Rise of the Luftwaffe. Garden City: Arms & Armour. ISBN 978-1-85409-181-9.
- Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York, NY: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6.
- Kilduff, Peter (2013). Herman Göring, Fighter Ace: The World War I Career of Germany's Most Infamous Airman. London: Grub Street. ISBN 978-1-906502-66-9.
- Manvell, Roger (2011) [1962]. Goering. London: Skyhorse. ISBN 978-1-61608-109-6.
- Maser, Werner (2004). Fälschung, Dichtung und Wahrheit über Hitler und Stalin (na jeziku: German). Munich: Olzog. ISBN 978-3-7892-8134-1.
- Raeder, Erich (2001). Erich Rader, Grand Admiral: The Personal Memoir of the Commander in Chief of the German Navy From 1935 Until His Final Break With Hitler in 1943. London: New York: Da Capo Press. United States Naval Institute. ISBN 978-0-306-80962-0.
- Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-62420-0.
- Speer, Albert (1971) [1969]. Inside the Third Reich. New York: Avon. ISBN 978-0-380-00071-5.
