глобални идеолошки и политички конфликт од 1948. до 1991. године
Hladnim ratom naziva se period razvoja međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata, koji je označio krajnju zaoštrenost u odnosima između velikih sila. U njegovoj osnovi stajali su suprotstavljeni odnosi između SAD i Sovjetskog Saveza, kao i uspostavljanje socijalističkog poretka u istočnoj Evropi. Stalno je postojala opasnost od izbijanja novog rata svetskih razmera.
Hladni rat
Podela Evrope tokom Hladnog rata. Članice NATO pakta su prikazane plavom, a Varšavskog pakta crvenom bojom.
Raspad Sovjetskog Saveza na više nezavisnih država. Raspad Varšavskog pakta. Pristupanje bivših sovjetskih republika i zemalja bivšeg istočnog bloka u EU i NATO. Formiranje ZND-a.
U stvari, Hladni rat je predstavljao sprovođenje politike sa „pozicije sile“ od strane velikih država, radi ostvarivanja političkih ciljeva, a da ipak ne dođe do opšteg ratnog sukoba. Hladni rat su obeležili obostrano nepoverenje, sumnjičavost i nesporazumi. SAD je optuživao SSSR zbog širenja komunizma širom sveta, a SSSR optuživao SAD zbog imperijalizma i kontrarevolucije. Korejski, Vijetnamski i Sovjetsko-avganistanski rat predstavljali su neke od oružanih sukoba dve ideologije, mada se SAD i SSSR nisu u njima lično sukobile već kroz naoružanje drugih zemalja. Hladni rat je bio na svom vrhuncu tokom 1948—1953. godine kada je došlo do blokade Berlina, formiranja NATO-a, pobede komunista u Kineskom građanskom ratu i Korejskog rata. Druga situacija neprijateljstva osetila se tokom 1958—1962. godine zbog Kubanske raketne krize.
Kako zarad prestiža, tako i radi sticanja vojne prednosti, Hladni rat je doprineo razvoju nauke i osvajanju svemira kroz trku za svemir.
Termin Hladni rat prvi put je upotrebio Bernard Baruh, savetnik američkog predsednika, tokom jedne debate u američkom Kongresu1947. godine.[1] Pojam Hladni rat vezuje se za britanskog premijera Vinstona Čerčila koji je skovao krilaticu o gvozdenoj zavesi koju su komunisti spustili između svog i slobodnog sveta. On je marta1946. godine u Fultonu (SAD) pozvao na krstaški rat protiv komunizma, podsećajući na obavezu odbrane atlantske zajednice i vojnog zbližavanja ugroženih država. Ta istupanja bila su znak da svet ulazi u Hladni rat.
Godine 1949, tri dela Nemačke su se udružila i stvorila Zapadnu Nemačku, dok je sovjetska zona postala Istočna Nemačka, pod vlašću komunista. Iako ceo u ruskoj zoni i glavni grad Berlin je bio podeljen na četiri zone. Komunisti su u noći između 12. i 13. avgusta1961. godine započeli izgradnju zida dugog 45 km, posred Berlina kako bi sprečili ljude da prelaze sa Istoka na Zapad. Bio je visok 3,6 m i širok 1,2 m. Zid je podignut zato što je u periodu 1949-1961. Prebeglo je oko 2,5 miliona Istočnih Nemaca u Zapadnu Nemačku. Takođe, privreda Istočne Nemačke je bila na ivici propasti, jer su mnogi građani zapadnog Berlina dnevno prelazili u istočni deo grada da bi obavili svoju kupovinu, zato što su cene proizvoda u istočnom Berlinu bile jako niske. Pretvoren je u sistem betonskih zidova na čijem je vrhu bila bodljikava žica i koji je čuvan, sa osmatračnice, topovima i minama. Čitav zapadni Berlin bio je okružen zidom i fizički potpuno odvojen od istočnog dela grada. Mnoge porodice su bile rastavljene, i mnogi ljudi odvojeni od svojih kuća ili poslova. Mnogi su organizovali demonstracije protiv izgradnje, ali su one bile neuspešne. Zapadni Berlin je sad predstavljao izolovanu enklavu u neprijateljskoj zemlji. Zid je od tada postao i ostao simbol Hladnog rata i hladnoratovske podele.
Namera podele Nemačke je bila da se iskorene nemački militarizam i nacizam. Ulogu vodeće sile preuzele su SAD, sa ambicijom da zaustave sovjetsku ekspanziju i ideju komunizma, pre svega u Francuskoj i Italiji, gde je ovaj pokret počeo da jača. Međutim, razlog podele Nemačke bio je sam Hladni rat. Obe supersile su se najviše plašile da će se njihov ratni neprijatelj svrstati uz njihovog hladnoratovskog protivnika: ako bi se to dogodilo, posledica bi bila koncentracija vojne, industrijske i ekonomske moći koja bi postala toliko velika da se više ne bi mogla savladati.
Takođe, i Austrija je bila pod savezničkom okupacijom sve do 15. maja1955. godine kada je proglašena za nezavisnu i demilitarizovanu državu. Na dan 26. oktobra iste godine formalno proglašava svoju neutralnost.
Do pogoršanja međunarodnih odnosa i pojave Hladnog rata došlo je posle raspada Antihitlerovske koalicije i sukoba između bivših saveznika – velikih sila, a pre svega između dve supersile posle rata – SAD i SSSR. Još pre završetka Drugog svetskog rata na pacifičkom ratištu, Vinston Čerčil je kovao plan da napadne Sovjetski Savez. Nada čovečanstva da će rat prestati da bude sredstvo politike i da će se svi politički i međunarodni problemi rešavati mirnim putem – počela je da se gubi. Organizacija ujedinjenih nacija je mnogo puta rešila krupne međunarodne sporove i krize, ali nije uspela da obezbedi stalan i čvrst mir i uvek onemogući upotrebu sile i rata. SAD su prihvatile da brane Grčku i Tursku od spoljne agresije, kako ih ne bi predali komunizmu, i da im pruže vojnu i ekonomsku pomoć, a posebno je politika američkog predsednika Harija Trumana (Trumanova doktrina) formalno ocrtala podelu sveta na dva suprotna bloka ili lagera. Trumanova doktrina je predstavljala odgovor na sovjetsku agresiju u Evropi i Bliskom istoku (Iranu, Turskoj i Grčkoj) i odražavala se u američkoj spremnosti da pruži pomoć svim narodima i zemljama koje su bile pod pretnjom komunističke vlade. Takozvani Maršalov plan bio je još jedan plan SAD, koji se sastojao u, prvenstveno, novčanoj pomoći zemljama Evrope posle Drugog svetskog rata, kako bi se oporavile od posledica nemačke agresije.
SAD i SSSR su pristupile podeli sveta na blokove i stvaranju vojnopolitičkih saveza (Atlantski, Varšavski i drugi). Istovremeno je počela trka u naoružanju, u kome su opet prednjačile sile, pogotovo SAD i SSSR.
Vojni blokovi su vojnopolitički savezi država međusobno povezanih ideološkim, političkim i ekonomskim interesima.
U periodu posle Drugog svetskog rata dolazilo je povremeno do brojnih međunarodnih kriza, koje su se ispoljavale u vidu lokalnih ratova i drugih oblika oružanih sukoba. Postojalo je više žarišta iz kojih je mogao da bukne Treći svetski rat (Nemačka, Kuba, Daleki i Bliski istok).
Jedan od prvih neprijateljskih koraka izmeću velikih sila, na samom početku Hladnog rata, bila je Iranska kriza. Tokom 1946. Staljin je nameravao i okupirao Iran, jer je iranski šah još odavno iskazao svoje simpatije prema Hitlerovoj ideologiji. Iranci svoju državu zovu Iran još od davnina. Staroiranski oblik tog imena je Arjanam sa značenjem »zemlja arijevaca«. Britanske i sovjetske trupe poslate su u Iran, pa su već 1946. godine delovi Irana bili okupirani od strane Britanaca, dok je severni kraj zemlje bio okupiran od strane Crvene armije. Staljin je pokušavao da proširi sovjetsku sferu uticaja tako što je pomagao stvaranje nezavisnih država na tom prostoru, pa su ubrzo osnovane Autonomna Republika Azerbejdžan i Republika Mahabad. Pod pritiskom SAD, sovjetske trupe su morale da napuste zemlju, pa je iranska vojska mogla da osvoji Mahabad.
Bio je prvi primer protiv-komunističke pobune. Pobeda antikomunističkih snaga dovela je do grčkog članstva u NATO-u i do definisanja ideološke ravnoteže snaga oko Egejskog mora tokom čitavog Hladnog rata.
Berlinci gledaju let aviona za vreme Berlinske krize
Kada su američke, francuske i britanske sile integrisale tj. ujedinile svoje sektore u Nemačkoj i Berlinu u jednu ekonomsku celinu 1948. godine, Sovjeti su odgovorili blokadom Berlina (1948—1949). Njihovo ekonomsko ujedinjenje Sovjeti su smatrali kao pretnju za ekonomiju Istočne Nemačke i zato su blokirali sve transportne rute između Berlina i Zapadne Nemačke. SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo su odgovorile snabdevanjem grada hranom i drugim namirnicama preko vojnog vazdušnog transporta i blokadom istočnonemačkih izvoza. To je nateralo Sovjete na prekid blokade posle 11 meseci.
Javljali su se novi vidovi neprijateljstva-Informbiraš-Ibeovac (Staljinista) i Partijac (Titovac). Pored toga, počeo se negovati kult ličnosti (vođe), kako preko obične fotografije, tako i preko slikovnih portreta koji su morali da stoje u svakoj kući i posebnog vida vladanja kao što su bili „Staljinizam“ i „Titoizam“.
Konačno, izbor novog CK KPJ obavio se na Petom kongresu gde je Staljin rekao Titu ne.
Ono čemu je Informbiro najviše doprineo jeste bilo razbijanje jedinstva sovjetskih i jugoslovenskih komunista koje je bilo veoma jako i čvrsto za vreme rata i okretanje Josipa Broza NATO paktu kroz Balkanski pakt 1953. sa Grčkom i Turskom.
Bio je sukob koji je nastao nakon podele Koreje posle Drugog svetskog rata, na geografskoj širini od 38 stepeni, u Severnoj i Južnoj Koreji. Pregovori koji su se vodili za ujedinjenje su propali i severna polovina je bila pod sovjetskim nadzorom, a južnu su podržavale SAD. Severna Koreja je izvršila invaziju na Južnu Koreju25. juna1950. i američki predsednik Truman je naredio svojim trupama da pomognu Južnoj Koreji. Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, bez prisustva sovjetskih delegata, usvojio je rezoluciju tražeći pomoć svih članica Organizacije ujedinjenih nacija da zaustave invaziju. U početku su trupe Severne Koreje sabile južnokorejske i američke snage sve do južnog vrha Korejskog poluostrva, ali je uz pomoć briljantnog pomorsko-amfibijskog desanta kod Inčona, kojim je komandovao general Daglas Makartur, situacija preokrenuta u korist snaga OUN, koje su napredovale sve do granice Severne Koreje i Kine. Kinezi su tada ušli u rat i proterali snage OUN nazad na jug; linija fronta se stabilizovala na 38. paraleli. Američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer, učestvovao je u zaključivanju primirja po kome se linija fronta prihvata kao stvarna granica između dve Koreje. U ratu je poginulo približno 2.000.000 Korejaca, 600.000 Kineza, 37.000 Amerikanaca, 3.000 Turaka, Britanaca i drugih snaga Organizacije ujedinjenih nacija. Potpisano je primirje 27. jula1953. Ono je i danas na snazi. Rat pravno nikada nije završen.
Poznata je i kao Suecki rat ili Rat 1956. (u arapskom svetu poznat kao Trostrana agresija, Suecko-sinajski rat, Suecka kampanja ili Operacija Musketar), je bio rat koji se vodio na teritoriji Egipta 1956. godine. Vodio se između Egipta i udruženih snaga Izraela, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, koje su se udružile u tajni savez protiv odluke egipatskog lidera Nasera da nacionalizuje Suecki kanal. Evropske snage su se borile u tom ratu iz ekonomskih razloga, dok je Izrael hteo otvoren kanal za svoje brodove i okončanje upada arapskih gerilaca iz Egipta. Paradoksalno, pobednicima Sueckog rata mogu se smatrati Izrael i Egipat. Kasnije, Izrael je i dobio slobodan prolaz svojih brodova kroz kanal. Za Ujedinjeno Kraljevstvo i Francusku je na političkoj i diplomatskoj sceni operacija bila potpuni fijasko i dovela je do velikih potresa na domaćim političkim scenama.
Oštra konfrontacija SAD i SSSR zbog prisustva nuklearnih projektila na Kubi. Kada je Fidel Kastro došao na vlast na Kubi 1959. godine, SAD nisu mogle da prihvate komunističku zemlju na svom kontinentu, pa su odobrile svrgavanje Kastra i njegovog režima. Sovjetski vođa Nikita Hruščov poslao je veliku vojnu pomoć Kubi i prema njoj je poslao nuklearne rakete koje su tajno instalirane. Oktobra 1962. američki špijunski avion otkrio je jedan balistički projektil na lansirnom mestu na Kubi. Džon Kenedi je odmah zahtevao da se rakete uklone i naredio pomorsku blokadu Kube. U vreme Kubanske raketne krize američka prednost u strateškom oružju bila je 17:1 i vojske SSSR i SAD bile su u stanju pripravnosti, pa je tako svet tokom dva dana 1962. godine živeo na ivici nuklearnog rata. Potom je Hruščov povukao projektile sa Kube, a zauzvrat dobio obećanje od SAD da će povući svoje projektile iz Turske i da nikada neće napasti Kubu.
Bio je devetogodišnji rat SSSR protiv antisovjetskih trupa koje su se borile protiv marksističke vlade u Avganistanu. Sovjeti su podržavali vladu dok su ustanici dobijali pomoć od raznih zemalja: SAD, Pakistana i Kine.
Iako ne sopstvenim vojskama SAD i SSSR su se sukobile i u Vijetnamu. Vijetnam je tada bio podeljen na severni, komunistički deo pod uticajem Sovjetskog Saveza, i na južni pod uticajem SAD. Bojeći se da će SSSR i Kina preko Severnog Vijetnama zagospodariti južnim i, posle, čitavom Indokinom, SAD su slale veliku vojnu pomoć u Južni Vijetnam. Posle velikih žrtava i pod pritiskom domaćeg javnog mnjenja, američke trupe se povlače iz Vijetnama 1973. godine. Dve godine kasnije Severni Vijetnam pobeđuje u ratu i ujedinjuje zemlju.
Kad je 1957. godine saopšteno da je SSSR lansirao u orbitu prvi veštački satelit »Sputnjik-1«, počela je svemirska trka između SAD i SSSR, kao i trka u naoružanju koja je zapretila uništenjem čovečanstva. Došlo je do velikog i neslućenog tehnološkog napretka, i do američke izgradnje raketa koje su mogle nositi nuklearne glave. Prvi čovek koji je stigao u svemir bio je Jurij Gagarin, ruski probni pilot, u svemirskom brodu Vostok-1 i time postao prvi astronaut u istoriji. Posle sovjetskog slanja prvog čoveka u svemir 1961. godine, američki predsednik Džon Kenedi je objavio da će SAD poslati čoveka na Mesec pre isteka sedme decenije 20. veka. Za ovu misiju izgrađen je novi vasionski brod nazvan »Apolo«. Izgrađena je i nova lansirna raketa za ovu misiju, ogromni »Saturn V«. Tokom te decenije obavljeno je više letova u orbitama Zemlje i Meseca, i astronauti su obučavani za sletanje na Mesec. Konačno, 20. jula1969. godine lunarni modul »Apola 11«, nazvan »Orao«, spustio se na Mesec, mada Kenedi nije doživeo tu pobedu. Tada je Nil Armstrong postao prvi čovek koji je kročio na Mesec. Posle ove uspešne misije, usledilo je još pet »Apolo« misija na Mesec, a poslednja je bila 1972. godine.
Tadašnji predsednik SAD Ričard Nikson i tadašnji lider KPSS-aLeonid Brežnjev potpisuju prvi sporazum o ograničenju nuklearnog oružanja, 26. maja 1972. godine.
Trajala je do početka 70-ih godina kada je američki predsednik Ričard Nikson započeo politiku detanta (popuštanje u napetosti) u odnosima sa SSSR. Prvi sporazum o ograničenju nuklearnog naoružanja potpisali su Nikson i sovjetski vođa Leonid Brežnjev26. maja1972. godine u Moskvi. Drugi sporazum o ograničenju naoružanja predstavljao je završetak druge runde sporazuma i pregovora (1972—1979). Potpisan je u Beču18. juna1979. godine od strane Leonida Brežnjeva i predsednika SAD, Džimija Kartera. Šest meseci posle potpisivanja SSSR je napao Avganistan i zato sporazum nikad nije bio prihvaćen od strane američkog Senata. Uslovi sporazuma su bili samo ispoštovani.
Zanimljivo je da se očekivala sumorna budućnost tajnih agenata završetkom Drugog svetskog rata. Međutim, zlatno doba špijunaže je tek trebalo da počne. Špijuni su naprosto cvetali u uslovima nepoverenja do koga je doveo Hladni rat. Imali su mnogo posla jer su se Istok i Zapad utrkivali u pravljenju najvećih bombi i slanju špijuna sa zadatkom da otkriju šta smišlja druga strana. Zahvaljujući takvom postupanju, svakoj strani je kod kuće bilo potrebno više špijuna kako bi uhvatila neprijateljske agente na delu. Sa obe strane Gvozdene zavese strah od nuklearnog rata značio je da novac za špijuniranje nikad nije presušio. Špijunaža u doba Hladnog rata bila je najživlja u Berlinu, glavnom gradu Istočne Nemačke. Svaki uhvaćen špijun mogao je da očekuje pogubljenje ili, u najboljem slučaju, dugotrajnu robiju, ukoliko njegova vlada ne ugovori razmenu zatočenika. Istok i Zapad su razmenjivali zatvorenike u okviru takvih dogovora. Pušteni agenti izlazili su na slobodu na jednom od prelaza duž Berlinskog zida.
Tokom Hladnog rata, obe strane su pokušavale da izvrše razna ubistva, od kojih su neka uspevala, poput ubistva Georgi Markova. Bugarin Georgi Markov je u Londonu za Bi-Bi-Si emitovao kritike na račun svoje zemlje. Ubijen je na ulici kada ga je bugarski agent pogodio otrovnom kuglicom ispaljenom iz specijalno napravljenog kišobrana. Druga ubistva nisu uspevala: CIA je dvaput bezuspešno pokušala da otruje Fidela Kastra. Hteli su i da mu u cigaru ubace smrtonosne bakterije, ili da ga dignu u vazduh pomoću eksploziva u školjci dok pliva u moru.
Vremenom i SSSR je počeo da popušta i da se polako otvara ka drugim zemljama i Zapadu. To je postignuto reformama u polju ekonomije i unutrašnje politike koje je sprovodio Mihail Gorbačov, i to su bile Glasnost i Perestrojka.
Glasnost je bila politika Mihaila Gorbačova koja je počela da se uvodi 1985. godine. Gorbačovljev cilj u sprovođenju reforme »glasnost« je bio da izvrši pritisak na konzervativce unutar Partije, koji su se protivili njegovoj politici ekonomske rekonstrukcije, tj. perestrojci. Gorbačov se nadao da će, kroz razne načine otvaranja, debate i učestvovanja, sovjetski narod podržati perestrojku. Glasnost je dala narodu nove slobode, kao npr. slobodu govora, što je bila radikalna promena, pošto su kontrola govora i odsustvo kritikovanja vlade bili osnovni deo sovjetskog sistema. Glasnost je zaista omogućila narodu slobodu izražavanja, ali ne na način koji je Gorbačov želeo. Ta sloboda je promenila shvatanje i gledanje naroda na vladu što je konačno dovelo do raspada Sovjetskog Saveza.
Perestrojka je pojam koji se koristio u sovjetskoj ekonomskoj i socijalnoj politici od 1987. godine. Sama reč »perestrojka« znači prestrojavanje. Perestrojku je uveo Mihail Gorbačov i ona je predstavljala reformu koja je trebalo da podigne sovjetsku privredu, koja je već od početka osamdesetih godina počela da stagnira. Plan je bio da se promeni neefikasna centralno-planska ekonomija i da se uvede decentralizovana, tržišno orijentisana ekonomija. Gorbačov je najpre pokušao da promeni model centralnog planiranja ali nije hteo da sprovodi fundamentalne reforme. Kada to nije uspelo napravio je reformu poznatu kao »perestrojka«. U junu 1987. godine na plenarnoj sednici centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Gorbačov je predstavio osnovne teze perestrojke, koje su vodile ekonomsku politiku Sovjetskog Saveza do kraja njegovog postojanja. U julu 1987. godine Vrhovni sovjet je doneo zakon o državnom preduzetništvu. Sa perestrojkom država nije više spašavala neprofitna preduzeća od bankrotstva. Propisano je i da preduzećem upravlja radnik izabran od strane kolektiva, a ne od ministra. Ministar više nije određivao plan proizvodnje. Perestrojka je nastavljena tokom 1988. godine i doneseni su novi zakoni. Prvi put od Lenjinovog vremena zakon je dozvolio privatno vlasništvo. Istina, u početku je bio ogroman porez na privatno vlasništvo, ali je kasnije smanjen kako bi se razvio privatni sektor. Gorbačov je perestrojku uveo u sektor spoljne ekonomije. Perestrojka je dozvolila strancima da investiraju u Sovjetski Savez. Već 1990. godine, Gorbačov i Regan potpisuju ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa, 1988. godine.perestrojka je počela da slabi i privredna situacija je ponovo bila kritična.
Mađarska zastava (1949–1956) sa izrezanim komunističkim grbom bila je revolucionarni simbol
Poznata je i kao Mađarski ustanak ili Mađarski revolt, i bila je antisovjetski ustanak u Mađarskoj koji je trajao od 23. oktobra do 4. novembra1956. godine kada je ustanak ugušen od strane Sovjetskog Saveza. Dovela je do velikog broj žrtava i izbeglica, kao i do pada u podršci marksizmu-lenjinizmu u zapadnim zemljama. Do 1949. godine Mađarska je postala prava komunistička zemlja pod diktaturom Matijaša Rakošija i Mađarske komunističke partije. Sovjetske trupe su odavno okupirale Mađarsku i još od 1944. godine se nalazile na njenoj teritoriji, prvo kao invazijska vojska, a onda kao obaveza članstva Varšavskog pakta. Stotine hiljada Mađara je 23. oktobra 1956. godine ustalo protiv vlade. Za samo nekoliko dana, milioni su učestvovali ili podržavali ustanak. Sve je počelo kao skup studenata Tehničkog univerziteta, koji su se okupili na Bem trgu u Budimpešti, kako bi organizovali mali protest solidarnosti za poljskog reformistu Vladislava Gomulku. Ubrzo, broj demonstranata se povećao, a mađarski vojnici su im se pridružili otkidajući sovjetske zvezde sa svojih kapa i bacajući ih u masu. Gomila je odlučila da pređu Dunav do zgrade Parlamenta. Na svom vrhuncu masa je brojala 100.000 ljudi i nije imala izrazitog vođu. Protest je uglavnom bio miran, ali je do preokreta došlo kad je policija, ÁVH, pucala na gomilu i pobila hiljade ljudi. Razjarena masa je sva policijska vozila zapalila ili prevrnula, a ljudi su počeli da se naoružavaju. Sedišta ÁVH su bila zaposednuta i oružja, koje su vlasti slale policiji, domogao se narod. Sovjeti su ubrzo intervenisali, ali trupama koje su već bile u Mađarskoj. Te trupe su se bile navikle na mađarski način života, i smatrali su za svoj glavni zadatak da brane Mađare od eventualnog napada NATO-a. Zato, kada su kolone tenkova krenule u susret demonstrantima, tenkovi su im se pridružili u maršu na Parlament. Ustanici su ubrzo zadobili kontrolu nad velikim brojem ustanova i velikom teritorijom. Počele su egzekucije prosovjetskih komunista i pripadnika ÁVH (Államvédelmi Hatóság), prosovjetske tajne policije. Mađarska komunistička partija je postavila Imrea Nađa za premijera. Svi su ga smatrali izdajicom, ali je ubrzo bilo jasno da se i on protivi sovjetskoj intervenciji. Posle pregovora o prekidu vatre sa sovjetskim trupama u Mađarskoj, Nađ je obznanio svoju nameru da povuče Mađarsku iz Varšavskog pakta.
U zemlji je vladalo vanredno stanje i mnoge stranke, čiji je rad zabranjivan tokom 1945-1949. su se ponovo pojavile. Tokom revolucije, mnogi politički zatvorenici su puštani na slobodu. Dotle su velike sile, Britanija i Francuska, intervenisale u Sueckoj krizi, dok su SAD izjavile da na Mađarsku i druge članice Varšavskog pakta ne gledaju kao na potencijalne vojne saveznike. Uz ovakve strane i političke uslove Sovjeti su odlučili da eliminišu Mađarsku revoluciju.
Sovjetske trupe ušle su u Mađarsku u dve prilike. Oba puta imale su za zadatak da učvrste prosovjetske vlade – jednu koja je doživela kolaps 23. oktobra i drugu formiranu 3. novembra koju je predvodio Kadar. Sovjetske trupe su, u stvari, pokušavale sve da drže u redu. Naoružani ustanici i kolaps Mađarske komunističke partije doveli su do prekida vatre između Sovjeta i ustanika do 1. novembra. U noći 4. novembra 1956. godine sovjetska vojska je intervenisala započevši artiljerijski i vazdušni napad na Budimpeštu. Sovjetima je i pomagala ÁVH, koju je reorganizovala Kadarova vlada. Dok je mađarska vojska organizovala neusklađen i nekoordinisan otpor, radnička klasa je bila ta koja je odigrala značajnu ulogu u borbi protiv Sovjeta. Zato su mete sovjetskih napada bile radničke, industrijske i proleterske zone Budimpešte. Te akcije su se nastavile dok veća radnika, studenti i intelektualci nisu zatražili prekid vatre 10. novembra. Od 10. novembra do 19. decembra radnici su pregovarali direktno sa sovjetskim okupacionim snagama i uspeli su da izdejstvuju oslobađanja političkih zatvorenika, ali ne i sovjetsko povlačenje. Janoš Kadar je oformio novu vladu, uz podršku Sovjetskog Saveza, i od decembra 1956. godine polako povećavao svoju kontrolu nad zemljom. Imre Nađ i drugi su bili ubijeni od strane Kadarove vlade. Do januara 1957. godine Kadar je doveo nestabilnost kraju. Zbog brze promene vlade i socijalne politike, kao i upotrebe oružja za ostvarivanje ciljeva, ovaj ustanak se često smatra pravom revolucijom.
Bilo je period političke liberalizacije u Čehoslovačkoj koji je počeo 5. januara1968, a trajao je do 20. avgusta te godine kada je Sovjetski Savez sa svojim saveznicima iz Varšavskog pakta (izuzev Rumunije) okupirao zemlju.
Od 1948. u zemlji nije bilo ni jedne druge političke partije izuzev komunističke partije koja je bila pod direktnom upravom Sovjetskog Saveza. Narod je 1948. godine, na poslednjim demokratskim izborima u dugom periodu koji je usledio, glasao za komuniste iz dva razloga:
Ljudi su se još sećali da je Zapad izdao Čehoslovačku potpisivanjem Minhenskog sporazuma kojim je Nemačka anektirala zapadni deo Čehoslovačke.
Od sredine šezdesetih Česi i Slovaci su počeli da pokazuju sve veće neprihvatanje postojećeg režima. Ove promene su se odražavale u raspoloženju reformističkih elemenata unutar same komunističke partije. Aleksander Dupček, lider komunističke partije, izveo je niz reformi političkih procesa u Čehoslovačkoj, koje nisu predstavljale odbacivanje starog, komunističkog režima, ali su ih Sovjeti smatrali kao pretnju njihovoj hegemoniji nad zemljama Varšavskog pakta. Sovjetska politika podržavanja prosovjetskih komunističkih režima u satelitskim zemljama, čak i vojnom silom ako je potrebno, postala je poznata kao »Brežnjevljeva doktrina«, nazvana tako po sovjetskom lideru Leonidu Brežnjevu. Sovjetsko rukovodstvo je prvo pokušalo da zaustavi ili ograniči promene u Čehoslovačkoj serijom pregovora. Kada su im pokušaji propali počeli su da pripremaju vojnu alternativu. U noći između 20. i 21. avgusta 1968, armije iz pet zemalja Varšavskog pakta izvršile su invaziju Čehoslovačke. Za vreme invazije između 5 do 7 hiljada sovjetskih tenkova okupiralo je ulice. Pratilo ih je 200.000 do 600.000 vojnika trupa Varšavskog pakta. Sovjeti su stalno ponavljali da su oni pozvani da zauzmu zemlju, izjavljujući da su lojalni čehoslovački komunisti zatražili „bratsku pomoć protiv kontrarevolucije“. Demokratske zemlje samo su verbalno osudile invaziju – realnost nuklearnog sukoba u vreme Hladnog rata značila je da zapadne zemlje nisu u poziciji da izazivaju sovjetsku vojnu silu u istočnoj Evropi.
Bila je odraz propadanja komunističkog sistema, i centar pobune naroda je bio u brodogradilištu u Gdanjsku. Iz svakodnevnih protesta rodio se sindikalni pokret »Solidarnost«, koji je predvodio Leh Valensa. Zbog štrajkova i nemira širom zemlje, vojni vrh je izvršio državni udar 1981. godine. Potom je izvršena promena državnog i društvenog sistema, i to mirnim putem. Prvi slobodni izbori u Poljskoj, ujedno i prvi demokratski u istočnoj Evropi, održani su juna 1989. godine. Ubedljivu pobedu odnela je opozicija, a Leh Valensa je sledeće godine izabran za predsednika Poljske.
Trajala je od 16. novembra do 29. decembra1989. godine i bila je revolucija u Čehoslovačkoj koja se završila zbacivanjem komunističke vlade. Počela je mirnom studentskom demonstracijom u Pragu na koju je policija odgovorila silom. Taj događaj izazvao je niz demonstracija od 19. novembra do kasnog decembra. Do 20. novembra broj demonstranata porastao je do cifre od oko 500.000 ljudi. Generalni dvosatni štrajk bio je održan 27. novembra. Sa drugim komunističkim režimima koji su propadali u susednim zemljama, Komunistička partija Čehoslovačke objavila je da će se odreći svog monopola nad političkom moći u zemlji. Bodljikava žica je uklonjena sa granica sa Zapadnom Nemačkom i Austrijom u decembru i 10. decembra komunistički predsednik daje ostavku. Pisac Vaclav Havel postaje predsednik Čehoslovačke 29. decembra 1989. godine.
Mađarska je izvršila promene mirnim putem. U proleće i leto 1989. donesen je ustav i stvorene su nove političke partije. Szuros Matijas 23. oktobra proglašava Treću Mađarsku Republiku i postaje njen predsednik. Prvi slobodni izbori održani su 1990. godine.
U avgustu 1989. Čehoslovačka je uklonila restrikcije na granici s Istočnom Nemačkom pa je više hiljada ljudi pobeglo iz Istočne Nemačke u Čehoslovačku, a onda u Austriju i dalje u Zapadnu Nemačku. Ostali su protestovali protiv vladajuće partije. Ovi protesti su kasnije izdejstvovali ostavku Eriha Honekera na mesto predsednika.
Rumunska revolucija je bila niz protesta u decembru 1989. godine, koja je zbacila komunistički režim koji je predvodio Nikolaje Čaušesku. Demonstracije su brojčano i nasilno kulminirale na suđenju i pogubljenju Čaušeskua i njegove žene, Elene. Dok se revolucija još zahuktavala, u drugim zemljama centralne i istočne Evrope nacije su mirno pravile prelaske u nekomunističke, višepartijske i demokratske države. Rumunija je bila jedina zemlja Varšavskog pakta koja je nasilno srušila komunistički režim i pritom pogubila njegovog vođu.
Slomom komunizma u zemljama istočne Evrope put ka stvaranju ujedinjene Evrope postao je olakšan. Naredni period obeležilo je aktivno delovanje Saveta Evrope, kao i stvaranje Evropske unije1992. godine, koja se do danas veoma proširila.
Tokom dugog niza decenija razvoj Sovjetskog Saveza je bio usporavan. Forsiranje teške industrije dovelo je do lošeg kvaliteta robe i niskog životnog standarda. Unutrašnje i ekonomsko loše stanje, kao i uticaj velikog broja revolucija u istočnoj Evropi, opšte slabljenje Sovjetskog Saveza, i Gorbačovljeve reforme glasnost i perestrojka, doveli su i do njegovog konačnog raspada.
Komunistička partija Sovjetskog Saveza odriče se monopola moći i svoje vlasti 1990. godine. Litvanija11. marta 1990. godine proglašava svoju nezavisnost, mada je sovjetska armija ostala na njenoj teritoriji i SSSR organizovao ekonomsku blokadu zemlje. Iste godine, 30. marta, Vrhovno veće Estonije proglašava da je sovjetska vlast u ovoj zemlji od 1940. godine nelegalna i započinje proces proglašavanja Estonije nezavisnom državom. Tokom 1991. godine vojska Sovjetskog Saveza je organizovala više napada na Litvaniju koji su se završili loše po sam SSSR. Referendum, održan 17. marta 1991. na kome je 78% glasača odabralo celovitost i neraspadanje Sovjetskog Saveza, baltičke države, Jermenija, Moldavija i Gruzija su bojkotovale. Gorbačov se trudio da održi zemlje Sovjetskog Saveza na jednom mestu pa je 20. avgusta 1991. trebalo da bude potpisan novi sporazum zemalja u kome bi zemlje prihvatile federaciju i savez koji bi imao zajedničkog predsednika, vojsku i stranu politiku. Međutim, dan pre potpisivanja, visoki funkcioneri Sovjetskog Saveza su stavili Gorbačova u kućni pritvor u njegovoj rezidenciji na Krimu kako bi sprečili potpisivanje sporazuma. Oni su očekivali masovnu podršku naroda, ali se dogodilo upravo suprotno; narod je bio protiv njih. Posle tri dana, 21. avgusta, Avgustovski puč je doživeo kolaps i Gorbačov se vratio na poziciju predsednika Sovjetskog Saveza. Ali, njegova vlast je propadala jer ga ni ruska ni sovjetska vlada nisu slušale, pa je ruska vlada, sa Borisom Jeljcinom na čelu, počela da preuzima sovjetsku, ministarstvo po ministarstvo. Gorbačov nije uspeo da održi SSSR u celini jer nije uspeo da napravi kompromis između želje za demokratijom i želje za starim Sovjetskim Savezom. Posle puča, sovjetske republike ubrzavaju procese ka nezavisnosti. Tako je 6. septembra 1991. sovjetska vlada priznala nezavisnost tri baltičke države, a 1. decembraUkrajina proglašava nezavisnost posle referenduma na kome se 90% građana odlučilo za nezavisnost. Zatim, 17. decembra dvanaest od petnaest sovjetskih republika potpisuje u Hagu sporazum sa 28 evropskih zemalja, Evropskom zajednicom i četiri neevropske zemlje, kao da su nezavisne republike. I 25. decembra 1991. Gorbačov daje ostavku i sve sovjetske zemlje preuzimaju uloge kao individualne republike. To je predstavljalo kraj Sovjetskog Saveza i kraj komunizma u Evropi, kao i sam kraj Hladnog rata.
.png)
.jpg)
_(cropped).jpg)
._Worker._Industries_and_agriculture).jpg)
