Википедија

Hokej na ledu na olimpijskim igrama

Hokej na ledu je na programu Olimpijskih igara još od Antverpena 1920. godine i taj prvi hokejaški olimpijski turnir održan je u okviru Letnjih olimpijskih igara. Od 1924. hokejaški turnir je deo Zimskih olimpijskih igara. Prvi turnir u ženskoj konkurenciji održan je tek u Naganu 1998. godine. Pošto su olimpijske igre zamišljene kao takmičenje sportista amatera, profesionalnim hokejašima nije bio dozvoljen nastup na igrama sve do 1998. godine kada je ova zabrana ukinuta.

Hokej na ledu na olimpijskim igrama
Hokejaška reprezentacija Kanade, Vinipeg Sokolovi (na slici na putu za Letnje olimpijske igre 1920) su prvi olimpijski pobednici u hokeju na ledu
Rukovodeće teloIIHF
Događaji2 (muški: 1; ženski: 1)
Igre
  • 1920 (na Letnjim olimpijskim igrama)
Međunarodna oznaka za hokej na ledu i logotip MOK-a.

U periodu između 1924. i 1988. takmičenja su se održavala po Bergerovom sistemu u ligaškoj formi. Medalje su osvajale ekipe koje bi sakupile najviše bodova (nije postojala eliminaciona faza). Olimpijska takmičenja u hokeju na ledu održavaju se po pravilima svetske hokejaške federacije i nešto su drugačija od pravila koja se primenjuju u okviru NHL lige. Tokom takmičenja igrači se obavezno testiraju na eventualna nedozvoljena doping sredstva, a testiranja sprovodi Svetska antidoping agencija (WADA). Od 1972. kada su uvedena ova testiranja svega 5 igrača je bilo pozitivno na nedozvoljene supstance.

Tokom prve tri decenije dominirala je reprezentacija Kanade koja je osvojila šest od mogućih sedam zlatnih medalja. Među osvajačima medalja u tom periodu javljale su i selekcije SAD, Švedske i Čehoslovačke. Sve do 1968. rezultat na olimpijskom turniru se ujedno računao i kao takmičenje za titulu svetskog prvaka. Godine 1956. u takmičenje se uključuje selekcija SSSR koja preuzima primat i dominira takmičenjima u naredne tri decenije, osvojivši sedam od devet mogućih zlatnih medalja. Preostala dva zlata u tom periodu pripala su SAD 1960. i 1980. godine. Nekada najuspešnija hokejaška nacija, Kanada svoje novo olimpijsko zlato čekala je punih 50 godina, sve do 2002. godine. Zlatne medalje osvajali su još Britanci 1936, Šveđani 1994. i 2006, Česi 1998. i članovi Ujedinjenog tima koji su činili igrači iz bivšeg Sovjetskog Saveza 1992. Mesto na podijumu su zauzimali i Švajcarci, Finci, Rusi i Nemci.

Međunarodni olimpijski komitet je dozvolio svim sportistima učešće na Igrama ali nakon Igara 1988. godine. Uprava NHL lige se u početku nije slagala sa tom odlukom jer su se Igre obično održavalo paralelno sa sezonom u NHL ligi, a hokejaši koji su igrali u ovoj ligi dobili su pravo nastupa tek 1998. godine. Ipak sve do 2006. NHL igračima je bilo dozvoljeno da igraju samo utakmice nokaut faze, ali nikako i grupni deo takmičenja.

MOK je u junu 1992. doneo odluku da u program Igara uvrsti i ženski hokejaški turnir, a prvi je održan na Zimskoj olimpijadi 1998. u Naganu. Organizatori igara su u početku odbijali da uvrste ženski turnir u program pravdajući to dodatnim troškovima organizacije. Ženskim olimpijskim turnirom dominiraju SAD (zlato 1998 i 2018) i Kanada (2002, 2006, 2010 i 2014).

Olimpijski počeci u hokeju na ledu uredi

Međunarodna federacija hokeja na ledu (IIHF) osnovana je 15. maja 1908. kao Ligue Internationale de Hockey sur Glace.[1] Na sesiji Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) održanoj u Parizu 1914. hokej je uvršten na listu potencijalnih olimpijskih sportova.[2] U januaru 1920. MOK je svega tri meseca pre Igara odlučio da hokej na ledu uvrsti u službeni program.[3] Razlog ovakve odluke MOK-a leži u činjenici da je pet evropskih reprezentacija najavilo svoje učešće na tom turniru, a direktor ledene dvorane u Antverpenu je čak odbio da da saglasnost da se u toj dvorani održavaju pojedinačna takmičenja u umetničkom klizanju ukoliko ne bude uključen i hokej na ledu.[3] Tako je hokej debitovao na Olimpijskim igrama 1920. godine, a IIHF je odlučila da olimpijski turnir ujedno predstavlja i prvo svetsko prvenstvo u hokeju na ledu. Od tada pa sve do Olimpijskih igara 1968. godine rezultati olimpijskog hokejaškog turnira su se računali i kao rezultati svetskog prvenstva.[4]

Prema statutu Olimpijskog pokreta (poglavlje 1, član 6) svi sportovi koji se održavaju na snegu i ledenim površinama treba da budu deo programa Zimskih olimpijskih igara.[5] Tako su hokej na ledu i umetničko klizanje postali deo zimskog olimpijskog turnira.[6] Prve Zimske olimpijske igre održane su 1924. godine u francuskom Šamoniju.[7] Zimske olimpijske igre su se sve do 1992. održavale u istoj godini kada i Letnji turnir, a od tada turniri su se održavali naizmenično svake druge parne godine.[8]

Muški turniri uredi

 
Poster LOI 1920.

Letnje olimpijske igre 1920. uredi

Glavni članak: Hokej na ledu na Letnjim olimpijskim igrama 1920.

Na Olimpijskim igrama hokej se prvi put pojavio na igrama VII Olimpijade 1920. godine, u Antverpenu. Zanimljivo je da je u organizacionom odboru samih igara bio i Pol Luak, docniji predsednik IIHF-a. Turnir je održan u tri kruga po Bergvalovom sistemu.[9] Prvi krug je predstavljao eliminacionu rundu u kojoj se odlučivalo o osvajaču zlatne medalje. U drugom krugu su se za srebrnu medalju borile ekipe koje su poražene od osvajača zlata, a isti sistem je korišten i u borbi za bronzanu medalju.[10]

Hokejaška takmičenja su održana između 23—27. aprila uz učešće sedam reprezentacija: Kanada, Čehoslovačka, SAD, Belgija, Švajcarska, Švedska i Francuska. Kanadu su predstavljali igrači ekipe Vinipeg Falkonsi. U američkom timu bila su četiri Kanađanina. Švedski tim su činili uglavnom igrači bendija koji su prvi put zaigrali hokej upravo u sklopu priprema za Olimpijske igre.[10]

U prvom krugu Kanada je pobedila u sve tri utakmice i osvojila zlatnu medalju. U finalu su savladali Švedsku sa 27:1.[11] U narednoj rundi slavila je selekcija SAD koja je osvojila srebro, dok je u trećem kolu najbolja bila selekcija Čehoslovačke kojoj je pripala bronza.[12]

Šveđani su kasnije kritikovali ovakav sistem takmičenja, jer su odigrali čak 6 utakmica (3 pobede), dok je Čehoslovačka koja je osvojila bronzanu medalju odigrala samo tri meča (pobedivši u samo jednom). I sam Bergval je kritikovao organizatore jer su na neispravan način primenili sistem, usled čega je sistem takmičenja modifikovan već od narednih igara.[10]

1924—1952. uredi

 
Detalj sa utakmice između Kanade i Švedske na ZOI 1928.

Na Igrama 1924. održanim u Šamoni Mon Blanu u Francuskoj, po prvi put je korišten Bergerov sistem, a igralo se po jednokružnom bod sistemu u dve faze (kvalifikacione grupe i finalna grupa).[13] Ovakav sistem korišten je zaključno sa olimpijskim turnirom 1988, a tokom vremena varirao je kako broj ekipa učesnica tako i ukupan broj odigranih utakmica.

Te 1924. Kanadu je predstavljala ekipa Toronto granitsa, koja se predvođena Herijem Votsonom ubedljivo „prošetala“ do zlatne olimpijske medalje ostvarivši učinak od svih 6 pobeda, uz gol razliku 110:3.[14] Votson koji je imao individualni učinak od 37 golova i 9 asistencija proglašen je za najboljeg igrača olimpijskog turnira.[15] Nikada ni jedna ekipa nije na tako ubedljiv način osvojila nijedan sledeći olimpijski turnir. Na istim igrama, srebro je osvojila selekcija Sjedinjenih Država, a bronzu Velika Britanija.[16]

Na sledećim igrama 1928. u švajcarskom Sankt Moricu učestvovalo je 11 ekipa, a ekipa Kanade koja se u takmičenje uključila tek u finalnoj rundi ponovo je ubedljivo došla do zlatne medalje uz gol razliku od 38:0 (u tri odigrane utakmice).[17] Srebro je osvojila selekcija Švedske, a bronzu Švajcarska i bile su to ujedno njihove prve olimpijske hokejaške medalje, dok je selekcija Nemačke koja je turnir završila na devetom mestu debitovala na olimpijskom turniru.[18] Na sledećim ZOI održanim 1932. u Lejk Plesidu (SAD) učestvovale su samo 4 ekipe, a turnir se igrao po dvokružnom bod sistemu svako sa svakim. Zlatnu medalju ponovo osvaja selekcija Kanade, ispred SAD, Nemačke i Poljske.[19] Bronzana medalja nemačke selekcije bila je ujedno i prva hokejaška medalja za Nemačku u istoriji.[20]

Svega dva dana pre početka ZOI 1936. čiji domaćin je bio nemački zimski centar Garmišpartenkirhen, zvaničnici kanadskog olimpijskog komiteta su uputili službeni protest MOK-u i organizatorima Igara zbog činjenice da su dva igrača britanskog hokejaškog tima bez dozvole prešli iz kanadske u britansku ligu (Aleks Arčer i Džejms Foster).[a] Iako su Kanađani imali podršku Međunarodne hokejaške federacije odustali su od tužbe pošto je Britanski olimpijski komitet pretio da će povući tim sa igara ukoliko se pomenutim igračima zabrani da nastupe. Na Garmiškom hokejaškom turniru tako je učestvovalo 15 ekipa podeljenih u 4 grupe. Selekcija Velike Britanije priredila je prvorazredno iznenađenje pobedivši dva puta selekciju Kanade tokom turnira i osvojivši zlatnu medalju. Na taj način Britanci su prekinuli kanadski niz od četiri uzastopne zlatne olimpijske medalje. Kanađani su osvojili srebrnu, a Amerikanci bronzanu medalju.[21]

Zbog Drugog svetskog rata otkazane su ZOI 1940. (čiji domaćin je trebalo da bude japanski Saporo) i ZOI 1944. (čiji domaćin je trebalo da bude italijanska Kortina).[22]

 
Selekcija Sjedinjenih Država osvojila je bronzu na ZOI 1936.

Neposredno pre početka Igara V Olimpijade 1948. u švajcarskom Sankt Moricu, u jesen 1947. došlo je do sukoba između dve federacije zadužene za hokej na ledu na području Sjedinjenih Država, što je dovelo do diskvalifikacije selekcije SAD na turniru. Američki Amaterski sportski savez, AAU (engl. Amateur Athletic Union) koji je bio zadužen za amaterski hokej na ledu u zemlji još od 1930.[b] izbačen je iz članstva u IIHF pošto su čelnici pomenute federacije odbili da daju saglasnost na učešće igrača iz „Američke hokejaške asocijacije“ (engl. American Hockey Association, АНА). Čelnici AAU-a su smatrali da učešće igrača koji su plaćeni za svoje sportske aktivnosti nije u duhu olimpizma i krši se sa normama „sport kao slobodna rekreacija za sve“.[23] Iako je organizacioni odbor samih igara prihvatio aplikaciju Američke hokejaške asocijacije, tadašnji predsednik Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država Ejveri Brandidž pretio je povlačenjem celokupne američke delegacije sa turnira ukoliko se dozvoli profesionalnim sportistima da nastupe. Sa druge strane su čelnici IIHF-a pretili povlačenjem hokeja na ledu iz olimpijskog programa ukoliko se zabrani učešće AHA asocijaciji. Kao kompromisno rešenje AHA asocijaciji je dozvoljeno da predstavlja američki hokejaški tim, ali s tim da se njihovi rezultati ne računaju u konačnom plasmanu. Selekcija SAD je na kraju po rezultatima osvojila 4. mesto.[23][24][25] Na tom turniru je učestvovalo 9 ekipa, akoji su se takmičili po ligaškom sistemu. Nakon 8 odigranih kola selekcije Kanade i Čehoslovačke ostvarile su učinak od 7 pobeda, dok su u međusobnom duelu odigrali bez golova. Zahvaljujući boljoj gol razlici (sa 13,8 golova po utakmici) Kanađani osvajaju svoju 5 zlatnu olimpijsku medalju (Čehoslovačka je imala prosek od 4,3 gola po utakmici).[26] Bronza je pripala selekciji Švajcarske.

Kanađani ponovo na ubedljiv način osvajaju zlato i na ZOI 1952. u Oslu, ispred Sjedinjenih Država i Švedske. U Oslu je po prvi put na olimpijskom turniru zaigrala selekcija Finske.[27] Olimpijski turnir u Oslu označio je i kraj dominacije Kanade u olimpijskom hokeju na ledu za narednih 50 godina, a „hokejaški tron“ preuzela je selekcija Sovjetskog Saveza.[28]

1956—1976. uredi

 
Vladislav Tretjak jedini je hokejaš koji je osvojio tri zlatne i jednu srebrnu olimpijsku medalju.

Godine 1954. na međunarodnoj sceni debitovala je selekcija Sovjetskog Saveza i već na prvom takmičenju (svetsko prvenstvo) Sovjeti su osvojili zlatnu medalju.[29] Sovjeti su opravdali ulogu velikog favorita i na olimpijskom turniru 1956. u italijanskoj Kortini i na ubedljiv način došli i do titule olimpijskog pobednika. Bila je to njihova prva zlatna olimpijska medalja, dok su srebro osvojili Kanađani, a bronzu Amerikanci.[29] Na igrama u Skvo Valiju 1960. Sjedinjene Države potpuno neočekivano dolaze do svoje prve zlatne medalje zabeleživši svih 7 pobeda na turniru. Te godine na olimpijskom turniru je debitovala selekcija Australije (ujedno to im je i jedini nastup).[30]

Na Zimskim olimpijskim igrama 1964. u Inzbruku (Austrija), ponovo su najuspešniji bili Sovjeti koji su sa svih 7 pobeda osvojili drugo olimpijsko zlato. Po prvi put Kanadu nije predstavljala jedna od lokalnih ekipa već reprezentacija sastavljena od najboljih kanadskih igrača. Selekcije Kanade, Švedske i Čehoslovačke su takmičenje završile sa po 10 bodova (po 5 pobeda i 2 poraza), tako da je osvajače medalja odlučivala ukupna gol razlika. Kanada je u toj statistici imala najlošiji učinak i takmičenje je završila na 4. mestu. Međutim neposredno pre same dodele medalja bilo je nejasno na koji način će se određivati gol razlika, da li na osnovu svih utakmica ili samo između četiri prvoplasirana tima. Po ovoj drugoj statistici kanadski tim je imao obezbeđenu bronzanu medalju.[31][32] Neposredno pre ceremonije dodele medalja IIHF je promenila pravila i selekcija Čehoslovačke je osvojila bronzanu medalju. Kanađani su se žalili na tu odluku, a bord IIHf je njihovu žalbu odbacio kao neosnovanu tek 41 godinu kasnije (2005).[33][34][35]

Sovjetska dominacija nastavila se i na ZOI 1968. u Grenoblu, a medalje su još osvojile i Čehoslovačka i Kanada.[36] Ujedno bio je to i poslednji olimpijski turnir koji se ujedno računao i kao svetsko prvenstvo. Kako se Kanadski amaterski hokejaški savez 1970. povukao iz svih međunarodnih hokejaških takmičenja zbog neslaganja sa IIHF oko politike neučešća profesionalnih igrača na takmičenjima, selekcija Kanade nije učestvovala na olimpijskom turniru 1972. i 1976. godine. Kanađani su smatrali da sovjetski igrači imaju status profesionalaca u sovjetskoj ligi, iako su se službeno vodili kao amaterski sportisti i da su zajedno sa igračima iz Čehoslovačke u povlašćenom položaju u odnosu na ostale.[37] Sovjetski Savez je na oba turnira lako i ubedljivo došao do novih zlatnih medalja predvođen legendarnom generacijom Tretjak, Harlamov, Jakušev, Petrov i Mihajlov.[38] Kako je selekcija SAD na svetskom prvenstvu 1971. ispala u diviziju B, morali su da igraju kvalifikacije za olimpijski turnir. Amerikanci su uspešno prošli olimpijske kvalifikacije, a na samom olimpijskom turniru osvojili srebrnu medalju i tako postali prvi (i jedini) tim iz niže divizije koji je došao do olimpijske medalje (bronzu je osvojila selekcija Čehoslovačke).[39][40] U Inzbruku 1976. medalje su još osvojili i Čehoslovačka i Zapadna Nemačka, a turnir je iz istih razloga kao i Kanada propustila selekcija Švedske.[41]

Čudo na ledu 1980. uredi

Glavni članak: Čudo na ledu
 
Članovi američkog zlatnog tima iz 1980. zajednički su upalili olimpijski plamen na ZOI 2002..[42]

Godine 1980. Zimske olimpijske igre se vraćaju u Lejk Plesid (američka savezna država Njujork). Na olimpijskom turniru učestvovalo je ukupno 12 ekipa podeljenih u dve grupe u preliminarnoj fazi, a na takmičenje se nakon 12 godina pauze vratila i selekcija Kanade. Selekcija Sovjetskog Saveza važila je pre samog turnira za apsolutnog favorita za zlatnu medalju, a velika pažnja posvećivala se i eventualnom okršaju ove selekcije sa selekcijom domaćina (zbog loših političkih odnosa između dve zemlje tokom Hladnog rata).[43]

Američki tim koji su činili uglavnom igrači iz studentskih ekipa prošao je kroz grupnu fazu kao drugoplasirani sa 4 pobede i jednim nerešenim rezultatom, i zajedno sa selekcijom Švedske plasirao se u finalnu grupu. Sovjeti su bili ubedljivi u svojoj grupi ostvarivši svih 5 pobeda (protiv Finske, Kanade, Poljske, Holandije i Japana) uz gol razliku 51:11. Plasman u finalnu rundu iz ove grupe obezbedila je još i selekcija Finske.[43]

U finalnoj rundi svaka od ekipa odigrala je po dve utakmice sa ekipama iz suprotne grupe, dok se rezultat iz grupne faze protiv rivala koji se plasirao u ovaj rang takmičenja prenosio. Već u prvom kolu finalne faze, 22. februara došlo je do „istorijskog okršaja na ledu“ između dva velika rivala, selekcija SAD i SSSR. Utakmica se igrala u Olimpijskoj dvorani (danas Arena Herb Bruks, u čast tadašnjeg selektora SAD) pred oko 8.500 gledalaca, a sudili su Karl-Gustav Kaisla iz Finske, Niko Temen iz Holandije i Kanađanin Fransoa Larošel. Kako je rezultat ove utakmice direktno uticao i na ishod u borbi za medalje, ali i zbog same dinamike utakmice i „čudesnog preokreta“ domaće selekcije utakmica je u američkoj (a kasnije i u ruskoj) popularnoj kulturi označena kao Čudo na ledu (engl. Miracle on Ice).

Sovjeti su prvi poveli, već u 9. minutu preko Krutova. Amerikanci su izjednačili preko Šnajdera u 14 minutu, da bi Sovjeti nakon svega tri minuta došli do novog vođstva (ovaj put strelac je bio Sergej Makarov. Golom u poslednjoj sekundi prve trećine Amerikanci odlaze na pauzu sa nerešenim rezultatom (strelac Mark Džonson).[44] Već na startu druge trećine Sovjeti postižu pogodak iz situacije sa igračem više, i ponovo vode.[43] Sovjeti nastavljaju sa agresinom napadačkom igrom i u nastavku perioda, ali rezultat se ne menja prevashodno zahvaljujući sjajnim odbranama američkog golmana Džima Krega, i na drugu pauzu se odlazi sa prednošću Sovjeta od 3:2. Ključni momenat utakmice bilo je isključenje sovjetskog levog krila Vladimira Krutova u 6:47 minutu trećeg perioda. Amerikanci su sa igračem više agresivnije krenuli ka golu protivnika, i nakon nekoliko uspešnih odbrana sovjetskog golmana, Mark Džonson napokon uspeva da pošalje pak iza leđa Vladimira Miškina. Utakmica se „vraća na početak“, rezultat je 3:3. Nepunih minut i po nakon izjednačujućeg pogodka, Majk Erucione sam izbija ispred sovjetskog golmana i pogađa za prvo vođstvo američkog tima.[44] Preostalih deset minuta utakmice igralo se uglavnom u trećini Amerikanaca, ali bez pogotka za Sovjete. Amerikanci su slavili sa 4:3 i nakon pobede nad Finskom od 4:2 dva dana kasnije stigli do zlatne medalje.[45] Komentator Ej-Bi-Sija Al Majkls prenos utakmice završio je rečima: „Da li verujete u čuda? Da da!“ (engl. Do you believe in miracles? Yes!), rečenicom koja je ušla u anale savremenog sporta.[43][46]

Sovjeti su u poslednjoj utakmici na turniru ubedljivo savladali Švedsku sa 9:2 i osvojili srebrnu medalju, dok je bronza pripala upravo Šveđanima. Godine 2008. Međunarodna hokejaška federacija je Čudo na ledu uvrstila na listu 100 najvećih i najupečatljivijih hokejaških događaja u XX veku.[43]

1984—1994. uredi

Jugoslavija i Sarajevo su bili domaćini ZOI 1984. godine. Utakmice hokejaškog turnira igrale su se u dvorani Zetra, a zlatnu medalju suvereno osvajaju hokejaši Sovjetskog Saveza ostvarivši učinak od 8 pobeda u isto toliko utakmica. Bila je to njihova 6. zlatna olimpijska medalja. Čehoslovačka koja je jedini poraz doživela upravo od Sovjeta u finalnoj rundi osvojila je srebro, dok je bronza pripala selekciji Švedske.[47] Sovjeti su nastavili sa dominacijom i na sledećim ZOI čiji domaćin je bio kanadski grad Kalgari osvojivši 7. zlatnu medalju. Međutim bila je to poslednja olimpijska medalja i ujedno poslednji nastup na zimskim igrama za Sovjetski Savez koji se raspao tri godine kasnije. U poslednjoj utakmici na olimpijskom turniru Sovjeti su izgubili od Finske sa 2:1, ali taj poraz nije uticao na njihov konačni plasman pošto su kolo pre kraja osigurali prvo mesto. Međutim Fincima je ta pobeda osigurala srebrnu medalju, prvu posle svetskog prvenstva 1939. godine.[48] Bronzu je ponovo osvojila selekcija Švedske. Kako su se ubrzo pojavile sumnje da ishod utakmice nije bio realan i da su Sovjeti namerno pustili Fincima da pobede IIHF je odlučio da promeni sistem takmičenja kada je reč o borbama za medalje, i na kongresu 1990. donesena je odluka o uvođenju plej-ofa u doigravanju za medalje.[49] Zadržana je grupna faza, a nakon nje 8 najuspešnijih timova nastavljalo je takmičenje u eliminacionom (kup sistem) delu koji se završavao utakmicom za zlatnu medalju. Novi sistem takmičenja po prvi put je upotrebljen na Igrama 1992. u francuskom Albervilu.[4]

 
Centar selekcije Finske Raimo Helminen osvojio je tri olimpijske medalje tokom 6 olimpijskih nastupa.[50]

Sve do 1989. igračima iz komunističkih zemalja sa istoka Evrope nije bilo dozvoljeno da nastupaju u američkoj profesionalnoj NHL ligi, i da napuštaju zemlju.[51] Prve su „popustile“ sovjetske vlasti dozvolivši svojim igračima da igraju na profesionalnom nivou i da napuštaju zemlju.[52] Veliki broj sovjetskih ponajboljih igrača iskoristio je tu priliku i angažmane pronašao u NHL ligi, uključujući i kompletnu „veliku rusku petorku“ (Igor Larionov, Vjačeslav Fetisov, Vladimir Krutov, Sergej Makarov i Aleksej Kasatonov) koji su nove angažmane pronašli u Red vingsima iz Detroita i Vankuver Kanaksima.[53] Sovjetski Savez se raspao u decembru 1991, a kao legitimni naslednik pojavila se selekcija Rusije, dok je već naredne godine u članstvo IIHF primljeno 9 nekadašnjih sovjetskih republika koje su nastavile da nastupaju na međunarodnoj sceni kao samostalne države.[54] Šest od nekadašnjih 15 sovjetskih republika nastupilo je na ZOI 1992. u Albervilu pod jednom zastavom, kao Ujedinjeni tim (Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Rusija, Ukrajina i Uzbekistan).[55] Hokejaška ekipa Ujedinjenog tima je osvojila zlatnu medalju pobedivši u finalu selekciju Kanade sa 3:1. Bronzanu medalju osvojila je Čehoslovačka pobedom nad Sjedinjenim Državama od 6:1.[55] Ujedno bio je to i poslednji olimpijski nastup Čehoslovačke koja se u januaru 1993. raspala na Češku Republiku i Slovačku. Češka je označena kao pravni sukcesor nekadašnje zajedničke reprezentacije, dok je Slovačka u međunarodna takmičenja krenula iz najnižeg ranga u 1994. (divizija C).[56]

Rusija i Slovačka debitovale su već na ZOI 1994. u norveškom Lilehameru, Rusija kao pravni naslednik selekcije Sovjetskog Saveza, a Slovačka kao pobednik kvalifikacionog turnira. U grupnoj fazi olimpijskog turnira kao prvoplasirane selekcije u eliminacionu fazu su se plasirale Finska (sa svih 5 pobeda) i Slovačka (sa 3 pobede i 2 nerešena rezultata). Finska je kasnije osvojila bronzanu medalju pobedom nad Rusijom od 4:0. U finalnoj utakmici između Kanade i Švedske posle 2:2 u regularnom delu, i nakon 0:0 u produžetku, pobednika su odlučili penali (po prvi put u olimpijskim finalima).[57] Nakon prve serije od po tri šuta, obe ekipe su po dva puta uspevale da pogode protivničku mrežu, i takmičenje se nastavilo do zlatnog gola (odnosno do prve prednosti jedne od ekipa). Odlučujući pogodak Petera Forsberga kojim je Švedska došla do prve zlatne olimpijske medalje u istoriji proglašen je za jedan od najboljih hokejaških pogodaka ikada. Forsberg je uspeo da „nadmudri“ kanadskog golmana Korija Hirša lažnim forhendom, da bi nakon njegove reakcije laganim jednoručnim bekhendom uputio pak u mrežu Kanađana.[58][59][60]

Učešće NHL igrača (1998—2018) uredi

 
Detalj sa finalne utakmice između Češke i Rusije na ZOI 1998.

Godine 1995. potpisan je ugovor između predstavnika Međunarodnog olimpijskog komiteta, IIHF, NHL-a i Asocijacije NHL igrača (NHLPA) kojim je dozvoljeno profesionalnim igračima iz NHL-a da nastupaju na olimpijskim igrama.[61] U skladu sa postignutim dogovorom format olimpijskog turnira na ZOI 1998. u Naganu je prilagođen rasporedu NHL lige, a 6 najboljih ekipa čije okosnice su činili igrači iz NHL ekipa (Kanada, Češka, Finska, Rusija, Švedska i SAD) u takmičenje su se uključili nakon preliminarne faze koja je počela 7. februara. Upravo tog dana igrale su se i utakmice u NHL ligi, nakon čega je usledila pauza od 17 dana u tom takmičenju.[62] Međutim ovakav sistem takmičenja nije odgovarao selekciji Slovačke koja je u takmičenju učestvovala od početka, a čiji najbolji igrači su takođe igrali u NHL ekipama.[63] Finalna faza takmičenja startovala je 13. februara, a pored 6 najboljih ekipa koje su bile slobodne u takmičenje su se uključili i pobednici preliminarne faze Kazahstan i Belorusija. Iako je Kanada pre turnira važila za glavnog favorita za zlato, u polufinalu su izgubili od Češke sa 2:1, a potom u utakmici za bronzu i od Finske sa 3:2.[64] Predvođena Dominikom Hašekom na golu, selekcija Češke je u finalu sa 1:0 pobedila izabrani tim Rusije i došla do prve zlatne hokejaške olimpijske medalje u istoriji.[65] Ruski napadač Pavel Bure je postigao rekord po broju golova na jednoj utakmici, pošto je u polufinalnom okršaju sa Finskom postigao ukuno 5 pogodaka (od ukupno 9 na celom turniru). Šveđanin Ulf Samuelson suspendovan je iz ekipe nakon prve utakmice protiv Belorusije, pošto je otkriveno da je imao otvoren zahtev za dobijanje američkog državljanstva, čime je po švedskim zakonima automatski prestao biti državljaninom te zemlje. Olimpijski komitete Češke se žalio Sudu za sportsku arbitražu u Lozani i tražio da se Švedskoj oduzmu bodovi, ali je taj zahtev odbijen.[66]

 
Finac Teemu Selene je sa 37 poena najuspešniji igrač svih muških olimpijskih turnira.[15]

Isti sistem takmičenja korišten je i na Olimpijskom turniru 2002. u Solt Lejk Sitiju, a olimpijska pauza u NHL ligi počela je tek u drugoj nedelji Igara. Međutim kako su Sjedinjene Države bile domaćini olimpijskog turnira, a većina NHL klubova dolazila je upravo iz ove zemlje, i ekipe koje su učestvovale u preliminarnoj fazi imale su dozvole da angažuju svoje NHL igrače, ali pod uslovom da su slobodni u svojim klubovima u vreme održavanja olimpijskih utakmica.[67] Međutim, ponovo je ekipa Slovačke imala problema sa selekcijom najboljih igrača zbog preklapanja sa njihovim obavezama u klubovima, i ponovo je oslabljena igrala preliminarnu fazu, zbog čega je zauzela poslednje mesto u grupi A, odnosno pretposlednje 13. mesto u ukupnom poretku.[63][v] Najveće iznenađenje celog turnira priredila je selekcija Belorusije koja je u četvrtfinalu eliminisala Švedsku, što je ujedno i najveći uspeh u istoriji beloruskog hokeja.[69][70] U borbama za medalje Belorusi su ubedljivo poraženi od Kanade i Rusije i takmičenje su završili na 4. mestu.[71] Kanađani su u finalu slavili protiv Sjedinjenih Država sa ubedljivih 5:2 i tako po prvi put nakon punih 50 godina stigli do zlatne olimpijske medalje.[72] Centar reprezentacije Finske Raimo Helminen postao je prvi hokejaš koji je učestvovao na 6 uzastopnih olimpijskih turnira.[50]

Sistem takmičenja za olimpijski turnir 2006. u Torinu je promenjen, sve ekipe su podeljene u dve grupe sa po 6 timova, a nakon grupne faze po 4 najbolje plasirane ekipe iz obe grupe takmičenje su nastavljale u plejofu. Pauza u NHL ligi trajala je tokom celog olimpijskog turnira, tako da su sve reprezentacije bile u mogućnosti da nastupe u najjačim postavama.[73][74] Pobedom nad Finskom od 3:2 u finalu, selekcija Švedske dolazi do svoje druge zlatne medalje, dok bronzu osvaja Češka Republika. Švedska je nekoliko meseci kasnije osvojila i titulu svetskih prvaka i tako postala prva reprezentacija koja je objedinila te dve titule u jednoj godini.[75]

 
Kanađani proslavljaju zlatnu medalju nakon gola Sidnija Krozbija u produžecima na ZOI 2010.

Zimske olimpijske igre 2010. održavale su se u Vankuveru, a hokejaški turnir igrao se u Rodžers areni kapaciteta oko 19.000 mesta. Po prvi put hokejaški turnir se igrao na terenu nešto manjih dimenzija od standardnih (61mх26m umesto 61mх30,5m). Na taj način organizatori su smanjili eventualne građevinske troškove za 10 miliona kanadskih dolara, a dvorana je dobila veći kapacitet.[76][77][78][79] Na turniru je učestvovalo 12 ekipa podeljenih u tri grupe sa po 4 tima čime se izašlo u susret čelnicima NHL lige koji su tražili da se broj utakmica u preliminarnoj rundi smanji na maksimalno tri. Pobednici grupa i najbolja drugoplasirana selekcija obezbedili su direktan plasman u četvrtfinale, dok je preostalih 8 ekipa igralo u osmini finala.[80] Po prvi put selekcija Slovačke igrala je u polufinalu, i izgubila od Kanade sa 3:2 (a potom i od Finske u borbi za bronzanu medalju).[81] U utakmici za zlatnu medalju Kanada je pobedila Sjedinjene Države golom Sidnija Krozbija u produžetku sa 3:2 (gol je postignut u 7:40 minutu produžetka) i tako došla do svoje 8. zlatne olimpijske medalje.[82] Krilo selekcije Finske Teemu Selene postigao je ukupno svoj 37. poen na olimpijskom turniru čime je oborio rekord u ovoj statistici od 36 poena koji je postavio Kanađanin Heri Votson još davne 1924. (a kasnije izjednačili Čeh Vlastimil Bubnik i Rus Valerij Harlamov).[15]

Zimske olimpijske igre 2014. održane u Sočiju u Rusiji, zadržale su isti format takmičenja koji se koristio u Vankuveru 2010. godine, ali su se vratile standardne dimenzije terena.[83] Slovenija je prvi put učestvovala na Olimpijskim igrama, a u drugoj utakmici pobedila je Slovačku sa 3:1. U eliminacionoj fazi pobedili su Austriju, ali su u četvrtfinalu poraženi od Švedske 0:5 i time završila najbolji nastup na nekom međunarodnom turniru.[84] Letonija je u grupi poražena od Švajcarske, ali je istog protivnika porazila u prvom kolu eliminacione faze. U četvrtfinalu su nakon velike borbe poraženi od Kanade.[85] Domaćin turnira Rusija, koja se smatrala jednim od favorita, izgubila je 3:1 u četvrtfinalu od Finske i završila na 5. mestu.[86] Amerikanci su do polufinala došli sa 5 pobeda i gol-razlikom 20:6, ali su zaustavljeni od Kanade porazom 0:1, a zatim su izgubili i utakmicu za treće mesto od Finske 0:5. Temu Selene je postigao 6 poena i proglašen je za najkorisnijeg igrača turnira i time povećao svoj olimpijski rekord na 43 poena (24 gola, 19 asistencija). Sa 43. godine postao je najstariji olimpijski strelac i najstariji osvajač olimpijske medalje.[87] Kanada je osvojila devetu olimpijsku medalju pobedom nad Švedskom u finalu sa 3:0. Kanađani su postali prvi tim nakon 1984. godine koji nije poražen na turniru i prvi koji je odbranio titulu osvojenu četiri godine ranije u Vankuveru.[88]

Bez NHL igrača (2018—2022) uredi

Turnir u hokeju na ledu na Zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu 2018. godine održan je bez učešća NHL igrača, prvi put od Zimskih olimpijskih igara 1994. u Lilehameru. Favoriti za zlatnu medalju bili su Rusi, jer je njihova domaća KHL liga napravila pauzu i dozvolila zvezdama kao što su Pavel Dacjuk i Ilja Kovaljčuk ​​da nastupe u reprezentaciji.[89][90] Ruskim sportistima zabranjeno je da se takmiče pod svojom zastavom i grbom zbog sumnje na sistematski doping, ali im je dozvoljeno da nastupaju pod olimpijskom zastavom i imenom Olimpijski sportisti iz Rusije.[91] Finale je odigrano između Nemaca, koji su u polufinalu neočekivano eliminisali Kanađane rezultatom 4:3[92] i Rusa koji su pobedili Češku sa 3:0. U finalu su Rusi pobedili Nemačku sa 4:3 i osvojili zlatnu medalju nakon što je Kiril Kaprizov postigao pobednički gol u produžetku. Ruski igrači su uprkos zabrani pevali himnu tokom ceremonije dodele medalja, ali je MOK odlučio da ne preduzima ništa.[93] Kanada je osvojila bronzanu medalju pobedom na nad Češkom 6:4.[94]

Iako je prvobitno planirano da NHL igrači učestvuju na Zimskim olimpijskim igrama 2022. godine u Pekingu, rukovodstvo lige i Udruženje NHL igrača objavili su 21. decembra 2021. da će se povući sa turnira, navodeći kao razlog pandemiju kovida 19.[95][96][97]

Ženski turniri uredi

 
Kanađanka Hejli Vikenhajzer najbolji strelac ženskih turnira[98] i dvostruki MVP.[99]

Na 99. sesiji MOKa u Barseloni (Španija) 1992. odlučeno je da se i ženski hokej uvrsti u program Zimskih olimpijskih igara, počev od Zimskih olimpijskih igara 1998. u Naganu, a osnovni motiv je bila želja da se poveća broj ženskih sportista na Olimpijskim igrama.[100] Kako ženski hokej nije bio deo programa u trenutku kada je Nagano dobio pravo organizacije igara lokalni organizacioni odbor se našao u problemu zbog iznenadnih dodatnih troškova koji su se pojavili, i javile su se ideje i da se održavanje ženskog hokejaškog turnira pomeri za 4 godine.[101] Konačan dogovor o uvrštavanju ženskog hokeja u program igara postignut je u novembru 1992, a potpisali su ga predsednici organizacionog odbora igara i MOK-a.[101] Da bi dodatni troškovi po organizatore bili što manji odlučeno je da na turniru učestvuje samo 6 reprezentacija, a da se utakmice igraju u već postojećim dvoranama. Kanadska amaterska hokejaška federacija se obavezala da će trenirati reprezentaciju Japana i da će im pomoći da budu što konkurentniji na turniru.[102] Format prvog turnira bio je sličan muškom. U prvoj rundi svaka reprezentacija je odigrala pet utakmica, a 4 najbolje su se plasirale u polufinale gde su se borile za medalju.[103]

1998—2010 uredi

Ženskim hokejom je pre olimpijskog debija 1998. dominirala selekcija Kanade koja je do tog trenutka osvojile sva Svetska prvenstva, a jedini pravi konkurent bila je selekcija Sjedinjenih Država. U 13 međusobnih utakmica između dva tima zaključno sa 1997. Kanada je slavila u 7, a SAD u 6 utakmica. Na olimpijskom turniru 1998. su još učestvovali Finska, Švedska, Kina i domaćin Japan. Kanada i SAD su dominirale grupnom fazom, a u međusobnom meču pobedile su Amerikanke sa 7:4.[104] Dve ekipe sastale su se i u finalu gde su ponovo pobedile hokejašice SAD sa 3:1 postavši tako tek treći američki hokejaški tim koji je osvojio zlato.[105] Bronza je pripala selekciji Finske.

 
Utakmica u grupi na Olimpijskim igrama 2002. između Švedske i SAD

Za Zimske olimpijske igre 2002. broj timova povećan je na osam, a Rusija, Nemačka i Kazahstan debitovale su na olimpijskoj sceni.[106] Kanađanke i Amerikanke su do finala došle bez poraza, a u finalu je reprezentacija Kanade pobedila sa 3:2 i tako se Amerikankama revanširala za poraz na prethodnim igrama.[107] Švedska je osvojila prvu žensku hokejašku medalju na olimpijskim igrama pobedom nad Finskom.[108]

Na sledećim Zimskim olimpijskim igrama 2006. u Torinu debitovali su Švajcarska i Italija koja je tada bila rangirana kao 17. reprezentacija sveta, ali se plasirala zato što je Italija bila domaćin.[109] Kako je selekcija Italije ostvarila veoma loš skor sa samo jednim postignutim i čak 32 primljena pogodka u tri utakmice, predsednik IIHF Rene Fazel izjavio je kako bi u budućnosti trebalo razmisliti o tome da domaćini igara obezbeđuju direktan plasman.[110] Kanadski tim je startovao odlično i u tri utakmice imao skor 36:1. Američki odbrambeni igrač Anđela Rudžeiro optužila je Kanadu da su im bitni samo rezultati i upozorila da bi olimpijski status turnira mogao biti doveden u pitanje zbog nedostatka konkurentnijih timova.[111][112][113] Kao odgovor Rene Fazel je izjavio da su i druge reprezentacije napredovale i da je slično bilo i u ranim godinama na muškom turniru. On je dodao:„Ja vam obećavam da Švedskoj neće trebati 64 godine da pobedi“, aludirajući na činjenicu da je muški tim Švedske pobedio Kanadu tek 1984. godine.[114] (Švedski ženski tim pobedio je Kanadu prvi put 2008. na turniru četiri nacije).[115]

U polufinalnoj utakmici Amerikanke su izgubile od Švedske 3:2 nakon penala i tako doživele prvi poraz od neke ekipe a da to nije Kanada.[116] Ovakav rezultat je upoređivan sa čudom na ledu iz 1980. godine.[117][118] U finalu Kanada je pobedila Švedsku sa 3:2 i tako osvojila drugu uzastopnu titulu, dok su Sjedinjene Države došle do bronze pobedom nad Finskom.[119][120]

 
Ceremonija dodele medalja na Olimpijskim igrama 2010.

Na Olimpijskim igrama 2010. u Vankuveru učestvovalo je 8 ekipa, među kojima je bila i Slovačka kao debitant.[121] Kanada i Sjedinjene Američke Države su bile ubedljive u prvoj fazi i imali su skor 41:2 i 31:1. Ovakvi rezultati ponovo su oživeli kritike o neujednačenosti takmičenja i velikim razlikama u kvalitetu između timova, te o opravdanosti egzistiranja ženskog hokeja u olimpijskom programu.[122] Tadašnji predsednik MOK-a Žak Rog je izjavio:„Postoji nedoslednost i svi se slažu sa tim. Ovo je možda period investiranja u ženski hokej. Ja bih im lično dao više vremena za rast, ali mora postojati period napredovanja. Ne možemo nastaviti bez napredovanja“. Švedski selektor Peter Elander je rekao da je teško za druge nacije da se takmiče zbog nedostatka finansijskih sredstava i manjeg izbora igrača, dodavši da: „Sredstva za sve timove moraju biti ista... Ako želite da imate ujednačen turnir u Sočiju, morate imati nacionalni program u svim državama.“[123] Neki kritičari su predložili pravilo milosti kako bi se sprečili veliki rezultati.[124] Rene Fazel je rekao da će razmotriti predlog.[125] Jedan broj trenera, uključujući i trenera Kine Hanu Saintule čije je tim poražen od Amerikanki sa 12:1, je izjavio da su oni bili protiv takve ideje.[126]

Kanada je osvojila treće uzastopno zlato pobedom nad SAD sa 2:0, a Finska je stigla do svoje druge bronzane medalje nakon što su prvu osvojili 1998. godine.

2014—2022 uredi

 
Švajcarkinje proslavljaju bronzanu medalju 2014. godine

Na Zimskim olimpijskim igrama 2014. u Sočiju, Kanada je pobedila Sjedinjene Američke Države rezultatom 3:2, pošto je Mari-Filip Pulen postigla gol u produžetku. To je bila četvrta uzastopna zlatna medalja za Kanadu. Pobedom su Kanađanke Hejli Vikenhajzer, Džejna Heford i Karolin Oulet postale prve sportiskinje koje su osvojile četiri zlatne medalje u hokeju na ledu. Oni su se takođe pridružile sovjetskom biatloncu Aleksandru Tihonovu i nemačkoj brzoj klizači Klaudiji Pehštajn kao jedinim sportistima koji su osvojili zlatne medalje na četiri uzastopne Zimske olimpijske igre.[127] U igri za bronzanu medalju, Švajcarska je pobedila Švedsku rezultatom 4:3 i osvojila svoju prvu medalju u hokeju na ledu za žene.[128]

Sjedinjene Američke Države pobedile su Kanadu sa 3:2 posle penala u finalu Zimskih olimpijskih igara 2018. u Pjongčangu. To je bilo prvi put posle 20 godina da su Sjedinjene Američke Države kući odnele zlatnu medalju u ženskom hokeju. Prethodno su pobedili 1998. godine u Naganu u Japanu.[129] U borbi za treće mesto Finska je pobedila Rusiju sa 3:2 i tako treći put osvojila bronzanu medalju.

Na Zimskih olimpijskih igara 2022. u Pekingu prvi put će se takmičiti 10 reprezentacija.[130]

Pravila uredi

Sistem kvalifikacija uredi

Broj ekipa učesnica olimpijskog turnira varirao je tokom godina, od 4. tima koliko ih se takmičilo na ZOI 1932. do maksimalnih 16. koliko ih je po prvi put učestvovalo na Igrama 1964. Od 1976. godine na muškom turniru učestvuje 12 ekipa (izuzetak su bili olimpijski turniri 1998. i 2002. kada je učestvovalo 14 reprezentacija). Nakon što su čelnici NHL lige dozvolili igračima da učestvuju na Zimskim olimpijskim igrama 1998. godine, „velika hokejaška šestorka“ (Kanada, Češka, Finska, Švedska, Rusija i Sjedinjene Države) dobila je pravo da se automatski plasira u finalni deo olimpijskog turnira, bez igranja preliminarne runde.[62] Zbog toga je broj ekipa povećan na 14 kako bi se mogle formirati dve preliminarne kvalifikacione grupe sa po 4 tima. Pobednici preliminarnih grupa, Kazahstan i Belorusija pridružili su se „velikoj šestorki“ u drugoj fazi gde su ekipe bile podeljene u dve grupe sa po 4 tima. Sličan sistem je korišćen i 2002. godine.[67] Za turnir 2010. broj timova je smanjen na 12, a samim tim smanjen je i ukupan broj utakmica.[74] Spisak ekipa koje su direktno obezbedile učešće na pomenutim igrama, kao i broj ekipa koje su učestvovale u dodatnim kvalifikacijama određen je na osnovu Rang liste IIHF-a. Devet prvoplasiranih reprezentacija sa liste nakon Svetskog prvenstva 2008. plasirali su se direktno na olimpijski turnir, dok su timovi rangirani od 19. do 30. mesta startovali u prvoj rundi kvalifikacija. Tri prvoplasirane ekipe plasirale su se u drugu rundu gde su im se pridružile ekipe rangirane na rang listi od 10. do 18. mesta. Tri prvoplasirane ekipe plasirale su se na završni olimpijski turnir.[80][131] Na turniru u Sočiju 2014. učestvuje 12 ekipa podeljenih u tri grupe sa po 4 tima. Nakon grupne jednokružne faze, tri prvoplasirane i najbolja drugoplasirana selekcija direktno se plasiraju u četvrtfinale, dok preostalih 8 ekipa razigrava za plasman u četvrtfinale.

Broj učesnika ženskog turnira varirao je od 6 koliko ih je učestvovalo na Igrama 1998. do 8. na svim ostalim turnirima. Sistem kvalifikacija je sličan onome na muškom delu turnira. Šest prvoplasiranih reprezentacija na osnovu IIHF rang liste nakon Svetskog prvenstva 2008. plasirali su se direktno na Olimpijske igre. Timovi rangirani ispod 13. mesta startovali su u prvoj rundi predolimpijskih kvalifikacija podeljeni u dve grupe. Pobednici grupa prolazili su u drugi krug gde su im se priključile ekipe rangirane od 7. do 12. mesta. Dve najbolje ekipe plasirale su se na Olimpijski turnir. Na turniru u Sočiju 2014. učestvuje 8 reprezentacija podeljenih u dve grupe. Nakon grupne faze pobednici grupa obezbeđuju direktan plasman u polufinale, dok ekipe plasirane na drugom i trećem mestu razigravaju u četvrtfinalu za dve preostale pozicije u polufinalu. Poslednjeplasirane ekipe u obe grupe igraju meč za 7. mesto.

Igrači uredi

Sva međunarodna reprezentativna takmičenja u hokeju na ledu održavaju se pod ingerencijom Međunarodne hokejaške federacije (IIHF) koja reguliše pravila i sistem kvalifikacija.[132] Prema propisima IIHF-a svaki potencijalni učesnik međunarodnih utakmica mora biti pod direktnom jurisdikcijom jednog od punopravnih članova IIHf-a (nacionalni savezi) i mora biti državljanin zemlje za čiju reprezentaciju nastupa.

U slučaju da je igrač promenio državljanstvo, da bi stekao pravo nastupa u međunarodnim takmičenjima za svoju novu domovinu (pod uslovom da se ranije nije takmičio u tom rangu takmičenja) mora da se takmiči u nacionalnim takmičenjima te zemlje minimum dve godine pre reprezentativnog debija, a mora da poseduje i međunarodnu transfer karticu koju uz saglasnost oba nacionalna saveza izdaje IIHF.[132] Ukoliko je igrač pre promene nacionalnog tima nastupa za nekadašnju reprezentaciju, pre debija za novi tim obavezan je da igra 4 godine u takmičenjima u novoj državi čiji je državljanin postao. Igrač tokom karijere ima pravo da samo jednom promeni reprezentaciju (ova pravila se ne odnose na trenere).[132] Prema izvornim pravilima MOK-a sportista koji je jednom nastupio za jednu zemlju nije imao pravo da menja „boje dresa“ ni pod kakvim okolnostima.[3]

Amaterizam i profesionalizam u olimpijskom hokeju uredi

 
Pjer de Kuberten, osnivač MOK-a

Osnivač Međunarodnog olimpijskog komiteta baron Pjer de Kuberten olimpijske igre je zamišljao kao amatersko takmičenje u kojem svi učesnici treba da imaju jednaka prava i jednake uslove za takmičenje (kako u toku samog turnira tako i u pripremnom periodu).[133] Krajem XIX veka sport kao aktivnost je smatran za jednu od najvažnijih celina celokupnog obrazovnog sistema (posebno u javnim školama na Zapadu) koja je zauzimala veoma važnu ulogu u procesu formiranja zdrave ličnosti. Kao takav sport je morao biti dostupan svima. Istovremeno je u obrazovnim krugovima (a posebno među aristokratijom) vladalo mišljenje da intenzivno treniranje i vežbanje sa ciljem ostvarivanja što boljih rezultata nad rivalima u takmičenjima, predstavlja varanje.[133] Iz takvog shvatanja proisteklo je i Kubertenovo olimpijsko geslo „Važno je učestvovati“, a sportista se zamišljao kao „džentlmen i pripadnik aristokratskog društva“.[133]

Do prvog odstupanja od olimpijske ideologije bazirane na amaterskom sportu došlo je posle Drugog svetskog rata formiranjem „državnih amaterskih sportskih ekipa“ u zemljama socijalističkog državnog uređenja. Sovjetski Savez je među prvima svojim sportistima plaćao pripreme i obezbeđivao sredstva za treninge, dok su u isto vreme sportisti iz zapadnih zemalja samostalno finansirali svoje aktivnosti (naravno reč je o amaterskim sportistima).[134][135] Na ovaj način stvarao se sve veći jaz u kvalitetu između sportista sa Istoka i Zapada.

Krajem 1960-ih godina tadašnja Amaterska hokejaška asocijacija Kanade (danas Savez hokeja na ledu Kanade) uvidevši da njihovi amaterski igrači nisu u mogućnosti da se ravnopravno takmiče sa igračima iz istočnoevropskih zemalja, tražila je dozvolu da se u takmičenja uključe i igrači iz profesionalnih liga.[g] Žestoki protivnici uvođenja profesionalnih igrača u olimpijski program bili su čelnici IIHF i MOK-a, a tadašnji predsednik MOK-a Amerikanac Ejveri Brandidž (na funkciji od 1952. do 1972) smatrao je da je nemoguće i nedopustivo da profesionalni i amaterski igrači nastupaju zajedno na takmičenjima. Čelnici IIHF-a su na kongresu održanom 1969. dozvolili Kanađanima da u ekipu uvrste do 9 profesionalnih igrača (koji ne nastupaju za NHL ekipe) tokom takmičenja za svetsko prvenstvo 1970. čiji domaćin je bila upravo Kanada (gradovi Montreal i Vinipeg).[37][136] Međutim odluka je poništena već u januaru 1970. na insistiranje predsednika Brandidža koji je smatrao da hokej na ledu kao olimpijski sport mora da uvažava pravila MOK-a kao što je to slučaj sa svim ostalim sportovima.[37] Zbog neslaganja sa takvom odlukom Kanađani su povukli sve svoje selekcije iz svih međunarodnih takmičenja, uz obrazloženje da će takva odluka biti na snazi sve dok se ne uvedu „otvorena takmičenja“ i svim selekcijama se ne pruže jednaka prava.[37][137] U rešavanje problema sa Kanadskom hokejaškom asocijacijom aktivno se od 1975. uključio i novi predsednik IIHF-a Ginter Sabecki, a već naredne godine doneta je odluka da se svim profesionalnim igračima omogući učešće na svetskim prvenstvima. Međutim ta dozvola i dalje nije važila za igrače koji su nastupali u NHL timova, prvenstveno zbog neslaganja čelnika te lige sa satnicama međunarodnih takmičenja koja su se preklapala sa trajanjem sezona u toj ligi.[138] Selekcija Kanade vratila se na takmičenje 1980. godine.

 
Kolekcija medalja sa ZOI 1998. u muzeju Hokejaške kuće slavnih.

Neposredno pre početka ZOI 1984. u Sarajevu, povela se rasprava o tome koliki je minimum uslova koji profesionalnog igrača razdvajaju od amaterskog, i samim tim koji igrači imaju pravo nastupa na olimpijskom turniru. Čelnici MOK-a su usvojili pravilo prema kojem je svaki igrač koji je imao potpisan profesionalni ugovor sa nekom od NHL ekipa imao pravo nastupa na Igrama, ali pod uslovom da je u NHL ligi odigrao manje od 10 utakmica. Čelnici Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država su bili protiv ove odluke i smatrali su da je NHL liga strogo profesionalno takmičenje, i da samim tim svi igrači koji imaju potpisane ugovore sa ekipama iz te lige imaju status profesionalnih igrača. Na kraju je MOK promenio odluku (svega nekoliko dana pred početak Igara u Sarajevu), a pravo nastupa imali su samo oni igrači koji iako imaju profesionalne ugovore pre olimpijskog turnira nisu odigrali ni jedan zvanični meč u NHL ligi,[139] dok su igrači koji su nastupali u ostalim profesionalnim ligama imali pravo igranja za svoje reprezentacije.[139] Sekretar kanadskog hokejaškog saveza Alan Iglson je izjavio da se usvojeno pravilo odnosi isključivo na igrače iz Nacionalne hokejaške lige, dok se svi ostali igrači iz profesionalnih liga smatraju igračima sa amaterskim ugovorima,[140] ujedno najavivši mogućnost ponovnog povlačenja Kanade sa takmičenja (što se nije desilo).[141] Godine 1986. čelnici MOK-a su doneli odluku prema kojoj je dozvoljeno učešće svim sportistima na Olimpijskim igrama, bez obzira na njihov profesionalni status, a na međunarodne sportske saveze je prebačena konačna odluka o statusu profesionalnih sportista.[142][143]

Uključenje NHL igrača u olimpijski program uredi

 
„NHL okršaj“: Saku Koivu protiv Pavela Dacjuka u polufinalu ZOI 2006.

Kako se olimpijski turnir preklapao sa regularnim delom sezone u NHL ligi, uprava te lige nije dozvoljavala učešće svim igračima na olimpijskom turniru tokom igara 1992, 1994. i 1998. godine. Da bi se izbeglo preklapanje, MOK i IIHF su zahtevali od čelnika NHL-a da tokom trajanja olimpijskog turnira naprave pauzu u takmičenju kao što rade ostale profesionalne lige.[144]

Na afirmativnu odluku NHL-a pozitivno je uticala i činjenica da su čelnici Nacionalne košarkaške lige (profesionalne košarkaške lige) dali „zeleno svetlo“ svojim igračima za nastup na LOI 1992. u Barseloni. Američki tim snova sastavljen od profesionalaca iz NBA lige ubedljivo je osvojio košarkaški turnir, a učešće ponajboljih svetskih igrača na turniru umnogome je doprinelo pojačanom zanimanju kako za olimpijski turnir, tako i za samu NBA ligu. Komesar za takmičenje NHL lige Geri Betman (koji je 1992. obavljao funkciju izvršnog direktora NBA lige) izjavio je da je učešćem NBA igrača na tom olimpijskom turniru značajno poraslo zanimanje za tu ligu na globalnom nivou, i smatrao je da bi isti scenario mogao da se desi i sa NHL ligom ukoliko bi svi njeni igrači imali pravo nastupa na ZOI.[61] Međutim kako se olimpijski turnir u košarci koji se igra leti ne preklapa sa sezonom u NBA ligi (igra se u sezoni zima-proleće), što nije slučaj sa hokejaškim turnirom, Betman je čak predlagao da se olimpijski turnir u hokeju na ledu prebaci u program Letnjih olimpijskih igara. Taj predlog je naravno odbijen zbog neslaganja sa konceptom MOK-a prema kojem svi sportovi koji se odvijaju na snegu i ledu treba da budu deo programa Zimskih olimpijskih igara.[61] Konačan dogovor o učešću svih NHL profesionalaca na olimpijskom turniru postignut je marta meseca 1995. u Ženevi, a sastanku su prisustvovali Betman (kao predstavnik NHL-a), predsednik IIHF-a Rene Fazal, predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran i sekretar Asocijacije hokejaških profesionalaca Bob Gudinav. Prema dogovoru svi profesionalci iz NHL-a imali su pravo nastupa za svoje reprezentacije na olimpijskom turniru počev od Igara u Naganu 1998. godine.[145] Sporazum je službeno stupio na snagu 2. oktobra 1995. službenom objavom od strane upravnog odbora NHL lige, a tom prilikom Betman je izjavio da: „Sve ovo što smo uradili uradili smo u interesu hokeja na ledu i ubeđeni smo da će se isplatiti. Hokejaški turnir će postati jači, veći i u takmičarskom smislu mnogo zdraviji.“[146]

Kako je zbog lokauta uzrokovanim nesporazumom između čelnika NHL lige i zajednice igrača, cela NHL sezona 2004/05. otkazana, čelnici lige su se dvoumili da li da dozvole svojim igračima nastup na Igrama u Torinu 2006, što je javno i objavio sekretar Betman u januaru 2005. godine.[147] Međutim kako je u junu 2005. potpisan novi kolektivni ugovor između sindikata igrača i čelnika lige uklonjene su sve prepreke u vezi sa odigravanjem naredne sezone ovog takmičenja, a samim tim i u vezi sa učešćem igrača na naredna dva olimpijska turnira. Pojedini vlasnici NHL timova su bili protiv ideje da njihovi igrači nastupaju na međunarodnim turnirima zbog opasnosti od eventualnih povreda i iscrpljenosti.[148] Većina igrača iskoristila je „olimpijsku pauzu“ u ligi za odmor, dok je nekoliko igrača koji su tokom Igara povređeni bilo prisiljeno da propusti ostatak ligaške sezone.[149] Betman je izjavio i da se sve vreme intenzivno radilo na tome da sam format olimpijskog turnira bude „malo lakši za sve“ (smanjenje broja utakmica).[150]

 
Aleksandar Ovečkin je izjavio da će igrati za Rusiju na ZOI 2014. sa dozvolom NHL lige ili bez nje.

Nastup NHL igrača na Igrama 2014. u Sočiju regulisan je novim kolektivnim ugovorom između čelnika lige i asocijacije igrača.[151] Na konferenciji za novinare Asocijacije NHL igrača u oktobru 2008, sekretar asocijacije Pol Keli je izjavio da se igrači koje on zastupa zalažu za igranje na olimpijskom turniru i da će nastojati da tu klauzulu unese u konačan tekst ugovora sa čelnicima lige.[152] Keli je takođe izjavio i da dosta loši odnosi i veliki rivalitet između čelnika NHL-a sa jedne i Saveza hokeja na ledu Rusije i čelnika Kontinentalne hokejaške lige sa druge strane, mogu pozitivno da se odraze na samo učešće NHL profesionalaca na olimpijskom turniru.[151] U jednom intervjuu iz 2009. direktor KHL-a Aleksandar Medvedev je izjavio da zatezanje oko potpisivanja novog kolektivnog ugovora između igrača i čelnika NHL-a predstavlja vid pritiska kojim bi se iznudio što povoljniji ugovor između dve lige u vezi sa transferima igrača.[153] Batman je nešto ranije izjavio da eventualna pauza u NHL ligi tokom trajanja olimpijskog turnira u Sočiju može doneti velike štete samoj ligi, posebno zbog činjenice da se pomenuti olimpijski turnir održava daleko od tla Severne Amerike i u različitoj vremenskoj zoni.[154] Prema njegovim rečima, sa tim stavom se slaže i većina vlasnika NHL ligaša smatrajući da su rizici od povreda igrača i troškovi znatno veći od eventualnih koristi.[152] Sa druge strane predsednik IIHF-a Rene Fazal je izjavio da će uraditi sve što je u njegovoj moći da omogući učešće svim igračima na olimpijskom turniru, a pojedini igrači poput Aleksandra Ovečkina i Jevgenija Malkina su obećali da će nastupiti za svoju reprezentaciju sa dozvolom lige ili bez nje.

Novi kolektivni ugovor između NHL-a i Asocijacije igrača je potpisan u januaru 2013, a stupio je na snagu u junu iste godine.[155] Prema ugovoru NHL liga će napraviti pauzu od 17 dana tokom trajanja olimpijskog turnira, a njena delegacija će delimično učestvovati i u organizaciji samog hokejaškog turnira.[156] Međunarodni olimpijski komitet se obavezao da će čelnicima NHL-a uplatiti oko 8 miliona dolara na ime osiguranja igrača od eventualnih povreda (ugovor vredi samo za ZOI 2014).[157]

Pravila igre uredi

Prvi olimpijski turniru 1920. godine umnogome se razlikovao od današnjih hokejaških utakmica. Igralo se na otvorenom, na prirodnom ledu, napadački pasovi nisu bili dozvoljeni,[158] teren (koji je bio namenjen prvenstveno za umetničko klizanje) je bio dimenzija 56 × 18 metara,[3] a igralo se u dva perioda po 20 minuta.[9] Svaki tim je imao po 7 igrača na ledu, a postojala je i pozicija rovera, odnosno „lutajućeg igrača“ koji je po potrebi mogao da igra na raznim pozicijama.[4] Nakon turnira IIHF je promenio pravila usvojivši kanadska pravila o šest igrača na terenu i tri perioda igre.[10]

 
Na Igrama 2010. utakmice su se prvi put igrale na klizalištu NHL dimenzija.

Na olimpijskim turnirima se primenjuju pravila koja propisuje IIHF. Na kongresu 1969, IIHF je omogućio bodiček u sve tri zone, kao u NHL-u. Pre toga je bodiček u međunarodnom hokeju bio dozvoljen samo u odbrambenoj zoni.[159] Nekoliko drugih promena po ugledu na NHL usvojeno je u ranim sedamdesetim godinama: igrači su od morali da nose kacige, a golmanska maska je postala obavezna 1972.[4] Godine 1992. IIHF je uveo sistem plej-ofa u borbi za medalje, a nakon nerešenog rezultata izvodili su se penali. IIHF je 1998. usvojio novo pravilo kojim je dozvoljen prelazak paka preko dve linije bez suđenja ofsajda, ali uz uslov da se jedan od igrača ekipe koja je u napadu nalazi u protivničkoj trećini. Pre toga je zamka u neutralnoj zoni (Neutral zone trap) usporavala igru i sprečavala puno golova.[160]

Sadašnja IIHF pravila neznatno se razlikuju od pravila koja se koriste u NHL-u,[161] a najveća razlika je u dimenzijama terena. Klizalište u NHL-u je uže, dimenzije su 61 m × 26 m, a međunarodna veličina je 61 m × 30,5 m.[162] Veći teren omogućava dosta bržu igru, ali i znatno manje fizičkog kontakta među igračima.[163][164] Druga razlika u pravilima između IIHF-a i NHL-a o dosuđivanju zabranjenog ispucavanje ili ajsinga. U NHL-u linijski sudija zaustavlja igru nakon što protivnički igrač dodirne pak koji je prešao iza linije gola, tzv. tač ajsing. Ajsing se poništava ako golman ekipe koja se brani dodirne pločicu. U međunarodnim utakmicama koje se igraju pod okriljem IIHF-a, vredi pravilo automatskog ajsinga, odnosno ajsing se dosuđuje automatski onog trenutka kada pak pređe crvenu liniju protivničkog gola.[165] Počev od sezone 2005/06. NHL je uveo nekoliko novih pravila. Neka od njih se već koriste i u IIHF poput pravila o prelasku paka preko dve linije i pravila o produžecima.[166] Golmanu je zabranjeno da upravlja pakom iza gola, osim ako se nalazi u oblasti trapezoidnog oblika koja je direktno iza gola (razlika u odnosu na NHL ligu).[167] Međunarodna hokejaška federacija podržava NHL „politiku nulte tolerancije“ na opstrukcije igre i ohrabruje sudije da više sude povlačenje palicom, držanje i ometanje u izvođenju kazne.[168][169]

Svaka ekipa može imati između 15 i 20 igrača i plus 2 ili 3 golmana, od kojih svi moraju biti državljani reprezentacije za koju nastupaju.[170]

Nedozvoljene supstance uredi

Međunarodna hokejaška asocijacija striktno sledi propise Svetske antidoping agencije o nedozvoljenim sredstvima koja utiču na rezultate takmičara, i metodom slučajnog odabira podvrgava igrače testovima na nedozvoljene supstance.[171] Prema Svetskoj antidoping agenciji, igrač za koga se ispostavi da je bio pozitivan na testu, suočava se sa diskvalifikacijom i suspenzijom, čije trajanje zavisi od broja i veličine prekršaja. Kada je test jednog igrača pozitivan i ostatak ekipe se automatski podvrgava testiranju na istu supstancu, a još jedan pozitivan nalaz može dovesti do suspenzije celog tima.[172] Godine 2001. Olimpijski komitet SAD zahtevao je da se NHL igrači koji su bili potencijalni članovi Olimpijskog tima podvrgnu nasumičnim testovima na nedozvoljene supstance, a 1998. od Nacionalne antidoping laboratorije zahtevano je testiranje svih takmičara učesnika ZOI 1998, uz izuzetak igrača NHL-a. NHL asocijacija preferira više ujednačen način testiranja od strane Svetske antidoping agencije prilikom kojih svi igrači prođu isti broj testova.[173][174] Postignut je sporazum i da Svetska antidoping agencija obavezna testiranja vrši po završetku NHL plej-ofa.[175]

Igrači koji su bili pozitivni na nedozvoljene supstance
Igrač Nacija Olimpijada Supstanca Kazna Zapis Ref.
Alojz Šloder   Zapadna Nemačka 1972 Efedrin Šestomesečna suspenzija Prvi igrač na Zimskim olimpijskim igrama koji je koristio nedozvoljena sredstva,[176] Šloder je izbačen sa Olimpijskih igara, ali je njegov tim nastavio da se takmiči. [40]
František Pospišil   Čehoslovačka 1976 Kodein Bez kazne Timski lekar Oto Trefni koji je propisao Pospišilu lek kao tretman za grip, dobio je doživotnu zabranu. Tim je bio primoran da preda utakmicu protiv Poljske, ali je osvojio srebrnu medalju, koju je takođe dobio i Pospišil. [177][178]
Jaroslav Moravecki   Poljska 1988 Testosteron Osamnaestomesečna suspenzija Poljskom timu je dozvoljeno da nastavi takmičenje bez Moraveckog, ali su im oduzeta dva boda koja su osvojili protiv Francuske. [179]
Matijas Olund   Švedska 2002 Acetazolamid Bez kazne Ohlund je nehotice uneo supstancu zajedno sa lekovima koje je uzimao nakon operacije oka i nije suspendovan. [180]
Vasilij Pankov   Belorusija 2002 19-Norandrosteron Retroaktivno diskvalifikovan Pankov je morao da vrati olimpijsku diplomu. Jevgenij Lositski, doktor reprezentacije je suspendovan na sledeće dve olimpijade. [181]

Krajem 2005. godine dva NHL igrača koji su bili navedeni kao potencijalni učesnici Olimpijskih igara bila su pozitivna na doping testu koji je sprovela VADA. Amerikanac Brajan Berard koji je učestvovao na Zimskim Olimpijskim igrama 1998. bio je pozitivan na 19-Norandrosteron.[182] Kanađanin Žoze Tiodor pao je na testu, jer je uzimao Propeciju, preparat protiv ćelavosti koji sadrži zabranjenu supstancu Finasterid.[183] Oba igrača dobila su dvogodišnju zabranu učestvovanja na međunarodnim takmičenjima, iako nisu ni bili na konačnom spisku igrača njihovih timova.[184]

Statistika uredi

Učesnici uredi

Na dosadašnja 23 olimpijska turnira u hokeju na ledu u obe konkurencije učestvovale su ukupno 32 nacionalne reprezentacije.

Rezultati koje su ostvarile selekcije Sovjetskog Saveza i Ujedinjenog tima (1992) pripisuju se Rusiji kao pravnoj naslednici tih zemalja. Ista situacija je i sa rezultatima Čehoslovačke čiji pravni naslednik je Češka. Rezultati koje su ostvarili Zapadna i Istočna Nemačka pripisuju se današnjoj SR Nemačkoj.

Legenda
# Konačan plasman na kraju igara.
=# Označava da je više ekipa podelilo određenu poziciju.
– Bez učešća u datoj godini.
DSKV Ekipa je diskvalifikovana sa turnira.
Ekipa nije postojala pod tim imenom u vreme datih igara.
References:[185][186]

Muškarci uredi

Nacija 20 24 28 32 36 48 52 56 60 64 68 72 76 80 84 88 92 94 98 02 06 10 14 18 22 Ukupno
  Australija – – – – – – – – 9 – – – – – – – – – – – – – – – – 1
  Austrija – – 05 – 07 7,8 – 10 – 13 13 – 8 – 10 9 – 12 14 12 – – 10 – – 13
  Belgija =6 =7 =8 – =9 – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – 4
  Belorusija – 07 4 – 9 – – – 3
  Bugarska – – – – – – – – – – – – 12 – – – – – – – – – – – – 1
  Danska – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – KV 1
  Italija – – – – =9 8 – 7 – 15 – – – – 9 – 12 9 12 – 11 – – – – 9
  Japan – – – – =9 – – – 8 11 10 9 9 12 – – – – 13 – – – – – – 8
  Jugoslavija – – – – – – – – – 14 9 11 10 – 11 – – 5
  Južna Koreja – – – – – – – – – – – – – – 12 – 1
  Kanada 1 1 1 1 2 1 1 3 2 4 3 – – 6 4 4 2 2 4 1 7 1 1 3 KV 23
  Kazahstan – 8 – 9 – – – – 2
  Kina – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – KV 1
  Letonija – – – – =9 – – – 9 12 12 8 – KV 6
  Mađarska – – 11 – =7 – – – – 16 – – – – – – – – – – – – – – – 3
  Nemačka – – =8 3 =5 – 6 7 9 8 10 11 – 2 KV 11
  Zapadna Nemačka 8 6 6 7 7 7 3 10 5 5 10
  Istočna Nemačka – – – – 8 – – – – – 1
  Norveška – – – – – – 9 – – 10 11 8 – 11 12 12 9 11 – – – 10 12 8 – 12
  Poljska – – =8 4 =9 6 6 8 – 9 – 6 6 7 8 10 11 – – – – – – – – 13
  Rumunija – – – – – – – – – 12 12 – 7 9 – – – – – – – – – – – 4
  Rusija 4 2 3 4 6 5 1 KV 8
  SAD 2 2 – 2 3 DSKV 2 2 1 5 6 2 5 1 7 7 4 8 6 2 8 2 4 7 KV 24
  Slovačka 6 10 13 5 4 11 11 KV 8
  Slovenija - - - - - 7 9 – 2
  SSSR – – – – – – 1 3 1 1 1 1 2 1 1 9
  Ujedinjeno Kraljevstvo – 3 4 – 1 5 – – – – – – – – – – – – – – – – – – – 4
  Ujedinjeni tim 1 1
  Ukrajina – – 10 – – – – – 1
  Finska – – – – – – 7 – 7 6 5 5 4 4 6 2 7 3 3 6 2 3 3 6 KV 18
  Francuska =6 =5 =5 – =9 – – – – – 14 – – – – 11 8 10 11 14 – – – – – 10
  Holandija – – – – – – – – – – – – – 8 – – – – – – – – – – – 1
  Češka 5 1 7 3 7 6 4 KV 8
  Čehoslovačka 3 =5 =5 – 4 2 4 5 4 3 2 3 2 5 2 6 3 16
   Švajcarska 5 =7 3 – =9 3 5 9 – 8 – 10 11 – – 8 10 – – 11 6 8 9 10 KV 18
  Švedska 4 4 2 – =5 4 3 4 5 2 4 4 – 3 3 3 5 1 5 5 1 5 2 5 KV 23
Svi timovi 7 8 11 4 15 9 9 10 9 16 14 11 12 12 12 12 12 12 14 14 12 12 12 12 12

Žene uredi

Nacija 98 02 06 10 14 18 22 Ukupno
  Danska – – – – – – 10 1
  Italija – – 8 – – – – 1
  Japan 6 – – – 7,8 6 6 4
  Kazahstan – 8 – – – – – 1
  Kanada 2 1 1 1 1 2 1 7
  Kina 4 7 – 7 – – 9 4
  Koreja 8 – 1
  Nemačka – 6 5 – 6,7 – – 3
  Rusija – 5 6 6 DSKV 4 5 6
  SAD 1 2 3 2 2 1 2 7
  Slovačka – – – 8 – – – 1
  Finska 3 4 4 3 5 3 3 7
  Češka – – – – – – 7 1
   Švajcarska – – 7 5 3 5 4 5
  Švedska 5 3 2 4 4 7 8 7
Svi timovi 6 8 8 8 8 8 10

Osvajači medalja uredi

Muškarci
Domaćin Igara Zlato Srebro Bronza
  Antverpen 1920.   Kanada   SAD   Čehoslovačka
  Šamoni 1924.   Kanada   SAD   Velika Britanija
  Sankt Moric 1928.   Kanada   Švedska    Švajcarska
  Lejk Plesid 1932.   Kanada   SAD   Nemačka
  Garmiš-Partenkirhen 1936.   Velika Britanija   Kanada   SAD
  Sankt Moric 1948.   Kanada   Čehoslovačka    Švajcarska
  Oslo 1952.   Kanada   SAD   Švedska
  Kortina d'Ampeco 1956.   SSSR   SAD   Kanada
  Skvo Vali 1960.   SAD   Kanada   SSSR
  Inzbruk 1964.   SSSR   Švedska   Čehoslovačka
  Grenobl 1968.   SSSR   Čehoslovačka   Kanada
  Saporo 1972.   SSSR   SAD   Čehoslovačka
  Inzbruk 1976.   SSSR   Čehoslovačka   Nemačka
  Lejk Plesid 1980.   SAD   SSSR   Švedska
  Sarajevo 1984.   SSSR   Čehoslovačka   Švedska
  Kalgari 1988.   SSSR   Finska   Švedska
  Albervil 1992.   Ujedinjeni tim   Kanada   Čehoslovačka
  Lilehamer 1994.   Švedska   Kanada   Finska
  Nagano 1998.   Češka   Rusija   Finska
  Solt Lejk Siti 2002.   Kanada   SAD   Rusija
  Torino 2006.   Švedska   Finska   Češka
  Vankuver 2010.   Kanada   SAD   Finska
  Soči 2014   Kanada   Švedska   Finska
  Pjongčang 2018.   Rusija   Nemačka   Kanada
  Peking 2022.
Žene
Domaćin Igara Zlato Srebro Bronza
  Nagano 1998.   Sjedinjene Države   Kanada   Finska
  Solt Lejk Siti 2002.   Kanada   Sjedinjene Države   Švedska
  Torino 2006.   Kanada   Švedska   Sjedinjene Države
  Vankuver 2010.   Kanada   Sjedinjene Države   Finska
  Soči 2014.   Kanada   Sjedinjene Države    Švajcarska
  Pjongčang 2018.   Sjedinjene Države   Kanada   Finska
  Peking 2022.   Kanada   Sjedinjene Države   Finska

Bilans medalja uredi

U sledećoj tabeli dat je pregled učestvovanja svih reprezentacija sa uspehom koji su ostvarile u takmičenju u muškoj i ženskoj konkurenciji.

 Rang  Država   Zlato   Srebro   Bronza Ukupno
1.   Kanada 14 6 3 23
2.  SSSR,   Rusija,   Ujedinjeni tim  9 2 2 13
3.   SAD 4 12 2 18
4.   Švedska 2 4 5 11
5.   Čehoslovačka / Češka 1 4 5 10
6.   Ujedinjeno Kraljevstvo 1 0 1 2
7.   Finska 0 2 8 10
8.   Nemačka 0 1 2 3
9.   Švajcarska 0 0 3 3
Ukupno 28 28 28 84

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Prema tadašnjim pravilima IIHF da bi neki igrač napustio određenu ligu i prešao da igra u drugu morao je da ima pismena dopuštenja oba hokejaška saveza, i IIHF.
  2. ^ U to vreme na Olimpijskim igrama bilo je dozvoljeno učešće jedino amaterskim sportistima.
  3. ^ Svega tri meseca posle ZOI 2002. Slovačka je osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu, a za reprezentaciju su nastupali svi najbolji igrači te zemlje.[68]
  4. ^ U tadašnjim nacionalnim ligama Čehoslovačke i Sovjetskog Saveza učestvovali su najbolji igrači tih zemalja, i iako su takmičenja u osnovi bila amaterskog karaktera, pomenuti igrači su za igranje u svojim ekipama bili adekvatno plaćeni. Najbolji igrači iz ne socijalističkih zemalja igrali su u najjačoj profesionalnoj ligi na svetu NHL ligi, dok su status profesionalnih imale i najjače evropske lige na zapadu kontinenta.

Reference uredi

  1. ^ „It all started in Paris, 1908”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 23. 07. 2018. g. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  2. ^ Morales 2004, str. 275.
  3. ^ a b v g Podnieks 1997, str. 1–10
  4. ^ a b v g „International hockey timeline”. International Ice Hockey Federation. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  5. ^ „Olympic Charter” (PDF) (Saopštenje). International Olympic Committee. 7. 7. 2007. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 07. 2011. g. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  6. ^ „This Day in History 1924: First Winter Olympics”. This day in History. A&E Television Networks. Arhivirano iz originala 05. 03. 2009. g. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  7. ^ „Chamonix 1924”. International Olympic Committee. Pristupljeno 31. 1. 2009. 
  8. ^ „Sport: Winter Olympics 98–History of the winter Olympics”. BBC News. 5. 2. 1998. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  9. ^ a b Podnieks and Szemberg 2008, Story #21–Ice Hockey debuts at the Olympics Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. septembar 2017).
  10. ^ a b v g Hansen, Kenth (maj 1996). „"The Birth of Swedish Ice Hockey – Antwerp 1920"” (PDF). Citius, Altius, Fortius. International Society of Olympic Historians. 4 (2): 5—27. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 04. 2012. g. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  11. ^ „1920 – Summer Olympics VII (Antwerp, Belgium)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 04. 06. 2011. g. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  12. ^ „United States is second at hockey; Victory Over Czechoslovak Team by 16 to 0 Gives Americans 3 Points in Olympics.”. The New York Times. 29. 4. 1920. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  13. ^ „1924 – Winter Olympics I (Chamonix, France)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 22. 06. 2011. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  14. ^ Podnieks and Szemberg 2008: Story #53–Harry Watson scores at will in Olympics.
  15. ^ a b v „Selanne's 37th point tops Games mark”. ESPN. 20. 2. 2010. Pristupljeno 24. 9. 2010. 
  16. ^ „Ice Hockey at the 1924 Chamonix Winter Games: Men's Ice Hockey”. sports-reference.com. Arhivirano iz originala 07. 06. 2009. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  17. ^ „1928 – Winter Olympics II (St. Moritz, Switzerland)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  18. ^ Comité Olympique Suisse (1928). Rapport Général du Comité Exécutif des IImes Jeux Olympiques d'hiver (PDF) (na jeziku: French). Lausanne: Imprimerie du Léman. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 02. 2012. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  19. ^ „1932 – Winter Olympics III (Lake Placid, United States)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 04. 06. 2011. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  20. ^ Lattimer, George, ur. (1932). Official Report III Olympic Winter Games Lake Placid 1932 (PDF). Lake Placid, New York: Olympic Winter Games Committee. str. 70—72, 270. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 04. 2008. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  21. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #15–Great Britain wins Olympic gold.
  22. ^ Diem, Carl, ur. (1940). „The Fifth Olympic Winter Games Will Not Be Held” (PDF). Olympic Review (PDF). Berlin: International Olympic Institute (8): 8—10. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 02. 2012. g. Pristupljeno 7. 1. 2014. 
  23. ^ a b Podnieks and Szemberg 2008, Story #82–USA sends two teams to the 1948 Olympics.
  24. ^ „Ice Hockey at the 1948 Sankt Moritz Winter Games: Men's Ice Hockey”. sports-reference.com. Arhivirano iz originala 30. 05. 2009. g. Pristupljeno 1. 3. 2009. 
  25. ^ Podnieks 1997, str. 53–66
  26. ^ Comité Olympique Suisse (1951). Rapport Général sur les Ves Jeux Olympiques d'hiver St-Moritz 1948 (PDF) (na jeziku: French). Lausanne: H. Jaunin. str. 69. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 04. 2008. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  27. ^ „Finland Ice Hockey: Men's Ice Hockey”. sports-reference.com. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  28. ^ „1952 – Winter Olympics VI (Oslo, Norway)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 04. 06. 2011. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  29. ^ a b Podnieks and Szemberg 2008, Story #25–Soviet Union win their first Olympics, starting a new hockey era.
  30. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #16–USA's original but unheralded "Miracle on Ice".
  31. ^ Hockey Hall of Fame}-Montreal Gazette 10 February. 1964. стр. 18. )
  32. ^ -{1964 Innsbruck Summary. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jun 2017) Pristupljeno 9. januara 2014.
  33. ^ „TSN.ca Winter Olympics IX”. Arhivirano iz originala 05. 02. 2012. g. Pristupljeno 9. 01. 2014. 
  34. ^ „1964 – Winter Olympics IX (Innsbruck, Austria)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 04. 06. 2011. g. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  35. ^ „IIHF denies Canada 1964 bronze”. The Sports Network. 5. 6. 2005. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  36. ^ Xth Winter Olympic Games Official Report (PDF). Comité d'Organisation des xèmes Jeux Olympiques d'Hiver de Grenoble. 1969. str. 386. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 02. 2008. g. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  37. ^ a b v g Podnieks and Szemberg 2008, Story #17–Protesting amateur rules, Canada leaves international hockey.
  38. ^ Podnieks and Szemberg 2008 Story #67–The perfect game against the best team: Czechoslovaks–Soviets 7–2.
  39. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #97–B Pool Americans win Olympic silver in 1972.
  40. ^ a b The Official Report of XIth Winter Olympic Games, Sapporo 1972 (PDF). The Organizing Committee for the Sapporo Olympic Winter Games. 1973. str. 228—229. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 02. 2008. g. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  41. ^ Neumann, Bertl (ur.). XII. Olympische Winterspiele Innsbruck 1976 Final Report (PDF). Organizing Committee for the XIIth Winter Olympic Games 1976 at Innsbruck. str. 163. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 02. 2008. g. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  42. ^ Roberts, Selena (10. 1. 2014). „Olympics: Opening ceremony; Pomp and Patriotism as Games Begin”. The New York Times. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  43. ^ a b v g d Podnieks and Szemberg 2008, Story #1–Miracle on Ice Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. novembar 2011).
  44. ^ a b Judd 2008, str. 110–111
  45. ^ Allen, Kevin (23. 12. 1997). „College kids perform Olympic miracle”. ESPN. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  46. ^ Swift, E.M. (3. 3. 1980). „The Golden Goal”. Sports Illustrated. Pristupljeno 10. 1. 2014. 
  47. ^ Official Report of the Organising Committee of the XlVth Winter Olympic Games 1984 at Sarajevo (PDF). Sarajevo: Oslobodenje. 1984. str. 88. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 12. 2011. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  48. ^ Podnieks and Szemberg 2008 Story #95–1988 Olympic silver – Finland is finally a true hockey power.
  49. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #89–Finally, there's a real final game, The IIHF adopts a playoff system.
  50. ^ a b Podnieks and Szemberg 2008, Story #58–Raimo Helminen, 38, dresses for a sixth Olympics.
  51. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #65–Igor Larionov openly revolts against coach, system.
  52. ^ Duhatschek, Eric (18. 6. 1989). „GMs figure Soviets one day will flood market”. Calgary Herald. str. E4. 
  53. ^ „Sweeping Changes”. Sports Illustrated. 2002. Pristupljeno 23. 3. 2009. 
  54. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #42–Breakup of old Europe creates a new hockey world.
  55. ^ a b Podnieks and Szemberg 2008, Story #59–Team with no name wins Olympic gold.
  56. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #77–Recently separated, Czechs and Slovaks meet in World Championships final.
  57. ^ Judd 2008, str. 121.
  58. ^ O'Connor, Joe (28. 2. 2009). „Owning the moment”. National Post. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 19. 11. 2011. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  59. ^ Howard, Johnette (28. 2. 1994). „Sweden Wins on Forsberg's Shot in Shootout”. The Washington Post. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  60. ^ Simmons, Steve (2006). „Medal for Mats”. Toronto Sun. Arhivirano iz originala 20. 07. 2012. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  61. ^ a b v Lapointe, Joe (16. 9. 1997). „The N.H.L.'s Olympic Gamble; Stars' Participation in Nagano Could Raise Sport's Profile”. The New York Times. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  62. ^ a b Podnieks and Szemberg 2008, Story #7–NHL takes break and releases players for 1998 Olympics.
  63. ^ a b Garrioch, Bruce (12. 2. 2002). „Blame must be shared for Slovakia's collapse”. Slam! Olympics. Canadian Online Explorer. Arhivirano iz originala 15. 01. 2013. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  64. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #12–Hasek thwarts all five Canadian gunners in epic shootout.
  65. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #10–Czech Republic wins first "open" Olympics.
  66. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #72–Reporter's scoop reveals that Samuelsson is not a Swede in Nagano-98.
  67. ^ a b Lapointe, Joe (11. 2. 2002). „Olympics: Hockey; N.H.L. and Its Teams Send Players to Bench”. The New York Times. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  68. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #22–Bondra's bomb – the biggest thing for Slovakia since independence.
  69. ^ „Salt Lake stunner”. Sports Illustrated. 20. 2. 2002. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  70. ^ „Belarus pull off huge upset”. BBC Sports. 21. 2. 2002. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  71. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #28–Vladimir Kopat bounces Sweden from the 2002 Olympics.
  72. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #11–Canada wins Olympic gold for first time in 50 years.
  73. ^ Jones, Terry (3. 2. 2006). „Five games to go”. Edmonton Sun. Canadian Online Explorer. Arhivirano iz originala 14. 07. 2012. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  74. ^ a b „Ice Hockey at the 2006 Torino Winter Games: Men's Ice Hockey”. sports-reference.com. Arhivirano iz originala 27. 03. 2009. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  75. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #8–Sweden's unique double, Olympics & Worlds.
  76. ^ „VANOC shrinks Olympic ice”. The Vancouver Sun. Canadian Online Explorer. 24. 2. 2009. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  77. ^ „Venues–UBC Thunderbird Arena”. Vancouver Organizing Committee. Arhivirano iz originala 04. 06. 2009. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  78. ^ „GM Place to get new name for 2010”. CTV News. 2008. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  79. ^ „Venues–UBC Thunderbird Arena”. Vancouver Organizing Committee. Arhivirano iz originala 25. 12. 2010. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  80. ^ a b „Men's tournament programme & schedules”. International Ice Hockey Federation. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  81. ^ „Finland defeats Slovakia to capture hockey bronze”. The Sports Network. 28. 2. 2010. Arhivirano iz originala 12. 01. 2014. g. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  82. ^ Byers, Jim (28. 2. 2010). „Canada beats U.S. in OT for hockey gold”. Toronto Star. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  83. ^ „Tournament Format”. Arhivirano iz originala 11. 02. 2014. g. Pristupljeno 22. 2. 2014. 
  84. ^ Merk, Martin (18. 2. 2014). „Looking for history”. Arhivirano iz originala 25. 2. 2014. g. Pristupljeno 22. 4. 2014. 
  85. ^ ROY MACGREGOR (19. 2. 2014). „Ted Nolan has Latvian players believing in themselves”. Pristupljeno 22. 2. 2014. 
  86. ^ Perry, Rod (19. 02. 2014). „Russians dejected after Olympic hockey loss to Finland”. Arhivirano iz originala 23. 2. 2014. g. Pristupljeno 22. 2. 2014. 
  87. ^ Lucas Aykroyd (22. 2. 2014). „Fine Finnish for Selanne”. Arhivirano iz originala 23. 02. 2014. g. Pristupljeno 22. 2. 2014. 
  88. ^ The Canadian Press (23. 02. 2014). „Canada defeats Sweden to defend Gold in Olympic Men's Hockey”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 27. 02. 2014. g. Pristupljeno 23. 2. 2014. 
  89. ^ Mary Clarke (7. 2. 2018). „Russian team leads final 2018 Winter Olympic men's hockey gold medal odds”. SBNation.com. Arhivirano iz originala 21. 4. 2018. g. Pristupljeno 3. septembar 2018. 
  90. ^ Tyler Lauletta (8. 2. 2018). „Here are the gold-medal favorites for every single event at the Winter Olympics”. Business Insider. Arhivirano iz originala 21. 4. 2018. g. Pristupljeno 3. 9. 2018. 
  91. ^ Will Hobson (15. 12. 2017). „Russia banned from 2018 Olympics for widespread doping program”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 19. 10. 2021. g. Pristupljeno 3. 9. 2018. 
  92. ^ Matt Bonesteel (23. 2. 2018). „Woe, Canada? Germany stuns hockey power at PyeongChang Olympics”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 19. 10. 2021. g. Pristupljeno 3. 9. 2018. 
  93. ^ Dan Burns; Steve Keating (25. 2. 2018). „Olympics: Ice Hockey – Russians sing banned anthem after beating Germany to gold”. Reuters. Arhivirano iz originala 1. 5. 2018. g. Pristupljeno 3. 9. 2018. 
  94. ^ Dan Burns (24. 2. 2018). „Ice hockey: Canadian men beat Czechs to claim bronze”. Reuters. Arhivirano iz originala 30. 4. 2018. g. Pristupljeno 3. 9. 2018. 
  95. ^ „NHL officially announces players won't attend Beijing Olympics”. CBC sports. 22. 12. 2021. 
  96. ^ „NHL skipping Olympics because of COVID surge”. ESPN.com. 21. 12. 2021. 
  97. ^ „NHL won't attend Beijing Games, NHLPA expecting to 'return to the Olympics in 2026' - TSN.ca”. TSN. 22. 12. 2021. 
  98. ^ The Canadian Press (22. 7. 2008). „Wickenheiser signs with Swedish men's club”. CBC Sports. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  99. ^ Yi-Wyn Yen (20. 2. 2008). „Canada's leading star”. Sports Illustrated. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  100. ^ The Canadian Press (14. 1. 2014). „Canadians cheer new Olympic sports”. Waterloo Region Record. 
  101. ^ a b „An Agreement By Nagano Games”. The New York Times. 17. 2. 2009. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  102. ^ Ormsby, Mary (18. 11. 1992). „Women 's hockey gets approval for '98”. Toronto Star. 
  103. ^ „Ice Hockey at the 2006 Torino Winter Games: Women's Ice Hockey”. sports-reference.com. Arhivirano iz originala 07. 04. 2009. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  104. ^ „Women's Hockey History”. CBC Sports. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  105. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #33–Women's hockey enters Olympics—USA hands Canada first loss.
  106. ^ Edvinsson, Jan-Ake, ur. (2002). „And the winner is ... Hockey!” (PDF). Ice Times. International Ice Hockey Federation. 
  107. ^ „Women's Olympic Ice Hockey Standings”. Sports Illustrated. 2002. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  108. ^ Crosse, Simon (24. 2. 2002). „The big two dominate”. BBC Sport. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  109. ^ „Changes coming to avoid women's hockey blowouts”. CTV Sports. 17. 2. 2006. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 3. 3. 2009. 
  110. ^ „Fasel vows to fix women's hockey”. CBC Sports. 17. 2. 2006. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  111. ^ „Canada should tone it down: Ruggiero”. CBC Sports. 13. 2. 2006. Pristupljeno 3. 3. 2009. 
  112. ^ „Cherry warns women's hockey squad”. CBC Sports. 16. 2. 2006. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  113. ^ Eligon, John (17. 2. 2006). „Trying to Avoid the Ill Fate of Softball”. The New York Times. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  114. ^ Allen, Kevin (13. 2. 2006). „Canada, U.S. set the bar in women's hockey”. USA Today. Pristupljeno 7. 4. 2009. 
  115. ^ Spencer, Donna (7. 11. 2008). „Sweden upsets Canada at Four Nations Cup”. Toronto Star. Pristupljeno 7. 4. 2009. 
  116. ^ Yi-Wyn Yen (17. 2. 2006). „Their own Miracle”. Sports Illustrated. Pristupljeno 1. 3. 2009. 
  117. ^ Judd, Ron (18. 2. 2006). „Miracle whipped: A stunning changing of the guard in women's hockey”. The Seattle Times. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  118. ^ Crouse, Karen (18. 2. 2006). „Competition Catches Up to U.S. Women”. The New York Times. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  119. ^ „Best women's team ever?”. CBC Sports. 23. 2. 2006. Pristupljeno 1. 3. 2009. 
  120. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #35–Swedish "Mirakel" as USA bumped from Olympic gold-medal game.
  121. ^ „Women's Tournament Schedule Proposal”. International Ice Hockey Federation. Pristupljeno 4. 3. 2009. 
  122. ^ Korn, Allison (25. 2. 2010). „Women's hockey no joke”. Toronto Sun. Pristupljeno 25. 2. 2010. 
  123. ^ Bell, Gregg (26. 2. 2010). „Medal-round coaches defend women's hockey”. Chattanooga Times Free Press. Pristupljeno 24. 9. 2010. 
  124. ^ Cowan, Stu (20. 2. 2010). „Blowouts not good for women's hockey”. Ottawa Citizen. Arhivirano iz originala 21. 10. 2016. g. Pristupljeno 24. 9. 2010. 
  125. ^ „Mercy rule possible for women's hockey: IIHF”. CBC Sports. 18. 2. 2010. Pristupljeno 25. 2. 2010. 
  126. ^ Livingstone, Seth (14. 2. 2010). „Women's hockey scores lopsided, but no one wants a mercy rule”. USA Today.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  127. ^ „Poulin scores OT winner, Canada wins gold over U.S.”. The Sports Network. 20. 2. 2014. Arhivirano iz originala 21. 2. 2014. g. Pristupljeno 20. 2. 2014. 
  128. ^ „Swiss women rally to beat Sweden for hockey bronze”. The Sports Network. 20. 2. 2014. Arhivirano iz originala 20. 2. 2014. g. Pristupljeno 20. 2. 2014. 
  129. ^ Rodus, Karyn (22. 2. 2018). „US women's hockey team finally gets gold in dramatic final against rival Canada”. ABC News. Arhivirano iz originala 23. 2. 2018. g. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  130. ^ „More women's teams at Olympics”. iihf.com. 22. 7. 2018. Arhivirano iz originala 23. 7. 2018. g. Pristupljeno 22. 7. 2018. 
  131. ^ „Germany, Norway round out 2010 Olympic men's hockey”. TSN. 8. 2. 2009. Arhivirano iz originala 13. 02. 2009. g. Pristupljeno 13. 1. 2014. 
  132. ^ a b v „IIHF Eligibility”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 27. 04. 2009. g. Pristupljeno 13. 1. 2014. 
  133. ^ a b v Eassom 1994, str. 120–123
  134. ^ Benjamin, Daniel (13. 1. 2014). „Traditions Pro Vs. Amateur”. Time. Arhivirano iz originala 02. 09. 2009. g. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  135. ^ Schantz, Otto. „The Olympic Ideal and the Winter Games Attitudes Towards the Olympic Winter Games in Olympic Discourses—from Coubertin to Samaranch” (PDF). PDFlink. Comité International Pierre De Coubertin. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 05. 2013. g. Pristupljeno 13. 1. 2014. 
  136. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #40–Finally, Canada to host the World Championship.
  137. ^ „Summit Series '72 Summary”. Hockey Hall of Fame. Arhivirano iz originala 7. 08. 2008. g. Pristupljeno 13. 1. 2014. 
  138. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #6–First Canada Cup opens up the hockey world.
  139. ^ a b Podnieks 1997, str. 147–158
  140. ^ Litsky, Frank (25. 1. 1984). „Eagleson upset over hockey dispute”. The New York Times. 
  141. ^ „Canada considers hockey withdrawal”. The New York Times. 5. 2. 1984. 
  142. ^ Monsebraaten, Laurie (15. 10. 1986). „Players in NHL are now eligible in the Olympics”. Toronto Star. 
  143. ^ „Amateurism”. USA Today. 12. 7. 1999. Pristupljeno 13. 1. 2014. 
  144. ^ Dryden, Ken (6. 3. 1988). „Aiding U.S. Olympic Team May Bring Gold to N.H.L., Too”. The New York Times. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  145. ^ Lapointe, Joe (16. 9. 1997). „The N.H.L.'s Olympic Gamble; Stars' Participation in Nagano Could Raise Sport's Profile”. The New York Times. Pristupljeno 17. 2. 2009. 
  146. ^ Press, Associated (3. 10. 1995). „NHL makes peace with union and sets up Olympic 'Dream Tourney'”. Rocky Mountain News. 
  147. ^ The Canadian Press (3. 1. 2005). „IIHF not giving up on NHLers in Turin”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 8. 3. 2009. 
  148. ^ Hornby, Lance (2006). „Some owners cool to Olympic flame”. Toronto Sun. Canadian Online Explorer. Arhivirano iz originala 16. 01. 2014. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  149. ^ „Fasel angry at absent NHLers”. CBC Sports. 12. 2. 2006. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  150. ^ The Canadian Press (24. 2. 2006). „Hockey changes likely for 2010 games”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  151. ^ a b Burnside, Scott (28. 9. 2008). „Kelly: As many as eight teams could open next season in Europe”. ESPN. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  152. ^ a b LeBrun, Pierre (5. 10. 2008). „Sens' owner convinced of European expansion, Bettman skeptical”. ESPN. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  153. ^ Klein, Jeff Z.; Hackel, Stu (14. 2. 2009). „K.H.L. Leader Chides N.H.L. On 2014 Games”. The New York Times. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  154. ^ „NHL may skip Olympics after 2010”. CBC Sports. 28. 11. 2007. Pristupljeno 19. 3. 2009. 
  155. ^ „NHL and NHLPA reach deal on Collective Bargaining Agreement”. The Sports Network. 6. 1. 2013. Arhivirano iz originala 06. 01. 2013. g. Pristupljeno 6. 1. 2013. 
  156. ^ „Deal reached to send NHL players to 2014 Winter Olympics”. The Sports Network. 19. 7. 2013. Arhivirano iz originala 21. 07. 2013. g. Pristupljeno 20. 7. 2013. 
  157. ^ „It could be NHLers' last Olympics”. Winnipeg Free Press. 26. 8. 2013. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  158. ^ Hansen, Kenth (1996). „The Birth of Swedish Ice Hockey – Antwerp 1920” (PDF). Citius, Altius, Fortius. International Society of Olympic Historians. 4 (2): 5—27. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 04. 2012. g. Pristupljeno 12. 1. 2014. 
  159. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #19–IIHF allows bodychecking in all three zones.
  160. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #27–Dropping the red-line, allowing the two-line pass changes the Game.
  161. ^ „IIHF Rule Book”. International Ice Hockey Federation. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  162. ^ „VANOC shrinks Olympic ice”. The Vancouver Sun. Canadian Online Explorer. 24. 2. 2009. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  163. ^ Judd 2008, str. 113.
  164. ^ Podnieks 1997, str. 11–22.
  165. ^ National Hockey League (2005). „Icing the puck”. National Hockey League. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  166. ^ Burnside, Scott (25. 7. 2005). „Rule changes geared toward entertainment”. ESPN. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  167. ^ „Olympics vs. NHL: How the rules are different”. ESPN. 16. 12. 2005. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  168. ^ Burnside, Scott (14. 12. 2005). „Tough test for Turin; cap on the brain”. ESPN. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  169. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #31–Zebras told to crackdown—once and for all.
  170. ^ „IIHF Eligibility”. International Ice Hockey Federation. Pristupljeno 4. 3. 2009. 
  171. ^ „Anti-Doping”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 29. 12. 2008. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  172. ^ „World Anti-Doping Code” (PDF). Montreal: World Anti-Doping Agency. 2003: 24—37. 
  173. ^ „NHL discusses doping procedures”. CBC Sports. 8. 3. 2001. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  174. ^ Roberts, Selena (9. 3. 2001). „N.H.L. and U.S.O.C. Disagree on Drug Policy”. The New York Times. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  175. ^ „Drug Testing Agreement Made Final”. The New York Times. 22. 3. 2001. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  176. ^ Hunt, Thomas M. (2007). „Sports, Drugs, and the Cold War” (PDF). Olympika, International Journal of Olympic Studie. International Centre for Olympic Studies. 16 (1): 22. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 07. 2012. g. Pristupljeno 29. 5. 2009. 
  177. ^ Strauss, Michael (13. 2. 1976). „Czechoslovakia Forfeits for Drug Use; U.S. Downs Poland in Hockey”. The New York Times. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  178. ^ Kennedy Jr. 2004, str. 371.
  179. ^ Litsky, Frank (22. 2. 1988). „Polish Hockey Star Is Banned”. The New York Times. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  180. ^ „Ohlund cleared for Olympics”. CBC Sports. 21. 1. 2002. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  181. ^ „Olympics; British Skier Stripped of Medal”. The New York Times. 22. 3. 2002. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  182. ^ „Berard tests positive for Nandrolone”. The Sports Network. 20. 1. 2006. Arhivirano iz originala 03. 09. 2009. g. Pristupljeno 14. 1. 2014. 
  183. ^ „No violations in NHL drug tests”. CBC Sports. 12. 6. 2006. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  184. ^ Press, Associated (12. 6. 2006). „No players failed drug tests this season, NHL says”. ESPN. Pristupljeno 18. 3. 2009. 
  185. ^ „Ice hockey and Olympism” (PDF). Olympic Review. International Olympic Committee. 1984. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 07. 2012. g. Pristupljeno 26. 02. 2012. 
  186. ^ „Ice hockey – Olympics”. Sports-reference.com. Arhivirano iz originala 18. 02. 2009. g. Pristupljeno 26. 2. 2012. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Hokej na ledu na olimpijskim igrama na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хокеј_на_леду_на_олимпијским_играма&oldid=27557933”