Википедија

Hildegarda Bingenska

Hildegarda Bingenska (nem. Hildegard von Bingen; Bermershajm for der Hee, 16. septembar 1098 — Bingen na Rajni, 17. septembar 1179) je bila nemačka časna sestra, mistik, autor i kompozitor.[1][2] Ona se smatra osnivačem naučne prirodne istorije u Nemačkoj.[3]

Hildegarda
Hildegard i Volmar
Lični podaci
Datum rođenja(1098-09-16)16. septembar 1098.
Mesto rođenjaBermershajm for der Hee,
Datum smrti17. septembar 1179.(1179-09-17) (81 god.)
Mesto smrtiBingen na Rajni,
Grafika koja prikazuje Hildegardu

Njena monaška zajednica ju je izabrala za magistra (majka pretpostavljena) 1136. godine. Osnovala je manastire Rupertsberg 1150. i Ajbingen 1165. godine. Hildegarda je pisala teološka, botanička i medicinska dela,[4] kao i pisma, himne i antifone za liturgiju.[5] Pisala je pesme i nadgledala minijaturna iluminacija u Rupertsbergovom rukopisu svog prvog dela, Scivias.[6] Više je sačuvanih pesama Hildegarde nego bilo kog drugog kompozitora iz celog srednjeg veka, a ona je jedan od retkih poznatih kompozitora koji je napisao i muziku i reči.[7] Jedno od njenih dela, Ordo Virtutum, je rani primer liturgijske drame i verovatno najstarija preživela moralna drama Poznata je po pronalasku konstruisanog jezika poznatog kao Lingua Ignota.

Iako je istorija njene formalne kanonizacije komplikovana, regionalni kalendari Rimokatoličke crkve su je vekovima navodili kao sveticu. Papa Benedikt XVI je 10. maja 2012. proširio liturgijski kult Hildegarde na celu Katoličku crkvu u procesu poznatom kao „ekvivalentna kanonizacija“. 7. oktobra 2012. imenovao ju je za doktora Crkve, u znak priznanja „njene svetosti života i originalnosti njenog učenja“.[8]

Istorija uredi

Hildegard je rođena u plemićkoj porodici koja je služila grofovima Sponhajma, bliskim rođacima vladarske porodice Hoenštaufena. Kako je bila deseto dete, bolešljivo od rođenja, kada je napunila osam godina, roditelji su je poslali crkvi kao „desetinu“ (vrsta poreza), kako je bilo uobičajeno u srednjovekovno vreme. Hildegard je dodeljena na staranje Juti, sestri grofa Majnharda od Sponhajma, blizu Dizibodensberg manastira u Nemačkoj. Juta je bila izuzetno popularna i sakupila je mnogo sledbenika tako da se samostanski krug oko nje proširio. Nakon Jutine smrti 1136, Hildegard je izabrana za starešinu zajednice i preselila grupu u nov manastir u Rupertsbergu na Bingenu na Rajni.

Od svoje rane mladosti, Hildegard je tvrdila da ima religiozne vizija. Primila je proročki poziv Boga pet godina nakon njenog izbora za Majku (starešinu manastira) 1141, koji je od nje zahtevao „Piši što vidiš!“ U početku je oklevala da opisuje svoja proviđenja, zadržavajući ih za sebe. Na kraju, nakon što joj je zdravlje popustilo od psihičkog tereta, članovi njenog reda ubedili su je da piše. Kako su vesti o njenim proviđenjima postajale poznate, 1140-ih, papa Evgenije III je čuo za Hildegard preko Bernarda od Klervoa. Da bi utvrdio da li su njene vizije zaista bile božanski inspirisane, Papa je sastavio komisiju koja je posetila Hildegard. Komisija je proglasila za stvarnog mistika, umesto za poremećenu osobu.

Radovi uredi

 
"Univerzalni čovek“ ilustracija iz Hildegardine Liber Divinorum Operum 1165.

Svoje vizije, Hildegarda je sakupila u tri knjige: prva i najznačajnija Scivias ("Znati put") završenu 1151, Liber vitae meritorum ("Knjiga životnih zasluga") i De operatione Dei ("O božjim delanjima") takođe poznatu kao Liber divinorum operum ("Knjiga proročkih radova"). U ovim knjigama, napisanim tokom njenog života, ona isprva opisuje svaku viziju a zatim je objašnjava. Opis njenih vizija je bogato dekorisan po njenim instrukcijama, a dekoracije su verovatno iscrtale druge monahinje u samostanu, dok je pomoć u prepisivanju dao monah Volmar, sa slikama vizija. Njene interpretacije su obično prilično tradicionalne katoličke prirode. Njeni živopisni opisi fizičkih senzacija koje su pratile njene vizije dijagnostikovane su od strane neurologa (uključujući popularnog autora Olivera Zaksa) kao simptomi migrene. Drugi su ih videli samo kao živopisne ilustracije preovlađujuće crkvene doktrine njenog vremena koje je podržavala, radije nego kao stvarne vizije. Knjiga je proslavljena u Srednjem veku i štampana prvi put u Parizu 1513.

Skorašnji porast interesovanja za žene u Srednjem veku je doveo do popularizacije Hildegard, posebno njene muzike. Oko osamdeset kompozicija je sačuvano, što je značajno veći opus od svih poznatih srednjovekovnih kompozitora. Među poznatijim radovima je Ordo Virtutum ("Red vrlina“ ili „Igra Vrlina“), vrsta ranog oratorijuma za ženske glasove, sa jednim muškim glasom - glasom Đavola. Napisan je, kao i sva ostala njena muzika, da bi ga izvodile monahinje njenog reda. Tekst njenih kompozicija koristi formu modifikovanog srednjovekovnog latinskig jezika jedinstvenog za Hildegard, za koji je kreirala mnogo novih, sastavljenih ili skraćenih reči. Sama muzika je monofona, sastavljena za ograničenu instrumentalnu pratnju, koristeći obično panovu frulu i okarakterisana izuzetnim sopranskim deonicama. Nekoliko rukopisa njenih radova nastalih tokom njenog života, uključujući ilustrovani Rupertsberg rukopis njenog prvog velikog dela, Scivias; Dendermonde Codex, koji sadrži jednu verziju njenih muzičkih dela; i rukopis iz Genta, koji je bio prvi sajamski primerak napravljen za uređivanje njenog završnog teološkog dela, Liber Divinorum Operum. Na kraju njenog života, i verovatno pod njenim početnim vođstvom, sva njena dela su uređena i sakupljena u jedinstveni rukopis Riesenkodex.[9][10]

Osim muzike, Hildegard je pisala medicinske, botaničke i geološke traktate, i čak, izmislila alternativni alfabet. Zbog izuma reči i konstruisanog alfabeta, mnogi je smatraju srednjovekovnim pretečom.

Hildegardini medicinski i naučni spisi, iako su tematski komplementarni sa njenim idejama o prirodi izraženim u njenim vizionarskim delima, različiti su po temi i obimu. Ni jedno ni drugo ne tvrdi da je ukorenjeno u njenom vizionarskom iskustvu i njegovom božanskom autoritetu. Tačnije, one potiču iz njenog iskustva u pomaganju, a zatim i vođenju manastirske biljne bašte i ambulante, kao i iz teoretskih informacija koje je verovatno stekla kroz svoje opsežno čitanje u manastirskoj biblioteci.[11] Kako je sticala praktične veštine u dijagnostici, prognozi i lečenju, kombinovala je fizičko lečenje fizičkih bolesti sa holističkim metodama usredsređenim na „duhovno lečenje“.[12] Postala je poznata po svojim lekovitim moćima koje su uključivale praktičnu primenu tinktura, biljaka i dragog kamenja.[13] Kombinovala je ove elemente sa teološkim pojmom koji je konačno izveden iz Biblije: sve stvari koje su na zemlji služe ljudima.[14] Pored praktičnog iskustva, stekla je i medicinsko znanje, uključujući elemente svoje humoralne teorije, iz tradicionalnih latinskih tekstova.[12]

Ona je katalogizirala i svoju teoriju i praksu u dva rada. Prvi rad, Physica, sadrži devet knjiga koje opisuju naučna i lekovita svojstva raznih biljaka, kamenja, riba, gmizavaca i životinja. Takođe se smatra da ovaj dokument sadrži prvu zabeleženu referencu upotrebe hmelja u pivu kao konzervansa.[15][16] Drugi, Causae et Curae, se bavi istraživanjem ljudskog tela, njegovih veza sa ostatkom prirode i uzroka i lečenja raznih bolesti.[17] Hildegard je dokumentovala različite medicinske prakse u ovim knjigama, uključujući upotrebu krvarenja i kućnih lekova za mnoge uobičajene bolesti. Ona takođe objašnjava lekove za uobičajene povrede u poljoprivredi kao što su opekotine, prelomi, dislokacije i posekotine.[18] Hildegard je možda koristila knjige za podučavanje pomoćnika tokom svog života u verskim objektima. Ove knjige su istorijski značajne jer prikazuju oblasti srednjovekovne medicine koje nisu bile dobro dokumentovane jer su njihovi praktičari, uglavnom žene, retko pisale latinski.

Pored svog bogatstva praktičnih dokaza, Causae et Curae takođe zavređuje pažnju po organizacionoj šemi. Prvi deo postavlja delo u kontekst stvaranja kosmosa, a zatim čovečanstva kao njegovog vrha, a stalna interakcija ljudske ličnosti kao mikrokosmosa, kako fizički tako i duhovno, sa makrokosmosom univerzuma informiše čitav Hildegardin pristup.[19] Njeno obeležje je da istakne vitalnu vezu između „zelenog“ zdravlja prirodnog sveta i holističkog zdravlja ljudske ličnosti. Viriditas , ili moć ozelenjavanja, smatralo se da održava ljudska bića i da se njome može manipulisati prilagođavanjem ravnoteže elemenata unutar osobe.[20] Dakle, kada je pristupila medicini kao vrsti baštovanstva, to nije bila samo analogija. Umesto toga, Hildegarda je shvatala biljke i elemente bašte kao direktne parnjake elementima u ljudskom telu, čija je neravnoteža dovela do bolesti i bolesti.[20]

Skoro tri stotine poglavlja druge knjige Causae et Curae istražuju etiologiju ili uzroke bolesti, kao i ljudsku seksualnost, psihologiju i fiziologiju.[21] U ovom odeljku ona daje konkretna uputstva za puštanje krvi, na osnovu različitih faktora, uključujući pol, fazu meseca (krvarenje je najbolje uraditi kada mesec opada), mesto bolesti (koristite vene u blizini obolelog organa ili tela deo) ili prevenciju (velike vene na rukama), i koliko krvi uzeti (opisano u nepreciznim merenjima, poput „količine koju žedan može da proguta u jednom gutljaju“). Ona čak uključuje i uputstva za puštanje krvi za životinje kako bi bile zdrave. U trećem i četvrtom delu Hildegarda opisuje tretmane malignih i lakših tegoba i bolesti prema humoralnoj teoriji, ponovo uključujući informacije o zdravlju životinja. Peti odeljak je o dijagnozi i prognozi, koji uključuje uputstva za proveru krvi, pulsa, urina i stolice pacijenta.[22] Konačno, šesti odeljak dokumentuje lunarni horoskop kako bi pružio dodatna sredstva za prognozu i za bolest i za druga medicinska stanja, kao što su začeće i ishod trudnoće.[21] Na primer, ona ukazuje da je rastući mesec dobar za ljudsko začeće, a takođe je dobar i za sejanje semena za biljke (sejanje semena je biljni ekvivalent začeća). [22] Na drugim mestima, Hildegarda je čak naglasila vrednost ključanja vode za piće u pokušaju da spreči infekciju.[23]

Dok Hildegarda razrađuje medicinski i naučni odnos između ljudskog mikrokosmosa i makrokosmosa univerzuma, ona se često fokusira na međusobno povezane obrasce četiri: „četiri elementa (vatra, vazduh, voda i zemlja), četiri godišnja doba, četiri humora, četiri zone zemlje i četiri glavna vetra."[24] Iako je nasledila osnovni okvir humoralne teorije iz antičke medicine, njena koncepcija hijerarhijske međuravnoteže četiri elementa (krvi, sluzi, crne žuči i žute žuči) bila je jedinstvena, zasnovana na njihovoj korespondenciji sa „superiornim " i "inferiorni" elementi - krv i sluz koji odgovaraju "nebeskim" elementima vatre i vazduha, i dve žuči koje odgovaraju "zemaljskim" elementima vode i zemlje. Hildegard je shvatila da je neravnoteža ovih elemenata izazivač bolesti. Ova disharmonija je posledica poteza Adam i Eva u padu, koja je za Hildegardu označila neizbrisiv ulazak bolesti i neravnoteže u ljudski rod.[24]

Vizije uredi

Hildegarda je rekla da je prvi put videla „Sjenku žive svetlosti” sa tri godine, a sa pet je počela da shvata da doživljava vizije.[25] Koristila je izraz visio (na latinskom za 'viziju') da opiše ovu osobinu svog iskustva i prepoznala je da je to dar koji nije mogla da objasni drugima. Hildegarda je objasnila da je sve stvari videla u svetlosti Boga kroz pet čula: vid, sluh, ukus, miris i dodir.[26] Hildegarda je oklevala da podeli svoje vizije, poveravajući se samo Juti, koja je zauzvrat rekla Volmaru, Hildegardinom tutoru, a kasnije i sekretaru.[27] Tokom svog života, nastavila je da ima mnogo vizija, a 1141. godine, u dobi od 42 godine, Hildegarda je dobila viziju za koju je verovala da je to uputstvo od Boga, da „zapiše ono što vidiš i čuješ“.[28] Još uvek oklevajući da pribeleži svoje vizije, Hildegarda se fizički razbolela. Ilustracije zabeležene u knjizi Scivias bile su vizije koje je Hildegard doživela, uzrokujući joj veliku patnju i nevolje.[29]

Sedamnaestog septembra 1179. godine, kada je Hildegarda umrla, njene sestre su tvrdile da su videle dva toka svetlosti kako se pojavljuju na nebu i prelaze preko sobe u kojoj je umirala.[30]

Papa Evgenije je čuo za njene spise između novembra 1147. i februara 1148. na sinodu u Triru. Iz toga je dobila papsko odobrenje da dokumentuje svoje vizije kao otkrovenja od Svetog Duha, dajući joj trenutnu veru.[31]

Značaj uredi

Hildegard je bila moćna žena za srednjovekovno vreme. Komunicirala je sa papama kao što je Anastazije IV, državnicima kao Abot Zuger, nemačkim vladarima kao što je Fridrih I Barbarosa i starešinama manastira kao što je bio Sveti Bernar od Klervoa. Oni su često molili za njene molitve za koje se smatralo da su vrlo efektivne, ili su je pitali za mišljenje. Često je putovala, držeći javne govore što je bilo gotovo nezamislivo za ženu u to doba.

Prepiska koju je vodila sa spoljnim svetom, kako duhovnim tako i društvenim činiocima društva, prevazilazila je manastir kao prostor duhovne skučenosti i služila je za dokumentovanje Hildegardinog velikog stila i strogog formatiranja srednjovekovnog pisanja.[32][33]

Zbog ograničenja crkve na javnu, diskurzivnu retoriku, srednjovekovna retorička umetnost uključivala je propovedanje, pisanje pisama, poeziju i enciklopedijsku tradiciju.[34] Hildegardino učešće u ovim umetnostima govori o njenom značaju kao retoričarke, koja prevazilazi ograničenja i zabrane ženskog društvenog učešća i tumačenja Svetog pisma. Prihvatanje javne propovedi od strane žene, čak i igumanije sa dobrim vezama i priznatog proroka, ne odgovara stereotipu ovog vremena. Njena propoved nije bila ograničena samo na manastire; javno je propovedala 1160. u Nemačkoj.[35] Održala je četiri propovedničke turneje širom Nemačke, govoreći i sveštenstvu i laicima u kaptolskim kućama i u javnosti, uglavnom osuđujući svešteničku korupciju i pozivajući na reformu.[36]

Doprinoseći hrišćanskim evropskim retoričkim tradicijama, Hildegarda je „autorizovala sebe kao teolog“ kroz alternativne retoričke veštine.[37] Hildegarda je bila kreativna u tumačenju teologije. Smatrala je da njen manastir treba da isključi iskušenike koji nisu bili iz plemstva jer nije želela da se njena zajednica deli na osnovu društvenog statusa.[38] Takođe je izjavila da „žena možda jeste napravljena od muškarca, ali nijedan muškarac ne može biti bez žene“.[39]

Mnogi monasi su je pitali za molitve i mišljenja o raznim stvarima.[40] Ona je mnogo putovala tokom svoje četiri propovedničke ture.[41] Imala je nekoliko odanih sledbenika, uključujući Gibera od Gembloua, koji joj je često pisao i postao njen sekretar nakon Volmarove smrti 1173. Hildegarda je takođe uticala na nekoliko monahinja, tako je razmenjivala pisma sa Elizabetom od Šenaua.[42]

Hildegarda se dopisivala sa papama kao što su papa Evgenije III i papa Anastasije IV, državnicima kao što je opat Suger, nemačkim imperatorima kao što je Fridrih I Barbarosa, i drugim značajnim ličnostima kao što je Bernard od Klervoa, koji je unapredio njen rad, po nalogu svog opata Kunoa, na sinodu u Triru 1147. i 1148. godine. Prepiska Hildegarde iz Bingena je važna komponenta njenog književnog opusa.[43]

Hildegard je jedna od prvih svetica za koje je kanonizacija zvanično započeta, ali je proces trajao tako dugo da sva četiri pokušaja kanonizacije (poslednji je bio 1244 pod Inoćentijem III nisu uspela. Ipak, ona je bila zvana sveticom u narodu i pre nego što je kanonizacija počela. Kao rezultat dugoročne posvećenosti naroda, njeno je ime uzdignuto u rang sveca u XVI veku bez formalnog procesa kanonizacije. Njen dan je 17. septembra (post). Kovčeg sa njenim relikvijama čuva se u njenom drugom manastiru u Ajbingenu blizu Rideshajma na Rajni. Takođe se pojavljuje u kalendaru svetaca raznih anglikanskih crkava, kao što je kalendar Engleske crkve, u kojoj se obeležava 17. septembra.[44][45]

Savremeno doba uredi

Poslednjih godina Hildegarda je postala posebno interesantna za proučavaoce feminizma.[46] One primećuju njeno spominjanje sebe kao pripadnice slabijeg pola i prilično konstantno omalovažavanje žena. Hildegarda je sebe često nazivala neučenom ženom, potpuno nesposobnom za biblijsku egzegezu. [47] Takva njena izjava je, međutim, lukavo išla u njenu korist, jer je učinila njene izjave da su svi njeni spisi i muzika potekli iz vizija Božanskog uverljivijim, dajući Hildegardi na taj način ovlašćenje da govori u vreme i na mestu gde malo žena bio je dozvoljen glas.[48] Hidegard je koristila svoj uticaj da pojača crkvenu osudu institucionalne korupcije, posebno simonije.

Hildegarda je takođe postala predmet poštovanja u savremenom Nju ejdž pokretu, najviše zbog svog holističkog i prirodnog pogleda na lečenje, kao i zbog svog statusa mistika. Iako su njeni medicinski spisi dugo bili zanemareni, a zatim, proučavani bez osvrta na kontekst.[49] Po njoj su imenovani holistički pristupi medicini i holističke organizacije.[50] Njenu reputaciju medicinske spisateljice i isceliteljke rane feministkinje su takođe koristile da se zalažu za prava žena da pohađaju medicinske škole.[49]

O reinkarnaciji Hildegarde se raspravlja od 1924. godine kada je austrijski mistik Rudolf Štajner držao predavanje da je monahinja po njenom opisu bila prošli život ruskog pesnika-filozofa Vladimira Solovjeva[51] čije se vizije Svete Premudrosti često porede sa Hildegardinim.[52] Sofiolog Robert Pauel piše da hermetička astrologija dokazuje podudaranje,[53] dok mistične zajednice u Hildegardinoj liniji uključujući umetnika Karla Šredera[54] koju je proučavala sociolog iz Kolumbije Kortni Bender[55] i koju su podržali istraživači reinkarnacije Valter Semkiv i Kevin Rierson.[56]

Snimci i izvođenja njenih kompozicija stekli su kritike i popularnost od 1979. godine.

Prevodi dela uredi

Njene knjige i drugi radovi koji su prevedeni na engleski jezik uključuju:

  • Causae et Curae (Holistic Healing). Trans. by Manfred Pawlik and Patrick Madigan. Edited by Mary Palmquist and John Kulas. Collegeville, MN: Liturgical Press, Inc., 1994.
  • Causes and Cures of Hildegard of Bingen. Trans. by Priscilla Throop. Charlotte, VT: MedievalMS, 2006, 2008.
  • Homilies on the Gospels. Trans. by Beverly Mayne Kienzle. Trappist, KY: Cistercian Publications, 2011.
  • Physica. Trans. Priscilla Throop. Rochester Vermont: Healing Arts Press, 1998.
  • Scivias. Trans. by Columba Hart and Jane Bishop. Introduction by Barbara J. Newman. Preface by Caroline Walker Bynum. New York: Paulist Press, 1990.
  • Solutions to Thirty-Eight Questions. Trans. Beverly Mayne Kienzle, with Jenny C. Bledsoe and Stephen H. Behnke. Collegeville, MN: Cistercian Publications / Liturgical Press, 2014.
  • Symphonia: A Critical Edition of the Symphonia Armonie Celestium Revelationum (Symphony of the Harmony of Celestial Revelations), ed. and trans. Barbara Newman. Cornell Univ. Press, 1988/1998.
  • The Book of the Rewards of Life. Trans. Bruce Hozeski. New York : Oxford University Press, 1997.
  • The Letters of Hildegard of Bingen. Trans. by Joseph L. Baird and Radd K. Ehrman. 3 vols. New York: Oxford University Press, 1994/1998/2004.
  • Three Lives and a Rule: the Lives of Hildegard, Disibod, Rupert, with Hildegard's Explanation of the Rule of St. Benedict. Trans. by Priscilla Throop. Charlotte, VT: MedievalMS, 2010.
  • Two Hagiographies: Vita sancti Rupperti confessoris. Vita sancti Dysibodi episcopi. Intro. and trans. Hugh Feiss, O.S.B.; ed. Christopher P. Evans. Paris, Leuven, Walpole, MA: Peeters, 2010.
  • Hildegard of Bingen. The Book of Divine Works. Trans. by Nathaniel M. Campbell. Washington, D.C.: The Catholic University of America Press, 2018.
  • Sarah L. Higley. Hildegard of Bingen's Unknown Language: An Edition, Translation, and Discussion New York: Palgrave Macmillan, 2007.
  • Silvas, Anna. Jutta and Hildegard: The Biographical Sources. University Park, PA: The Pennsylvania State University Press, 1998. ISBN 978-0-271-01954-3

Bibliografija uredi

Primarini izvori uredi

Izdanja Hildegardinih radova
  • Hildegardis Bingensis, Opera minora. II. edited by C.P. Evans, J. Deploige, S. Moens, M. Embach, K. Gärtner, Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis CCCM 226A. . Turnhout: Brepols. 2015. ISBN 978-2-503-54837-1. 
  • Hildegardis Bingensis, Opera minora. edited by H. Feiss, C. Evans, B.M. Kienzle, C. Muessig, B. Newman, P. Dronke, Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis CCCM 226. . Turnhout: Brepols. 2007. ISBN 978-2-503-05261-8. 
  • Hildegardis Bingensis. Werke Band IV. Lieder Symphoniae.. Edited by Barbara Stühlmeyer. Beuroner Kunstverlag. (Bingensis), Hildegardis (2012). Lieder. Beuroner Kunstverlag. ISBN 978-3-87071-263-1. .
  • Lieder (Otto Müller Verlag Salzburg 1969: modern edition in adapted square notation)
  • Marianne Richert Pfau, Hildegard von Bingen: Symphonia, 8 volumes. Complete edition of the Symphonia chants. (Bryn Mawr, Hildegard Publishing Company, 1990).
  • Beate Hildegardis Cause et cure, ed. L. Moulinier (Berlin, Akademie Verlag, 2003)
  • Epistolarium pars prima I–XC. edited by L. Van Acker, Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis CCCM 91A. . Turnhout: Brepols. 1991. 
  • Epistolarium pars secunda XCI–CCLr. edited by L. Van Acker, Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis CCCM 91A. . Turnhout: Brepols. 1993. 
  • Epistolarium pars tertia CCLI–CCCXC. edited by L. Van Acker and M. Klaes-Hachmoller, Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis XCIB. . Turnhout: Brepols. 2001. 
  • Scivias. A. Führkötter, A. Carlevaris eds., Corpus Christianorum Scholars Version vols. 43, 43A. . Turnhout: Brepols. 2003. 
  • Liber vitae meritorum. A. Carlevaris ed. Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis CCCM 90. . Turnhout: Brepols. 1995. 
  • Liber divinorum operum. A. Derolez and P. Dronke eds., Corpus Christianorum Continuatio Mediaevalis CCCM 92. . Turnhout: Brepols. 1996. 
  • Hildegard of Bingen, Two Hagiographies: Vita sancti Rupperti confessoris, Vita sancti Dysibodi episcopi,. ed. and trans. Hugh Feiss & Christopher P. Evans, Dallas Medieval Texts and Translations 11. . Leuven and Paris: Peeters. 2010. 
  • Hildegard, Saint; Higley, Sarah L. (15. 12. 2007). Hildegard of Bingen's Unknown Language: An Edition, Translation, and Discussion. Palgrave Macmillan. ISBN 9781403976734. , ed. Sarah Higley (2007) (the entire Riesencodex glossary, with additions from the Berlin MS, translations into English, and extensive commentary)
Rani rukopisi
  • Wiesbaden, Hessische Landesbibliothek, MS 2 (Riesen Codex) or Wiesbaden Codex (c. 1180–85)
  • Dendermonde, Belgium, St.-Pieters-&-Paulusabdij Cod. 9 (Villarenser codex) (c. 1174/75)
  • Leipzig, University Library, St. Thomas 371
  • Paris, Bibl. Nat. MS 1139
  • München, University Library, MS 2∞156

Drugi izvori uredi

  • Friedrich Wilhelm Emil Roth, "Glossae Hildigardis", in: Elias Steinmeyer and Eduard Sievers eds., Die Althochdeutschen Glossen, vol. III. Zürich: Wiedmann, 1895. 1965. str. 390–404.
  • Analecta Sanctae Hildegardis, in Analecta Sacra vol. 8 edited by Jean-Baptiste Pitra (Monte Cassino, 1882).
  • Patrologia Latina vol. 197 (1855).
  • Explanatio Regulae S. Benedicti
  • Explanatio Symboli S. Athanasii
  • Homeliae LVIII in Evangelia.
  • Hymnodia coelestis.
  • Ignota lingua, cum versione Latina
  • Liber divinorum operum simplicis hominis (1163–73/74)
  • Liber vitae meritorum (1158–63)
  • Libri simplicis et compositae medicinae.
  • Physica, sive Subtilitatum diversarum naturarum creaturarum libri novem
  • Scivias seu Visiones (1141–51)
  • Solutiones triginta octo quaestionum
  • Tractatus de sacramento altaris.

Reference uredi

  1. ^ Bennett, Judith M. and Hollister, Warren C (2001). Medieval Europe: A Short History. New York: McGraw-Hill. str. 317. .
  2. ^ "Women of Historic Note". Washington Post, By Gayle Worl March 9, 1997
  3. ^ Jöckle 2003, str. 204
  4. ^ Campbell, Olivia, Abortion Remedies from a Medieval Catholic Nun(!), JSTOR Daily, October 13, 2021
  5. ^ Worl, Gayle (1997-03-09). „WOMEN OF HISTORIC NOTE”. The Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Pristupljeno 2023-11-22. 
  6. ^ Caviness, Madeline. "Artist: 'To See, Hear, and Know All at Once'", in Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World, ed. Barbara Newman (Berkeley: University of California Press, 1998), pp. 110–24; Nathaniel M. Campbell, Imago expandit splendorem suum: Hildegard of Bingen's Visio-Theological Designs in the Rupertsberg Scivias Manuscript in Eikón/Imago 4 (2013, Vol. 2, No. 2), pp. 1–68, accessible online here Arhivirano 16 jul 2014 na sajtu Wayback Machine.
  7. ^ Burkholder, J. Peter, Claude V. Palisca, and Donald Jay Grout. 2006. Norton anthology of western music. New York: W.W. Norton.
  8. ^ Pope Benedict XVI, Apostolic Letter Proclaiming Saint Hildegard of Bingen, professed nun of the Order of Saint Benedict, a Doctor of the Universal Church, 7 October 2012.
  9. ^ Riesenkodex manuscript Arhivirano 19 mart 2016 na sajtu Wayback Machine
  10. ^ Albert Derolez, "The Manuscript Transmission of Hildegard of Bingen's Writings," in Hildegard of Bingen: The Context of her Thought and Art, ed. Charles Burnett and Peter Dronke (London: The Warburg Institute, 1998), pp. 22–23; and Michael Embach, Die Schriften Hildegards von Bingen: Studien zu ihrer Überlieferung und Rezeption im Mittelalter und in der Frühen Neuzeit (Berlin: Akademie Verlag, 2003), p. 36.
  11. ^ Florence Eliza Glaze, "Medical Writer: 'Behold the Human Creature,'" in Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World, ed. Barbara Newman (Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press, 1998), pp. 125–48.
  12. ^ a b Sweet, V. (1999). "Hildegard of Bingen and the greening of medieval medicine". Bulletin of the History of Medicine, 73(3), pp. 381–403. Project MUSE, doi:10.1353/bhm.1999.0140
  13. ^ Maddocks, Fiona. Hildegard of Bingen: The Woman of Her Age (New York: Doubleday, 2001), p. 155.
  14. ^ Hozeski, Bruce W. Hildegard's Healing Plants: From Her Medieval Classic Physica (Massachusetts: Beacon Press, 2001), pp. xi–xii
  15. ^ Kitsock, Greg. „Hops: The beer ingredient (most) drinkers love”. The Washington Post. 
  16. ^ Oliver, Garrett (9. 9. 2011). The Oxford Companion to Beer. Oxford University Press. str. 435. 
  17. ^ Hildegard von Bingen, Causae et Curae (Holistic Healing), trans. by Manfred Pawlik and Patrick Madigan, ed. by Mary Palmquist and John Kulas (Collegeville, MN: Liturgical Press, Inc., 1994); Hildegard von Bingen, Physica, trans. Priscilla Throop (Rochester, Vermont: Healing Arts Press, 1998).
  18. ^ Sweet, V. (1999). "Hildegard of Bingen and the greening of medieval medicine". Bulletin of the History of Medicine, 73(3), pp. 381–403. Project MUSE, doi:10.1353/bhm.1999.0140
  19. ^ Florence Eliza Glaze, "Medical Writer: 'Behold the Human Creature,'" in Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World, ed. Barbara Newman (Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press, 1998), pp. 125–48.
  20. ^ a b Sweet, V. (1999). "Hildegard of Bingen and the greening of medieval medicine". Bulletin of the History of Medicine, 73(3), pp. 381–403. Project MUSE, doi:10.1353/bhm.1999.0140
  21. ^ a b Florence Eliza Glaze, "Medical Writer: 'Behold the Human Creature,'" in Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World, ed. Barbara Newman (Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press, 1998), pp. 125–48.
  22. ^ a b Sweet, V. (1999). "Hildegard of Bingen and the greening of medieval medicine". Bulletin of the History of Medicine, 73(3), pp. 381–403. Project MUSE, doi:10.1353/bhm.1999.0140
  23. ^ "Hildegard of Bingen." Encyclopedia of World Biography. 2004.
  24. ^ a b Florence Eliza Glaze, "Medical Writer: 'Behold the Human Creature,'" in Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World, ed. Barbara Newman (Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press, 1998), pp. 125–48.
  25. ^ Underhill, Evelyn. Mystics of the Church (Pennsylvania: Morehouse Publishing, 1925), p. 77.
  26. ^ Schipperges, Heinrich. Hildegard of Bingen: Healing and the Nature of the Cosmos (New Jersey: Markus Wiener Publishers, 1997), p. 10.
  27. ^ Maddocks, Fiona. Hildegard of Bingen: The Woman of Her Age (New York: Doubleday, 2001), p. 55.
  28. ^ Ruether, Rosemary Radford. Visionary Women (Minneapolis: Augsburg Fortress, 2002), p. 8.
  29. ^ Underhill, Evelyn. Mystics of the Church (Pennsylvania: Morehouse Publishing, 1925), pp. 78–79.
  30. ^ Madigan, Shawn. Mystics, Visionaries and Prophets: A Historical Anthology of Women's Spiritual Writings (Minnesota: Augsburg Fortress, 1998), p. 96.
  31. ^ Oliveira, Plinio Correa de. "St. Hildegard Von Bingen, 17 September". St. Hildegard von Bingen, Saint of 17 September.
  32. ^ Dietrich, Julia. "The Visionary Rhetoric of Hildegard of Bingen." Listening to their Voices: The Rhetorical Activities of Historic Women, Molly Meijer Wertheimer, ed. (University of South Carolina Press, 1997), pp. 202–14.
  33. ^ For cloister as confinement see "Female" section of "Cloister" in Catholic Encyclopedia.
  34. ^ Herrick, James A., The History of Rhetoric: An Introduction, 4th ed. (Boston: Allyn Bacon, 2005), pp. ??.
  35. ^ New York: Routledge, 2001, 9
  36. ^ Ruether, Rosemary Radford. Visionary Women. Minneapolis: Augsburg Fortress, 2002. pp. 28–29.
  37. ^ Dietrich, Julia. "The Visionary Rhetoric of Hildegard of Bingen." Listening to their Voices: The Rhetorical Activities of Historic Women, Molly Meijer Wertheimer, ed. (University of South Carolina Press, 1997), pp. 202–14.
  38. ^ See Hildegard's correspondence with Tengswich of Andernach, in Letters 52 and 52r, in The Letters of Hildegard of Bingen, Vol. 1, translated by Baird and Ehrman (Oxford University Press, 1994), 127–30; and discussion in Alfred Haverkamp, "Tenxwind von Andernach und Hildegard von Bingen: Zwei "Weltanschauungen" in der Mitte des 12. Jahrhunderts," in Institutionen, Kultur und Gesellschaft im Mittelalter: Festschrift für Josef Fleckenstein, ed. Lutz Fenske, Werner Rösener, and Thomas Zotz (Jan Thorbecke Verlag: Sigmaringen, 1984), 515–48; and Peter Dronke, Women Writers of the Middle Ages (Cambridge University Press, 1984), pp. 165–67.
  39. ^ Madigan, Shawn. Mystics, Visionaries and Prophets: A Historical Anthology of Women's Spiritual Writings (Minnesota: Augsburg Fortress, 1998), p. 96.
  40. ^ Bennett, Judith M. and Hollister, Warren C. Medieval Europe: A Short History (New York: McGraw-Hill, 2001), p. 317.
  41. ^ Furlong, Monica. Visions and Longings: Medieval Women Mystics (Massachusetts: Shambhala Publications, 1996), 85–86.
  42. ^ Hildegard von Bingen, The Letters of Hildegard of Bingen, translated by Joseph L. Baird and Radd K. Ehrman (NY: Oxford University Press, 1994/1998), p. 180.
  43. ^ Schipperges, Heinrich. Hildegard of Bingen: Healing and the Nature of the Cosmos (New Jersey: Markus Wiener Publishers, 1997), p. 16.
  44. ^ „The Church's Year”. The Church of England. Pristupljeno 15. 6. 2020. 
  45. ^ „The Calendar”. The Church of England (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 4. 2021. 
  46. ^ See e.g. Marilyn R. Mumford, "A Feminist Prolegomenon for the Study of Hildegard of Bingen," in Gender, Culture, and the Arts: Women, Culture, and Society, eds. R. Dotterer and S. Bowers (Selinsgrove: Susquehanna University Press, 1993), pp. 44–53.
  47. ^ Ruether, Rosemary Radford. Visionary Women (Minneapolis: Augsburg Fortress, 2002), pp. 10–11.
  48. ^ Barbara Newman, "Hildegard of Bingen: Visions and Validation," Church History 54 (1985): pp. 163–75; Barbara Newman, Sister of Wisdom: St. Hildegard's Theology of the Feminine, (Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1987).
  49. ^ a b Sweet, V. (1999). "Hildegard of Bingen and the greening of medieval medicine." Bulletin of the history of Medicine, 73(3), p. 386.
  50. ^ June Boyce-Tillman, "Hildegard of Bingen at 900: The Eye of a Woman," The Musical Times 139, no. 1865 (Winter, 1998): p. 35.
  51. ^ Steiner, Rudolf. Karmic Relationships, Vol. 4 (1924)
  52. ^ Powell, Robert. The Sophia Teachings: The Emergence of the Divine Feminine in Our Time (Lindisfarne Books, 2007), p. 70.
  53. ^ Powell, Robert. Hermetic Astrology (Sophia Foundation Press, 2006)
  54. ^ „Return of Hildegard”. Return of Hildegard. Pristupljeno 25. 12. 2011. 
  55. ^ Bender, Courtney. The New Metaphysicals: Spirituality and the American Religious Imagination (University of Chicago Press, 2010), p. 62.
  56. ^ „The Reincarnation Case of Carl Schroeder”. Water Semkiw IISIS. Arhivirano iz originala 19. 3. 2012. g. Pristupljeno 25. 12. 2011. 

Literatura uredi

  • Bennett, Judith M.; Hollister, Warren C (2001). Medieval Europe: A Short History. New York: McGraw-Hill. ISBN 9780072346572. 
  • Jöckle, Clemens (2003). Encyclopedia of Saints. Konecky & Konecky. str. 204. 
  •   Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Hildegard, St”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 13 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 461—62. Primary Sources (in translation):'
  • ________. The Book of Divine Works. Trans. by Nathaniel M. Campbell. Washington, D.C: The Catholic University of America Press. 2018. ISBN 9780813231297. .
  • ________. The Book of the Rewards of Life. Trans. Bruce Hozeski. New York: Oxford University Press. 1997. .
  • ________. Causae et Curae (Holistic Healing). Trans. by Manfred Pawlik and Patrick Madigan. Edited by Mary Palmquist and John Kulas. Collegeville, MN: Liturgical Press, Inc., 1994.
  • ________. Causes and Cures of Hildegard of Bingen. Trans. by Priscilla Throop. Charlotte, VT: MedievalMS, 2006, 2008.
  • ________. Homilies on the Gospels. Trans. by Beverly Mayne Kienzle. Trappist, KY: Cistercian Publications, 2011.
  • ________. The Letters of Hildegard of Bingen. Trans. by Joseph L. Baird and Radd K. Ehrman. 3 vols. . New York: Oxford University Press. 1994. /1998/2004.
  • ________. Physica. Prevod: Priscilla Throop. Rochester, Vermont: Healing Arts Press. 1998. .
  • Hildegard, St (1990). Scivias. Prevod: Columba Hart; Jane Bishop. Preface by Caroline Walker Bynum. New York: Paulist Press. ISBN 9780809131303. .
  • ________. Solutions to Thirty-Eight Questions. Trans. Beverly Mayne Kienzle, with Jenny C. Bledsoe and Stephen H. Behnke. Collegeville, MN: Cistercian Publications / Liturgical Press. 2014. .
  • ________. . Barbara Newman, ur. (1998) [1988]. Symphonia: A Critical Edition of the Symphonia Armonie Celestium Revelationum (Symphony of the Harmony of Celestial Revelations). Cornell University Press. ISBN 0801485479. .
  • ________. Two Hagiographies: Vita sancti Rupperti confessoris. Vita sancti Dysibodi episcopi. Intro. and trans. Hugh Feiss, O.S.B.; ed. Christopher P. Evans. Paris, Leuven, Walpole, MA: Peeters, 2010.
  • ________. Three Lives and a Rule: the Lives of Hildegard, Disibod, Rupert, with Hildegard's Explanation of the Rule of St. Benedict. Trans. by Priscilla Throop. Charlotte, VT: MedievalMS, 2010.
  • Higley, Sarah L. (15. 12. 2007). Hildegard of Bingen's Unknown Language: An Edition, Translation, and Discussion. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 9781403976734. 
  • Silvas, Anna (1998). Jutta and Hildegard: The Biographical Sources. University Park, PA: The Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-01954-3. 

Sekundarni izvori:

  • Bennett, Judith M. and C. Warren Hollister. Medieval Europe: A Short History. New York: McGraw-Hill, 2006. 289, 317.
  • Boyce-Tillman, June. "Hildegard of Bingen at 900: The Eye of a Woman." The Musical Times 139, no. 1865 (Winter, 1998): 31–36.
  • Butcher, Carmen Acevedo (2007). Hildegard of Bingen: A Spiritual Reader. Massachusetts: Paraclete Press. .
  • Davidson, Audrey Ekdahl. "Music and Performance: Hildegard of Bingen's Ordo Virtutum." The Ordo Virtutum of Hildegard of Bingen: Critical Studies. Kalamazoo, MI: Western Michigan University, 1992.
  • Dietrich, Julia (1997). „The Visionary Rhetoric of Hildegard of Bingen.”. Listening to Their Voices: The Rhetorical Activities of Historic Women. Ed. Molly Meijer Wertheimer. Columbia: University of South Carolina Press. str. 202—14. 
  • Fassler, Margot (1998). „Composer and Dramatist: 'Melodious Singing and the Freshness of Remorse.'”. Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World. Edited by Barbara Newman. Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press. .
  • Flanagan, Sabina (4. 1. 2002). Hildegard of Bingen: A Visionary Life. Routledge. ISBN 978-1-134-66629-4. 
  • Fox, Matthew. Illuminations of Hildegard of Bingen. New Mexico: Bear and Company, 1985.
  • Furlong, Monica. Visions and Longings: Medieval Women Mystics. Massachusetts: Shambhala Publications, 1996.
  • Glaze, Florence Eliza (1998). „Medical Writer: 'Behold the Human Creature.'”. Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World. Edited by Barbara Newman. Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press. .
  • Holsinger, Bruce W. (2001). Music, Body, and Desire in Medieval Culture: Hildegard of Bingen to Chaucer. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4058-6. 
  • King-Lenzmeier, Anne (2001). Hildegard of Bingen: an integrated version. Minnesota: The Liturgical Press. ISBN 9780814658420. .
  • Maddocks, Fiona. Hildegard of Bingen: The Woman of Her Age. New York: Doubleday, 2001.
  • Madigan, Shawn. Mystics, Visionaries and Prophets: A Historical Anthology of Women's Spiritual Writings. Minnesota: Augsburg Fortress, 1998.
  • McGrade, Michael. "Hildegard von Bingen." Die Musik in Geschichte und Gegenwart: allgemeine Enzyklopaldie der Musik, 2nd edition, T. 2, Volume 8. Edited by Ludwig Fischer. Kassel, New York: Bahrenreiter, 1994.
  • Moulinier, Laurence, Le manuscrit perdu à Strasbourg. Enquête sur l'œuvre scientifique de Hildegarde, Paris/Saint-Denis, Publications de la Sorbonne-Presses Universitaires de Vincennes, 1995, 286 p.
  • ________. "Un lexique trilingue du XIIe siècle : la lingua ignota de Hildegarde de Bingen", dans Lexiques bilingues dans les domaines philosophique et scientifique (Moyen Âge-Renaissance), Actes du colloque international organisé par l'Ecole Pratique des Hautes Etudes-IVe Section et l'Institut Supérieur de Philosophie de l'Université Catholique de Louvain, Paris, 12–14 juin 1997, éd. J. Hamesse, D. Jacquart, Turnhout, Brepols, 2001, p. 89–111.
  • ________. "Un témoin supplémentaire du rayonnement de sainte Radegonde au Moyen Age ? La Vita domnae Juttae (XIIe siècle)", Bulletin de la société des Antiquaires de l'Ouest, 5e série, t. XV, 3e et 4e trimestres 2001, pp. 181–97.
  • Newman, Barbara (1998). Voice of the Living Light. California: University of California Press. .
  • ________. "Hildegard of Bingen: Visions and Validation." Church History 54 (1985): 163–75.
  • ________. Barbara Newman, ur. (1998). „'Sibyl of the Rhine': Hildegard's Life and Times”. Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World. Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press. .
  • ________. Sister of Wisdom: St. Hildegard's Theology of the Feminine. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. 1987. .
  • Richert-Pfau, Marianne. "Mode and Melody Types in Hildegard von Bingen's Symphonia." Sonus 11 (1990): 53–71.
  • Richert-Pfau, Marianne and Stefan Morent. Hildegard von Bingen: Klang des Himmels. Koeln: Boehlau Verlag, 2005.
  • Schipperges, Heinrich. Hildegard of Bingen: healing and the nature of the cosmos. New Jersey: Markus Wiener Publishers, 1997.
  • Stühlmeyer, Barbara. Die Kompositionen der Hildegard von Bingen. Ein Forschungsbericht.. In: Beiträge zur Gregorianik. 22. ConBrio Verlagsgesellschaft, Regensburg. . 1996. str. 74—85. ISBN 978-3-930079-23-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • ________. Die Gesänge der Hildegard von Bingen. Eine musikologische, theologische und kulturhistorische Untersuchung.. Olms, Hildesheim. Stühlmeyer, Barbara (2003). Die Gesänge der Hildegard von Bingen: Eine musikologische, theologische und kulturhistorische Untersuchung. G. Olms. ISBN 978-3-487-11845-1. .
  • ________. Tugenden und Laster. Wegweisung im Dialog mit Hildegard von Bingen.. Beuroner Kunstverlag, Beuron. Stühlmeyer, Barbara (2012). Tugenden und Laster: Wegweisung im Dialog mit Hildegard von Bingen. Beuroner Kunstverl. ISBN 978-3-87071-287-7. .
  • ________. Wege in sein Licht. Eine spirituelle Biografie über Hildegard von Bingen.. Beuroner Kunstverlag, Beuron. Stühlmeyer, Barbara (2013). Wege in sein Licht: Eine spirituelle Biografie über Hildegard von Bingen. Beuroner Kunstverl. ISBN 978-3-87071-293-8. .
  • ________. Hildegard von Bingen. Leben – Werk – Verehrung.. Topos plus Verlagsgemeinschaft, Kevelaer. Stühlmeyer, Barbara (2014). Hildegard von Bingen: Leben - Werk - Verehrung. Lahn-Verlag. ISBN 978-3-8367-0868-5. .
  • The Life and Works of Hildegard von Bingen. Internet. Available from http://www.fordham.edu/halsall/med/hildegarde.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. avgust 2007); accessed 14 November 2009.
  • Tillman, June-Boyce. "Hildegard of Bingen at 900: The Eye of a Woman". The Musical Times 139, no. 1865 (Winter, 1998): 31–36.
  • Underhill, Evelyn. Mystics of the Church. Pennsylvania: Morehouse Publishing, 1925.

Dodatna literatura uredi

Opšti komentari
  • Burnett, Charles and Peter Dronke, eds. Hildegard of Bingen: The Context of Her Thought and Art. The Warburg Colloquia. London: The University of London, 1998.
  • Cherewatuk, Karen and Ulrike Wiethaus, ur. (1993). Dear Sister: Medieval Women and the Epistolary Genre. Middle Ages Series. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. .
  • Davidson, Audrey Ekdahl (1992). The Ordo Virtutum of Hildegard of Bingen: Critical Studies. Kalamazoo, MI: Medieval Institute Publications. ISBN 978-1-879288-17-1. 
  • Dronke, Peter (2001) [1984]. Women Writers of the Middle Ages: A Critical Study of Texts from Perpetua to Marguerite Porete. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Flanagan, Sabina (1998). Hildegard of Bingen: A Visionary Life. London: Routledge. ISBN 978-0-7607-1361-7. 
  • Gosselin, Carole & Micheline Latour. Hildegarde von Bingen, une musicienne du XIIe siècle. Montréal: Université du Québec à Montréal, Département de musique, 1990.
  • King-Lenzmeier, Anne H (2001). Hildegard of Bingen: An Integrated Vision. Collegeville, MN: Liturgical Press. ISBN 9780814658420. .
  • Newman, Barbara (1987). Sister of Wisdom: St. Hildegard's Theology of the Feminine. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520058101. .
  • Newman, Barbara, ed. Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World. Berkeley: University of California, 1998.
  • Pernoud, Régine. Hildegard of Bingen: Inspired Conscience of the Twelfth Century. Translated by Paul Duggan. NY: Marlowe & Co., 1998.
  • Schipperges, Heinrich (1999). The World of Hildegard of Bingen: Her Life, Times, and Visions. Trans. John Cumming. Collegeville, MN: The Liturgical Press. .
  • Wilson, Katharina (1984). Medieval Women Writers. Athens, GA: University of Georgia Press. .
O Hildegardinim iluminacijama
  • Baillet, Louis. "Les miniatures du »Scivias« de Sainte Hildegarde." Monuments et mémoires publiés par l'Académie des inscriptions et belles-lettres 19 (1911): 49–149.
  • Campbell, Nathaniel M. "Imago expandit splendorem suum: Hildegard of Bingen's Visio-Theological Designs in the Rupertsberg Scivias Manuscript." Eikón / Imago 4 (2013, Vol. 2, No. 2), pp. 1–68; accessible online here Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016).
  • Caviness, Madeline. "Gender Symbolism and Text Image Relationships: Hildegard of Bingen's Scivias." In Translation Theory and Practice in the Middle Ages, ed. Jeanette Beer, pp. 71–111. Studies in Medieval Culture 38. Kalamazoo: Medieval Institute Publications, 1997.
  • Eadem. "Hildegard of Bingen: German Author, Illustrator, and Musical Composer, 1098–1179." In Dictionary of Women Artists, ed. Delia Gaze, pp. 685–87. London: Fitzroy Dearborn Publishers, 1997.
  • Eadem. "Artist: 'To See, Hear, and Know All at Once'." In Voice of the Living Light: Hildegard of Bingen and Her World,. ed. Barbara Newman. . Berkeley: University of California Press. 1998. pp. 110–24. .
  • Eadem. "Hildegard as Designer of the Illustrations to Her Works." In Hildegard of Bingen: The Context of Her Thought and Art, ed. Charles Burnett and Peter Dronke, pp. 29–62. London: Warburg Institute, 1998.
  • Harris, Anne Sutherland and Linda Nochlin, Women Artists: 1550–1950. New York: Los Angeles County Museum of Art. Knopf. 1976. ISBN 978-0-394-73326-5. 
  • Führkötter, Adelgundis. The Miniatures from the Book Scivias: Know the Ways – of St Hildegard of Bingen from the Illuminated Rupertsberg Codex. Vol. 1. Armaria patristica et mediaevalia. Turnhout: Brepols, 1977.
  • Keller, Hiltgart L. Mittelrheinische Buchmalereien in Handschriften aus dem Kreise der Hiltgart von Bingen. Stuttgart: Surkamp, 1933.
  • Kessler, Clemencia Hand. "A Problematic Illumination of the Heidelberg "Liber Scivias"." Marsyas 8 (1957): 7–21.
  • Meier, Christel. "Zum Verhältnis von Text und Illustration im überlieferten Werk Hildegards von Bingen." In Hildegard von Bingen, 1179–1979. Festschrift zum 800. Todestag der Heiligen, ed. Anton Ph. Brück, pp. 159–69. Mainz: Selbstverlag der Gesellschaft für mittelrheinische Kirchengeschichte, 1979.
  • Eadem. "Calcare caput draconis. Prophetische Bildkonfiguration in Visionstext und Illustration: zur Vision »Scivias« II, 7." In Hildegard von Bingen. Prophetin durch die Zeiten, edited by Äbtissin Edeltraud Forster, 340–58. Freiburg im Breisgau: Verlag Herder, 1997.
  • Otto, Rita. "Zu einigen Miniaturen einer »Scivias«-Handschrift des 12. Jahrhunderts." Mainzer Zeitschrift. Mittelrheinishces Jahrbuch für Archäologie, Kunst und Geschichte 67/68 (1972): 128–37.
  • Saurma-Jeltsch, Lieselotte. "Die Rupertsberger »Scivias«-Handschrift: Überlegungen zu ihrer Entstehung." In Hildegard von Bingen. Prophetin durch die Zeiten, ed. Äbtissin Edeltraud Forster, pp. 340–58. Freiburg im Breisgau: Verlag Herder, 1997.
  • Eadem. Die Miniaturen im "Liber Scivias" der Hildegard von Bingen: die Wucht der Vision und die Ordnung der Bilder. Wiesbaden: Reichert, 1998.
  • Schomer, Josef. Die Illustrationen zu den Visionen der hl. Hildegard als künstlerische Neuschöpfung (das Verhältnis der Illustrationen zueinander und zum Texte). Bonn: Stodieck, 1937.
  • Suzuki, Keiko. "Zum Strukturproblem in den Visionsdarstellungen der Rupertsberger «Scivias» Handschrift." Sacris Erudiri 35 (1995): 221–91.
  • Eadem. Bildgewordene Visionen oder Visionserzählungen: Vergleichende Studie über die Visionsdarstellungen in der Rupertsberger Scivias-Handschrift und im Luccheser Liber divinorum operum-Codex der Hildegard von Bingen. Neue Berner Schriften zur Kunst, 5. Bern, Switzerland: Peter Lang, 1998.
Pozadinsko čitanje

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хилдегарда_Бингенска&oldid=27694696”