Holocenska epoha je geološki period koji se proteže od pre 10.000 radiokarbonskih godina, odnosno otprilike pre 11.430 ± 130 kalendarskih godina (između 9560.i 9300. p. n. e.) do danas.[1] Označen je kao MIS 1, odnosno interglacijal. Sledeći glacijal tek treba da se dogodi.

Holocenska era se odnosi na predloženu reformu kalendara odnosno Holocenski kalendar. Sve ljudske civilizacije su nastale u holocenu. Preciznije datiranje se ima zahvaliti Blit − Sernanderovoj klasifikaciji klimatskih perioda zahvaljujući tragovima polena u močvarnoj mahovini. Ta se shema koristi za sever Evrope, ali su se klimatske promene događale i u drugim delovima sveta. Periodi na osnovu te sheme uključuju nekoliko konačnih oscilacija lednika, a nakon toga i klasifikuju klimu bliske praistorije.

Početak holocena je označio hladni period mlađeg Drijasa, završni dio pleistocenske epohe. Kraj Mlađeg Drijasa se datira na pre 11.600 kalendarskih godina (9600. p. n. e.). Međutim, dokazi o Mlađem Drijasu nisu tako jasni u oblastima izvan severne hemisfere.

Holocen je počeo kasno s povlačenjem pleistocenskih lednika. Holocen je četvrta i završna epoha neogenskog perioda (druga epohe neslužbene kvartarske pod-ere). Naziv mu dolazi od grčkih reči ὄλος (potpun(o)) i καινός (novo). Takođe je nazvan i „Aluvijska epoha“.

Paleontolozi nisu definisali faunalne stadijume za holocen. Ukoliko su potrebne pod-podele, koriste se periodi ljudskog tehnološkog razvoja kao paleolit, mezolit i neolit.

PodelaUredi

Holocen je epoha kvartara i prema Međunarodnoj komisiji za stratiografiju (ICS) deli se na tri veka.[2]

Perioda Epoha Vek Početak (Ma) Kraj (Ma)
Kvartar Holocen Megalajan 0,0042 0
Nortgripij 0,008276 0,0042
Grenlandij 0,0117 0,008276
Pleistocen Gornji pleistocen 0,129 0,0117
Čibanij (srednji pleistocen) 0,774 0,129
Kalabrij 1,8 0,774
Želasij 2,58 1,8

GeologijaUredi

Pokreti kontinenata su bili beznačajni u rasponu od samo 10.000 godina — iznosili su manje od kilometra. Međutim, nivo mora je rastao za ko 35 metara na početku holocena zahvaljujući topljenju leda. Uz to su mnoge oblasti iznad 40. stepena geografske širine bili lišeni pritiska ledene mase te su narasli preko 180 metara.

Porast nivoa mora i privremena depresija kopna je dozvolila povremene prodore mora u oblasti koje su danas daleko od mora. Holocenski morski fosili se mogu naći na mestima kao što su Vermont, Kvebek, Ontario i Mičigen. Osim u oblastima vezanim uz povremene prodore mora, holocenski fosili se uglavnom nalaze na dnu jezera, ravnicama i pećinskim naslagama. Holocenski talozi duž nižih geografskih širina su retki zbog porasta nivoa mora.

Osim povremenih prodora mora, post-glacijalni povrat u skandinavskoj regiji je rezultirao stvaranjem Baltičkog mora. Ta regija nastavlja da raste, još uvek izazivajući blage potrese duž severne Evrope.

KlimaUredi

Iako su geografski pomaci u holocenu bili beznačajni, promene klime su bile znatne. Podaci iz ledene jezgre pokazuju da je i ranije bilo globalnih zatopljenja i zahlađenja, ali su promene klime dobile regionalni karakter na početku Mlađeg Drijasa. Međutim, Huelmo/Mascardi povratak hladnoće u južnoj hemisferi je započeo pre Mlađeg Drijasa i većina toplote je strujala s juga na sever od pre 11.000 do pre 7.000 godina. Izgleda da postoji obrazac u odnosu severa i juga, tako da su južne geografske širine pokazivale maksimum zagrevanja nekoliko milenijuma pre severne hemisfere

Holocenski klimatski optimum je bio period zagrevanja u kome je globalna klima bila 0,5-2°C toplija nego danas. Međutim, to zagrevanje nije bilo jednoznačno širom sveta. Počelo je otprilike pre 9.000, a završilo pre 5.000 godina, u doba kada su cvetale prve ljudske civilizacije u Aziji. Ovaj period toplote završio je s hladnijim periodom i manjom glacijacijom, koja je bila trajala do oko 2.000 godina. U to vreme klima nije bila bitno drugačija od današnje, ali je ipak zabeležen kraći topliji period od 10. do 14. veka poznatiji kao Srednjovekovni topli period. Malo ledeno doba, koje je započelo u 13. i 14. veku, a završilo sredinom 19. veka, bio je još jedan period zahlađenja, iako ne tako oštar kao raniji periodi zahlađenja u holocenu.

Holocensko zagrevanje je u stvari samo još jedan interglacijalni period i ne predstavlja konačni kraj pleistocenske glacijacije. Smatra se da će se planeta vratiti u stanje glacijacije za nekih 3.000 godina. Međutim, ako se ljudskom aktivnošću pokrenuto globalno zagrevanje nastavi, mogao bi nastati super-interglacikal, postati topliji, a možda i duži interglacijalni periodi nego svi oni u pleistocenu. Super-interglacijal može postati topliji od Emijskog interglacijala, koji je vrhunac bio dosegao pre 125.000 godina i bio topliji od holocena.

Naseljive zone su se proširile na sever. Velike oblasti na srednjim geografskim širinama poput Sahare, koje su u prošlosti bile produktivne, pretvorile su se u pustinje. Epoha je započela s velikim jezerima u mnogim oblastima koje su danas suve.

Biljke i životinje nisu skoro uopšte evoluirale tokom holocena, ali je zato bilo značajnih promena u distribuciji biljaka i životinja. Veliki broj krupnih životinja poput mamuta i mastodonta, sabljozubih mačaka poput Smilodona i homoterija i divovskog ljenjivca su nestali u kasnom pleistocenu i ranom holocenu — posebno u Severnoj Americi gde su životinje koje su bile preživele drugde (uključujući konje i deve) takođe izumrle.

Ovo izumiranje američke megafaune se često objašnjava dolaskom predaka današnjih američkih Indijanaca.

Kroz svet su ekosistemi hladnije klime, ranije regionalne prirode, ostali izolovani na višim geografskim širinama u posebnim ekološkim „ostrvima“.

Ljudski razvojUredi

Početak holocena korespondira s početkom mezolitskog doba u većem delu Evrope, ali u oblastima poput Bliskog istoka i Anadolije s visokim stepenom neolitizacije, umesto neolita se koristi izraz epipaleolit. Kulture tog doba uključuju: Hamburšku, Federmesersku i Natufijsku kulturu.

Obe prati keramički neolit (Predgrnčarski neolit A i Predgrnčarski neolit B) i grnčarski neolit.

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Walker, Mike; Johnsen, Sigfus; Rasmussen, Sune Olander; Popp, Trevor; Steffensen, Jorgen-Peder; Gibrard, Phil; Hoek, Wim; Lowe, John; Andrews, John; Bjo Rck, Svante; Cwynar, Les C.; Hughen, Konrad; Kersahw, Peter; Kromer, Bernd; Litt, Thomas; Lowe, David J.; Nakagawa, Takeshi; Newnham, Rewi; Schwander, Jakob (2009). „Formal definition and dating of the GSSP (Global Stratotype Section and Point) for the base of the Holocene using the Greenland NGRIP ice core, and selected auxiliary records” (PDF). Journal of Quaternary Science. 24 (1): 3—17. Bibcode:2009JQS....24....3W. doi:10.1002/jqs.1227. 
  2. ^ „International Stratigraphic Chart v2018/08”. International Commission on Stratigraphy. Pristupljeno 25. 3. 2021. 

LiteraturaUredi

  • Neil Roberts The Holocene: an environmental history (Blackwell Publishing)
  • Roberts, Neil (2014). The Holocene: an environmental history (3rd izd.). Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-5521-2. 
  • Mackay, A.W.; Battarbee, R.W.; Birks, H.J.B.; et al., ur. (2003). Global change in the Holocene. London: Arnold. ISBN 978-0-340-76223-3. 
  • Hunt, C.O.; Rabett, R.J. (2014). „Holocene landscape intervention and plant food production strategies in island and mainland Southeast Asia”. Journal of Archaeological Science. 51: 22—33. doi:10.1016/j.jas.2013.12.011. 

Spoljašnje vezeUredi