Hipostaza

Hipostaza ili ipostas (grč. υποστασιςstajati pod) je filozofski pojam koji doslovno znači ono što stoji ispod, pod-stajanje (lat. sub-stantia). U filozofiji, hipostaza može biti podloga, osnova, biće, supstancija i sl. [1] U hrišćanskoj teologiji, hipostaza je izraz kojim se određuju lica Svete Trojice.

Hipostaziranje znači opredmetljenje, odnosno popredmetljenje nekog svojstva ili pojma. Hipostazirati znači pretvoriti u samostalno, supstancijalno, ono što to nije. [2] Po Kantu, hipostazirati znači nešto „što postoji samo u mislima uzimati kao zbiljski predmet izvan subjekta koji misli“, odnosno „njegove misli pretvarati u stvari“. [2]

Hipostaza u antičkoj filozofijiUredi

U grčkoj filozofiji, izraz hipostaza (grč. υποστασις) je vezan sa izrazom suština (grč. ουσια). Plotin je koristio pojam hipostaza za označavanje supstancija, odnosno stupnjeva bića. [3] Plotin celinu postojećeg deli na sledeće hipostaze:

  • Jedno: neizrecivo, jednostavno, s onu stranu svakog jestva;
  • duh ili um (nus): tu spadaju platonovske ideje; s nastankom vremena dolazi do treće hipostaze;
  • duša: ona živi između onog noetičkog i čulnog i delatno je jestvo čitavog života u svemu, a sadrži i pojedinačne duše;
  • tvar: ona nije hipostaza, budući da ničemu nije podloga, sama je bezoblična, a oblikuje je duša.

Svaka hipostaza je utemeljena u višoj, a jedina koja je utemeljena u sebi samoj jeste najviša — Jedno. Isticanje ili isijavanje (lat. emanacija) je proces koji teče odozgo prema dole, od jednog ka tvari.

Ipostas u hrišćanstvuUredi

U hrišćanskoj terminologiji hipostaza dobija značenje suprotno od οὐσία i φύσις. Da bi se uklonili nesporazumi zbog različitog razumevanja i upotrebe termina υποστασις i ουσια, na zahtev Sv. Atanasija Velikog, sazvan je sabor u Aleksandriji (362), na kome je odlučeno da termin ουσια (suština) označava ono što je zajedničko za sva tri lica Svete Trojice, a termin υποστασις (lice), označava ono što je trojično u suštini. Držeći se ove terminologije, oci Drugog vaseljenskog sabora, u poslanici Rimskoj crkvi (Rimska eparhija jedne Crkve), izrazili su se o veri u Svetu Trojicu: Crkva veruje u jednog Boga (u jednu suštinu), koji je u trima savršenim ipostasima (trima savršenim licima).

Dakle, sva tri lica — Otac, Sin i Sveti duh — u Svetoj Trojici imaju jednu istu suštinu, pa pravoslavna teologija postavlja jedinstvo i trojičnost Božju na isti nivo. Razlika među božanskim licima (ipostasima) zasniva se samo na razlici njihovih ličnih svojstava.

Lična svojstva ipostasi Svete TrojiceUredi

Lično svojstvo Oca jeste nerođenost. „Pod nerođenim podrazumeva se ono što je bez porekla.“ (Sveti Grigorije Niski). Otac je načelo jedinstva u Svetoj Trojici, izvor (trojičnih odnosa) iz kojeg ipostasi dobijaju svoj određeni karakter. On je, kao prva ipostas u Svetoj Trojici, po svom ličnom svojstvu bespočetan, bezuzročan, nestvoren, nerođen, nesazdan, on je Bog sam od sebe, dok Sin i Sveti duh proizlaze bespočetno i večno od Oca — jedinstvo Svete Trojice održava monarhija Oca.

Lično svojstvo Sina jeste rađanje, tj. Sin je druga ipostas koja proizlazi od Oca kao rođeni. Sin se rađa večno od večnog Oca, tokom jednog procesa koji pripada kategoriji suštine. Sin nije proizvod Očeve volje, već je Sin po svojoj suštini, kao jedini od jedinoga, kao Bog istiniti od Boga istinitog, pa na taj način ima sve osobine večnosti (sam pojam o večnom Ocu sadrži u sebi pojam o večnom Sinu, i obratno).

Lično svojstvo Svetog duha jeste njegovo ishođenje od Oca, što je otkrio sam Gospod Isus Hristos, kao jednu od najvećih svetih tajni (Jovan 15,26). Ali, Sveti duh biva poslan u svet i od Oca i od Sina (Jovan 14,26), a njegovo poslanje je božanska energija u kojoj učestvuju sve tri ipostasi Svete Trojice. Sveti duh počiva na Sinu, učestvuje i produžava njegovo delo spasenja, a učenje o Svetom duhu, koje se čuva u Crkvi, našlo je svoj dogmatski izraz u osmom članu Simbola vere.

IzvoriUredi

  1. ^ Hipostaza (vokabular.org), Pristupljeno 29. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  3. ^ Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu, Pristupljeno 29. 4. 2013.

LieraturaUredi

Vidi jošUredi