Hetitski jezik
Hetitski jezik je iščezli indoevropski jezik iz grupe anatolskih jezika, kojim su se koristili Hetiti. Najstariji zapis nekog indoevropskog jezika (Anitina ploča) je upravo na hetitskom jeziku, i datuje iz 17. veka p. n. e. U razvoju jezika izdvajaju se tri perioda: starohetitski (1650—1450. p. n. e.), srednjohetitski (1450—1380. p. n. e.) i novohetitski jezik (1380—1175. p. n. e.). Hetitski je korišćen uglavnom u hetitskom carstvima sa sedištem u Hatuši, ali i u oblastima severne Mesopotamije i severnog Levanta[1]. Jezik Hetita (izvorno 𒉈𒅆𒇷 nešil / "jezik Neša" ili nešuli / " jezik naroda Neša") još znan i kao jezik Kaneša, bio je jezik kojim su govorili Hetiti, narod koji je živeo u vreme bronzanog doba u Anatoliji. Ovaj narod stvorio je jaku državu sa centrom u Hatuši, kao i u delovima severnog Levanta i severne Mesopotamije.[1] Ovaj jezik, koji je pripadao indoevropskoj grupi jezika, odavno je izumro, jedini dokaz njegovog postojanja danas jesu svedočanstva napisana na klinastom pismu koja datiraju iz perioda od 17.[2] do 13. veka p. n. e., sa izolovanim hetitskim pozajmljenicama i brojnim ličnim imenima, koja se pojavljuju u staroasirskom kontekstu još u 20. veku p. n. e., čine ga najranije zabeleženim indoevropskim jezikom.
| hetitski | |
|---|---|
| 𒉈𒅆𒇷 | |
.jpg) | |
| Region | Anatolija, severni Levant, severna Mesopotamija[1] |
| Izumro | 12. vek p. n. e. |
indoevropski
| |
| klinasto pismo | |
| Jezički kodovi | |
| ISO 639-2 | hit |
| ISO 639-3 | Razno:hit – hetitskioht – starohetitskihtx – srednjohetitskinei – novohetitski |
Sa kasnim Bronzanim dobom, jezik Hetita je počeo da gubi na znčaju, a jezik Luvijana dolazi na njegovo mesto. U 13. veku p. n. e., zapaža se da je jezik Luvijana bio najviše korišćeni jezik u Hetitskoj prestonici Hatuši[3]. Nakon raspada Novohetitskog kraljevstva, na kraju bronzanog doba, jezik Luvijana, u ranom gvozdenom dobu, postaje glavni jezik takozvane Siro-Hetitske države, koja se nalazila u jugozapadnoj Anatoliji i severnoj Siriji.
Ime uredi
Jezik Hetita (Hetitski) je moderni naziv ovog jezika, koji je baziran na indetifikaciji carstv Hetita sa biblijskim Hatićanima (biblijski hebrejski: *חתים Ḥittim), ali kasnije, ova identifikacija biva podvrgnuta preispitivanju[4]. Termini Hetitski i Hatićanski[5] jezik, za razliku od prethodnog, odnose se na starosedelački narod koji su prethodili biblijskim Hatićanima i čiji jezik nije pripadao indoevropskoj grupi jezika.
U višejezičkim tekstovima pronađenim na Hetitskim lokacijama, odeljcima napisanim na hetitskom jeziku prethodio je prilog nesili „u govoru Neša (Kaneša)“, koji je bio jedan važan grad u ranoj fazi stare hetitske kraljevine. U jednom slučaju bio je označen i kao Kanisumnili, odnosno, u govoru kao „jezik naroda Kaneša“.[6]
Iako je narod nove hetitske kraljevine bio sastavljen od mnogih različitih etniciteta i jezičkih pozadina, jezik Hetita korišćen je u većini državničkih spisa. Uprkos svim argumentima koji su govorili protiv adekvatnosti ovog termina[7] Hetitski (jezik) ostaje najaktuelniji termin zbog svoje konvencije i snažne povezanosti sa biblijskim Hatićanima. Endonimijski termin Neški (jezik naroda Neša) i njegove anglističke varijacije nikada se nisu zadržale.
Karakteristike uredi
Imenice u hetitskom jeziku mogu biti zajedničkog ili srednjeg roda, a poseduju dva broja — jedninu i množinu (koja je preuzela i funkciju dvojine)[8]. Hetitski glagoli se mogu razvrstati u dve (mi- i hi-) konjugacije, a od glagolskih oblika poseduju dva načina (indikativ i imperativ), dva vida (svršeni i nesvršeni), dva vremena (prezent i preterit) i dva stanja (aktivno i medio-pasivno).
Rečenice u hetitskom jeziku imaju strukturu subjekat-objekat-predikat. Za razliku od ostalih anatolskih jezika, u hetitskom rečenica često počinje rečcom koja povezuje rečenice.
Dešifrovanje uredi
Jirgen Aleksander Nutzon prvi je, izvesno, potvrdio postojanje jezika Hetita 1902. godine, u svojoj knjizi o dva pisma između egipatskog kralja i jednog hetitskog vladara, koja su pronađena u El-Amarni u Egiptu. Nutzon je tvrdio da je jezik Hatita pripadao indoevropskoj grupi jezika, najviše zbog njegove morfologije. Iako nije imao ni jedan dvojezički tekst, bio je u mogućnosti da pruži polovičnu interpretaciju dva pisma zbog njihove formalne prirode diplomatskih prepiski tog perioda.[9] Njegov argument nije bio priznat u široj naučnoj zajednici, delimično jer se ta morfološka sličnost između jezika Hetita i indoevropskih jezika može pronaći i izvan ove grupe jezika. Takođe, sama interpretacija ova dva pisma bila je opravdano smatrana nesigurnom.
Nutzonova tvrdnja bila je potvrđena kada je Hugo Vinkler otkrio mnogo ploča ispisanih na poznatom akadskom klinastom pismu, ali na nepoznatom jeziku, na teritoriji današnjeg sela Bogazkoj u Turskoj, koje je nekadašnje nalazište Hatuše, glavnog grada Hetitske države. Na osnovu ovog obimnog materijala Bedrih Hrozni uspeo je da analizira jezik. U radu objavljenom 1915. godine, predstavio je svoju tvrdnju da ovaj jezik jeste indoevropski, a uskoro (1917. godine) objavljuje i gramatiku ovog jezika. Hroznijev argument koji je govorio u prilog svrstavanja Hetitskog jezika u indoevropsku grupu bio je izrazito moderan, ali nije bio dovoljno potkrepljen. Fokusirao se na izrazite sličnosti indosinkratskih aspekata morfologije za koje je manje verovatno da će se pojaviti nezavisno od njegovog istraživanja ili da će biti pozajmljeni. Takođe, je predstavio set redovnih zvučnih prepiski. Posle kratkog odlaganja uzrokovanog Prvim svetskim ratom, Hroznijevo dešifrovanje, okvirna gramatička analiza i demonstracija hetitskog jezika kao indoevropskog brzo su bila prihvaćena i čvršće utemeljena. Njegovu argumentaciju čvršće je utemeljio Edgar H. Stjurtvent, koji je napisao prvu, naučno prihvaćenu, gramatiku hetitskog jezika sa hristomatijom i rečnikom.
Klasifikacija uredi
Hetitski jezik je jedan od anatolskih jezika i poznat je po svom klinastom pismu i natpisima koji su podigli hetitski kraljevi. Pismo koje je prethodno bilo poznato kao „Hetitski hijeroglifi“ sada je preimenovano u luvijanski hijeroglifi.
Za razliku od drugih indoevropskih jezika, Hetitski jezik ne razlikuje muški i ženski gramatički rod, takođe, ne prepoznaje konjuktiv i potencijal. Formulisane su brojne hipoteze kako bi se objasnile ove razlike.
Neki lingvisti, pre svega Edgar H. Stjurtvent i Varen Kogil, tvrdili su da hetitski jezik treba da bude klasifikovan kao sestrinski jezik praindoevropskih jezika pre nego jezik koji se rodio iz njih. Hipoteza o hetitskom jeziku kao indoevropskom jeziku podrazumeva da u izvornom (roditeljski jezik), indohetitskog, nedostajale karakteristike, koje su nedostajale i samom hetitskom jeziku, a koje su kasnije indoevropski jezici koji su nastali iz njega razvili.
Drugi lingvisti, pak, postavljaju drugu hipotezu u kojoj se pretpostavlja da je hetitski jezik (ili anatolski) potekao iz proto-indoevropskog direktno kao i svi sestrinski jezici ili jezičke grupe. Razlike se mogu opravdati dijalektom.
Kako Kreg Melčert navodi, trenutna tendencija je da se pretpostavi da je proto-indoevropski jezik evoluirao kao i da su se „praistorijski govornici“ anatolskog jezika izolovali od ostatka proto-indoevropske govorne zajednice i zbog toga sa njima nisu podelili svoje novitete.[5] Hetitski i drugi anatolski jezici odvojili su se od proto-indoevropskih jezika u ranoj fazi. Hetitski je ipak zadržao arhaizme za koje bi se moglo reći da su se u ostalim indoevropskim jezicima izgubili.[10]
Hetitski jezik ima mnogo pozajmljenica, posebno u religijskom vokabularu, iz neindoevropskog, hurijskog i hetijskog jezika. Pomenuti hetijski jezik bio je jezik lokalnog stanovništva, pre nego što su ga Hetiti preuzeli i raselili. Sveti tekstovi i tekstovi o magiji iz Hatuše često su bili pisani na hetijskom, hurijskom i jeziku luvijana čak i nakon što je jezik Hetićana postao norma svih drugih rukopisa.
Hetitski jezik tradicionalno je raslojen na stari hetitski, srednji hetitski i novi ili neohetitski u odnosu na staru, srednju i novu kraljevinu hetitske istorije (1750—1500. p. n. e, 1500-1430. p.n.e i 1430-1180. p. n. e.). Ove faze razlikuju se kako na jezičkoj tako i na poleografskoj osnovi.[11][12]
Pismo uredi
Hetitski jezik bio je napisan u jednoj adaptiranoj formi perifernog akadskog klinastog pravopisa sa teritorije severne Sirije. Pretežno slogovna priroda ovog pisma čini teškim utvrditi precizne fonetske osobine nekih glasova hetitskog jezika.
Ovaj jezik razlikuje sledeće suglasnike (primetno je da je akadski skup s glasova izgubljen):
b, d, g, ḫ, k, l, m, n, p, r, š, t, z,
u kombinaciji sa samoglasnicima a, e, i, u. Uvode se i, ya (= I.A : 𒄿𒀀), wa (= PI : 𒉿) and wi (= wi = GEŠTIN : 𒃾) znaci.
Akadska bezvučna/zvučna grupa glasova (k/g, p/b, t/d) ne izražava ovaj kontrast u pisanju, već dvostruki pravopis u intervokalnim pozicijama predstavlja bezvučne suglasnike u indoevropskim jezicima(Stjurtvensonov zakon).
Fonologija uredi
Ograničenja slogovnog pisma koja pomažu u određivanju prirode fonologije hetitskog jezika više-manje su prevaziđena pomoću uporedne etimologije i ispitivanja hetitskih pravopisnih konvencija. Shodno s tim, naučnici pretpostavljaju da je hetitski jezik posedovao sledeće foneme:
Samoglasnici uredi
| Samoglasnici | prednji | centralni | zadnji |
|---|---|---|---|
| zatvoreni | i | u | |
| srednji | e | (o) | |
| otvoreni | a |
- Dugi samoglasnici predstavljali su alternativu za ostale postojeće kratke samoglasnike kada je na njih uticao akcenat.
- Drugi fonemski dugi samoglasnici retko se javljaju.
Plozivi (praskavi suglasnici) uredi
Hetijski jezik imao je dve grupe samoglasnika, jednu grupu čiji su samoglasnici uvek u zavisnosti od dužine suglasnika pisana duplim slovima u izvornom pismu i druga grupa samoglasnika koja je uvek bila jednostavna. U klinastom pismu, svi suglasnici, osim onih koji pri izgovoru klize, mogu biti duplirani. Dugo se zapažalo da grupa u kojoj se zbog svoje dužine suglasnici dupliraju jeste ona koja je potekla iz proto-indoevropskih bezvučnih glasova, dok jednostavni praskavi suglasnici potiču i od zvučnih i bezvučnih glasova, ovo se naziva Stjurtvensonov zakon. Usled tipoloških implikacija Stjurtvensonovog zakona, razlika između ove dve grupe suglasnika smatra se glasovnom. Ipak, ne postoji saglasnost o ovome među naučnicima, s obzirom da neki na razliku u grupama gledaju kao na razliku u dužini što bi doslovno tumačenje klinastog pisma sugerisalo.
Pobornici ove razlike u dužini suglasnika, uglavnom akcentuju činjenicu da je akadski jezik, jezik iz kog je hetitski pozajmio klinasto pismo, imao naglaske, ali da su se hetitski pisari koristili i zvučnim i bezvučnim glasovima naizmenično.
Alvin Klokhorst je tvrdio da je odsutnost asimilacije naglasaka takođe dokaz da razlika ove dve grupe postoji samo u dužini suglasnika. Naglašava da reč "e-ku-ud-du - [ɛ́gʷtu]" ne pokazuje nikakvu asimilaciju glasova. Ipak, ako je razlika glasovne prirode, trebalo bi očekivati slaganje u glasovima, jer je poznato da su prednjonepčani i zadnjonepčani praskavi samoglasnici bliski s obzirom da u u ovoj reči ne predstavlja samoglasnik nego labijalizacija.
Morfologija uredi
Hetitski jezik je najstariji, zabeleženi, indoevropski jezik.[5] Nedostaju mu par gramatičkih delova koji se mogu pronaći u drugim ranim zabeleženim indoevropskim jezicima kao što su sanskrit, latinski, starogrčki, stari persijski i zend jezik. Ono što je takođe značajno jeste da hetitski jezik nema sistem muškog i ženskog gramatičkog roda. Umesto toga ima rudimentarni besklasni sistem koji je baziran na starijim opozicijama prirodnog i neprirodnog.
Imenice uredi
Hetitski jezik ima devet padeža: nominativ, genitiv, dativ-lokativ, akuzativ, lativ, ergativ, alativ i instrumental; dva broja: jedninu i množinu; i dva roda prirodni (zajednički) i neprirodni (srednji).[5] Pridevi i zamenice slažu se sa zajedničkim imenicama, brojevima i padežima. Razlika u zajedničkom rodu je osnovna i uglavnom se javlja u nominativu, takođe, ista imenica je nekad zapažena i u oba roda. Postoji trend ka tome da se razlikuje nekolicina padeža u množini, dok je većina u jednini, kao i trend ka tome da se uspostavi množina nekolicine padeža. Padež ergativ korišćen je kada je imenica srednjeg roda subjekt prelaznog glagola. Rani hetitski tekstovi imali su vokativ za mali broj imenica sa sufiksom u, ali je prestao da se koristi u vreme nastanka izvora novijeg datuma i bio je podveden pod nominativ u većini dokumenata. Padež alativ, u ranim fazama jezika, biva podveden pod dativ-lokativ. Jedan izvorni padež, genitiv množine -an pronađen je kao nepravilnost u ranijim tekstovima, kao i množina instrumentala na -it. Nekoliko imenica, takođe, formiraju ovaj odstupajući lokativ, koji nije imao poseban nastavak.
Primer reči pišna – čovek, za zajednički rod i pēda – mesto, za srednji rod, ovde su korišćene da pokažu deklinaciju hetitskih imenica na najosnovniji način:
| Zajednički rod | Srednji rod | |||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Jednina | Množina | Jednina | Množina | |||
| Nominativ | pišnaš | pišnēš | pēdan | pēda | ||
| Akuzativ | pišnan | pišnuš | ||||
| Ergativ | pišnanza | pišnantēš | pēdanza | pēdantēš | ||
| Vokativ | pišne | – | – | |||
| Genitiv | pišnaš | pēdaš | ||||
| Dativ-lokativ | pišni | pišnaš | pēdi | pēdaš | ||
| Ablativ | pišnaz | pēdaz | ||||
| Alativ | pišna | – | pēda | – | ||
| Instrumental | pišnit | pēdit | ||||
Glagoli uredi
Morfologija glagola je manje komplikovana nego kod ranih indoevropskih jezika, poput starogrčkog i sanskrita. Glagoli hetitskog jezika menjaju se prema dve generalne konjugacije (mi-konjugacije i hi-konjugacije), dva stanja (aktiv i srednji pasiv), dva načina (indikativni način i imperativ) i dva vremena (sadašnje - prezent i preterit). Glagoli imaju dve infinitivne forme, glagolsku imenicu i particip. Rouz (2006.) pravi listu od 132 hi-glagola i interpretira hi/mi opozicije kao ostatke sistema gramatičkih stanja („centripetalno“ vs. „centrifugalno“)
Mi-konjugacija uredi
Mi-konjugacija slična je opštoj paradigmi glagolske konjugacije u sanskritu i takođe može da bude poređena sa padežima mi-glagola u starogrčkom. Sledeći primer koristi glagol ēš-/aš- „biti“:
| indikativ | imperativ | |
|---|---|---|
| prezent | ēšmi
ēšši ēšzi ešuwani *eštani ašanzi |
ašallu
ēšt eštu ēšuwani ēšten ašantu |
| preterit | ešun
ēšt ēšt ēšuwen ēšten ešer |
Sintaksa uredi
Hetitski jezik ima sledeći redosled reči u rečenici: subjekat - objekat - glagol i sintetički je jezik. Apozicije slede svoje dopune, pridevi i genitivi prethode imenicama na koje se odnose, prilozi prethode glagolima, a podređene klauzule prethode glavnim.
Reference uredi
- ^ a b v Yakubovich, Ilya (2020). „Hittite”. A Companion to Ancient Near Eastern Languages. Hoboken: John Wiley & Sons. str. 221—237. ISBN 9781119193296.
- ^ Hout, Theo van den, ur. (2021), Introduction, Cambridge University Press, str. 1—23, ISBN 978-1-108-49488-5, Pristupljeno 2021-04-10
- ^ Yakubovich, Ilya (2010-01-01). Sociolinguistics of the Luvian Language. BRILL. ISBN 978-90-474-4027-7.
- ^ Bryce, Trevor (2012-03-15). The World of The Neo-Hittite Kingdoms: A Political and Military History (na jeziku: engleski). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-150502-7.
- ^ a b v g Soysal, Hilkat; Soysal, Oguz. „Freshman Course On Science Technology And Society”. 2006 Annual Conference & Exposition Proceedings. ASEE Conferences. doi:10.18260/1-2--1045.
- ^ Güterbock, Hans Gustav; Hoffner, Harry A.; Institute, University of Chicago Oriental (1997). Perspectives on Hittite Civilization: Selected Writings of Hans Gustav Güterbock (na jeziku: engleski). Oriental Institute of the University of Chicago. ISBN 978-1-885923-04-2.
- ^ Glatz, Claudia (2020-11-12). The Making of Empire in Bronze Age Anatolia: Hittite Sovereign Practice, Resistance, and Negotiation (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-49110-5.
- ^ Lauffenburger, Olivier (14. avgust 2008). „Hittite Grammar” (PDF). Assyrianlanguages.org. Pristupljeno 5. septembar 2021.
- ^ „The Hittite Language: Recovery and Grammatical Sketch”. deepblue.lib.umich.edu. Pristupljeno 2021-04-10.
- ^ Jasanoff, Jay H. (2003). Hittite and the Indo-European verb. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-924905-9. OCLC 50333670.
- ^ Hout, Theo van den (2011-10-27). The Elements of Hittite (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-50178-1.
- ^ Inglese, Guglielmo (2020-07-13). The Hittite Middle Voice: Synchrony, Diachrony, Typology (na jeziku: engleski). BRILL. ISBN 978-90-04-43230-7.
Literatura uredi
Rečnici uredi
- Goetze, Albrecht (1954). “Review of: Johannes Friedrich, Hethitisches Wörterbuch (Heidelberg: Winter)”, Language 30, pp. 401–5.
- Kloekhorst, Alwin. Etymological Dictionary of the Hittite Inherited Lexicon. Leiden–Boston: Brill, 2008.
- Puhvel, Jaan (1984–). Hittite Etymological Dictionary. 10 vols. Berlin: Mouton de Gruyter.
- Sturtevant, Edgar H. (1931). “Hittite glossary: words of known or conjectured meaning, with Sumerian ideograms and Accadian words common in Hittite texts”, Language 7, no. 2, pp. 3–82., Language MonographNo. 9.
- The Chicago Hittite Dictionary
Gramatike uredi
- Sturtevant, Edgar H. A. (1933, 1951). Comparative Grammar of the Hittite Language. Rev. ed. New Haven: Yale University Press, 1951. First edition: 1933.
- Sturtevant, Edgar H. A. (1940). The Indo-Hittite laryngeals. Baltimore: Linguistic Society of America
Tekstovi uredi
- Goetze, Albrecht & Edgar H. Sturtevant (1938). The Hittite Ritual of Tunnawi. New Haven: American Oriental Society.
- Sturtevant, Edgar H. A., & George Bechtel (1935). A Hittite Chrestomathy. Baltimore: Linguistic Society of America.